Price, odlomci, citati, slobodne forme....

[lejlamo]

92817723_596790634251125_5513849611258691584_o.jpg

[bRoot]

[Shadow]

waiting-road.jpg

ZAPISANO U SREDU
U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem - oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je...

Al' okrećem se dugo... dugo...
Miroslav Antić

[Shadow]

Nisam dozvolio njenom telu, skladnoj i prikladnoj ambalaži
za njenu skupocenu dušu da mi pogled zavede.
Polako, rekoh sebi, čekaću da se otvori,
da osetim šta će mi grudi ispuniti, kada udahnem sadržaj.
Mogao sam je lako, muškim dodirom,
kao bocu šampanjca, naterati da pola sebe po meni prolije,
pola dopusti da ispijem, da je, opijen, potrošim
i zaboravim, čim se otreznim.
Ne, to ne bih bio ja, niti bih saznao ko je ona.
Osetio sam da malena bočica,
dizajnirana po liniji kretanja mojih usana i dlanova,
sadrži nešto što osećam, nešto bez čega neću osećati,
bez čega mogu da žive jedino oni kojima se ne živi.
Strepeo sam, preplašen privilegijom,
šta će me snaći kada se otvori.
Duh? Anđeo? Boginja?
Suviše obično.
To umem i sâm da izmislim.
Ovo je, izgleda, žena.
Činilo se da će eksplodirati u mojoj blizini,
bezmalo je kroz pore izlazila iz sebe.
Drhtao sam od straha da će se potrošiti na mene,
pokušao da ne gorim, da je sačuvam od sebe.
Pod pritiskom mojih vrelih reči,
otvorila se, kapnula kap sebe,
dovoljno da osetim šta u njoj osećam.
Duša, dakle, ima miris?
Prelepo mirišeš, rekoh.
Tek ćeš da osetiš kad budem u tvojoj koži,
reče i razli se svud po meni, a ja, sunđer.
Ista kap na tuđoj koži ne miriše isto,
al’ mora se probati još neka kombinacija.
Na hladnijoj koži od moje, biće diskretna,
primerena trenutku, uz novu mirisnu notu,
dok ne izvetri, dok ne dosadi,
a moja koža nikad više na sebe neće mirisati.

Goran Tadić

photo-1571478742545-1e735355c524.jpeg

[medvjed23]

Lejla Kalamujić – Dugo putovanje u noć

Postoji priča o drevnoj predstavi o pticama „Ptice“
I to je kratka priča iz prapočetka svijeta
Iz vremena kad nije bilo ni Zemlje ni kopna.
Samo zrak je bio i ptice posvuda.

Ali stvar je u tome da tad nije bilo mjesta na koje se može spustiti.
Jer tad nije bilo kopna.
Pa su ptice samo kružile i kružile.
Jer to je bilo prije početka svijeta.

I zvuk je bio zaglušujući. Ptice pjevice su bile posvuda.
Milijarde, milijarde i milijarde ptica.

Među pticama bila je i jedna ševa, i jednog dana njen je otac umro.
Bio je to veliki problem, jer šta uraditi s tijelom?
Nije bilo mjesta da ga se položi, jer nije bilo Zemlje.

Napokon ševa je pronašla rješenje.
Odlučila je sahraniti oca u potiljku svoje glave.
I to je bio početak sjećanja.
Prije toga niko se ničeg nije mogao sjetiti.
Ptice su samo neumorno kružile.
Neumorno kružile u širokim krugovima.

Laurie Anderson, „Početak sjećanja“


Prošla je ponoć. U pidžami sjedim na ćilimu u dnevnoj sobi. Ispred mene je otvorena kartonska kutija. U njoj umire Bijela. Moja golubica s prstenom na lijevoj nožici. Iz rane na vratu, kao iz strujne sklopke, vire joj žile. Tamna krv upija se u bijelo perje. Hladno je. Meni na podu, njoj koja umire. Nana i dedo ulaze i izlaze iz sobe. Ja odbijam ići na spavanje. Zato oni svako malo promrmljaju jebale vas ptice. Tata, otriježnjen ptičjom krvlju, prinosi mi deku i sjeda pored mene. Krivo mu je. Kad je donio Bijelu prije dva mjeseca rekao je ona je za tebe. I sad, taj njegov poklon meni umire. Kako se mačka uspjela uspentrati do kaveza i otvoriti vrata, nikako ne može da shvati. Sve je dobro provjerio, kao i uvijek, kaže. Ali mačka se popela. Jedan je sat, i dva, i tri. Dedo i nana hrču iza zatvorenih vrata njihove sobe. Mi sjedimo šutke, gledamo u golubicu, njene pokidane žile, bol koja bezglasno protiče. Očni kapci su nam teški. Tata, da ne bi zaspao, svako malo ponovi da će sve biti dobro, samo da ona pregura noć.

Petnaest godina poslije, sjedim u istoj sobi, na istom ćilimu. Vrijeme ga je pohabalo, moljci mu izbušili rupe. Noći su jednako hladne, samo je mrak zreliji. U njemu se teško spava. Dedo u svojoj sobi hrče, sve ostalo uzima tišina. Kao jedini kompas kroz vrijeme koje nadire koristim strogi raspored propisane terapije. Tata više ne živi ovdje. Vidim ga rijetko. On se boji mog ludila, kao golub mačke, pokatkad svrati, a zapravo mnogo više koristi telefon za uvid u moje zdravstveno stanje. Nazove noću. Kad je siguran da dedo spava. Siguran da nema bojazni da će se na njega izderati i pitati što si opet pio. Glas mu je usporen, svako malo uzdahne. Ne može razumjeti šta mu je to napalo dijete. Kako je to moguće? Ja se sjetim one noći s Bijelom i odgovaram, sve zatvoriš, dobro provjeriš, pa opet … Ali ipak, govori taj usporeni glas, sve ja mogu da razumijem. Da popijemo. Dreknemo. Napravimo sranje. Ali da ludimo?! … Pa zato stvarno nema potrebe.

Te pokidane žice vire u noći. Jednoj, pa drugoj, pa nekoj desetoj. U godinama koje već nekako prolaze. Zazvoni telefon. Tata pita kako zdravlje? Imaš’ lijekova? Nekako razgovor uvijek tako započne. Dosta se toga promijenilo. Ja imam djevojku. On je to shvatio, bez da sam mu ikad rekla. Njemu je drago čuti da je zdravlje dobro, i da lijekova ima. Pa onda nenametljivo pita, kako je ona? (misleći na moju djevojku). Šta ima kod nje? Ona je dobro, govorim. Ima posla… Zatim malo šutke dišemo u rupice na plastičnim slušalicama, i on kaže, nego kakva vam je saradnja? I tako to? Treba mi par trenutaka da suspregnem smijeh. Pročistim grlo i zaključim, i saradnja je dobro.

U jednoj noći u kojoj više niko ne hrče, opet smo tu tata i ja. Dedo je predvečer umro. Treba proći i ova noć, a zorom će već doći radnici pokopa i odnijeti tijelo. Sjedim na podu u dnevnoj sobi. Kuća je nešto malo popravljana, ali se ti zidovi ne daju ugrijati. Studen bije. Tata svako malo uđe, sjedne pored mene, zapali. Još ovo večeras da preguramo, govori više za sebe. Pogleda me sa strahom u očima i primakne mi zdjelicu sa keksom. Istina, kad god bi neko umro mene bi nutkali slatkom. Čak i one noći kad je Bijela umrla tata je iz džepa izvadio čokoladu. Sad dok čekamo da jutro donese radnike Pokopa, ja ne shvaćam zašto je to tako. Priznam, u mom je životu štošta padalo, ali šećer nije nikad. Sati prolaze. Jedan je, i dva, i tri. Tata opet ulazi. Sjedne pored i pita, kako si? Klimam glavom. Lijekova imaš? Imam, kažem. Šutimo. A što ona nije došla?, pita misleći na moju djevojku. Radi ujutro, kako će. Zapalim cigaru. Sad on klima glavom, jasno mu je, razumije. Vadi cigaru iz svoje kutije. Traži mi upaljač. Škljocne. Izdahne prvi dim i pogleda me. Nego, kakva vam je saradnja? Uvuče drugi dim pa doda, i tako to? Uvučem i ja dim. Malo ga mućkam u ustima, a onda ga lagano izbacim s odgovorom. Fina, samo toliko kažem. On opet klima glavom. Fino, fino, zaključi i izađe iz sobe.

Vozilo Pokopa je stiglo. I to je to. Moj otac je taj. Najstariji sin koji donosi odluke. Ali on baš i nije vičan donošenju odluka, pa trčkara niz stepenice, uz stepenice. Hvata ga panika. Imamo problem, kaže. Problem je to što vozilo ne može da se okrene kod kasarne. Naša ulica je uska, a uz trotoar su komšije parkirale svoje automobile. Ne može se proći. Ne može tako … Na rikverc? … Da mi ga naopako odnesu iz kuće, zajapureno odmahuje.

Pola komšiluka je na ulici, a on i dalje trčkara i ureduje. Zbunjenom vozaču govori samo malo da se strpi. Sad će komšija Haris pomjeriti auto. I ovaj stvarno trči u papučama. Za njim pospanih lica još dvojica hite prema svojim autima. Nastala je zbrka. Neke komšinice sa strana poluglasno izgovaraju molitve. Druge razgovaraju. Jedna kaže, svašta, pa i živi se rikvercom voze.

Sad je sve upravljeno kako treba. I auto, i mrtvac, i sve što nakon smrt ostaje. Točkovi se kotrljaju polako. Za njima hoda tata. Uzdignute glave. Pritisak mu je skočio. Crven je u licu. Poluotvorenih usta plitko diše. Istina njemu je najgore. On danas gubi najviše. Nema više nikog na ovom svijetu ko će ići od kafane do kafane da ga traži. Ko će probdjeti cijelu noć, jer su javili da on još nije stigao kući. Ko će ga zvati po sto puta samo da provjeri je li živ. Tišina je. Stojim ispred kapije. U trenutku kad vozilo Pokopa prolazi pored naše kuće, tati krv udari na nos. Ali i dalje hoda, jednako uzdignute glave. Krv mu iz nosa kaplje kao iz prekinute žile. Curi mu niz usne i vrat, upija se u tkaninu košulje. On ne progovara. Ide korak po korak. Pogleda me. Sad je i njemu sasvim jasno da nakon nekih noći naprosto ne svane.

[Shadow]

Ne, nikako nisam mogao da znam šta je nosila duboko u sebi. Ali polako sam pronalazio uporišta. Kad bi je povredilo nešto što sam rekao ili uradio, ili češće što nisam uradio ili rekao, odjednom bi postala prijateljski nastrojena, iako je to bilo nekakvo glazirano prijateljstvo, prijateljstvo dvoje ljudi koji su se zadesili jedno kraj drugoga na dugom putovanju autobusom na koje se samo jedno od njih setilo da ponese hranu. Nekoliko dana kasnije desila bi se neka sitnica - zaboravio bih da vratim kutiju s čajem na policu, ili bih ostavio čarape na podu, i ona bi eksplodirala. Silina i raspon njenog gneva bili su šokantni, i jedina moguća odbrana bila je da ostanem potpuno nepomičan, i uporno ćutim sve dok najjači udar ne prođe i ona ne počne da se povlači u sebe. U tom trenutku nastupio bi slom ili otvaranje. Trenutak prerano, i umirujući gest samo bi dolio ulje na vatru; trenutak prekasno, i već bi otpuzala u sebe i zalupila vrata, nastanivši se u toj mračnoj odaji u kojoj je mogla da preživi danima ili čak nedeljama razmenivši sa mnom samo poneku reč. Trebale su mi godine da ubodem taj trenutak, da naučim da ga ugledam kad nailazi i zgrabim ga, spasavajući nas oboje te tišine koja kažnjava.
Bolelo me je što nije osećala da može sa mnom to da podeli, ali znao sam da bi je zabolelo još više kad bi znala da sam otkrio ono što joj nije bila namera da pronađem. Mislim da je fundamentalno odbijala da je iko upozna. Ili se gnušala toga koliko je i žudela za tim. To je vređalo njen osećaj slobode. Ali prosto nije moguće samo spokojno gledati osobu koju voliš i zadovoljiti se time da je posmatraš nimalo je neshvatajući. Osim onome koga čini srećnim da se divi i obožava, ali ja nisam taj. U srcu svakog naučnog rada jeste potraga za obrascima. Pomisližete da je bezdušno priznati da sam naučnički pristupio sopstvenoj ženi, ali mislim da onda ne razumete šta pokreće pravog naučnika: tu i tamo osećam kao da hodam po ivici.. nečega, što jedva da mogu da izgovorim a da ne zvučim smešno, samo da bi se potom okliznuo i našao u rupi dublje nego ikad, i tek tamo u mraku, iznova bih u sebi pronalazio divljenje za sve što je tako dosledno mrvilo moje samopouzdanje."


Nikol Kraus "Velika kuća"

[Shadow]

unnamed.jpg

[greeneyes]

Neka komšiji živi krava!

Danas sam telio kravu. Komšija me zvao da pomognem. Kaže Gagi znam ja da ti to ne znaš, ali treba pomoći, krupno tele, treba vući...pa mu glas zadrhti.

Trčim, a ne znam šta radim. Gledam kravu, gledam te tople oči, gledam patnju stvarnja novog života. Tu je veterinar, čudotvorac. Navigira nas četvoricu. Ko, kad i kako treba povući. Sukrvica, mlijeko, izmet, još krvi, sve se pomiješalo pa para planinski zrak. Mirisom i bojom.

Vučem, a ruke mi drhte, jer ne znam šta radim i radim li dobro. Telim kravu, sa svim ovim ljudima. Od života porađamo drugi. Tele krupno, polako se pomalja na ovom našem svijetu.

Veterinar komanduje, jače! Krava je na zemlji, nema snage u njenim nogama. Iz vimena šišti mlijeko. Bol kao da prelazi na nas. Onaj znoj ljudski i životinjski pomiješani-spajaju se u iskon života.

Telim kravu, a ne znam šta radim!

Pola sata je prošlo, konopac od sukrvice se usijekao u ruke. Naši uzaludni pokušaji se spajaju sa mukanjem paćenice. I ona i mi postajemo sve tiši. U jednom trenutku sam ugledao te oči, tog bića što donosi na svijet novo biće kako su se zatvorile. Zadnji damar, zadnjeg damara i tele je na zemlji.

Krava ne muče, mi ćutimo, tele beživotno leži. Masiram tu toplinu malenu, dok se hladi pod mojim rukama. Ostavi ga, neko mi dobacuje, vidiš da je gotovo.

Ovaj put od dva života ostao je jedan. Tele nije preživjelo. Od ugrušaka krvi nervozno pravim loptice rukama. Komšije zubima sijeku svoje usne.

Ta krava pod nama je hraniteljica, izvor života i centar svijeta. Tamni, topli mekani centar svijeta sa najtužnijm očima u Svemiru.

Kravu, kravu treba brzo podići da skorz ne prokrvari, na noge, na noge, komanduje veterinar. I onda nekako 600 kilograma čiste tuge i bola, dižemo na noge, a tih 600 kilograma liže onih svojih 50 kilograma mrtvog mesa od svoga mesa.

Krupno tele i krava ga je prenijela, neko reče, tog telca moramo u šatorsko krilo, a kravu vodimo u štalu.

Kako se zove, pitam komšiju za kravu. Nikako, nema imena, odgovora dobri domaćin u svojoj tuzi. Nikako, Gagi, bolje je kad nema imena.

Telim kravu, a ne znam šta radim, majko moja! Ruke opet u sukrvici gniječim jednu o drugu.

Biće ona dobro, a tele treba zakopati, reče veterinar.

Stojimo i pijemo onu rakiju, maksuziju, koju je domaćica spremila od radosti i ponosa, kad se sve završi. Pijemo drugim povodom i ne progovaramo. Nije na mjestu.

Ljuti planinski vjetar huči po nama, u nama pere krv, izmet i mlijeko, sapira ga sa površine i gura u nas sav taj doživljaj izgubljenosti.

Koji monstrum je smislio uzrečicu da komšiji crkne krava-zna li on šta je to??? Je li telio kravu???

Telim ja kravu, a ne znam šta radim!

DB

[lejlamo]

[dadojović]

"A opet, što je ocean, nego mnoštvo kapi?"
Atlas oblaka - David Mitchell

[Shadow]

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe…

Alberto Moravia – Tajna

[medvjed23]

Magdalena Blažević:

Sjećaš li se kako je tvoja soba bila mračna?

Škure smo zatvarali. Bile su hrapave pod prstima. S njih se ljuštila tamnozelena boja i rasipala po rasklimanom parketu. Kroz uske proreze i pukotine probijala se žarka svjetlost. Zasljepljujuća. U otvorenom je prozoru cvrčalo dvorište.

Stajali smo nasred sobe. U obrisima. Saginjao si se kad si me ljubio. Podizao bi mi kosu visoko. Koža bi mi najprije zabridjela pod iglicama, a potom bi je smirila mekoća usana. Vrat mi je upamtio tragove jezika.

Dođi, lezi sa mnom, Lenočka. Tako si mi govorio. Sjećaš li se?

Bijela plahta se među tvojim rukama podizala uvis, raširena kao razvučeno tijesto. Padala je na stari kauč, preko drvenih rukohvata. Ležao si tamo napola odjeven lupkajući dlanovima po jastucima. U snopovima svjetla letjele su čestice pamuka. Oči ti nisam vidjela, ali sam znala kako su žute. U mraku sam razaznavala samo tvoje ruke ispružene prema meni.



Danas sam toliko umorna.

Poljski put je razlokan. Pun oblaka. Molim te, nemoj se brinuti. Nosim čizme i kabanicu. Kiša se još nije prosula. Sjeverac mi povremeno nanese pokoju kapljicu u lice. Da samo vidiš kako se bijeli jasen razgranao. Kora mu popucala i posivjela. Perutke dozrele i požutjele.

Mraza još nema, ali se magla ne diže do podneva. Ostajem u kući i ložim vatru. Jutrom mi na šporetu pišti čajnik. Soba zamiriše kamilicom. Pijem ga za stolom pod prozorom. Skinula sam zavjese, zaklanjaju mi pogled. Ne mogu se više penjati na merdevine da ih okačim.

Zaboravila sam ti reći da sam kušala trnine. Još uvijek su pregorke. Skupile mi usta. Morat ću još malo pričekati s berbom.



Tijela su nam bila utisnuta u plahtu. Tvoje su usne bile na mom uhu.

Bože, kako si nježno govorio!

Grudi su ti se nadimale. Žile na vratu nabrekle. Osjećala sam ih pod prstima. Vrištao si u moju kosu.

Poslije smo ležali jedno pored drugoga. U sobi je bilo vruće. Disao si glasno sve dok nisi zaspao. Lupanje srca ti se smirilo. Ja sam ležala na stomaku, nalakćena. Promatrala sam crte tvoga lica isprekidane tankim tračcima svjetla. Tišinu u sobi remetilo je samo zujanje hladnjaka iz kuhinje.



Kukuruzišta su požutjela i vlažna. Puna ptica. Kapljice klize niz izbrazdane listove. Odavde se već čuje huk rijeke. Most je željezna grdosija. Zahrđala. Danas se neću penjati do njega. Proći ću ispod. Stepenice su strme, a mene bole noge.

Pored rijeke je hladno. Zrakom lebde ledene kapljice. Da znaš da se ovdje više ne može sjediti uz obalu. Prolazim između nagorjelih hrpa smeća. Ni ribari više ne dolaze.

Do tvoje kuće nema još mnogo. Dvjestotinjak koraka. Danas će mi možda trebati malo duže jer su mi čizme teške. Do mraka bih trebala biti kod kuće.



Kupaonica je bila malena. Prozor zastrt tvrdom zelenom tkaninom. Stajala sam u požutjeloj kadi okružena plastičnom zavjesom. Topla voda slijevala se po meni. Kosa je padala u slapu pa se onda lijepila za leđa.

Ručnici su bili složeni na polici presušeni i kruti. Ja bih se umotala osjećajući kako kapi s moje kože omekšavaju tkaninu.

Po raspucanim pločicama ostajali su vlažni tragovi mojih stopala.

Kad si se probudio ja sam u kuhinji kuhala kašu. To je hrana za djecu, Lenočka. Tako si mi govorio.

Zirnuo si kroz letvicu na škurama i govorio kako je trava u dvorištu spaljena suncem i da je drvo pod prozorom natrulo. Kasnije si ga posjekao. Bilo mi ga je žao. S mrakom smo izlazili na verandu i sjedili na škripavim stolicama. Kraj naslaganih starih novina. Ništa nisi bacao. Zrak je zujao komarcima, a cigareta među tvojim prstima žarila se kao krijesnica.



Na kući su ti zatvoreni i prozori i vrata. I škure su navučene. Na verandi nije ostalo ništa. Samo prašina po daščanom podu. Krov se zeleni gustom mahovinom. Crjepovi mu pocrnjeli.

Na odrini iza kuće zakržljala vinova loza. Crni grozdovi sasušeni. Ptice ih izjele. Sad ne vidim ni jednu. Možda su se sklonile od nadolazeće kiše. Meni ne smeta. Jesam li ti rekla da nosim kabanicu?

Nemaš se za šta brinuti. Ostavila sam pripremljen čaj da se kasnije zagrijem.

Da znaš koliko sam umorna. Sjest ću da se odmorim. Kapljice udaraju u moju kabanicu sve jače i razlijevaju se. Nebo je sivo, a oblaci plove tako brzo.

Sve ću ti reći.

Samo pričekaj da se još malo odmorim…

[Shadow]

Mozda je ona bila jedina koju sam voleo
Ne znam kako, ne znam zašto
Ali sa drugima je to mnogo krace trajalo
Kao slab alkohol koji te jedva uhvati
Više umišljaš da si opijen njime
Nego što te stvarno drži
Osvojilo me njeno zavodljivo ludilo
Onaj ženski nacin kada zna da ti pride i podide
Ali i da te razbije kada se najmanje nadaš
Svi oko mene rušili su mi sliku o njoj
I govorili da je promašena, izgubljena, da zaslužujem bolju, drugaciju
Spašavali su me od nje
Kao što zavisnika spašavaju od njegovog mraka
Bila je moj porok koji me opsedao
Toliko dana i noci nisam mogao bez nje
A nje nigde
I kada se javi, pojavi, znam da ce da ode
I kada je nema, znam da ce da se vrati
Nikada sa njom nisam bio nacisto
Da li završavamo ili ponovo pocinjemo
Možda je to bio nacin da me drži uz sebe
A pre mislim da ni sama nije znala šta hoce
Ni približno je nisam imao koliko sam imao druge
A opet sam je voleo
Voleci sve njeno
Želeci je u hiljadu besanih noci
Boljih avantura i jace strasti u životu nije bilo
A jedva i da sam je video golu
Bilo je u meduvremenu stvarno dobrih devojaka
Koje bi svako iole normalan odveo pred oltar
Ali ja nisam normalan
I nije za mene oltar
Plašim se svake obaveze koja traje duže od dva dana
Lako mi je da obecam nešto
Teško mi je da živim sa tim i ispunjavam
Stalno bih negde da idem, nekome
Samo sam pored nje mogao da se smirim i ostanem
Samo što ona to nije znala
Uverena da i nju neko, negde ceka
A taj neko nikako da se pojavi
Danas smo sami oboje
Usamljeniji nego ikad
Ali nam ne pada na pamet da se javimo jedno drugom
Ona ne bi da kvari sliku koju je stvorila o sebi
A ja ne bih iznova da kvarim svoj život
Neke ljubavi je najbolje ne doživeti do kraja
Kako i sam, pored njih, ne bi doživeo svoj kraj
A ja sam bio veoma blizu
I kraja
I njoj
Srecom izbegao sam oba.

Stefan Simic

PmGJeeY.jpg

[Hurija]

Pisma gospodji Vineti (Mika Antic)

- Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega. -

[Shadow]

Nazdravimo svim ludacima. Svim neprilagođenima.
Pobunjenicima. Nezgodnima. Svim onima koji misle svojom glavom.
Oni nisu oduševljeni pravilima. Oni ne poštuju status quo.

Možete ih slaviti, svađati se s njima, citirati ih, ne verovati im, obožavati ih ili ih ponižavati.
Ali verovatno jedino što ne možete je ignorisati ih.

Jer oni menjaju svet.
Oni maštaju. Oni leče. Oni istražuju.
Oni stvaraju. Oni nadahnjuju.
Oni ljudski rod guraju napred.

Možda moraju imati crtu ludosti. Jer kako bi drugačije na praznom platnu videli umetnost,
ili u tišini čuli još nenapisanu pesmu? I dok ih neki doživljavaju kao ludake, mi u njima vidimo genije.

Jer ljudi koji su dovoljno ludi da misle kako mogu promeniti svet – zapravo su upravo oni koji to i čine.

Mislite drugačije – Mislite svojom glavom!


Jack Kerouac

lu-aci.png

[Shadow]

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma;
empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na
probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome
tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone,
a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti
lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag,
dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u
kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za
pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednu mericu
gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program
krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako,
dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi
centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila,
dobro je, kraj je, ne može se više. ?avola. Program se automatski
nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema
predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ''vreme sve leči'',
čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se
mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane.

Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila.
Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno.
Tačka.

Idi, vreme je - Marija Jovanovic

[Shadow]

Ja vam, gospodine, nisam zao, premda bih imao dovoljno razloga da budem takav. Svi mi smrtnici imamo istu kožu kad se rodimo, a ipak, kako rastemo, sudbina nas mijenja i oblikuje kojekako, baš kao da smo od voska, i vodi nas različitim putevima, istom cilju: smrti. Ima ljudi kojima je staza posuta cvijećem, dok drugi moraju gaziti po čičku i trnju. Oni prvi imaju vedar pogled i nedužno im se lice smiješi od sreće i blaženstva što ga udišu; drugi se muče pod žestokim suncem na pustopoljini i mršte čelo, uvijek spremni da se brane, baš kao zvijeri. Jedno je ukrašavati tijelo purpurom i mirisnom vodicom, a sasvim drugo nagrđivati se tetoviranjem koje se poslije ničim ne da istrti..."

Camilo Jose Cela - "Pascual Duarte i njegovi zločini"

[Shadow]

"... neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
neka najjači glasovi sruše ove plafone,
neka se nebesa otarase snega i kiše, neka sve ostane čisto i slobodno,
neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
i neka se proglasi ludakom svako ko pomisli da te više voli!"
Matija Bećković

1a0ce4f8d1b04f3c9af3b20ab1fe73a6-opt.jpg

[Shadow]

..bas je zaspala i nisam hteo da je budim... samo sam je poljubio, pozelevsi da sanja sve ono sto sam dosao da joj kazem... i duboko usmrkao prah njenog mirisa, znajuci da je to jedina droga koja me moze dici iznad ovog ludila...
Balasevic

d44c344c245a917903c3622c32b44609.jpg

[Shadow]

Ljubav nema bolje dane,
sve je sad i nikad više,
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane,
nema sutra nema juče,
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane,
sama kreće, sama stane,
sama pali, sama gasi,

nas uništi sebe spasi,
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.


Duško Trifunović

b9489c2198a9f3a5c0c25870f2c0a648.jpg