Čitanje obavezno.
Dubravka Stojanović: Vlada zavjet ćutanja o zajedničkom zločinu
Događaji u Crnoj Gori obeležavaju ovih dana atmosferu na prostoru bivše Jugoslavije. Da li je nezvanično učešće Beograda u njima (nadzor srbijanske tajne policije, baražna medijska vatra…) pojavni oblik hegemonije koja je odnedavno dobila naziv u sintagmi ‘srpski svet’?
– Crna Gora je, naravno, daleko komplikovanija od slike koja se stvara u javnosti i koja odgovara autokratama sa obe strane. Njima je cilj sukob u kojem oni mogu nesmetano da vladaju na svoj koruptivni i autoritarni način. Da bi sve tako sebi udesili važno im je da stvari maksimalno pojednostave, naprave dve nepomirljive celine, naoštre ih do ivice krvi ili preko nje. Opasnu igru igraju. Strašno je ovo što gledamo, golo nasilje kao jedina politika. Tako se ovde vlada već više od 30 godina.
Milion puta sam ponovila – nacionalizam nije cilj, on je sredstvo. Pomoću nacionalizma se uspešnije vlada, to je način da se mase drže u pokornosti – ili da se zakrve, ako je potrebno. Destrukcija odgovara ovakvim liderima, jer šta bi oni bili u uređenim državama?
Kako, u tom kontekstu, vidite jasno i nedvosmisleno mešanje zvaničnog Beograda, u političke odnose u Bosni i Hercegovini – kroz podršku Miloradu Dodiku i njegovim nacionalističkim stavovima i različite vrste uticaja (‘graditeljski poduhvat’ kakav je aerodrom u Trebinju, identični zakon o upotrebi ćirilice, sadržaj udžbenika)?
– Kao što je neko pametan svojevremeno rekao – a šta drugo da ponude narodu nego nacionalizam?
Vučić, Dodik i svi slični imaju jasne prioritete.To je njihova apsolutna vlast i neograničena pljačka. Vrlo jednostavno. Zato je jasno da nikakve evropske integracije ne mogu biti njihov politički cilj, to je čista suprotnost njihovim interesima. Zbog toga oni svoja društva moraju izolovati i onemogućiti im bilo kakav razvoj, a u tome će već naći spoljnopolitičku podršku sličnih režima u svetu. Stalnim “ljuljanjem” Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Kosova, obećanjima o srpskom svetu, oni proizvode stalnu napetost koja sprečava razmišljanje, onemogućuje svaku ideju o slobodi i uteruje građane u homogeni nacionalni tor.
Za mene je rušenje Jugoslavije uvek bilo samo to – sprečiti modernizaciju, razvoj, izolovati, zaglupiti društva i neograničeno vladati. I evo njih veselih, toliko decenija na vlasti u svim ovim državicama, a mi, kao, lomimo glave da dođemo do dubinske analize. Nikad nisam razumela kako je moguće da šibicari postoje tolike vekove i da uvek ima ljudi koji nasedaju na tu staru igru. E, baš to rade i naša društva.
Značajni segment takvog bahaćenja prema susedima je i negiranje genocida u Srebrenici i drugih zločina protiv čovečnosti, odnosno negiranje uloge Srbije kao agresora na Bosnu i Hercegovinu? Sve je to sakriveno ili očigledno falsifikovano nekakvom ‘tabloidnom istorijom’ koja nema veze sa istinom, a često ni sa elementarnom logikom? Kako joj se suprotstaviti?
– Problem nije u tome što ljudi ne znaju šta se desilo. Znaju, ali ne žele da znaju. Gledaju, ali ne vide. Oni ne žele da vide svoju odgovornost, koja je u tome što su većinski podržavali ratne i zločinačke režime. Zato podržavaju vlasti koje to isto čine, kao da i jedni i drugi veruju u neki zavet ćutanja o zajedničkom grehu. To je bolesna situacija, time što se negira genocid, ili se ćuti o drugim zločinima – oni neće nestati, samo će pojedinci i društvo tonuti u potpunu amoralnost, koja sve više isplivava, kao one hladnjače sa leševima Albanaca koje su štrčale iz Dunava. Pitanje je da li će naša društva imati snage da prekinu tu pupčanu vrpcu i oslobode se pogubnih elita ili će im biti lakše da ostanu u toj toploj, poznatoj materici svoje opijene nacije. Evo već trideset godina nisu pokazivali ozbiljnu želju da iz toga izađu, a propadanje se ubrzava.
Mislim da je saučesništvo najjači od svih motiva u negiranju genocida i ostalih zločina, jer zbog te podsvesti o odgovornosti ne može biti empatije. Žrtve se moraju ili negirati ili dalje dehumanizovati da bi se lakše podnele. Uostalom, od kraja rata mnogi računaju da je mir samo pauza i da će doći trenutak da se završi prekinuto. A da bi tako nešto bilo moguće potrebna je stalno održavanje stereotipa o neprijateljima da biste u svakom trenutku bili spremni za novi rat. Nije lako psihološki pripremiti rat. Setimo se da su elite tokom čitavih osamdesetih radile na tome da to psihološki i ideološki pripreme, uzgajajući narative o herojstvu i žrtvi sopstvenog naroda. To nikada nije prestalo posle rata, drži se “na maloj ringli” i tu se krčka. Zato govorim o tome da društva tonu u potpunu amoralnost, jer kako drugačije nazvati stanje mržnje koje se sistematski održava 40 godina.
Ali, treba reći da postoji i ta “konkurencija” u samoviktimizaciji, ili kako Amos Oz kaže: “svetski šampionat za najveću žrtvu”. Svako je svoj nacionalizam izgradio na slici svog naroda kao najveće žrtve prethodne istorije i, naročito, zajedničke jugoslovenske države. Tako je proizveden rat devedesetih, napravljena je ta paranoična sliku prošlosti u kojoj postaje poželjno ubiti svog suseda, pa onda krenuti dalje i ubiti hiljade.
Dominantno je, u zvaničnom tumačenju ratova devedesetih, veličanje ratnih zločinaca. Kako objašnjavate činjenicu da u tome učestvuju i mladi ili da olako prihvataju oficijelnu istinu?
– Odavno je poznato da su mladi sada najkonzervativniji i najnacionalističkiji deo društva. Nije ni čudo. Vaspitavali su ih roditelji koji su se politički formirali devedesetih, u zločinima, izolaciji, sankcijama… Ništa od sveta oni nisu videli, slabo su se školovali, škola je bila više kasarna nego obrazovna ustanova, nisu stekli nikakve širine, ne poznaju svet, plaše ga se, plaše se svakog drugog i drugačijeg. Iz te nesigurnosti i kompleksa dolazi i dodatna agresivnost. Oni valjda osećaju da nešto nije u redu ali im se slabo nude alternative, pa ne znaju šta bi drugo mogli da urade nego da se busaju u nacionalne grudi i da viču da smo “mi” najbolji. To je uvek najlakše rešenje. Samo su posledice fatalne.
Da li u politici Aleksandra Vučića vidite da se odmakao od pretnje ‘sto Muslimana za jednog Srbina’, izgovorene za skupštinskom govornicom 20. jula 1995. godine, neposredno nakon srebreničkog genocida?
– Odmakao se utoliko što je tada bio kristalno jasan, a sada vodi mutnu i time pogubniju politiku. Današnji Vučić govori u svim pravcima, za svakoga tu ima ponešto. On jednostavno nudi sve: i Evropu, i Rusiju, i Kinu, pa i SAD kad prigusti. Onda tobože razvoj i modernizaciju, ali i srpski svet… A pre svega nudi čvrstu ruku koja će rešiti sve i to ovom društvu očigledno treba mnogo više od slobode. Ne verujem da se za dlaku promenio od devedesetih, samo je postao još opasniji jer je njegov govor sada demagoški, što dodatno slabi inače preslabu opoziciju koja je ostala bez “stajne tačke”. I onda, u nedostatku stajne tačke, najveći broj stranaka odlučuje se da bude još “desnije” od njega, što sve zajedno vodi i Srbiju i region u totalnu katastrofu.
Koliko dugo može da opstane ta Vučićeva politika okupljanja i najradikalnijih desničara i navodnih proevropskih političara? Vidimo da je dosad, kada je reč o opstanku na vlasti, dala rezultate?
– Daje rezultate jer su se svi upleli u interesne grupe. Vučić je ostvario ideal partijske države koja svakom po nešto malo da, čime ih drži na povocu. Partijska država je najdublja korupcija celog društva, svi su na kraju “uvezani” i ucenjeni, a to izjeda celo društvo. Uz to, postoji taj ideološki nivo o kome smo već pričali, gde svako može da tvrdi da je “pravi” Vučić baš onaj koji mu odgovara, ali da on, jadan, mora da glumi zbog “onih drugih”. Kao, Vučić je baš Evropljanin, ali zbog nacionalista mora da nastupa agresivno nacionalno. Ili obrnuto, svejedno. Ali to nije ključno, ključan je interes, učešće u komadanju onoga što je još ostalo.
Da li se može govoriti o kontinuitetu velikosrpskih težnji i namera, uvijenom u vučićevski PR produkt Srbije kao ‘lidera na Balkanu’? Kako vidite različite pojavne oblike projekta ‘Velika Srbija’ i kakvi su, istorijski gledano, rezultati pokušaja njegove realizacije?
– Rezultati su porazni. To je srećom neostvariv koncept, ali se elite toga drže već decenijama da ne kažem više od veka. Kao da ste vezani za leš. Na kraju počnete da trulite.
Koji bi način bio najadekvatniji da se spreče novi sukobi i – zašto ne izreći – krvoproliće? Šta bi trebalo da preuzme međunarodna zajednica?
– Ona je već 30 godina “nesnađena”. Kao, neće da se meša, pa se onda meša brutalno i bez razumevanja. Onda, kao, neće da nas prime u Evropu jer smo skupi, a onda se to plati mnogo više. I, tobož, to su naše unutrašnje stvari, a onda intervenišu. Sada se i dalje ponašaju kao da ništa ne razumeju i puštaju da ovaj deo Balkana tone, sipaju novac u tu koruptivnu rupu bez dna, kao razvedeni roditelji koji decu zatrpavaju igračkama umesto da pokažu stvarnu brigu i ukažu pomoć. Kao, nije to njihov problem, ali jeste. Tu su, vojno, mnogo ih koštamo, a koštaćemo ih još mnogo više.
Sa grupom kolega suočili ste se sa izazovima i opasnostima dnevnopolitičkog tumačenja istorije. Izdali ste deklaraciju pod nazivom Odbranimo istoriju, učestvovali u kreiranju udžbenika koji bi trebalo da unesu normalnost u pristupu proučavanju još uvek aktuelnih događaja. Šta bi učenici trebalo da iz njih nauče, kakav bi uticaj na njih trebalo da izvrše?
– Značajne grupe istoričara iz Jugoslavije već više od 20 godina rade zajedno, imamo zajedničke projekte, knjige, konferencije, festivale, ali na kraju moramo da priznamo da smo poraženi. Ne mislim da je to poraz na duge staze, mi smo prikupili podatke, objavili dokumente, napisali i opisali šta se desilo i zašto se desilo. Ako to nekome bude potrebno, tu je, spremno je.
Istorija je nauka napadnuta sa svih strana. Zloupotrebljena je da bi se napravio rat, sad je rat prebačen na taj teren sećanja. Imamo i godišnji ritam, kako koji datum stigne – znamo da ćemo se naći na ivici sukoba oko tumačenja događaja. Mi istoričari koji stojimo iza Dekalaracije galamimo protiv toga koliko god možemo. Valjda će nas neko i čuti. Zato hvala na ovom intervjuu.
