Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[srculence7]

Zabranjeno je

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušavati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kada su neophodni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov smeh i oči,
a sve samo zato što je izabrao drugačiji put od tvog.
Zabranjeno je zanemariti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge,
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je život ono što daje,
a takođe i uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji.

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.

Pablo Neruda

[ina]

Vrabac i vrabica,
Švaba i Švabica,
pošli iz Beča u Budim
prijatelju staru
vrapcu Mađaru
da popričaju malo s njim.

Bez knjiga i rečnika
vrabac i vrabica,
Bečlija i Bečlika
i drugovi stari
vrapci Mađari
znali da zbore
od mraka do zore.

Tako je to u svetu ptica
sviju država
i sviju klima,
vrabaca i vrabica,
Bečlija i Bečlika,
bez ikakvog znanja
stranih jezika
sporazumevaju se s pticama
iz Budima.


D.M

[srculence7]

Hodajući na rukama (Nosač)

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog.
Mnogima se to događa. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnoštvo.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostariš.
Baš zbog te samoce u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.

Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam za sobom. Prohodao sam na rukama...

M.Antić

[srculence7]

Ti si moja

Prostori kao akvarijumi i pošumljena nebesa
Moj potiljak pun otisaka tvojih prstiju
Moje srce dignuto u termometru kao krv u zločincu
Moj jauk oberučke zavitlan u nebesa kao kladivo –
Evo vraća mi se kao ptica pogođena strelom
Rastu zelene uši zidova visoko kao bršljeni
Manijak u bašti ždere pomrčinu
Dete ugrožno svetlošću – tačka veća od kruga u kome si
Kao što su nebesa topla od jedne malaksale ptice
Kao što mrtvaci odolevaju želji za bližnjima
Kao što grom svoj teret u nebu istovara
Kao što ljubavnici učiniše zemlju toplom i tako blagotvornom
Idealni neskladu, ljubljena
U imaginarnom avionu nad mojim ponorima
Izmišljajući, ja te učinih nemogućom.
Uzalud smo zajedno kao dve šine
I dva jauka se negde sastaju mi nikada!
Moja mašta na nekoj drugoj planeti izaziva požare
A u istom trenu je pred tobom tako savršeno nemoćna
Lažni i istinski pesnici u istim bolovima
Već sam vazduhu već sam vodi probio uši pričama o toj ženi
I sve što je patilo mora da je na mojoj strani!
Poklanjam ti svoje uši od hroma i sitnog stakla
I tu pred tobom se uz urlik u zemlju zakopavam.
Plod se u tebi rasplamsava posle ljubavi.
Sve je manje mog srca kao mastila u mastionici
Nečitkim rukopisom, okolnim brdima, susednim državama,
Čime god stignem ja te opisujem
I tako nedostojno govorim o tebi
Različitoj od svakog poređenja.
Ali uvek postoji nada
Na ulazima u polja
Izdvojena kao ludnica.

Matija Bećković

[Mutevelija]

U aleji
Autor: Musa Ćazim Ćatić


Gasne se krvavo oko lipanjskog plavetnog dana
I rujni već dašak struji večeri snene i meke,
A parkom cvjetnim tiho - k'o bijele sablasti neke
Nijeme se pružaju sjene visokih bujnih platana.

Ja sâm na klupi sjedim i slušam: s neznanih strana
Do mene dopire šumor kaskada daleke rijeke,
Zamiruć u duši mojoj k'o zvuci srebrene jeke -
Ah! tako plače moja uvehla mladost rana.

I sa njom zlaćane sanje, koje k'o svehlo lišće
Padoše s drhtavih grana stabla mojega žića. -
Sad moje bolno srce u grudima se stišće

I kunuć vrijeme, cvili poput ranjena ptića:
O, zašto me ostavi mladost, puna mirisa i boja
I ti, o, Đulizaro, najljepša sanjo moja!?...

[navika]

SUTRA

Sutra je sve lakše…
Sutra je lakše početi.
I lakše je završiti.

Sutra ću ranije ustati.
I manje šećera u kahvu staviti.

Sutra ću nanu i dedu nazvati, jer danas sam baš umorna.
Sutra ću i ranije leći.
I ovo sto već danima razvlačim sutra ću definitivno završiti!

Nisam više za sutra sigurna…
Ali znam da kada nešto što danas mogu, danas ne uradim…
Pokajem se uvijek…sutra.

[navika]

IMADE VAS MNOGO... (Aleksa Šantić)

Imade vas mnogo – ta ko bi vas mogô
Izbrojati,
Svijeh znati?!
Imade vas mnogo bogatih gospara,
Sa srebrom i zlatom, milionim' para.
Dvori vam se velji u visinu dižu,
Ali nikad, znajte, do neba ne stižu, –
U nebu je vječnost, u njima je nije,
Vrijeme će da ih sve s prašinom skrije.

Imade vas mnogo sivih sokolova!
Riječi su vam jače od burnih valova,
Al' sokoli nikad ne puze, ne gmile
Ni onda kad na njih jurnu groma sile,
A vi znate, znate, oj "sokoli s riječi",
Puziti kô crvi, sred prašine leći,
Ostaviti braću nek ih dušman tare,
Samo da stečete "obećane dare"...

Imade vas mnogo sa blagijem likom,
E bi rekli: o zlu ne mislite nikom,
E bi rekli: da ste s neba anđô pravi,
Što istinu ljubi, koji Boga slavi,
Al' u duši vašoj ništa drugo nije
Do crnog demona, – tu se zlobno krije.

Imade vas mnogo... Kakvijeh vas nema?!
Ali vas je malo
Kojima je stalo
Do naroda svoga
Tužna, paćenoga.
Malo vas je, malo sa poštenja da se,
Sa vrlina vaših imena vam glase;
Malo vas je, malo na braniku prava,
Malo vas je glava, –
Malo vas je, malo sa srcem u grudi,
Malo vas je – ljudi!

(1889)

[navika]

MASKE

Molim te, ne daj da te moja maska prevari;
pomozi mi da je skinem, budi mi prijatelj...

Molim te, saslušaj ono što ne govorim.

Ne daj da te prevarim.
Nemoj da te prevari lice koje nosim.
Jer nosim masku, hiljadu maski,
Maske koje se bojim da skinem,
A ni jedna od njih nisam ja.
Pretvaranje je moja druga priroda,
Ali nemoj da te prevarim.
Molim te, Boga radi, ne daj da te prevarim.
Ostavljam utisak da sam siguran,
Da je poverenje moje ime i smirenost moja igra,
Da su moje vode mirne, da ja svime upravljam,
I da mi niko nije potreban.
Ipak, ne veruj mi.
Moja površina izgleda mirna, ali to je
Samo maska, uvek drugačija, koja me krije.
Ispod nje nema smirenosti.
Ispod nje je zbrka, strah i usamljenost,
Ali to krijem. Ne želim da to neko sazna.

Plašim se pomisli da neko vidi moju slabost i strah.
Zato stalno stvaram maske da se krijem,
Lagodnu prefinjenu fasadu, da mi pomogne,
Da me skrije od pogleda koji bi znao.
Ali baš takav pogled je moj spas.
Moja jedina nada, i ja to znam.
Naravno, ako uz njega ide prihvatanje,
Ako uz njega ide ljubav.
To je jedino što može da me oslobodi od mene samog,
Od mojih sopstvenih zatvorskih zidova,
Od barijera koje sa toliko truda podižem.

To je jedino što bi me uverilo
U ono u šta samog sebe ne mogu da uverim,
Da ja zaista nešto vredim.
Ne volim da se krijem.
Ne volim da igram lažne, površne igre.
Želim da prestanem sa njima.
Želim da budem ono što sam, da budem ja,
Ali moraćeš da mi pomogneš u tome.
Moraš da mi pružiš ruku,
Iako izgleda da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš da mi izbrišeš iz očiju
Prazan pogled mrtvaca koji diše.
Samo ti me možeš prizvati u život.

Svaki put kad si ljubazan, nežan i ohrabruješ me,
Svaki put kad pokušaš da razumeš jer ti je zaista stalo,
Mom srcu počnu da niču krila, vrlo mala,
Vrlo krhka krila,
Ali krila!
Uz tvoju moć da me dotakneš
Moći ćeš da udahneš život u mene.
Hoću da to znaš.

Ko sam ja, možda ćeš se pitati.
Ja sam neko koga vrlo dobro znaš.
Ja sam svaki čovek kojeg sretneš,
Ja sam svaka žena koju sretneš.

[Heidi]

Enes Kisevic: I nista te kao ne boli


Dan je kao suncan.
Ti si kao veseo.
Prolazis, kao ne vide te.

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Zivi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Buducnost kao na dlanu.

Savjest je kao cista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smijesis!
I nista te kao ne boli.

[Heidi]

Enes Kisevic: Brzo se sakrij u mene

Brzo se sakrij u mene.
Ja ću se u tebe skriti,
Da ne znam tko sam ja,
Da ne znaš tko si ti.

Sva se u mene zavuci,
Vani se zima sprema,
To smrt nas naša traži,
I vidi da nas nema.

[Heidi]

Enes Kisevic: Između dva krika

Čovjek sam, i ništa ne znam.
Možda bih ti više mogao reći
da sam svjetlo što se gnijezdi
u očima tvojim..

Jer da sam i jelen, i jasen u planini
zbog tebe bih sišao među ljude,
zbog tebe bih poželio imati ovo tijelo,
koje sve manje nosim kao teret.

Dobro je što nisam niknuo
u nekom poljupcu prije,
ili poslije tvoga daha.
Dobro je što sam se zadesio
u istom svijetu sa tobom.

Ovaj kratki izlet na zemlji
u meni već prerasta
u jedno sveopće viđenje s tobom.
Ma gdje bila na svijetu,
dobro je znati da jesi.

Krikom me moja roditeljka
k tebi donijela,
i krikom ću nebo prepoloviti
kad se budem otkidao od očiju tvojih.

[ina]

Stare sedokose kelnerice
po kafeima u noći
odustale su,
i dok koračam
niz pločnike svetlosti
i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
Gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako
sede i gledaju
da je iščezlo.
Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni
niti više mare za seks
sve je zaboravljeno kao
neki stari film.
Gledam ljude u robnim kućama
i samoposlugama
dok se kreću među rafovima
kupujući stvari
i vidim po tome
kako im stoji odeća
i po načinu na koji hodaju
i po izrazu njihovih lica
i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da ničemu nije stalo
do njih.
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim hiljade
koji ne osećaju ništa
ni za koga
i niko ne oseća za njih.
Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odećom,
usredsređeni samo na to,
BEZ SNOVA.
Ne shvatam zašto ovi ljudi
ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi
ne izdahnu,
zašto ih oblaci
ne usmrte,
zašto ih psi
ne usmrte,
zašto ih cvetovi i deca
ne usmrte,
ne shvatam.
Biće da su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više,
u metrou,
u zgradama,
u parkovima.
Oni ne osećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko
mojih bližnjih.

Čarls Bukovski

[navika]

Lagano umire

onaj koji ne putuje,

onaj koji ne čita,

onaj koji ne sluša glazbu,

onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.



Lagano umire

onaj koji uništava vlastitu ljubav,

onaj koji ne prihvaća pomoć.



Lagano umire

onaj koji je pretvoren u roba navika

postavljajući si svaki dan ista ograničenja,

onaj koji ne mijenja rutinu,

onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju,

i ne priča s onima koje ne poznaje.



Lagano umire

onaj koji bježi od strasti

i njenog vrela emocija

onih koje daju sjaj očima

ili napuštenim srcima.



Lagano umire

onaj koji ne mijenja život kad nije zadovoljan

svojim poslom ili svojom ljubavi,

onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,

i koji ne ide za svojim snovima;

onaj koji si neće dozvoliti

niti jednom u svojem životu

pobjeći od smislenih savjeta….



Živi danas, učini danas, riskiraj danas!

Ne dozvoli lagano umiranje!

Ne zaboravi biti sretan!

[Heidi]

Clair de Lune

Your soul is like a landscape fantasy,
Where masks and Bergamasks, in charming wise,
Strum lutes and dance, just a bit sad to be
Hidden beneath their fanciful disguise.

Singing in minor mode of life's largesse
And all-victorious love, they yet seem quite
Reluctant to believe their happiness,
And their song mingles with the pale moonlight,

The calm, pale moonlight, whose sad beauty, beaming,
Sets the birds softly dreaming in the trees,
And makes the marbled fountains, gushing, streaming--
Slender jet-fountains—sob their ecstasies.

Paul Verlaine


Inspirisan istoimenom kompozicijom od Debussya:

[ytube][/ytube]

[navika]

TI ČOVJEK BUDI


Ti čovjek budi kad se pravda ruši,
nasuprot stani, krv pravednih viče,
ne traži pravde Kainu u duši,
ne vjeruj onim' što na Judu liče.
Lupež i pošten – svako svoje radi,
a Nebo gleda, Bog po pravdi sudi.
Ma bilo hljeba ili bilo gladi,
ti čovjek budi.

Ti čovjek budi i u takvom času
zasluge tvoje kad pripišu drugom,
ni kriv, ni dužan, al' na lošem glasu,
čekaćeš mirno, mada nekad s tugom,
da sunce pravde obasja ti djela.
Ne sviće prije neg' što zora rudi;
kad svane, sine, vidjeće te cijela.
Ti čovjek budi.

Ti čovjek budi, ne plaši se suda,
lažnog svjedoka nit' osude lažne.
Istina vječna pobijediće svuda;
na zadnjem sudu presude su važne,
a mekan jastuk savjest biće tvoja,
što diže čelo i čeliči grudi.
Ispunjen mirom usred ljutog boja,
ti čovjek budi.

Ti čovjek budi, ne kvarljiva roba,
zauzdaj jezik, al' istinu kaži.
Ne čekaj milost od onog što proba
istinu pravu da skrije u laži,
jer zlo ko sije, žetva mu se sprema.
Za malo novca prodaju se ljudi.
Kada ti kažu da čovjeka nema -
ti čovjek budi.

Milan Kostadinović

[Heidi]

MRAČAN MI DUH JE

Mračan mi duh je - o, brzo strune
Harfe dotakni da čujem njih;
Nek blagi zvuci uši mi pune
Uz prsta tvojih dodir tih.

Ako još nada puni grud meni,
Taj zvuk će je izmamit znat,
Ako još suza ima u zjeni,
Poteći će, i bol će stat.

Nek trzaj bude dubok i snažan,
Nek vedra nota ne bude prva;
Minstrele, čuj me, plač mi je važan
Prije neg' bol mi srce shrva,

Jer tuga je odnjihala njega
I duga, nijema bol i nesan,
Sad spoznat najgore od svega
Mora, i puknut - il' rodit pjesan.

George Gordon Byron

[KOMESAR]

SMRT

Sam sam u sobi – u mrkoj samoći; –
Preda mnom stala jedna sablast n'jema,
Upiruć u me od kristala oči,
Što vatren led im u zjenici dr'jema.

Ironijom joj usna prelivena
Šuti ko pečat mutnijeh nebesa –
Tek pandža lako podiže se njena
I po plećima griva joj se stresa.

Ja trnem, dršćem bez glasa i daha,
Tu strašnu sfingu gledajuć pred sobom
I grudi moje lede se od straha –

Čuj, tupa usna tiho joj se miče:
– Ja vječito sam zagonetno biće,
Ruka mi ravna bešikom i grobom…

Musa Ćazim Ćatić

[srculence7]

***
Kada otkuca ponoć
pretvoriću se
u zver

Moje oči
žedne tebe
tražit će te
u tami

Snagom kolosa
preći ću daljine
tražeći skriveno
što možda ne postoji
tvoju ljubav

Poput zmaja
bacat ću vatru
na ljude
koji mi ništa ne znače
senke
koje u prolaznosti
ne vide večno

Svoje velike zube
zarit ću u nadu
da više nikad
ne otvori oči
tajni prolaz
do tebe jedina

Stoga idi što dalje
beži od mene
jer će te ova
zverska ljubav
ubiti

Kao što je
nekad davno
ubila mene
hrabrog ratnika ljubavi

I nikad više
nećeš biti sretna
bit ćeš sama
ostavljena
bez mogućnosti
da voliš
umret ćeš zaboravljena
od svih

[srculence7]

http://www.youtube.com/watch?v=AST_PUnxf3E

[navika]

O, KAKO MI JE ŽAO


O, kako mi je žao čoveka koji strada,
Koji se muči u grehu doline suza i jada,
Uzaludnog borca, koji je nisko pao,
O, kako mi je žao!

Čoveka koji gordo prezire ljubav Boga,
I odriče se tople večnosti Večitoga,
I ni u zadnjem času ne vidi da je pao,
O, kako mi je žao!

Kada se život gasi u grču zadnjeg daha
Da raspadanjem dade šaku zemaljskog praha,
I kada čovek ništa o Bogu nije znao,
O, kako mi je žao!

O, kako mi je žao ljubavi koja se gazi,
Koja uzalud s Neba preko Golgote slazi,
Čoveka koji iz mulja viče da nije pao,
O, kako mi je žao!

Marija Božin