Abdulah Sidran

[greeneyes]

E moj brate AbdulaŠe, bori se, stvaraj i na kraju minimalac.

[Krokodil Behko]

Trebao je učiniti ono što i svi ostali. Kapitalizirati svoje djelo, izbaciti par kičastih ali komercijalnih djela itd. Tako svi rade. Ako je po zakonu, za toliko staža (kao slobodni umjetnik) toliko para u penziji, onda je to tako. Trebalo bi onda mijenjati zakon, a ne od Sidrana praviti izuzetak, jer kasnije bi bilo još takvih izuzetaka itd.

Npr, obzirom na to da oficiri i političari, pa i doktori i sl, imaju velike penzije, a poprilično su brojni, mogli bi komotno na toj strani smanjiti penzije za 50 maraka, a to bi značilo da se na drugoj strani, ovakvim umjestnicima, može povećati penzija za 100 maraka.

[carobnjak N]

Bašeskija

Jutros je, usred ljeta, snijeg pao, težak
i mokar. Plaču zaprepaštene bašče. Bilježim to
i šutim, jer svikao sam na čuda. Vidim, kroz okna
dućanska, zabrinuta prolaze lica, i nijema. Kamo
će stići, Bože, Koji sve znaš? Ne hulim, samoću
sam ovu primio ko dar, ne kaznu, ko premoć, nipošto
užas. Stići će, znam, odjutra, ljudi neki. Morao
je i noćas neko umrijeti. Duša je moja spremna, ko
kalem i papir predamnom. Šutnja i čama. Koga Si,
noćas, otrgnuo gradu? Čije ćemo ime spominjati
jutrom, uz duhan i kahvu, narednih dana? Treba
biti mudar, neka se strava čekanja na licu
ne očituje. Jer, dugo je trebalo dok shvatih:
ovo je grad u kom sve bolesti zarazne su. Širi se
ljubav ko žutica i kuga. I mržnja se jednako koti.
Nisam li, možda, odviše sam? Nije to dobro,
toliko sam svikao na samoću. Mislim li pravo, Bože?
Tako je nekoć (i to stoji zapisano), crvena
kiša lila ponad grada, pometnja i strah rasli
ko korov. A malo je zdravih u gradu duša. I pravo
je što je tako. Jer, bolest otkuda - jasno mi je,
al otkuda zdravlje? Je li, Bože, zbilja,
otkuda zdravlje? Pitaju li to ovi ljudi oko mene
(što isto ih primam, znajući da ni dva nisu ista,
ni pred Tvojim, ni pred mojim licem), pitaju li?
I znaju li da ih motrim? Kako bi im samo srca
uzdrhtala ove redove da vide! Griješim li
prema sebi, tek tada sam drugima prav. Prema
njima griješim li, pravdu prema sebi ispunjam.
Šta je onda istina, reci mi, Bože moj? Moli Te
skromni Mula-Mustafa, što druge želje nema već
tiho da bude, i još tiše ode, kad dođe čas.

[Biba]

...moli Te skromni Mula - Mustafa, što druge želje nema već tiho da bude
.....................i još tiše da ode, kad dođe čas...

[Krokodil Behko]

Bosanskohercegovačkom piscu i scenaristi Abdulahu Sidranu jučer je u sarajevskom naselju Breka opljačkana kuća.

Akademik Sidran je na svom Facebook profilu napisao da su pljačkaši iz njegovog doma odnijeli zlato koje je bilo porodična uspomena njegove supruge.

"Provalnik koji je imao zadatak da 'odradi' gornji sprat i moju radnu sobu zaboravio je svoju legitimaciju na mom radnom stolu, pokraj kompjutera, na čemu mu se iskreno zahvaljujem. Svoje prijatelje, dobre sarajevske zlatare, i svakog od njih pojedinačno, molim da se ne cjenjkaju previše pri otkupu zlatnine kad im danas-sutra dođu ponuđači. Zlatnina je porodična uspomena moje supruge i potpuno mi je nevažan njen finansijski adekvat", napisao je Sidran.

Dodao je i kako namjerava otkupiti ukradeno zlato, ukoliko ga zlatari otkupe od pljačkaša.

"Mojoj je supruzi uskoro rođendan i ljepšeg poklona ne bih umio smisliti ni za 300 godina. Hvala vam, braćo provalnici, hvala vam, dragi drugari, sarajevski zlatari. Iz moje kuće može se ukrasti i odnijeti svašta, ali životna radost i veselje - nikako", napisao je na kraju.

(klix)

[Nice try]

Odgovor tipičan za našeg književnika

[SPINERKA]

Provalnik koji je imao zadatak da 'odradi' gornji sprat i moju radnu sobu zaboravio je svoju legitimaciju na mom radnom stolu, pokraj kompjutera,

terorista

[Bla]

odnesoše svu kafu i čaj Dedo

[Nice try]

Provalnik koji je imao zadatak da 'odradi' gornji sprat i moju radnu sobu zaboravio je svoju legitimaciju na mom radnom stolu, pokraj kompjutera,

terorista

Ko drugi?
Samo oni ostavljaju dokumente okolo

[Mohr]

Može pravac u Greatest Shits


Da nije ostavio vizitku


Dragi čika Avdo, posve si zglajz'o...

[Maja]

Da nije Nazif.

[Rum]

I meni su prije par sedmica biciklo,dvoje patike,gojzerice i alat ,ma treba uvesti kao u Usa da ga imas pravo ubiti ,ja bi ove sasjeko da ssam ufatio bi Boga mi

[Rum]

Eto vam ih sada svakako policiju boli kurac

[Maja]

received_369644510260032.jpeg

[Mohr]

Nikada u istoriji Bosne nije zabeleženo da se u njoj dogodio, bez spoljnog faktora, sukob između religijskih ili etničkih grupacija. Uvek su sukobi bili producirani, rukovođeni sa strane izvan Bosne i uvek u načelu sa teritorijalnim pretenzijama. Trubilo se o „muslimanskom ekstremizmu”, čega nije bilo ni na vidiku. Ja sam stranim novinarima 1992. godine kazivao da bi na pitanje „Da li u Bosni ima više muslimana ili pinkflojdovaca?” odgovor bio da je više pinkflojdovaca. To sam rekao novinaru Džonu Barnsu koji je kasnije, za izveštavanje iz Bosne, dobio Pulicerovu nagradu. Bio sam u pravu. Ono čega nije nikada bilo ni u klici, produciralo se da bi se zbivanjima dao privid etnonacionalnih sukoba. – I sada se vraćam na vaše pitanje o balkanskom kapitalizmu. U toj magli rata koja se napravi obavljaju se nevidljivi poslovi da ceo grad Kraljevo, Kragujevac, Bihać… mimo naših očiju postaje nečije privatno vlasništvo. Taj pogani posao privatizacije dakle, doslovce krađe onoga što je tvoj tata i deda proizveo, nije se mogao obaviti a da se ne napravi ta magla, metež, to ludilo u kome su ideje nacionalnih i religijskih identiteta postale instrumenti pomoću kojih se od čoveka lako pravi budala i topovsko meso...



https://www.tacno.net/kultura/sidran-za ... szW9e8oITo

[Chloe]

NE MOGU DA ZASPIM

Ne mogu da zaspim. Pod uhom, u jastuku,
čujem svoje bilo. Ko preglasan, sa džamije,
ezan, što me budi i kad kao mrtvac spavam,
ne da mi, ono, da zaspim, ovakav, tužan i trijezan.
Na jedno čulo sveden, radim, i postojim, samo
sluhom.

Ništa mi zapravo nije. Šta jeste, ne boli. Kako da
Vam kažem? Sklopljenih očiju, strašan i ružan,
nekakav, u tami, vidim lik. Gledam ga, gleda me,
dok o njemu krojim slik. Da mu dadnem oblik.
Cijelu sobu obujma, a više ga nema, nego što ga ima.

Naučio sam, davno, taj nauk: hoće, i voli, u sliku
da se pretvori zvuk. S velikom mukom, odmahnem,
nejakom, unutarnjom rukom. Jednom, pa opet.
Slušam, potom – a golo olovo u očnim kapcima –
okolo, sve odjekuje. Krevet i pod, zidovi i strop.
U njima, gromoglasno, moje srce bije. A ništa
mi nije. Samo: ne mogu da zaspim. Čujem svoje
bilo. Sve čujem: topi se, na sjeveru Kugle, golemi
led. Struji struja. Sve čujem: gine, i jeca, u Africi,
nekakva rogata životinja. Toplo diše mrav. Čujem:
sanja me žena. U njoj, moje srce tinja. U igri i
veselju, pominju me djeca: «Ocu je danas stoti
rođendan!» Dođe mi da se prekrstim, spoljašnjim
rukama, odjednom objema, kako se nikad niko
krstio nije, niti se krsti. Otkloni, Alahu! Svemilosni,
otkloni!

Ne mogu da zaspim. Trnu nožni, trnu gornji prsti, i
trnem cio, kao da ničega više nisam ni sin, ni brat, ni
otac – ni dio. Tutnji, tutnji i tutnji krvotok. Još sam,
dakle, živ. I čujem, u jastuku, pod uhom, vlastito bilo.
Što ne da mi da zaspim. Što hoće, i čini, da zdrav i
budan i trijezan, za postelju nesvezan, mirno dočekam
Smrt. Svoj posljednji, prelijepi, ezan da čujem duhom
a ne sluhom, i u oči da je gledam, dok me uzima, i
prima. Mene, i ovo moje strašno bilo.
I sve da mi bude – i lijepo i milo.
Kako nikad nije bilo.

[Rum]

Kad akademski matorci pobudale

[Shadow]

[Fuddo]

Kad akademski matorci pobudale

Wtf is wrong with him?

[dadojović]

Kad akademski matorci pobudale

Ne kaže se uzalud da je tanka linija između genija i budale. Istina, osobe poput Sidrana mogu su priuštiti određenu dozu egzibiocinizma, a da ih se, još uvijek, ozbiljno shvaća.