Ljubavna pisma poznatih

[merylin]

Onore de Balzak Evelini Hanskoj


Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi zivot.
Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osecanja te veceri, rekao sam ti bezbroj neznosti.
Oh! Ti imas bozanstvenu dusu za koju covek ostaje vezan citavog zivota. Duso moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, sto je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni andjele, ne zamracuj nikakvom sumnjom nadahnuca ljubavi. Tvoja umiljata neznost bio je samo njen tumac. Ne misli da mozes biti uporedjena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvatas li sav car i svu istinu da siromah pesnik moze biti pogodjen tim sto je pronasao isto srce, sto je voljen preko svojih nada? Moja obozavana, da za tebe me je odgojilo najneznije i najmilije zensko srce...
Dragi, veciti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vredjati ponosnu i neznu dusu. Ali ne govoriti tebi o tome znacilo bi oduzeti ti neizrecive dusevne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve slicnosti, osecanja i duse da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, uzasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kazem onoj u kojoj zivim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!

Da, tebi je sve dozvoljeno. Reci cu ti prostodusno sve ono lepo sto pomislim, a i rdjavo. Ti si jedno ja, lepse i milije.

Moja ljubav nema vise ni manje egzaltacije, niti ma cega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je andjeoska ljubav, uvek na istom stepenu jacine. Osecati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu neznosti, ponosnih osecanja, cujes li, andjele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko srecu koliko i tvoje medeno i zarko milovanje...

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje jos nemaju uspomena bice skoro amajlija za ljubavne zelje, kad bude sadrzavao sve neznosti ljubavi. Nas siroti poljubac, jos lisen svih nasih radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje bice...

Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali jos manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima neceg vise, ne znam cega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostiznim
Ali, drago blago, ti imas nebesku dusu kakva se samo moze zamisliti, i imas zanosnu lepotu. Boze, kako da ti kazem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom...

Budim se srecan sto te volim. Lezem srecan sto sam voljen. To je zivot andjele...
Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrzi hiljadu neznosti za tebe, kao oni juce za mene.


Zeneva, januara 1834. godine

[merylin]

Ovo je iz biografije Merlin Monro,jedan od njenih ljubavnika je napisao:

"Zena koju sam voleo nalik je zenama koje ste vi, mladici, voleli.To je čudesno stvorenje koje bogovi sazdase od golubije krotkosti, zmijske nepouzdanosti, paunove gordosti,vučije zlobe,od lepote bele ruze,strahote mrkle noci,od sake pepela i pregrsti morske pene.
...sve to bese jos juče, a proslost je samo san sto se ne vrace.Danas je zena koju sam voleo otisla u zemlju daleku i pustu,divlju i hladnu, u zemlju pustoši i zaborava...
...Zivot je ime zene koju sam voleo.
Jer zivot je zene, lepa čarobnica što nam srce očara,što nam duše mami,što nas obećanima zatrpava..
Zivot je žena sto se kupa u suzama svojih zaljubljenikai sto se ukrasava krvlju svojih zrtava.
Zivot je zena preljubnica, ali je prelepa;ko njenu preljubu nije okusio,lepotu njenu je omrznuo."

[Krokodil Behko]

Jesenjin,svojoj prvoj zeni,Zinaidi Rajh

Vi pamtite.
Vi sve pamtite, znamo,
kako sam stajao vama sučelice;
uzrujani ste išli sobom amo - tamo
i grube mi riječi
bacali u lice.

Govorili ste:
rastati se treba,
slomio vas je
ovaj život gadan.
Vama je steći svoju koru hljeba,
a meni , zna se,
da sve niže padam.

Ljubljena !
Srce niste dali meni.
I niste znali da sred toga drača
ja bijah kao konj, i sav u pjeni,
ošinut bičem smiona jahača.
Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura,
mučim se zato što ne mogu znati
kamo nas sudba događaja gura..

Licem uz lice
lica vidjet nije.
Bolje se vidi na odstojanju.
Kad more kipi ili vrije -
brod je u bijednome stanju.

Zemlja je brod !
A nju je netko
u novu slavu, život novi,
po buri, k obzorju dalekom
usmjeri, pa neka plovi.

Tko odnas nije na palubi tako
psovao, bljuvao i padao s nogu?
Malo je tih što sasvim lako
valjanje takvo podnijeti mogu.

Tako sam i ja,
uz huku voda,
no dobro znajući što radim
sišao na dno ovog broda,
jer povračanja tog se gadim.

To dno bje
ruska krčma neka
i ja uz čašu, svakim danom,
znajući, patnji nema lijeka,
ubijam sebe
u otrovu pjanom.

O, ljubljena!
Ja bijah zao
i oči su vaše
bolno sjale,
jer pred vama sam često znao
tračiti vrijeme na skandale.

Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura,
mučim se za to
što ne mogu znati
kamo nas udes događaja gura.

Godine su prošle,
ja sam, u dobu inom,
ne osjećam i ne mislim po starom.
I govorim za praznike, uz vino:
hvala i slava krmilaru!

Danas me neka
tiha nježnost peče.
Sjetih se vašeg umora i jada.
I evo, žurim,
hoću da vam rečem
kakav sam bio
i kakav sam sada!

Ljubljena!
Mogu ponosno da pišem,
ja nisam pao umirući
i sad u ovoj zemlji, više
od sviju, suputnik sam ljući.

Ja nisam taj
što bijah tada.
Ne bih vas mučio
ko u ono vrijeme.
Za znamen slobode
i časnoga roda
čak do Lamanchea spreman sam
da krenem.

Oprostite mi
ja znam - Vi ste druga -!
Vi provodite s mužem život čedan
i ne treba vam prošli jad i tuga.
i ja sam vama
posve nepotreban.

Nek život vodi vaš
zvijezda što plamti,
pod toplim dlanom obnovljene sjeni.
No s pozdravima
zauvijek vas pamti
poznanik dobri, vaš.

[merylin]

Lejlino pismo Medznunu (Iz najstarije persijske poeme)


Ovo pismo započinjem u ime Vladara Koji duše oživljava i mudrosti utočište pruža. On je Znalac nad svim znanim. On je Taj Koji je na svijetu rastavio svjetlo i tminu, i svakom stvorenju, od ptice na nebu do ribe u vodi, nafaku odredio. Njegovo veličanstvo je bez početka i kraja. On je stvorenjima darovao dušu i svjetlom razuma je prosvjetlio, a potom za oboje ovaj svijet upalio…
…

Šta nam ostaje?! Strpljivost i nada! Šta je život na ovom svijetu?! Samo žurba ka konačistu u kom se kratko zadržavamo. Kako brzo prođu dani između dolaska i odlaska. Ko je mudar taj neće svakom dozvoliti da mu u dušu zaviri. Mudar svoju bol prikriva da se loši od takve hrane ne goje.

Ne gledaj u sijača koji sjeme prosipa, vec razmišljaj o onome što ce jednom iz sjemena proklijati. Gdje danas trnje put obilježava sutra ćeš hurme brati. Pupoljak koji je još danas u bodlji skriven, upućuje na ružu koja će procvjetati…

[Krokodil Behko]

Napoleon Josephini, odaslano iz Verone, 13. decembra 1796.

“Više te ne volim; naprotiv, prezirem te. Ti si grozna, vrlo šlampava, vrlo glupa, vrlo pepeljugasta. Uopće mi ne pišeš, ne voliš svoga supruga; ti znadeš kakav užitak mu tvoja pisma pričinjaju, a ne udostojiš se napisati mu čak ni šest redaka najbezveznijih žvrljotina… Nadam se da ću te uskoro čvrsto zagrliti i obasuti te milijunima vrelih poljubaca. Bonaparte”

[Krokodil Behko]

Honore de Balzac grofici Ewelini Hanskoj, odaslano iz Dresdena, 21. listopada 1843.

“Moja duša leti k tebi s ovim listovima; poput luđaka govorim im tisuće stvari; poput luđaka mislim da oni idu k tebi kako bi ti ih ponovili; nikako ne mogu shvatiti kako će, za jedanaest dana, ti listovi natopljeni mnome biti u tvojim rukama, a zašto ja ostajem ovdje…”


Mozart Constanzi, odaslano iz Dresdena, 16. travnja 1789.

“Draga ženice, imam nekoliko zahtjeva. Preklinjem te da ne budeš melankolična,da se brineš za svoje zdravlje i čuvaš proljetnih povjetaraca,da ne izlaziš sama u šetnju - a najviše bih volio da uopće ne izlaziš u šetnju.”

[merylin]

Mileva Marić-Ajnstajn - Albertu

Hajdelberg, oktobar 1897.

Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna...




Albert - Milevi

Milano, mart 1899.


Draga (Saud?)!

Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.




Mileva - Albertu

Kać,
avgust/septembar 1899.


D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)

... Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi...

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila...




Mileva - Albertu

1900. (?)


Moj dragi Johonesl!

Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).




Albert - Milevi

Melhtal, jul 1900.


Moja najdraža Doherl!

... Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuću "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.




Albert - Milevi

Melhtal, avgust 1900.


... Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi...

Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje... Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš...




Albert - Milevi

Milano, avgust/septembar 1900.


Dragi moj Mic!

Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja draga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.




Albert - Milevi

Ebendorf, jul 1901


... Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe...




Mileva - Albertu

Cirih, jul 1901.


Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla...




Mileva - Albertu

Štajnam Rajh, novembar 1901.


Drago moje ljutito zlato!

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao...

Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto...




Albert - Milevi

Šafhauzen, decembar 1901.


Drago moje zlato!

Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoloženju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel1.




Albert - Milevi

Ebendorf, decembar 1901.


... Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.




Albert - Milevi

Bern, februar 1902.


Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane!... Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem!... Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!...




Albert - Milevi

Ebendorf, septembar 1900.


Draga moja Doherlin!

Tri četvrtine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati... Već sam rekao da za Božić ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek...

[sann]

[media]rWottRZ_d_8&feature[/media]

[sann]

[media]pbQ-bC7GGaQ&feature[/media]

[euphoria]

Dzon Kits - Fani Braun

Najsladja Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - cak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najzešcem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosadjivao sam ti suvise. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvjek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najsladji, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juce prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujuci, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i neceg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To moze da zalosti koliko i da raduje - ali, necu govoriti o tome. Cak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snazna moja osjecanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tjesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uziva u necemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvjek zaokupljaš sva moja cula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, cini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muce.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospodja Vajli, kad ona ode, svanuce mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dz. Kits

Mart, 1820.

Džon Kits (1795 - 1821)


Eufrosina Jovanu Jovanoviću Zmaju



Poštovani gospodine,

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu
došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez
materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da
je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da
se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala
nisam.


Ruža



Pismo Olje Ivanjicki upućeno Leonidu Šejki


Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe, nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je divno.
Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima izmedju stvarnosti i sna. nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca našeg vremena, izgubljena i uznemirena izmedju nas i svega oko nas.
Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost. Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada ih nisam videla tople jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek takve?
(imaš samotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva.)

p.s. Kaži mi nešto.

Da li misliš na mene?

[Heidi]

"Ako mi je sudbina ostavila bilo kakvu nadu da ću povratiti ugled, onda i nisam toliko zgriješio; ako su, pak, ove muke vječne, onda želim, ljubavi moja, da te vidim što prije i da umrem u tvom zagrljaju, kada nam ni bogovi koje si ti najiskrenije poštovala, ni ljudi, kojima sam ja uvijek služio nisu uzvratili zahvalnošću... O, kako sam nesretan i jadan!"

Ciceron, pismo Terenciji; Brindizi, 29.04.58. p.n.e.

[silence]

Mej Zijada Halilu Dzubranu


Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!

15. januar 1924. godine


Halil Džubran - Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.

Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. To su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako Bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.

Njujork 26.februar 1924. godine


Pismo koje je upućeno voljenoj ženi nakon mnogih godina posle iznenadnog i nepredviđenog rastanka. Ni rat, ni zarobljenistvo, niti kasnije progonstvo nisu mogli izbrisati ljubav koja se u srcu rodila i preživela sve teške dane rastanka. Rastali su se u aprilu 1941.godine i sticajem okolnosti nisu se sreli, ali ljubav se nije ugasila. Ostala je samo rana zbog rastanka, neodoljiva čežnja, ogromna žudnja, i sećanja…

Halil Dzubran (1883-1931)

[Zagorka]

[Heidi]

Ludwig van Beethoven

"Besmrtnoj Ljubavi"

Dobro jutro, 7. srpnja

I dok ležim u postelji, moje misli hrle k tebi, moja Besmrtna Ljubavi, tu i tamo veselo, pa opet tužno, išče­kujući od Sudbine, hoće li nas poslušati. Ja mogu samo živjeti s tobom ili ne živjeti uopće bez tebe. Da, odlučio sam odlutati što je dalje moguće, sve dok ne uzmognem poletjeti u tvoj zagrljaj i reći da sam u domu svom s tobom, dok ne uzmognem poslati svoju dušu omotanu tvojom u kraljevstvo duhova - da, žalim, tako mora biti. Preživjet ćeš to stoga što znaš koliko sam ti privržen; nikada nijedna druga neće moći imati moje srce, nikada - nikada! O Bože, zašto netko mora napustiti ono što toliko voli, jer moj život u W.-u kakav je sada jest bijedan život. Tvoja me ljubav učinila istodobno najsretnijim i najnesretnijim. U mojoj sadašnjoj dobi trebala bi mi stal­nost, životna kolotečina - može li takvo što postojati u našim okolnostima? Anđele, upravo čujem kako pismo­noša, kao i svakoga dana, odlazi - i stoga moram svršiti ovo pismo, tako da ga odmah dobiješ. Budi s mirom - ljubi me - danas - jučer.

Kakva žudnja u suzama za tebe - Tebe - moj Život - moje Sve - zbogom. Oh, i dalje me ljubi - nikada ne sumnjaj u najvjernije srce.

Tvog ljubljenog

L.

Zauvijek tvoj.

Zauvijek moja.

Zauvijek svoji.


---------------------------------------------------------------


Goustave Flaubert

Louisi Colet Croisset, subotnja noć, 1 sat

Govoriš mi vrlo nježne stvari, draga Muzo. Eh bien, za­uzvrat primi sve ono još nježnije no što bi mogla zami­sliti. Tvoja ljubav na kraju prodire u mene poput mlake kiše, i ja osjećam kako me nataplja do same srži moga srca. Ne imaš li ti sve što mi je potrebno da bih te ljubio - tijelo, um, nježnost? Proste si duše i tvrde glave, vrlo malo si kao pjesma, ali krajnje pjesnička; u tebi nema do dobrote, i sva si poput svojih grudi, sva bijela i meka na dodir. One koje sam poznavao va, nisu se mogle mjeriti s tobom, i dvojim da se one za kojima sam žudio mogu mjeriti s tobom. Ponekad pokušavam zamisliti kako će izgledati tvoje lice u starosti, a meni se čini da ću te vo­ljeti kao što te danas volim, a možda i više.

[Julia-Klara]

joooj,Ludvige, Ludvigeeeee

[Heidi]

joooj,Ludvige, Ludvigeeeee

dan prije

DAN!!!!!!!


Beethoven - Pismo besmrtnoj dragoj

6. jula, ujutro

Moj
andjele, moje sve, moje Ja. - samo nekoliko rijeci danas, i to olovkom
(tvojom) - ; tek sutra ce se znati moj stan; koji nedostojan gubitak
vremena u slicnim stvarima! - zasto ovaj duboki jad, kad govori potreba -
Moze li nasa ljubav postojati drugacije nego zahvaljujuci zrtvovanju,
zahvaljujuci tome sto ne zahtjeva sve, mozes li ti promijeniti to sto
nisi u potpunosti moja, i sto ja nisam sasvim tvoj - Ah Boze pogledaj
divnu prirodu i umiri svoju dusu zbog onoga sto se mora - ljubav trazi
sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako
lako zaboravljas, da ja moram zivjeti za sebe i za tebe, kad bismo bili
sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osjecala jednako malo kao i
ja - moje putovanje je bilo jezivo stigao sam ovdje tek juce ujutro u 4
sata, buduci da nije bilo dovoljno konja, izabrala je posta jednu drugu
rutu putovanja, ali koji uzasan put, na pretposljednjoj stanici su me
odvracali od putovanja nocu, zaplasivali me nekom sumom, ali je to mene
samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom
strasnom putu, bez podloge, cisti seoski put, bez takve posade kola,
kakvu sam ja imao, ostao bih da lezim usput - Esterhazi je na drugom
uobicajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa
cetiri. - Ipak sam dijelom osjecao zadovoljstvo, kao i uvijek, kad nesto
sretno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljasnjih stvari na one
unutrasnje, mi cemo se sigurno uskoro vidjeti, ni danas ti ne mogu
iznijeti svoje misli o zivotu koje su me pratile ovih nekoliko dana -
kad bi nasa srca uvijek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao
misli slicne ovima grudi su mi pune onog sto ti zelim reci - Ah - ima
trenutaka, kad mislim da jezik ne znaci bas nista - razvedri se - ostani
moja jedina vjerna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju
postati bogovi, ono sto za nas mora i treba da bude. -

tvoj odani
ludwig.

Uvece ponedjeljak 6. jula

Ti
patis moja mila duso - upravo sam saznao da se pisma moraju predati
vrlo rano ujutru. Ponedjeljak - cetvrtak - jedini dani kad posta ide
odavde u K. - ti patis - Ah, tamo gdje sam ja, ti si sa mnom i tebi
govorim ucini da mogu zivjeti s tobom, kakav zivot!!!! tako !!!! bez
tebe - Pracen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim - isto tako malo
hocu da zasluzim, kao sto je i zasluzujem - Poniznost covjeka prema
covjeku - me boli - i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, sta sam ja
a sta je taj - kojeg nazivamo najvecim - a ipak - opet je u tome ono
bozansko u covjeku - placem kad pomislim da ces prvu vijest od mene
dobiti tek u subotu - ma koliko da me volis - ja te ipak volim jace -
ali ne skrivaj nista preda mnom - Laku noc - moram ici na spavanje, jer
sam u banji - Ah boze - tako blizu! tako daleko! nije li nasa ljubav
prava nebeska gradjevina - a i tako postojana kao nebeska tvrdjava.

[Julia-Klara]

eto... 'vako hocu!!! 'VAKO HOCUUUUUUUUUUU

[Heidi]

Tvoje pismo me duboko rastuzilo. Napisao sam nekoliko ocajnickih redova, ali sam ih spalio. Zar ja imam pravo da se zalim? Tvoje pismo je vise nego razumno. Dovoljno sam te volio da sam izgubio razum. Lud sam, mozak mi je izgorio. Zbog tebe bih se bacio u ponor. Ti si me zaustavila ledenom rukom.
Vidis da se mi vise ne prepoznajemo. Podigli su zid medju nama. Ne znas, neces da znas u kojoj sam te mjeri uvijek volio. Srecna si bez mene, a da li sam ikad zelio nesto drugo sem tvoje srece? S kojim pravom bih te povukao snagom svoje buducnosti: pun tuge i nesrece? S kojim pravom bih u mir tvog, bacio nemir svog zivota?
Ne, ti budi sretna. Oprosti sto sam te uznemirio i ovog trenutka. Zbogom, necu ti vise pisati, necu ti vise govoriti, necu te vise vidjati.
Samo ja treba da budem kaznjen, jer sam ja i jedini krivac.

Medjutim, hocu da zivim sve dok tvoja sreca ne bude osigurana, da mozes da me nadjes ako bilo kad budem potreban.

Zbogom.


(Victor Hugo, upuceno Adele Foucher)

[Luna.]

skoro sam bila digla knjigu u biblioteci sa oprostajnim pismima zena njihovim ljubavima... i poznatih i nepoznatih, ali bas lijepa i interesantna pisma. izmedju ostalih pismo ljubavnice ernesta hemingveja dok je bio mlad...

[Heidi]

Draga moja!


Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grijese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cijenio ne po onome sto vrijede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svjetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo tijelo vec i dusu.

Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvijezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pjesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osjetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uvjeravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i zivio bih zaljubljen u ljubav. Djeci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...Naucio sam da citav svijet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dijete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvijek. Naucio sam da covjek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...


Gabriel García Márquez