Ima to sad do običaja, kulture, mentaliteta, našeg naroda...
Pa još uvek stoji to da su te starije generacije planirale ukoliko imaju muških potomaka da neko od sinova ostane da živi sa njima i kad se oženi i osnuje svoju porodicu a neki čak i ako imaju ćerku jedinicu. To ne znači da on neće imati samostalnost u pogledu finansija, nekih drugih odluka ako nastavi da živi pod istim krovom sa roditeljima. U nekom pogledu i oni računaju na to da će im se naći ukoliko im bude potrebna neka pomoć u starosti.
Možemo zatvarati oči pred tim, ali tek nedavno su, neke novije generacije, malo savremenijih shvatanja, za to da se treba odvojiti od roditelja i živeti zasebno sa svojim partnerom.
U nekim drugim zemljama to drugačije ide. Na primer, jedna naša poznanica koja godinama živi u Nemačkoj kaže za svoju mlađu ćerku da jedva čeka da postane punoletna i da ode, da nema više odgovornost i obavezu prema njoj. A ja se pitam da li to roditeljska briga i nežnost nestaje kada dete počne da se smatra odraslom osobom? Mislim da i vi znate odgovor i da ekstremnost i u tom pogledu nije za oduševljenje
Nekako za mene u tom odnosu dete-roditelj ne bi trebalo da ima kalkulacija, za sebe znam da ću onoliko koliko je u mojoj moći pomagati svom, bez trunke žaljenja i da to neće nikako sputati njegovu samostalnost, jer će dobiti i dovoljno podsticaja i prostora da se sam u životu izbori/snađe.
Ne diraj me ako se ne razumeš u mene, pokvarićeš nešto.
nema sanse
