Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[Heidi]

Još jedna anatomija (C. Milosz)

Da li sam uradio ono što je trebalo da uradim ovde na zemlji?
Bio sam gost u kući pod oblacima,
Gde teku reke i obnavljaju se žitarice.
Šta s tim što sam pozvan, ako sam odsutan?

Sledeći put rano ću potražiti mudrost.
Ne bih se pretvarao da mogu da budem kao drugi.
Iz toga proizilazi samo zlo i patnja.

Odričući se, izabrao bih sudbinu u pokori.
Obuzdao bih vučije oči i proždrljivo grlo.
Ja, stanovnik nekog vazdušnog manastira,
S pogledom na grad u dolini koji se presijava
Ili na potok, brvno i stare kedrove,
Prepustivši se samo jednom zadatku

Koji tada ipak ne bi mogao biti ostvaren.

[Heidi]

Način (C. Milosz)

Tako osetljiv na miris bolnica i kasarni, na

neodstranjivost poniženja,

Da je trebalo da provedem život u ćeliji od plute,

cvokoćući zubima,

Od neznanih predaka dobio sam razboritost i

upornost, te sam pronašao način:

ritmično njihanje reči, ponavljanih na ulici, u

autobusu, u krčmama, na putevima,

I tim više u polusnu jutarnjih časova, kada se

svest pojavljuje kao đavolska gora.

Ali umeo sam to da radim na poljskom, na

jeziku koji niko ne razume, sem tvrdoglavih

profesionalaca stadiona u Vobašu i Milvokiju.

I kad bih mogao da ne govorim, ne bih govorio

ništa, jer nije mi bilo svejedno što se obraćam

nikome.

[Heidi]

[ina]

Nikako da se rijesim ovog covjeka...
A. B. SIMIC

On mene mnogo podsjeca na Matosa, I on bi ti se mogao svidjeti a mozda si ga vec citala

Jesam ali ne istim intenzitetom, kao Simica, Ujevica, Santica, Desanku, Arsena, ili omiljenog Selimovica.
A u pravu si,... I Ujevicu I Simicu, Matos je bio neka vrsta brasna. A svi opet zamijesili (kako to inace i biva) na svoj nacin. Simic mi je ipak dosta drazi zbog slobodne forme. A Bodler im je bio voda...
Ma hlupetam, misleci jednostavnije na uzor vise.
Matos je apsorbir'o od Bodlera sinesteziju..
Meni Bodler I nije nesto drag.. ali hajd' to je druga prica.
Uglavnom kod spomenutih, izmijesane forme, svaka posebna za sebe.

Dobro bi dosla jedna jutarnji... Ali
Majstor pejzasa...i ne samo...


Notturno
Mlačna noć; u selu lavež; kasan
ćuk il netopir;
Ljubav cvijeća - miris jak i strasan
slavi tajni pir.

Sitni cvrčak sjetno cvrči, jasan
kao srebren vir;
Teške oči sklapaju se na san,
s neba rosi mir.

S mrkog tornja bat
broji pospan sat,
blaga svjetlost sipi sa visina;

Kroz samoću, muk,
sve je tiši huk:
Željeznicu guta već daljina

[Heidi]

Kako smo razlicite
Meni Baudelaire jedan od omiljenih, onako taman, skeptican, revolucionaran.

[dadojović]

Kako smo razlicite
Meni Baudelaire jedan od omiljenih, onako taman, skeptican, revolucionaran.

Evo onda malo Baudelairea

EPIGRAF ZA OSUĐENU KNJIGU
Dobroćutni, mirni čitaoče
Kome srce trezvenošću bije
Baci ovu knjigu vedra nije
Iz nje sjeta i razvrat se toče

Ako nisi školovat se htio
Kod sotone - meštra prepedena-
Za tebe će ostat ne shvaćena
Il ćeš reći da sam mahnit bio.

Ako uđeš snagu ti je dao
Da uroniš u ponore zala
Štuj me da bi ljubite me znao

Bolna dušo, dušo radoznala
Koja tratiš raj svoj, ti me sudi
Požali me! Il prokleta budi!

[ina]

Iz kojeg dela neba i iz koje
zamisli Narav uzor je uzela
za milo lice, u kojem je htela
da tu pokaže rajske moći svoje?

Takve zlatne kose zar postoje
u šumskih vila i nimfa iz vrela?
Još mnoga krepkost u njoj se je srela,
a najviša je uzrok smrti moje.

Božanstvenu lepotu zalud ište
ko njene oči još video nije,
kad blagi pogled okreće i njiše.

A kako ljubav i leči i bije,
zna ko nju vide kad milo uzdiše
I milo zbori i milo se smeje.
Petrarka

[Heidi]

Lunine tuge (Baudelaire) necu vise

Večeras luna snije još tromije no prije,
Ko lijepa žena ležeć na jastucima silnim,
Što ruke rastreseno klizi, meke i tihe
Po grudima, ko pred san, po obrisima svilnim:

Na glatkome satenu tih mekanih lavina,
Zamiruć ko da Ijubav snubi i svijest gubi,
Očima bludi iznad vizija, bjelina,
Što lazurom se penju ko cvijet, što svemir Ijubi.

Dok ona katkad znade na zemlju našu kradom
Suzu od čežnje spustit, ko prevarena nadom,
Tad pjesnik, što mu snove mašta razgoni živa,

Na dnu svog dlana hvata tu blijedu suzu palu,
Iz koje zrake bliješte ko na skrhanom opalu,
I u srce je staviv, od sunčeva sjaja je skriva.

[Heidi]

Nisam ni ovu njegovu postavljala.

Pribranost

Smiri se Patnjo, malo tiše tuži!
Tražila si veče, evo stiže sad;
Tmina, što vazduhom oko grada kruži,
Jednima mir nosi, a drugima jad.

I dok rulja smrtnih prezriva sabira
Pod bićem Naslade, što je krvnik strog,
Tek griže savesti se ropskog pira,
Patnjo, daj mi ruku, beži od zla tog.

Oveštala ruha Godine pokojne
S nebeskih balkona gledaju bezbrojne;
S osmejkom Kajanje sa dna voda niče;

Sunce na samrti zaspa već pod lukom.
A ko pokrov dug što s Istoka se miče,
Čuj, draga, to blaga Noć korača mukom.

[ina]

Eeee pa nastavi.
Na italijanskom zvuci jedno. A kratke misli su mu inace dubokoumne.
Na odmoru cu ponovo istraziti drugacijim ocima i poeziju.
A ti ces biti kriva.

[Heidi]

E, pa na njemackom je jos bolji

[dadojović]

UNIŠTENJE

Uza me je demon što me stalno prati
Kao zrak neopipljiv oko mene pliva
Srčem ga i ćutim kako dah mi blati
Ognjem jedne žudnje koja krivnju skriva

Ponekad - jer znade da me lijepost plijeni
Poprimi lik žene, zavodnice tamne
Pod krinkom ljepote, licemjerno meni
Pridobiva usne za napitke sramne

Odvodi me tako od božjeg oka
Skrušena, bez daha, daleko, sve dalje
U pustinju čame, u grotla duboka

Pa u oči moje, smućene od bdijenja
Baca žive rane, zagađene halje
Krvave i strašne sprave Uništenja!

Još malo Baudelairea

[Heidi]

jos malo

Radosni mrtvac

Za svoje ću kosti sam izdubsti raku
U tlu masnih gruda, gdje puževa ima,
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.
Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;
Ne prosim od svijeta suze žalosnice,
Živ, prije bih pozvo jato gavranova
Da raskljuju moje truplo nemilice.
Crvi! slijepi druzi, ogluhli u tami,
Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci koje trulež mami,
Bez kajanja leš mi prorujte posvema
I recite: patnje ima li još koje
Za taj trup bez duše, za to tijelo moje.

[Chloe]

E Heidu, jes' mi sjela uz moje rasploženje...

[Heidi]

Smrt ljubavnika

Imaćemo postelje, cele u mirisu,
I divane duboke, grobnicama slične,
Po stalcima cvetove neke neobične
Što u lepšem podneblju za nas cvetali su.

Do poslednje iskre ognja životnoga
Naša srca bivaće dve luče, dva plama
Čiji dvostruk odblesak blistaće u nama
Iz zrcala blizanačkih duha tvog i moga.

U veče od mističnog rujnoplavog kresa
Mi ćemo razmeniti samo jedan blesak,
Kao zbogom poslednje, jecaj neizmeran;

A onda će Anđeo u sobu nam ući,
Da ponovo oživi, radostan i veran,
Potamnela zrcala i ugasle luči

[Heidi]

Čovjek i more

Uvijek ćeš, Slobodni, nježno voljet more!
U beskraj prostrtom njegovome valu
Dušu svoju gledaš kao u zrcalu,
A duh tvoj još gorče sakriva ponore.
Ti voliš roniti u grud lika svoga,
Grliš ga očima, rukama, u svome
Srcu se veseliš šumorenju tome,
Sred tog bučna jada, divlje silenoga.
Tajanstveni, tamni, vi ste oboje,
Čovječe, još nema mjere tvog bezdana;
More, ti sakrivaš bogatstva neznana,
Tako strašno tajne vi čuvate svoje!
Ipak, eto, tu su stoljeća bezbrojna,
Da se vi bez grižnje, nemilo borite,
Umiranje, pokolj, tako vi volite,
Borioci vječni, braćo nespokojna!

[Heidi]

Portret

Cvijeće zla XXXVIII - 4.

Bolest i smrt sve odreda
pretvore u pepeo i prah.
Od toplog tvog, nježnog pogleda
od usta u kojima sam gubio dah,

Od poljubaca što ih u sebi nosim,
od radosti moje i tvoje,
šta osta? O užasa! Dušo, osim
blijedog crteža u tri boje,

Što u samoći kopni i vene,
dok ga vrijeme, starac pun jetkosti
krilima grebe, ko i mene.

Al ubica života i umjetnosti
ne ubi, u duši koja sjeća
onu što joj bješe ponos i sreća!

[Heidi]

I Arthur Rimbaud je svasta prosao pa svasta postao.

Pariska orgija ili Pariz se ponovo naseljava

Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje!
Sunce žarkim dahom bulevare briše
Gde jednom varvarske vrvele su rulje.
Sveti Grad pred vama na zapadu diše!
Hajdete! Nove će požare da spreče.
Evo vam kejova, kuća, bulevara
Na lakom azuru, što je jedno vece
Ozvezdan orgijom smrtonosnog žara!
Skrijte mrtve dvore u daščane niše!
Pogled vam još davnim osvežen je strahom.
Evo rideg stada što kukove njiše:
Ludujte! smešni ste u divljanju plahom!
Krik kuća od zlata, o pohotne kuje
Žderačice kataplazmi, on vas traži!
Hitajte! Noć grca, noć radosti truje
Ulice! Pijanci, nek vam piće blaži
Očaj! Zar nećete – kad sjaj razuzdani,
Rujući kroz raskoš, uz vas, počne teći -
Sliniti u čaše, mrtvi, savladani,
Motreći kroz bele daljine, bez reči?
Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica!
Čujte glupi štucaj, žagor koji bleji!
Čujte kako skaču usred žarkih tmica
Idioti, starci, pajaci, lakeji!
O gnusovna srca, o užasna ždrela,
O ralje, smrdite još jače pred nama!
Vino za prostačka obamrla tela…
Pobednici, trbuh prepun vam je srama!
Širite nozdrve za ohole muke,
Močite otrovom žice svojih šija!
Na dečja temena Pesnik će vam ruke
Spustiti, zboreći: “Nek vas ludost vija,
Hulje, jer kopate po trbuhu Žene,
Bojeći se njenog trzanja i vriska
Što bi vas smrvio, gnusne, ugušene
Na grudima njenim, od užasnog stiska!
Šta možete bludnom Parizu, vi lutke,
Sifiliticari, kraljevi, ludaci?
Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, ćutke
- O gnjileži! – on će sa sebe da zbaci!
I kad se, ištući svoj novac, bez svesti
Srušite, dok vapaj utrobom vam bludi,
Stiskaće daleko od vas grube pesti
Crvena bludnica krupnih bojnih grudi!
Kad si se napleso u gnevu, o grade,
Kada mnogi nož je udarac ti dao,
Kad si prolećni trak dobrote i nade
U ženi, klonuvši, sačuvati znao,
O moj bolni grade koga smrt već hvata,
Pružen u budućnost koja otvara ti
Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,
Grade kome Prošlost sme blagoslov dati,
Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,
Opet gutaš stravu života, u kojoj
Talas bledih crva žile ti osvaja,
A leden prst igra na ljubavi tvojoj!
I to nije loše. Jer sve to ne kida
Krila tvom Napretku, ko što nekad nije
Striks gasio pogled plav Karijatida
Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije.”
I mada si oku užasan i jadan,
Mada u prirodi nijedan grad živi
Još nije postao čir toliko smradan,
Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!
Moćni pokret sila štiti te, a dani
Olujni te svojom poezijom ljube,
Tvoje delo ključa, Grade izabrani!
Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!
Pesnik će uzeti plac Osramoćenih,
Mržnju Robijaša, viku Prokletnika,
Sevnuće ljubavlju ko bičem po Ženi,
Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!
Sređeno si, Društvo! – jer orgija rida
Iz starih bordela, kao nekad, grobno,
I plin, u bunilu, s crvenećeg zida,
Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!

[Heidi]

Dobra jutarnja Misao (Rimbaud)

U četiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
S rukavima zasukanim
Komešaju drvoseče.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde će raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za radnike – podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.
O kraljice pastira!
Daj radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.


(Hesperide, kcerke Atlanta koji je od Zeusa poslat na kraj svijeta, na granicu izmedju Noci & Haosa, gdje su one cuvale zlatne jabuke I uz to bile boginje noci)

[Heidi]

Zaseli (Rimbaud)

Kvrgavi, rohavi, sa tamnim prstenjem
Uokrug očiju, miču prste grube
I teme posuto pustim namčorenjem,
Kao kad zid stari procveta od gube;
Njihov čudni skelet na kostur stolica
Nakalemila je strast padavičara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i veče taman vez se stvara!
Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osećaju kad im sunce kožu veze
I drhte kad vene sneg na prozorima
Ko što dršću žabe pune bolne jeze.
Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smeđom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo.
I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole,
Nežna ljuljuškanja u čupe ih ljube.
Oh! ne dižite ih! Jer tu propast viri…
Dignu se i frču ko ošamarene
Mačke, besnilo im lopatice širi,
Čakšire im prete s boka, naduvene.
A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite ćelave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Ščepavši vam oči ko zenice žive.
Nevidljivom rukom ubijaju mučki:
Kad se smire, liju otrov žena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kučki;
A vi ste u levku, čelo vam se znoji.
Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka.
A kad strogi san im obori vizire,
Tad na ruci sniju bića koja ljube,
Te stolice koje, oplodene, vire
U gorda nadleštva koja će da rube,
Dok tintano cveće, koje polen pljuje
Zapeta, više ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvećem putuje…
- I draži ih klasje što ud njihov dira.