Goran Tadic

[Šabović Adis]

Potpis, ko kuća!

[Shadow]

Potpis, ko kuća!

A ima i nastavak...

[Šabović Adis]

Potpis, ko kuća!

A ima i nastavak...

Šta čekaš?

[Shadow]

Ne mora da znači da sam u pravu,

al’ ja mislim da neki

namerno sviraju tužne pesme,

tek da nama, ovakvima, napakoste,

da se raspekmezimo,

da psujemo život i sve živo

kad se setimo da imamo nekog

tek da ga nemamo.

Ne tvrdim, al’ mislim da neki

namerno pišu tužne pesme

(k’o da mi ne bismo umeli,

ako ne i tužnije od tih njihovih žalopojki).

Tačno umeju da pogode živac,

da se čovek nasekira oko ljubavnih stvari,

prosto mu dođe da mu se ne živi,

al’ nekako se uvek čini da je rano

da obuče pižamu od oblaka,

pa se još malo prenemaže kroz život,

tek da bi ga slični njemu ponekad pitali:

“I nikad se više nije javila?”



Možda to baš nije tako,

al’ imam subjektivan osećaj

da me niko ne voli.

Teoretski, postoji mogućnost,

jedan do dva posto,

da me se ponekad setiš,

al’ šta je to za ovol’kog čoveka.

Il’ voliš, il’ ne voliš.

Pa, je l’ tako?

Ja bar tako mislim.

Ne znam, nisam ni ja više

najpametniji na svetu.

Mislim, ne zna čovek

više šta da misli.

Uglavnom, ja mislim da treba zabraniti

tužnu muziku i tužne pesme

i pohapsiti sve te što proizvode tugu,

te muzičare i te pesnike,

pa da i mi, ovakvi,

konačno budemo srećni.

e030a94b4ac699f3cbaf9434b5e01f19.jpg

[Šabović Adis]

Uuuu, zna čovjek znanje.

[Shadow]

Pravila se luda,

ja se pravio da nisam,

al’ odmah se primeti

kome je srce važnije od glave

i ko je spreman da nevezanih očiju

ako treba stane pred streljački vod

da bi mu pre plotuna ispaljenog u čast srca

poslednju želju ispunili,

a poslednja je ista

koju poželeh kad je ugledah,

uprkos molbi upućenoj Bogu

da ne dopusti da poželim nemoguće.

Smešila se, a ja se kezio

i trudio da objasnim

da godine nemaju veze sa godinama,

ma, nemaju veze sa životom

kao što pamet nema veze s njim

i da je najpametnije

komandu prepustiti srcu,

pa kome nesanica i radost,

a kome nesanica i briga.

Pravila se luda,

a ja se i sad pravim

da nisam lud za njom.

dec337483a5b825f4cc40e6d087ca715.jpg

[Shadow]

Hajde sad, izađi iz mene,

pa uđi kako se ulazi -

kroz srce, bez kucanja.

a05752bfb4f5e88d858065ae63fbc4d1.jpg

[Shadow]

Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi... sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...
Nauči da želiš tako da ti se čini da neću umeti da je ispunim,
pa da se iznenadiš kad shvatiš da moraš želeti više da bi me sustigla...
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer pod njom je postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, ali lepša si kada želiš da budemo lepi,
pa se pore otvore, da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti, podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno da progledaš dok žmuriš.

8fe792d940efa4839b69752ea13f8567.jpg

[Shadow]

Kacim je i na njegovu temu

Sve što sam doživeo i uradio tumačim na drugačiji način od načina na koji to čine moji saučesnici, saradnici, ili posmatrači. Oni će mišljenje o meni pre uskladiti sa nekim ko me nikada nije sreo nego sa mnom. Neka bude da to govori više o meni nego o njima.
Tehničke podatke ne krijem, ali ako dođe do toga da je od mojih stihova zanimljivije kad sam rođen, koje sam bolesti preležao, gde letujem i imam li ravne tabane, opet je do mene, ne do drugih.
Poeziju pišem otkad znam za sebe, ali sam tek nedavno saznao da sam pesnik.
Da sam imao kome da kažem ne bih morao da pišem.

[Shadow]

Rekla si napiši me, ako moraš.

Znala si da sam na sniženju i da osmehom

možeš kupiti reči koje se rimuju sa tobom.

Lako je.

Stih nastane od nečeg iz grudi

i željan slobode ode,

kao dete iz roditeljskog doma.

Tuđi životi su nam dar, ne naš.



Rekla si napiši me, ako moraš,

a moje reči nisi razumela.

Ja tvoje ćutanje jesam,

mada me kaznjavaš njime.

Ne postoji teži sud.

Ma koliko pravedna,

kazna ume da bude teža od zločina.

Ponekad nasumice traži žrtve

i tada su reči mrtve.

Kažnjenik zavidi rečima.



Rekla si napiši me, ako moraš,

znajući da te sanjam.

Nisi želela da ostvariš moj san u svom snu,

a tako je lako.

Greh je spavati, ako si stražar.

Biti budan greh je, ako si pesnik.



Bilo je lako napisati tvoje oči,

samo sam preslikao dve staklene rajske bašte.

Usne, kosu, ramena prećutah,

želeći da nešto ostavim za sebe,

da moje grudi budu utočište

tom grmu divljih kupina.

Lepše je da me boliš ti,

nego nešto od čega se ne umire.



Ne umem da izbrojim nas dvoje,

uvek neko nedostaje,

kao onda, kada smo šetali

vrtovima gospođe Opatije, svako za sebe.

Harmonija beznađa kao nagrada

nalazaču izgubljenih duša.



Htela si da te napišem,

da bi ispravila moj rukopis,

verujući da to što čitaš pišem ja.



Rekla si napiši me, ako moraš.

Znala si da moram,

a nisam morao.

Bilo je već zapisano.

4c7ebe4dcb9dec3df6b85445ff1b522a.jpg

[Shadow]

Kad prodje, ako prodje, ovo nevesto iscekivanje zaborava, imacu hrabrosti i snage da slusam tvoj glas dok zmurim. Kad prodje, ako prodje, ovo besmisleno ignorisanje nedostajanja. Svega sto je nekad bilo zauvek tvoje, zauvek moje, zauvek nase, moci cu u ocima da pogledam sitnice od kojih sad sklanjam pogled, jer jos uvek imaju tvoj oblik, miris, dusu, ime....

but1711.jpg

[Shadow]

Kad raširiš ruke ličiš na slobodu i otisak u snegu.

Ličiš na sebe kada se raduješ

i na senku mog beznađa.



Mogu srce da ti dohvatim, kad raširiš ruke,

ali ne smem, znam koliko sam ranjiv.

Poželim da izgorim na tom krstu

i okajem grehe svih smrtnika,

željnih tvoga zagrljaja.

176ce2de4e4b44ec22a85f6446f8ec23.jpg

[Shadow]

Ne tonem, ne brini, ronim.

Mnogo je neistraženih dubina u meni,

moram tragati, makar ništa ne našao.

Sâm sam u ovim dubinama i dobro mi je.

Lažem, nije. Pusto je bez tebe,

al’ rođen sam za dubine, a ti za visine.

Ni kod tebe verovatno nije gužva,

al’ ovde kod mene nema ni mene.



Ne tonem, ne brini, ronim.

Nekada je ovde bilo bisera na pretek,

sve sam ih prosipao i razdelio,

jer nije to ono za čim sam tragao.

Meni je mesto ovde, gde ničeg nema,

meni je ovde suđeno

i ovde će mi biti presuđeno.

Ronim da ne primetiš kad budem potonuo.

[Shadow]

"Ispovest"

Nećemo tako razgovarati. Nisi ti meni makar ko.

Zagnjuri glavu u moje voštane grudi, u kalup,

koji godinama čeka da se vratiš na svoje i ispuniš prazninu.

Izmakni se samo kad moraš da trepneš, da mi srce ne golicaš,

da ponovo ne pomisli da ume da te voli.

Diši polako, da ne ostaneš bez daha. Diši i za mene, ja moram da pričam.

Ne žmuri, nećemo se ljubiti. Ne žmuri, sanjamo.



Nazdravimo otopljenim pahuljama, popijmo ih na iskap, kao lek

i dogovorimo se konačno od koje zajedničke bolesti bolujemo.

Ako se rastužim, a hoću, pristani da mi budeš prijatelj

na određeno vreme i slušaj kakvu si aromu dala mojim rečima.

Moja ispovest biće tvoja ljubavna priča,

koja se od ostalih razlikuje po meni.

Opomeni me kada se opsujem, nije lepo da ružim bajku.

Ovog puta nećemo biti kivni na ljubav, kojoj nismo dorasli.

Smeškaj se, da smekšam, da i sam usnama dokažem koliko mi je lepo.

Sve dođe na svoje. Dođi…

Lice ti je vlažno. Ne brini, ne plačeš. To se ja sušim. Isparavam.

Ne mogu ni ja još dugo biti dete, ali dok si uz mene biću besmrtan.



Zabodi nos u moje srce i ćuti. Samo ćuti, razgovaramo.

Bar se večeras nemojmo svađati oko toga ko koga više voli.

U redu, ti mene, ali… Dobro, ti mene.



Ne postoje misterije, jedino poneka još nije obelodanjena.

Čudiš se da se ne guram da im se rugam?

Ludo jedna, pa ja zbog tebe od tebe skrivam rešenje.

Vidiš li među zvezdama i jedan greh?

Greh se kratko pamti, izmišljen je da bi pokvario radost.

Nemaju predrasude moć da nam ne dopuste

da jedno drugom budemo ovo što smo,

tu su zato da nam ne dopuste da imamo smisla.



Ne ljuti se na mene što sam nastavio

da živim nakon dana pre našeg susreta.

Samo sam hteo da osetim kakav sam kada me neko voli,

ne sluteći da ćeš moju radoznalost godinama otplaćivati

i svoju mladost opteretiti hipotekom.

Ja, budala, mislio da samo ja umem

da lelujam ljubavnim sokakom,

a ti me nadmašila, uprkos meni.



Dugo sam te izmišljao. Svaki detalj bio mi je važan.

Visina tolika, oči baš takve, može i ovde jedan mladež…

Moje šake kao modle, načinile su od tvojih grudi najslađe kolačiće.

Ni slutio nisam da ćeš mi odati priznanje za maštovitost

i biti zahvalna na lepoti, kojom zavodiš

one što ne umeju da te žele dok te ne vide.

Da se kladimo koliko onih koje misle da me vole, žele da su na tvom,

a koliko onih, koji misle da te vole, želi da su na mom mestu

i čega bi se, osim onih što ih vole, odrekli zbog ovakvog spektakla?



Ne zna se kome je slađe bilo kada si zagrizla ovo neprskano srce.

Ne puštaj, pomislih, a ne bi pustila ni da sam zaječao.

Nisam znao da život ume da bude tako sočan.

Do tada sam ga provodio ispred crno-belog retrovizora,

prelistavajući ukoričene sportske povrede srca,

ubijao crno – belim vinom sve što smeta dosadi

i mislio da imam više sreće od onih što se dosađuju uz televizor.



Umeo sam da gatam iz tvojih očiju. Sve ovo sam nam prorekao,

gledajući u dve kristalne kugle, predvideo lepo, tugu naslutio.

Ne teraj me da ponovo gledam u budućnost, ovog puta bih varao.



Sve češće pominjem ljubav i govorim da te volim.

Koristim te blage reči, iz straha da bi me najzad mogla ozbiljno shvatiti.

Koliko god te željan bio, neću dozvoliti da sa mnom pokvariš sebe.

Zavidim tvojoj uštirkanoj posteljini, verujući da grli jedino tebe.

Priželjkujem da onaj ko te ljubi, čini to na manje svetom mestu.



Znam da ćeš otići. Jedino ti ne želiš to da znaš.

Ne brini šta će sa mnom biti. Ja sam sebi i sada suvišan.

Biću ponovo najružniji i najmanje vredan, ali to nije greh, zar ne?

Zaokupljeni light ljubavima, bez konzervansa,

povremeno ćemo jedno drugo zaboraviti,

dok ne shvatimo da nam nedostaje da jedno drugom nedostajemo.



Iduće godine u ovo vreme i svih godina, koje nam preostaju,

slavićemo godišnjicu ovog trenutka, prislonjenih noseva

uz oltar prozorskog okna i moliti se da je bar jedna od pahulja,

koje pokušavaju da nas razvesele, potomak neke od ovih,

koje su nas večeras dopratile do nas.



Sve buduće Nove Godine bile bi višak, da nemam tebe,

da ti poželim da ni jedan Božić ne dočekaš sama, poput mene.

Kada prođem, statistika mog srca biće jednostavna - kucalo je samo za tebe.

Mali otkucaj za čovečanstvo, veliki za mene.

90d1312e353a7591a4c2773aea2edfda.jpg

[Shadow]

Kada me gledaš tim srnećim očima,

ne znam gde da gledam,

jer znam da mi se u očima vidi

ono što mi je u grudima,

a ne bih voleo da saznaš da mi je srce oživelo,

nakon veštačkog disanja koje si mu dala.

Bilo je to najprirodnije disanje za koje znam,

al’ morao sam da branim

svoj dvodimenzionalni život od živog i lepog,

jer dobro znam šta nakon toga sledi.

Odavno sam postao bednik

kojem je život bez života važniji od života,

pa si mi opasnost i pretnja, a ne dar, bogomdan.



Kada me gledaš tim srnećim očima,

ne znam gde da gledam,

strah me je da ću pročitati nešto što u njima ne piše,

da ću umisliti da imam dokaz da je i tvoje srce živo,

da mu je važno da i moje još malo poživi,

strepim da bi i meni moglo postati važno

ono što je njemu važno.



Kada me gledaš tim srnećim očima,

ne znam gde da gledam,

jer moj pogled tvom pogledu nije dorastao.

Tako gledaš sve i svakog, zar ne?

Jednostavno, takve su ti oči,

al’ jedino mene tvoje trepavice golicaju,

jer si mi pronašla slabu tačku -

nebranjeno mesto u grudima,

za koje sam mislio da je mrtvo.



Kada me gledaš tim srnećim očima,

ne znam gde da gledam,

pa pogledam u nebo, postanem religiozan,

i šapnem: hvala Ti, Bože, što ponekad postojiš.

2e19f4fb3d82bf2ddf7600fbcf950bb1.jpg

[Shadow]

7tXmqGw.png

[Shadow]

Kad vam se snovi ostvare cutite i trpite. Sami ste krivi sto ste bas to sanjali.

[Shadow]

"....pusti ti mene
Uvek se dočekam na srce
zato i jesam tu gde sam."

23a4819cdcf52345f6cf332eef97b1cb.jpg

[Shadow]

Praznina

Navikneš se na prazninu,
lažeš sebe da ćeš je popuniti kad budeš želeo,
kad budeš imao vremena, kada ti dosadi.
Drugi su te ispraznili i nećeš im pružiti šansu da istisnu i prazninu.


U tebi ništa ne zvecka, ne šušti,
ne golica, ne svrbi, ništa ne boli.
Nema ničeg što bi se moglo dodirnuti,
pomeriti, promeniti, pokidati.
Bezbedan si.


Spreman si, bez nadoknade,
ranjive da obučiš kako ne biti ranjiv
i kako ne obraćati pažnju na one
koje nešto žulja iznutra.


Tvoja snaga je u ravnodušnosti,
kojom kažnjavaš one koji su te praznili.
Praznina nije lepa, nema miris, ne čuje se,
ali bar nije ružna, ne smrdi, ne galami.
Nema prašine, nema paučine,
ničeg čega bi se stideo.
Sa njom umeš jedino ti,
jer ništa ne zahteva.


Nerado gledaš izvan sebe,
jer bi te nešto moglo ispuniti.
Na tvoju radost, kada pročkiljiš,
ne vidiš ništa.

e23e8787f9a79ad6dc412fb524b5ada5.jpg

[Shadow]

Polakse Rume