Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[dadojović]

GRETEL U TAMI

Ovo je svet koji smo želeli.
Svi što su hteli da nas vide mrtve
mrtvi su. Čujem krik veštice
što se prelama na mesečini kroz parče
šećera: bog nagrađuje.
Njen jezik se smežurava u šištanju.

Sada, daleko od ženskih ruku
i sjećanja na žene, u kolibi našeg oca,
mi spavamo i nikada nismo gladni.
Zašto ne zaboravim?
Moj otac podupire vrata, odbija zlo
od ove kuće, i godine su prošle.

Niko se ne seća. Čak i ti, moj brate,
u letnja popodneva me gledaš kao da
misliš o odlasku, kao da se to nikad nije zbilo.
Ali ja sam ubila zbog tebe. Vidim trnovite jele,
plamene jezike u usijanoj peći.

Noću se okrenem k tebi da me držiš
ali ti nisi tu.
Jesam li sama? Uhode
šište u tišini, Henzel,
mi smo tamo bez glasa i to je stvarno, stvarno,
ta crna šuma i oganj najozbiljnije.

Luise GLUCK
(dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2020)

[dadojović]

UŽASNE SU VEČERI HLADNE

Užasne
su večeri hladne.
Vjetar što drhti od nespokoja,
i drumom uznemirujući šum,
nestvarnih koraka bez broja.


Kao sjećanje na
bolest skorašnju
hladna je svitanja pruga.
Pouzdan znak da smo u vlasti
neraskidivog nekoga kruga.

Aleksandar BLOK

[ina]

Često na smiraju dana, dušu joj obuzme lakoća
S okolnih brda, mada joj je dan bio težak, a sutra
Nepoznato.

Ipak, kada se sasvim smrkne, a ruka sveštenika
Se javi iznad bašte mrtvih, Ona

Sama, Uspavana, s nekoliko mezimaca noći - dahom
Ruzmarina i dimom iz dimnjaka s mirisom
Toplog pepela - bdi na pragu mora

Drukčije lepa!

Reči talasa jedva izgovorene ili tek naslućene
U šumu i druge koje liče na reči mrtvih,
Uplašene među čempresima, kao šudni znaci
Zodijaka, osvetlele su njenu privlačnu glavu
Kružeći oko nje. A neka

Neverovatna jasnoća dopustila je da se, jako
Duboko u njoj, pojavi pravi predeo,

Gde su se, kraj reke, s Anđelom borili crni ljudi,
Pokazujući kako se rađa lepota

Ili ono što mi, drukčije, zovemo suza.

I dok je trajala, osetio si, misao je preplavila
Lice, ozareno, sa gorčinom u očima i ogromnih,
Kao u drvene hijerodule, jagodica
Razapetih između krajnjih tačaka Velikog psa i
Device.


"Daleko od kužnosti grada sanjao sam kraj nje
Pustinju gde suza ne bi imala smisla i gde bi
Jedina svetlost bila od vatre koja proždire sve
Što imam.

Rame uz rame, nas dvoje podneli bismo teret
Budućnosti, zaklevči se na potpuno ćutanje i na
Podelu vlasti sa zvezdama,

Kao da nisam znao, ja nepismeni, da se upravo
Tamo, u potpunom ćutanju, čuju najstrašniji
Zvuci

I da je samoća, otkako je postala nepodnošljiva za
Muško srce, rasula i posejala zvezde!"

Opet Eliti

[Japrak]

DOLINA SPOKOJA - وادي السلام

Nadžafi-ašraf!
W â d i ' u – s - s a l â m !
Dolina spokoja!
Imâm 'Âliev harem
Martirijska palača sreće iza mojih leđa
s rukama vjernikâ preobraženim
u krik
- I usklik

(Na vršcima prstiju, ko šehidski božuri
ljubav za Imâma, u stoljetnom cvatu)

A onda, u podne
kad sve na tren stàde
kad se dan odmòta do kraja
a još se ne pođe opet smotavat
utekoh . . .

Pa sama, ko u genezi
i još samotnijoj - smrti
- od kabura do kabura

Wâdi'u-s-salâm, Dolina spokoja
Božjih Poslanikâ, Imâmâ
smrtnikâ

. . . zàrominja kiša
(poruka Neba)
rastjera preostale

Pogled, preširok
sažeh u sedždu
U 'irfansku tačku
iz koje se diže ukrug
i u koju liježe
- Alif
I s njim - Stvoreno

. . . samo slušam kako diše
sva gnoza svijeta


Melika Salihbeg Bosnawi

(Irâk, Nadžaf, 14.04.2014 - Bosna, Sarajevo, 12.04.2015.)

[Shadow]

У НАМЕРИ


У намери да будемо исти
са што мање разлика у срећи
са своје сам силазио звезде
трудио се да не будем већи.

Цео свет сам држао на оку
да не чини што ти не би хтела
револвер сам носио о боку
спремао се на опасна дела.

Кад си руку пружила за дугом
плако сам од велике части
господар сам ал’ ћу бити слугом -
смањујем се да ти можеш расти.

Шта је после било не зна нико
и за дуго нико неће знати
ја је чекам зна се тек толико
да ми се са своје звезде врати.

Душко Трифуновић

[dadojović]

Ekološka apokalipsa
kako je pretkazana Adamu & Evi

Jer sanjao je da zasije svijet riječima
njegove oči ujedaju.
Ona gleda On odvraća pogled
On je zasljepljen bjelinom
od zurenja u njezine sise
Oni vode ljubav
To je označeno zvjezdicama
Te provalije
prerušene u zvijezde
* * *
On misli da su budućnost usta
Ona ga poziva
u svoju jabuku.

Erica JONG

[Hurija]

Kazalište snova (II dio)

Svaki je život ko jedan san
i jedna nada u bolje sutra,
a svaka smrt je ugasli dan i
nova strepnja do narednog jutra.

Svaka naša želja, misao i pokret
određuju ulogu što sutra će biti,
i ponekad mislim: O, baš sam proklet
što svoje želje pokušavam skriti

od onog što vječnu sreću mi nudi;
život bez krinki, smiješnih i tužnih,
od Njega što iz noćne more me budi;
iz ludih snova, lijepih i ružnih.

Kostima i maski ima posvuda;
u kazalištu snova, dobrote i zala.
Nekad smo car, a nekad dvorska luda
što čeka aplauz od drugih budala.

U carstvu snova je bezbroj kostima
za svako biće što dođe na svijet.
Nekad smo zvijer što besciljno luta,
nekada kukac, a nekada cvijet.

Predstava što traje brzo će proći
i novi kostim odabrat ćemo sami,
a uloga nova uskoro će doći
jer život je kratak ko bljesak u tami.

Često smo zavidni na druge glumce
što bolji kostim sad netko nosi,
al onaj kog danas obasjava Sunce,
možda će sutra morat' da prosi.

Neuki vjeruju u ono što hoću
i misle da nakon smrti ničega nema,
pa zato uživaju u zabranjenom voću,
nesvjesni da za svaki grijeh kazna se sprema.

Pravednici su nagrađeni da žive u raju,
a grješnici osuđeni da trunu u paklu,
ali ta snoviđenja dugo ne traju
jer svaki je san baš kao odraz na staklu.

I zašto smo ovdje? Tko nas tako guši?
Zašto svaki san naliči na javu?
Morat ćemo sanjat sve dok ne presuši
ta opaka žudnja za bogatstvo i slavu.

Ovaj je svijet velika kulisa,
mjesto rođenja za mnoge sanjače.
On je ko zatvor za svakoga glumca
što se na bini smije il plače.

Svaki je život ko jedna priča;
nekad tragedija, nekad humoreska.
A planovi naši o sreći bez Krišne,
na kraju se ruše ko kule od pijeska.

Vladimir Pavić

[dadojović]

UČITELJICA

Učiteljica stoji pred razredom.
Govori o Chauceru.
No đaci nisu gladni Chaucera.
Žele je proždrijeti.
Jedu njena koljena, nožne prste, sise, oči
i pljuckaju
njene riječi.
Što će im riječi?
Treba im prava poduka!

Pred njima je gola.
Stegna su joj ispisana psalmima.
Kad hoda, soneti se razdvajaju
u oktave i seksete.
Kupleti se obrušavaju
kada joj prsti nervozno poigravaju kredom.

Ali riječi je ne osjećaju.
Nikakva je poezija ne može spasiti.
Nema dovoljno obuhvatnog izdanja u kojem bi se sakrila.
Nikakav neskraćeni Webster, nikakav OED.

Đaci nisu ludi.
Žele poduku.
Nekad su još mogli ščepati život
za vrat.
U skladan kuplet.
Ali sada
im treba krvi.

Ostavili su Chaucera na miru
i pojeli učiteljicu.
Nema je više.
Nije ostalo ništa
osim tiskane stranice.
Ona je izvan domašaja naše pomoći.
Možda je dio svojih đaka.
(Ne pitajte kako.)

Pojedite ovu pjesmu.

Erica JONG

[Hurija]

[Shadow]

Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut
ženskom rukom...

I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom...

~ V. Milićević

[dadojović]

IMAŠ BISER

Imaš biser, dijamante
I sve za čim svijet uzdiše;
Ti najljepše oči imaš-
Moja mila, što želiš više?
Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne i vječne pjesme-
Moja mila što želiš više?
Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti-
Moja mila što želiš više?

Heinrich HEINE

[dadojović]

ČEMU TA JEDINA SUZA?

Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijeh, prošlih ljeta.
Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noć i vjetar
S radosti mojom i bijedom.
Zginuše kao i magla
I plave zvjezdice tako,
Uz koje sam radosno pjevo
Uz koje sam jadovno plako.

Heinrich HEINE

[Shadow]

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimovic

[Shadow]

Zamisli nebo ja biću tamo,
i oblak beli ko jastuk naš,
pomisli na mene i nasmej se samo,
tvoje sam dugme malo
koje svake noci otkopčaš.

Zamisli vetar svuda oko nas,
i njegov šapat u srcu tvom,
seti se dodira, moje ruke,
moj tihi glas,
srce što drhti pod tvojom opsadom.

Zamisli snove i nas u njima,
i zvezde sto nam sa neba kliču,
uzmi ćebe pleteno mojim dodirima,
i spavaj dok našu besedi priču.

Zamisli još jednom srećna jutra,
zaglja moj i toplu kafu u ruci,
moj poslednji dah za tebe,
zamisli da sve potraje zauvek,
da ostanem tvoje večito sutra.

Ivan Jovic

[Hurija]

APOKALIPSA



Čitavoga svoga života

živiš u stravičnoj stisci,

otkada si uočio i osjetio

da je "borba" i "napredak" prevara,

da su na bojištima žrtve junaka

raskužene ptičurine,

koje treba lagodno zaboraviti,

da je bolje da su ljudsko meso

u pustinji potezali zvjerovi,

no što je sječeno kao ulog za otadžbinu,

obilježeno spomenikom koji već obaraju,

kada vladaju opake sile,

čemu se narod nije kadar oduprijeti,

kada je postao smućena marva,

koju jašu, zaluđuju i gule,

kada damar zla kuca iz Okeana

udarajući potmulo u ljudska srca,

kada je od laži i pogibelji na zemlji

uzavrio strašni besmrtni Posidon,

pripremajući ljudima pokoru i smak,

kako bi svijet od gube otrijebio,

od ljudskih pakosti, ozlojeđenosti i krvi,

kada su opomena, strijepnja i bol bili zaludni,

a čovjek sve krvožedniji i sve luđi,

mora se dižu na gradove i kopna,

vulkani se tresu zadriglog grla,

Kron se uznemirio u svojoj zlatnoj odaji,

ljudima slijedi ognjena oluja.



Vojislav Vulanović

[dadojović]

OPOMENA

Čovječe
pazi da ne hodaš
malen ispod zvijezda!

Pusti
da cijeloga tebe prođe
blaga svjetlost zvijezda!

Da ni za čim ne žališ
kad se budeš zadnjim pogledima
rastajao od zvijezda!

Na svom koncu
mjesto u prah
prijeđi u zvijezde!

A.B. Šimić

[Shadow]

Izgubili smo još i ovo veče.
Niko nas ne vide s rukama sjedinjenim
dok je plava noć padala na svet.

S moga prozora videh
praznik zalaska u brdima.

Ponekad, kao novčić,
palio mi se delić sunca u rukama.

Sećao sam te se duše stegnute
tugom koju dobro poznaješ.

I onda, gde se nalaziš ?
Međ' kakvim svetom ?
Međ' kakvim rečima ?
Zašto mi sva ljubav odjednom dođe
kad se osetim tužan i setim se da si daleko ?

Pala je knjiga koja se uvek s večeri čita
i kao pas ranjeni srozao mi se ogrtač pod noge.

Uvek, uvek se udaljavaš s večeri
tamo gde sumrak žuri brišući statue.

Pablo Neruda

[Shadow]

[Hurija]

[Shadow]

Prvo sam znao ko sam
A onda krenuo svuda
Gde ima i gde nema
Što usamljeni traže

Od svega digao ruke
Kao zverka na oprezu
Kroz pojas mrtve straže
Krenuo u tu jezu

Što god sam goreo duže
Manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
Da male vatre gase.

Dušan Trifunović