Goran Tadic

[mailed]

Dacooo faja obozavam svako slovo sto napise
Evo nesto na brzake


Bolje sto ne znas


Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,

jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,

a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,

niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,

zato i dopuštam da misliš da samo tugujem

i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,

jer više od bilo koga umeš da nedostaješ

ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,

čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.



Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,

jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,

a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,

već želim da ništa drugo ne želiš,

osim da se ušuškaš uz mene.



Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života

provesti kajući se što te nisam zavodio,

a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,

već pesnik sa trapavim srcem.

Ne zavodim, već zavolim,

ne zato što hoću, već zato što moram,

a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana

na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.

[dacina_curica]

Sto me on i Krznaric znaju baciti u provaliju, niko tako ne zna (bar pjesnika sto se tice )....


Moglo je

Moglo je da ne bude na prvi pogled,
mogli smo se voleti, pa prestati,
moglo je bez duše,
bez reči, bez radosti,
bez nadmetanja ko koga više voli,
bez zbunjenosti kako je sve to moguće.
Mogli smo biti ljubavnici,
supružnici,
roditelji.
Moglo je bez tvog frtalja i moje polovine veka,
bez ljubavi u prirodnoj veličini,
moglo je bez nas.
Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,
moglo je da bar nekad neko od nas ne misli na nas.
Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,
moglo je da te ne oslobodim,
i da me oslobodiš.
Moglo je, ali nije.
Moglo bi bez očekivanja da ćemo se sresti,
moglo bi da ne boli,
moglo bi da ne sumnjaš u nas,
moglo bi bez unutrašnjeg krvarenja,
bez svetlucavog pirsinga u oku,
bez samoubistva tobom.
Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,
da žalim sve što sam želeo,
da te neko voli više od mene
moglo bi da ne znam gde mi je duša,
moglo bi biti na poslednji pogled.
Moglo bi, ali neće.

[mailed]

Htjedoh ovu postaviti, preduhitrila si me
jos malo....


Zato što mogu da umrem kad hoću,
al’ neću dok te ne zagrlim.
Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.
Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,
višak dana, višak noći, a ni jedan život.
Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.
Zato što je bez tebe moje srce k’o kuća
(ne veliko, već prazno).
Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.
Dobro, još jednom, al’ zapamti, jednom za uvek:
zato što te volim.


Zene iz snova mogu samo da sanjaju da ce biti voljene kao ti u stvarnosti

[dacina_curica]

Moje

Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
opravdanje za sve
i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
i moje nebo sa pratećim objektima.
Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
kalauz za smisao
i jedino svetsko čudo.
Moj si vlasnik i moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe,
viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.
Moj si semafor,
grudobran, gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči
način i začin, reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.

Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu sve da postignem od tebe.
I dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.

[mailed]

Trebaćeš mi u starosti

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,
jer ne znam gde su mi naočare,
da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.
Tako bi ti i srce još uvek tražio,
da nije bilo mene
da kažem da je na svom mestu”.

Trebaćeš mi u starosti,
da te se sa radošću sećamo,
umesto da te se sećam sa tugom.

Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem
kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,
da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,
jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo
kada nas pita gde nam je bila mladost.
Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,
da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebaćeš mi u starosti,
da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:
“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš
što tvrdim da doktori nemaju pojma
i ne pijem lekove,
jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,
da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:
“Strpi se, gori si od deteta”.

Trebaćeš mi u starosti,
kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:
“Nije ti valjda opet do toga?”,
a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,
a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,
da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebaćeš mi u starosti,
da te volim
i kada me starost napusti.

[dacina_curica]

Mailushka

Prepusti se

Sve će to, mila moja, neko, umesto mene,
doreći, dopisati, domilovati, doljubiti.
Prepusti se, ne varaj ga uspomenom na mene.
Ne dopusti da ti draže od njegovih reči i milovanja,
budu moje neizgovorene reči i izostali dodiri.
Ne dopusti da te moji propušteni poljupci prate kao kletva.
Prepusti se mudrijim rečima, nežnijem milovanju,
vrelijim poljupcima i ako ne budu takvi.
Jednom ćeš morati da se prepustiš
i nadoknadiš ono što si sa mnom propustila.
Zavoli ga i nemoj da kriješ to od njega,
jer će zauvek sve ostati nedorečeno,
nedopisano, nedomilovano i nedoljubljeno.
Ne smeš dopustiti da prođeš kao ja.
Zaboravi, mila moja, ima ko da pamti.

[dacina_curica]

Zažmuri

Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi... sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...
Nauči da želiš tako da ti se čini da neću umeti da je ispunim,
pa da se iznenadiš kad shvatiš da moraš želeti više da bi me sustigla...
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer pod njom je postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, ali lepša si kada želiš da budemo lepi,
pa se pore otvore, da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti, podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno da progledaš dok žmuriš.

[dacina_curica]

Poslednja

Starim, a nije svaki starac mudrac.
Kakvo razočarenje.
Mrštimo se Bog i ja, jedan na drugog,
nezadovoljni učinkom.
Vrhovima prstiju čitam žvrljotine sudbine po svom licu,
rezbariju, koja bi u nečem plemenitom
mogla biti umetničko delo.
Zanimljivo štivo, neopterećeno božjim zakonima.
Zanimljivo, ali beskorisno i meni neshvatljivo.

I kad slediš putokaze lutaš,
jer onaj što postavlja znakove,
ne zna kud si naumio.
Glupaviji za čitav svoj život, saplićeš se,
ne primećujući razliku
između kamena mudrosti i kamena ludosti.
Tražiš put izvan puta, iza znaka,
biraš kamen za epitaf sa svojim imenom
i žuriš, kao da će kamenje biti razgrabljeno.
Na kraju ti pripadne bezimeni, pod kojim umoran zaspiš,
bez odgovora na pitanje da li si trebao slediti znakove.

Mada rođen star, teško prihvatam starost.
Strah me da neću umeti da napravim igračku
od, naizgled, bezvrednih stvari,
da neću umeti da izgovorim reč
od, naizgled, bezvrednih misli,
da neću umeti da umem.
Izgubiću sutra, izgubiću danas,
ostaće sećanje, a sećanja me strah,
jer svega sam se prvi setio.
I ovog danas i onog sutra.
Od juče ništa nije ostalo,
jer sve sam trošio, više nego što je pristojno,
čak sam i svete mrve ljubavi prve
istresao iz džepa, vadeći maramicu
da obrišem isceđene uspomene
na kasnije, posnije ljubavi.
I tebe sam se prvi setio.
Trebala si mi da me ulepšaš,
da se u mojim satenskim stihovima prepoznaš,
da me naučiš da se smejem,
da prohodam...

Da prohodam, ne da poletim.

Žurili smo da se zaljubimo,
a ljubav ne traži dobrovoljce.
Jednostrano proglasi nemir,
kad joj dosadi da miruje, ili ratuje.
Naoruža slabe samopouzdanjem,
uveri ih da je kucnuo čas za sveti nemir
i da su baš oni izabrani i posebni.
Mi, praznoverni, praznoglavi veterani,
pohrlimo u prve redove,
ne žaleći da u tom nemiru
damo i svoj život.
Ljubav, ti, ja –Trojni pakt,Trojstvo,
Trozubac.

Iskustvo je razumu dostavljalo podatke
o našem kretanju, ciljevima, strategiji,
pokušalo da dešifruje nežnosti
i uništi naše nemirne rezerve.
Posustajući pred nadmoćnim protivnikom,
razum, kukavički, posegne za tajnim oružjem, pitanjem –
Šta će biti kad nastane mir?

Stario sam,
a ti si zaplesala u mojim grudima, postala najlepši deo mene
i moju monodramu pretvorila u mjuzikl, bez reprize.
Ti mladež, ja bora,
nesvesni svoje zasluge i krivice
što sam ti, ovako smežuran, dodirnuo dušu.

Ljubavi slavnih ljubavnika nisu veće od naše,
ali nas nema ko da opeva,
ni da oplakuje našu izgubljenu posebnost.
Uostalom, sve dobre pesme odavno su napisane,
a suze lije svako za sebe.....

Starim i što mi je koža veća,
više za tebe pod njom mesta ima.
Još uvek zbog tvog horoskopa kupujem novine, u nadi da zvezde,
kad ne mogu ja, brinu da ne nazebeš i spokojno zaspiš.
Ko će, ako neće one, da te čuva od poganih
i da ne dopusti da te ljubi gori od mene?

Starim. Bojim se druge smrti, koja mi sleduje kad me zaboraviš.
Na prvu, koja me snašla kad si otišla, polako se navikavam
Tesko je kad moras da umes da umres, a nemas od koga da naucis.
Kad srce trne i misli pocrne, izgoris, paleci slike u glavi.
Pepeo pepelu...
Gde pepela ima vatre je bilo.

I ti ces ostariti.
Poverovaces Bogu, zahvaliti sto ti decu nije dirao
i moliti da to ni ubuduce ne cini.
Kad budes kupovala svece, jednu za zive, drugu za mrtve,
ako ti, umesto kusura, daju jos jednu, nameni je meni i nemoj je paliti.
Istopice se kada je usnama prineses.

[dacina_curica]

Čitaš me kao pesmu


Čitaš me kao pesmu
kada se pravim da sam već umro,
da ne bi strepela od mog srca,
da misliš da si izvan njegovog domašaja.
Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,
koje nas na najbolji način opisuju.
Zapišem ih kao zvezde,
misleći da će te svetlucanjem zavarati,
da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,
ali ti tako lepo umeš da čitaš,
milina te izmisliti i zamisliti.
Čitaš me kao pesmu,
ali me ne zagrliš kada me pročitaš,
kako to inače pesmama činiš,
samo preletiš pogledom preko uspomene
i sve ti je kristalno jasno, kao da me razumeš.
Kada me pročitaš, uspavam u tebi
ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.
Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.
Razmažen sam, patetičan, knjezav,
pokidan na strofe, stihove, reči i slova.
Napamet me znaš, al’ iznova me čitaš,
tražeći slovne greške,
dokaz da mi je srce bilo brzopleto.
“Zanš da te ojš uevk lovim… ovaj…”
Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,
da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,
da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,
da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,
kako to da se ničeg boljeg nisi setila.
Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,
hladno je kao zemlja.
Odlučio sam da budem pesma,
tako ću živeti duže od sebe,
takvog ćeš, bar ponekad,
pokušati da me razumeš.
Upiješ me očima, pa se zagrcneš,
kada svoje reči prepoznaš u mojim.
Baš tako nekako htela si da opišeš
nekog koga ćeš čitati dok si živa.

[dacina_curica]

Da se nisi usudila da sanjaš


Znaš mene, brinem i zbog manjih stvari,
a kako neću brinuti šta ćeš sanjati.
Nije mala stvar, snovi su to.
Zapamtiš slike, pa izgleda
kao da se stvarno dogodilo.
Pretrnem kad samo pomislim
da bi mogla sanjati da odlazim sa drugom.
Ja to ne bih ni u snu, al’ snovi su to.
Već te vidim kako idućeg jutra
digneš taj pegavi nosić
nebu pod oblake i sve nekud žuriš
i sve ti nešto nisam važan
i kažeš da bih se samo mazio (što je tačno),
a ima toliko važnijih stvari od toga (Kojih?).
Pitam se šta ti je (tebe ne smem),
sve mislim možda sam nešto zgrešio,
pa se umiljavam preslađenim rečima,
al’ badava, kad sam kriv, a nisam.
Samo da se čovek nervira sa tobom.
Ne jede se za večeru sarma.
Ode krv u želudac, srce odbije da radi za glavu,
poblesaviš, manje, ili više i sanjaš koješta.
Što se ne ugledaš na mene i ne sanjaš sebe?
Nažuljam prste na gitari,
vežbam da ti se udvaram,
kad budeš želela da me slušaš,
a žulja me srce, jer strepim
da ćeš mi saopštiti da sam ti dosadio.
Kako i ne bih, kad te neprestano volim?
Kad prođe neko vreme, pitaš šta ima novo,
kao, nije ti ništa, kao ćaskamo, a komadić oblaka
još uvek se beli na pegavom slatkišu.
Pa, ništa, volim te, kažem.
Zakolutaš okicama, kao, dosadan sam,
a milo ti, samo se duriš,
jer nije svejedno kad sanjaš
da odlazi neko tvoj.
Približim se da ti usnama sklonim oblačić,
a ti se, kao, baš tada setiš, onako usput,
da kažeš kroz smeh šta si sanjala,
a ja u zemlju da propadnem,
jer znam da ne bih ni u snu…
E, zato treba stalno da se mazimo,
da nemaš vremena da sanjaš gluposti.

[dacina_curica]

Kada nisi tu


Da samo znaš kako sam pametan kada nisi tu.
Uvežbavam šta ću reći, kada se pojaviš,
milina me slušati.
Nije to samo „radujem se što si tu“,
„nedostaješ mi i kada si tu, jer znam da ćeš otići“,
sve ja to nekako začinim i zvuči kao poezija,
čak se i meni dopadne.
Da samo znaš kako sam nežan kada nisi tu.
Zagrlim te željom umesto rukama,
da osetiš i da se čudiš, a da mi ruke ne prepoznaš,
da ne moram da se pravdam i da se postidim.
Sednem na drugi kraj svemira,
da ne prozreš moju nameru,
govorim nešto neobavezno, ali mudro obavezno
i kad se najmanje nadaš
udesim da jedna zvezda iz tvoje ogrlice
padne ti kraj nogu, pa se sagnem da je dohvatim
i obrazom ti koleno dotaknem, da ne primetiš.
Ako osetiš, pitam da li te koleno zabolelo,
kažem izvini, ali sve se nekako rimuje sa mojim mislima
i ti se ne ljutiš, naravno, već kažeš da je u redu,
to je samo koleno i samo cirkončić.
Kao pamuk sam, kada nisi tu.
Ceo kliznem niz tvoja leđa,
tako da misliš da je povetarac, pa ti ne smeta.
Nešto ti golica prste, ne znaš šta,
a to se ja zavučem između tvog dlana
i svega što dotakneš.
Kad pomisliš da ti je trepavica upala u oko,
to ja pokušavam do duše da ti doprem,
ali sam ponekad nespretan, pa primetiš.
Lako se opravdam, jer nisi tu,
udesim da je to zaista trepavica,
ponudim se da pomognem, a ti kažeš:
„Hajde da vidimo kome će se želja ispuniti“.
Koristim trikove, jer nisi tu, udesim da poželim
da trepavica bude na prstu koji sam predvideo.
Lako je meni, kada nisi tu.
Dozvolim da pričaš sve što želim da čujem,
da me zavodiš visokom temperaturom svog daha, dok šapućeš,
a uvek ima nešto da se šapne, kada nisi tu
i gledam sve tvoje, što ne bi bilo pristojno u tvom prisustvu gledati.
Vidim čak i ono što pokušaš krišom da uradiš
i otkrijem da si mi srce stavila u grudi,
povezala sa dosadnim satom, što u njima kuca
i saznam koju žicu treba preseći da ne bi eksplodiralo.
Pustim te da misliš da ne znam šta radiš,
jer želim da budem dobar domaćin, kada nisi tu.
Ponekad te samo ispratim do tebe,
da ne bi i sebi nedostajala.
„Srešćemo se nekad“, kažem,
a ti poskočiš od radosti i kažeš „Jedva čekam“.

[dacina_curica]

Zaspi na meni

Gorim od nestrpljenja da osetim
kako će se moje srce snaći
sa tvojim uzdahom, poslednjim pred san.
Nešto ćeš, kroz uzdah, morati šapnuti,
nešto što nagoveštava kako ti srce razmišlja
i kakve će slike oživeti
u bioskopskoj tami ispod tvojih kapaka.
Moram znati šta sanjaš.
Želim i ja da se smešim.

Jastuk odbija da liči na tebe,
dozlogrdilo mu da ga grlim.
Zaspi na meni.
Odjek iz mojih grudi učiniće da pomisliš
da si u svečanoj dvorani, ili pred oltarom,
a moj dlan na tvojoj kosi krunisaće snove
i dati blagoslov svakoj tvojoj želji.
Osetićeš spokoj, koji toliko želim da osetim.

Budi mirna.
Dozvoli mom nemiru da se kočoperi
i ne dozvoli mojim prstima da budu nemirni.
Tvoj spokoj neće mi dati da dišem.
Moj dah bi mogao oduvati tvoj san,
a možda baš mene sanjaš, možda baš nas.

Zaspi na meni.
U ovom dušeku, ljubavi ima za čitav svet,
a jedino tebi je namenjena.
Zaspi na vulkanu, koji se uzdržava
da vrelinu iz dubine ne potroši na prečac,
da ne postane samo ugašena uspomena
na veličanstveni gorući trenutak.

Zaspi na meni.
Oblak sam, koji se spustio da bi ti bio postelja,
da bi te uzdigao do visina o kojima nisi ni sanjala.
Nisam ljubavnik, već ljubav.
Trebam ti, više no sebi.
Trebam ti, jer nikom ne trebaš k’o meni.

Zaspi na meni.
Zalepi se za mene kao za plišanog medu
i maštaj da se nismo uzalud sreli.
Želim da mi tvoj san na oči dođe.
Ako na meni zaspiš,
moji snovi nisu mi više potrebni.

Bože, ne uznemiravaj!
Bar nekad gledaj svoja posla.
Ne kvari. Pusti da na meni zaspi.
Ako je najlepši, nije jedini anđeo.
Imaš ih dovoljno, ovog mi ne diraj.
Čuvaj se da ga čuvaš kada me ne bude.

[Luna.]

joj istjerace me ljudi s posla, hoce svega mi

[dacina_curica]

Sto bona, nisi vqljda pocela recitovati?

[dacina_curica]

DA TI GLEDAM U DLAN

Ne, ne proričem budućnost,
već sadašnji trenutak
želje da ti u dlan gledam
i vidim čime bi me hranila,
ovako poslušnog i izgladnelog.

Da ti u dlan gledam,
da se čudim
kako izdržim da ne poludim
od želje da ljubim
beskonačnu liniju mog života,
što se svud po tebi proteže?

Da ti u dlan gledam,
da se pokrenu svi moji nepokretni delovi,
(kao kad vodiš ljubav na daljinu, bez dodira),
da mislim da sam živ kad ugledam kap,
mojim suvim usnama namenjenu.

Da ti u dlan gledam,
dok ne ugledam odgovor na pitanje
zašto najdraže nije bliže
da dlanom srcu pokidanom
bore zategne
i ne dozvoli da pobegne
u spojene tuđe dlanove,
iz kojih će ga neko,
od tebe manje vredan,
na iskap popiti.

[Shadow]

Zažmuri.
Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi…
Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju…
Nauči da želiš tako da ti se čini
da neću umeti da ispunim željeno,
pa da se iznenadiš kad shvatiš
da moraš želeti više da bi me sustigla…
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, al’ lepša si kada želiš
da budemo lepi, pa se pore otvore,
da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti,
podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno
da progledaš dok žmuriš.

images.jpeg

[Shadow]

Jedva si me uverila da umem da se radujem
i sâm sam, najzad, naučio da biti srećan nije sramota.
Sastavio sam se i prvi put sreo veći deo svojih delova.
Sećam se da sam sebe, onog pre tebe, zaboravio
i mislio da ću umeti, ovako amaterski, da te volim.
Mislila si da sam poseban, a samo sam bio drugačiji
i trudio se da ti dokažem da nisi drugačija, već posebna.

Nikad te nisam pitao kako mi je pošlo za rukom da mi pođeš za rukom,
kao saputnica, zaštitnica, prekretnica…
Otkrij mi barem trik kojim si zavežljaj od sukna iz mojih grudi
pretvorila u satenski i sklonila na sigurno, u svoje grudi,
daleko od moje neprirodne potrebe za prekomernom nežnošću.
Saten k’o saten, klizi, kao i sve tvoje čime ga ukrašavam,
a ja bandoglav, odsanjam svako slovo, domaštam, ako treba,
dotegnem uzdahom, pevušeći našu pesmu… Ne znaš da imamo našu pesmu?
Jednom ću stati pred hor i orkestar, dirigovati trepavicama svoj san,
dok ne naučiš da ga slušaš, dok ne pokušaš…
Pusti snove, pusti snovi.
Ponekad pero, kojim te provlačim kroz saten, zapne, moram da param
ono u šta sam do maločas verovao, pa boli više nego inače.
Ista ti, isti ja, a ninašta ne ličimo, jer sam hteo da nas ulepšam.
Drugim slovima pokušam da nas dočaram, drugim rečima opravdam,
mada znam da ne bih uspeo ni da sam pismeniji.
Ipak vezem, kako priliči nama ovakvima bez vas takvih.

Ti si moj najbolji drug, kom sam poverio samo jednu tajnu,
dovoljnu, da znaš da nisi želja, već žena koje sam željan.

[Shadow]

Zaspi na meni.
Zalepi se za mene kao za plišanog medu
i maštaj da se nismo uzalud sreli.
Želim da mi tvoj san na oči dođe.
Ako na meni zaspiš,
moji snovi nisu mi više potrebni.

[Shadow]

evz3dn8wkaa1u05.jpg

Probudim se, a ne znam da li sam spavao,
zaspim, a ne znam da li sam bio budan.
Dobro sam, kasno je za bolje.

[Shadow]

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa.