Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[dadojović]

PJESMA SUTRAŠNJEMU

Samo tebi, nerođeni, ove riječi. Samo tebi.
Ova zastava između dva boja krvava.

Tebi ove pjesme. Samo tebi, još nerođeni,
upravljam ruke, što ih zora već obasjava.

Pristižem strujama bistrim i brzacima rijeka.
Snovima, gledaj, sloboda kormilari...

O nebo, sunce u korijenu trava, mene već čeka
široki put i oblaci čergari.

Ne lete samo ptice. Gledaj zemlju u letu,
taj san koji postaje java.

Tebi ove pjesme. Samo tebi, još nerođeni,
upravljam ruke što ih zora već obasjava.

Jure KAŠTELAN

[jelena...]

Veče na školju

Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
Pred likom boga svog-
Ištu. Al' tamo,
Samo
Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

(1904)

Aleksa Šantić.

(27. maj...ne nam sad napamet to...)


Srećan rođendan našem pjesniku

[jelena...]

Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Crnjanski


Sumatra je programska pjesma...kažu ovi neki teoretičari književnosti to tako, kada hoće da istaknu kako jedna pjesma u sebi nosi najvažnije, prezentne osobine nekog pravca ili epohe u kojoj su nastale. U ovom slučaju riječ je o osobini stila i životnoj filozofiji samo jednog pjesnika, Miloša Crnjanskog, nazvanoj - sumatraizam. ''Sumatraizam jeste, najprostije rečeno, teorija o kosmičkoj povezanosti svega vidljivog i nevidljivog, živog i neživog, mogućeg i nemogućeg u našem bezgraničnom univerzumu. Prvi put se pojavljuje u zbirci pjesama „Lirika Itake“, iz koje je najpoznatija upravo Sumatra''.

Ovo što ću postaviti u nastavku samo je dio objašnjenja pomenute pjesme, tačnije, opis svega onoga što je uticalo na jednog velikog pjesnika da napiše ovu antologijsku pjesmu. Nadam se da će, možda, biti zanimljivo za pročitati samim pjesnicima na ovom forumu, ali i onima koji vole poeziju, doživljavaju je intenzivno i rado je čitaju.

Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše. Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga, koji se vraćao iz rata. Kad ga zapitah otkud dolazi, on mi reče: iz Bukhare!
Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nameštaj, kod kuće. Ni postelje, veli, nemam!
A kad ga upitah kako je putovao, on mi reče: „Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili".
„Pa šta misliš sad?" – pitao sam ga. „Ne znam ni sam. Sâm sam. Ti znaš da sam se bio verio. Ona je otišla nekud. Možda nije dobijala moja pisma. Ko zna šta će i ona dočekati? Ne znam ni sam šta ću, možda ću dobiti mesto u nekoj banci".
Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naročito vojnika, žena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca ležala su, na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oko da sklopim.
Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljdski govor, pre, nije tako zvučao.
Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu.
Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.
U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao, ili koja sam video po vozovimai brodovima. To me je gušilo, te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.
Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam žubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.
Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio i učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu! Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao.
A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih, dakle, glavu o razbijen prostor. Neki vojnici, prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je preći, preko Čortanovačkog tunela, peške.
Bilo je hladno. Išao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su još u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.
A moje misli, jedako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.
Najzad, mir, mir do zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku veliku promenu u svetu.
Na drugoj strani tunela, čekao nas je drugi voz. Mada je u daljini već svitalo, u vozu je opet bio potpun mrak. Iznuren, opet sam seo u mračan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: Sumatra, Sumatra!
Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuh glavu.
Voz je pošao i zatutnjao. Uspavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, i život, i te ogromne daljine u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!
Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakako već rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja, i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu. „Sumatra" – rekoh, opet, podrugljivo, sebi.
Odjednom se trgoh, neki nemir u meni, koji nije stigao ni do svesti, probudio me je. Iziđoh u hodnik, gde je bilo hladno. Stajali smo opet u nekoj šumici. U jednom vagonu su pevali. Negde je plakalo jedno dete. Ali svi ti zvuci dopirali su do mene kao iz neke neizmerne daljine. Pređe me jutarnja jeza.
Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.
Osetih svu našu nemoć, svu svoju tugu. „Sumatra", prošaptah, sa izvesnom afektacijom.
Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha.

*

Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu.

[Shadow]

Ljubav Nema Bolje Dane

Ljubav nema bolje dane,
sve je sad i nikad više,
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane,
nema sutra nema juče,
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane,
sama kreće, sama stane,
sama pali, sama gasi,

nas uništi sebe spasi,
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.


Duško Trifunović

[jelena...]

Proljeće

Tamniji za tamu ove jeseni tmaste
i grublji za zimu ove zime prošle
ja vam ovog proljeća neću mahati, laste
i neću vam reći toplo: Dobro došle!

Vrapcima ja moram, nježno, kao otac
reći nešto lijepo u ovaj dan plavi
vrapcima - tom sitnom zrnevlju života
što je cvokotalo s nama na mećavi.

Dok ste vi negdje ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste
ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba
razmažene gospođice laste.

Oni su s nama zebli ispod streha
oni su voljeli i ovo golo granje,
zato, moj pozdrav, vesela grudvo smijeha
gospodo vrapci, moje duboko poštovanje!



Vito Nikolić

[Dandy]

“Razmišljao sam kako je ono All you need is love obično sranje! Sve što trebaš u životu je nečije uho, malo polupanje, mrvica osmijeha od koje se može prehraniti cijeli dan, samo jedna riječ što će te izvući iz bespuća i suhe pustinje vlastitosti u kojoj ti se jekom, sve slabijom i slabijom vraća tvoj glas, a ispružena ruka ostaje prazna, znojava, pa suha, nepotrebna i iscrpljena, gdje nemaš koga upitati: “Sjećaš li se...?”, gdje tebi nema niko uputiti isto pitanje...”
― Dario Džamonja

[Shadow]

Izdiktiraš mi stihove i nestaneš,
kao da treba da mi je dovoljno
to koliko si se u njima ostavila.
Malo bi mi te bilo i da si ostala.
Nakupilo se mene u meni,
a mnogo mi je mene i bez mene,
radije bih da si ti u meni umesto mene,
sa tobom bih umeo da budem srećan.
Izdiktiraš mi stihove i nestaneš,
a ja se pravdam da sam svojim očima video
koliko si lepa, samo ne mogu da dokažem,
jer slova tek malo na tebe liče.
Najlepše i najvažnije si ponela sa sobom.

G. T.

[dadojović]

MJESEČEVA BALADA

Hajde da plivamo do mjeseca,
da se vinemo uz plimu,
da prodremo do noći koju grad skriva
svojim snom
Ljubavi, zaplivajmo večeras, jer nas je
red da plačemo
u kolima kraj oceana na našoj stazi
mjesečevog zraka.

Hajde da plivamo do mjeseca,
da se vinemo uz plimu,
da se predamo svjetovima koji nas
čekaju i zapljuskuju.
Nema više sumnji ni vremena za
premišljanje,
mi smo već kročili u rijeku mjesečevog
zraka.

Hajde da plivamo do mjeseca,
da se vinemo uz plimu,
pružaš mi ruku, ali ja ne mogu da te
vodim;
Lako je voljeti dok tako kliziš
toneš u vlažne šume na našoj stazi
mjesečevog zraka.

Jim MORRISON

[Heidi]

"Gledate me kao rijetku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svjetine. Ovaj svijet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju djeci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“

Baudelaire

[Heidi]

"Treba uvijek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje. Da ne biste osjećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad , na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vjetar, talas, zvijezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što pjeva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vjetar, talas, zvijezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “Čas je da se opijate!” Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja.“

Baudelaire

[Heidi]

NEL MEZZO DEL CAMIN

Evo i mene na pola mog života

ali ispred sebe ne vidim mračnu šumu

i ne priviđa mi se Vergilije

ni kao saputnik ni kao vođa na putu



Ni šume ni priviđenja jedino

tužna pustoš u kojoj se ledim

s mojim koracima se ujedno širi

i pojas tišine što me opkoljava



Sada mi cijo moj život izgleda

kao tuđa nevjerovatna povijest

ispričana u nekoj starinskoj knjizi

i nejasno sačuvana u sjećanju



Nikakve poruke za mene

ni proljeću više se ne nadam

na tom putu golom kojim idem

sve do onog dana kada umrem umiraću.


Kosta Urani

[Digla_da_kreci]

Notturno

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
ona je zublja u dnu noći;
plačimo, plačimo u tišini,
umrimo, umrimo u samoći.

Tin Ujević

[Hurija]

(Ne)smijem

Nešto mnijem

Šta činiti smijem:

Smijem samo dobro činiti

Na dobro i dobru pozivati

Od zla odbijati.

A šta činiti ne smijem:

Ne smijem pred tužnim da se smijem

Ne smijem ni međ ljude smrknut doć

Pred gluhim pjevati

Vidi molim te ovo - slijepcu kazati

Mravu na put stati

Pčelu na cvijetu zgazati

Vjetru prepreku činiti

Ne smijem ponašati se drsko

Čineć drugom što je meni mrsko





Fahrudin Sinanovič

[dadojović]

PRIKAZA


I
MRAK
U spiljama neizrecive tuge,
Kamo me Sudbina bacila već prije,
Gdje niti zraka svjetlosti ne sije,
I uz mrzovolju, gdje su noći duge,

Ja sam kao slikar za koga još vrijede
Zlobne osude da slika u tami,
Ili sam ko kuhar, koga samo mami
Da priprema srce svoje da ga jede.

Na časove sjaji, pruža se i blista
Prikaza divote, a i sve miline,
Po zasanjanosti to je ona ista,

Kada dosegne do pune veličine,
Da je prepoznajem jer je tako jasna,
To je Ona, mračna, ali ipak krasna.


II
MIRIS
Čitatelju, jesi li ti kada,
S pijanstvom i sporim nasladama,
Disao tamjan crkvenih tama,
Ili kesicu mošusna sklada?

Čar je to dubok, magija sama,
U sadašnjosti, prošlost je mlada!
I ljubavnik obožava sada
Cvijeće protkano uspomenama!

S njene kose gipke, al i teške,
Živ je miris ložnica, ko tamjan,
Divlji miris, okrutan i sanjan;

S haljina joj, baršuna bez greške,
I natopljena čistom mladošću,
Osjeća se miris krzna s radošću!

BAUDELAIRE

[medvjed23]

[Socrates]

Otišao čovjek u rat i napisao pjesmu. Mislim da se i nije vratio.

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek šiju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek rekne tko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu.

Konstantin Simonov

[jelena...]

Ipak se vratio i živjeli su srećno do kraja života.



Ti si moj život videla iz bliza

Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalo zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.



Oprosti kamenu što ćuti

Oprosti kamenu što ćuti
oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
hoće da ti postane drug.

Oprosti senci što te prati
i vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi
šumno kao što ptice slete
sa plavog mira na suncokrete.


Stevan Raičković

[dadojović]

LJUBAVNA PJESMA

Ljubavi i usnu uznemirena
Kad ćeš počinuti
Ni moj zagrljaj te ne smiruje
Dok spavaš tvoje lice gubi granicu
I ja o tebi više ništa ne znam
Slutim samo da je sve poznato iščezlo
Da se moj zagrljaj rastvorio tako
Da sam nestao
U tvom nepreglednom prostoru
Ja ne znam da li je to gubitak
Zbog kojeg trebam patiti
ili to vječnost iskušava moju ljubav
I sve što smo u njoj sabrali

Ljubavi ja više ne vidim tvoje lice
Iščezlo je u snu nad kojim bdijem

Vlado GOTOVAC

[Socrates]

Ima nešto posebno u ovoj.

Pijanstvo

Ne marim da pijem, al' sam pijan često
U graji bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće,
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se sklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Vladislav Petković Dis

[Heidi]

Dado, sta je sa Cvijece zla, zavrsio?