Price, odlomci, citati, slobodne forme....

[Shadow]

"Volio sam te, ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbježno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe."


Alberto Moravia - "Tajna"

[Shadow]

Ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti, osim nove nesreće.

Branko Miljković

[Chloe]

Ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti, osim nove nesreće.

Branko Miljković

: IYou

[Shadow]

Ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti, osim nove nesreće.

Branko Miljković

: IYou

[Koteljubi_kadnisamtu]

Uvukao sam joj se pod kožu, tiho, lopovskim koracima ušao joj u san i tamo i ostao. Ostao zarobljen između njenog ponosa i moje želje. Njenog neukrotivog inata i mog egoizma. Što sam više bežao, više sam je želeo. Što se više vraćala, sve više sam je terao. Igrali smo igru u kojoj nijedno nije pokazivalo emocije, držali smo se onog ko prvi kaže “volim te”, gubi. I nijedno od nas nije izgubilo, a iz bitke smo izašli poraženi oboje.

[Shadow]

U početku mi niko nije verovao, mislili su da se izmotavam, ali malo pomalo ljudi su počeli da me gledaju sumnjičavo, i zaobilaze u širokom luku. U stvari, ludilo je bila moja poslednja ideja. Išao sam ulicom i lajao, razgovarao sam sam sa sobom, pretvarao sam se u životinju. Tzv. unutrašnji monolog se ospoljio, izašao je na ulicu, prikazivao se. Iako je to besmislica: monolog može biti samo spoljašnji, a nikako unutrašnji, kada je unutrašnjost u pitanju, uvek se radi o dijalogu. Unutra su uvek bar dvojica, onaj koji nagovara i onaj koji odgovara. Ako pak šetam ulicom i govorim naglas, a u blizini nema nikoga da to čuje, pa i da eventualno odgovori, to je onda zbilja monolog, ali spoljašnji monolog. Monodrama. Nema ludila bez javnosti."

Slobodan Tisma - Bernardijeva soba

[Shadow]

Nismo se mogli
sjetiti nekog imena.
Nekog vrlo
dragog imena.
Nikad se dakle
nečemo više
ničeg sječati.
Samo ćemo živjeti.

Vesna Parun

[greeneyes]

Tako tacno


"Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni, i sve između toga. A povrh svega, moji su i ja sam njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim, kao da o sebi govorim."

[Shadow]

Meša

[Vrag]

"Kralju, ja nemam nikakvih principa
ja nisam nikakav karakter
ma meni dođe treba, kaže mi,
složi mi ga i ja joj ga složim,
zabi mi ga i ja ga zabijem
ja ne znam reći ne. Ne valja mi to..."

~Klupa

Ljeto u zlatnoj dolini

[Zanki]

Moral je stanje kronicne nesigurnosti, kako je govorio Emanuel Levinas, jer moral se ne zasniva na vjeronsti kodeksu ( etickom), nego na odgovornost za druge ljude. Utoliko sam moralan covjek ukoliko sam svjestan te odgovornosti. Toga da ono sto cinim utice na sudbinu drugog. Ostavlja trag.

Zygmunt Bauman

[Shadow]

Uvek sam pokušavao da razbijem iluziju tuđeg viđenja i mišljenja. Naravno, to me je još više usamljivalo, ali to je bila cena življenja u nekakvoj istini, istini u jednom telu i jednoj duši. Ako u društvu ne predstavljaš ništa, ostaje ti porodica. Ako nemaš porodicu, sam si, ostaje ti samo priroda, tvoje telo, tj. kosmos i večnost kao najveća tamnica. Sam pod zvezdama pred Okeanom. Da li je to malo? Da li je to Ništa?

Slobodan Tišma

[Chloe]

„Bila je prva devojka koju sam voleo. Mislim, imao sam devojke i pre nje, znaš? Čak sam i mislio da sam u neke bio zaljubljen, ali nije to bila ljubav. Bilo je nalik na ljubav, skoro pa ljubav. Ali kada osetiš tu vrstu proždiruće potrebe za nekim, za koga bi učinio baš sve, ma šta to bilo... Kada ti je ta osoba pod kožom, u duši, kao da je njena suština utisnuta u tebe toliko snažno da je i sam vazduh koji udišeš, i svaki molekul tvog bića izmešan sa njom... To je ljubav. Tako sam je voleo.”

Jasinda Wilder

[Chloe]

„Odavno ne govorim nista ružno o drugim ljudima. Prvo, shvatila sam da to nije lepo, a drugo – život bi me neizostavno svaki put dovodio u situaciju da razumem te ljude, pa čak i da sama postupim onako kako su oni postupili u određenom trenutku, a ja taj postupak osudila. Odavno ne govorim ružno o drugim ljudima. I ne, nije to ustupak njima. To je dar meni. Tako štedim vreme, a vreme je novac….pardon, vreme je život, a šteta je svoj život trošiti na nešto ružno, na nešto što smatramo ružnim pa nam sudbina pokaže da ni sami nismo imuni ni na šta. Kad mi se nešto baš ne dopadne, ja tad uradim nešto što volim dvostruko marljivije i sa još više ljubavi. To je moja „osveta“ onom što mi se ne sviđa. „Tvoj život je tvoja poruka svetu.“ piše na mojoj šoljici za kafu. Nastojim da to ne zaboravim kad dobijem poriv da bilo koga „naučim pameti“.“

Brankica D.

[Hurija]

Đurđica Dragaš: Udar "Oluje" i usud krajiških suza




Svi biju svoje bitke. Svi traže nekoga, žene se grozničavo raspituju za muževe, braću, sinove koji su ostali negde iza kolone, starci plaču za "blagom" (tako je naš narod nazivao ovce, krave, konje...) koje nisu stigli ni da puste iz štala i torova, deca se više ne igraju već preplašeno vire iz pretrpanih traktorskih prikolica.

Eksplozija me budi iz sna, onog najslađeg, pred svitanje. Ubrzo se čuje još jedna, druga, treća, a onda zatišje...

Ustajemo, u polumraku se oblačimo. Struje nema odavno. Tako je svakog leta pošto jedini izvor, hidroelektrana Obrovac, nema dovoljno vode.

Mama uključuje radio na baterije, pokušava da pronađe neku stanicu. Čini se da radi uzaludan posao jer je skala "mrtva", ali iznenada čujemo poznati glas.

Sa talasa Radio Zagreba baš nama, onima koje od jutros njegovi vojnici zasipaju granatama, obraća se hrvatski predsednik.

Gledamo se u čudu, nekako sporo nam do mozga dopiru njegove reči – "hrvatska vojska stiže, nemojte da se plašite, ne morate da bežite, ako ne budete pružali otpor, bićete bezbedni..."

Mama kroz zube psuje, gasi radio, ali u očima joj vidim strah. Verovatno i ona isto vidi u mojima.

Zbunjene smo. Bilo je mnogo ovakvih dana, granatiranja, okršaja, ali ne i ovakvih poruka.

Ne komentarišemo ništa, ali vidi se da od istog strahujemo. Ponovo se iz daljine čuju eksplozije. Dok nam u ušima odzvanjaju nadmene, zloslutne reči s radija, mama pakuje u torbu najosnovnije stvari, dokumenta i fotografije koje smo ponovo sakupili za ove četiri godine izbeglištva.

Jedina sačuvana fotografija Đurđice u rodnom Gospiću 1991.
Jedina sačuvana fotografija Đurđice u rodnom Gospiću 1991.
Kaže, moramo u sklonište, tj. komšijski podrum. Ja se bunim, ubeđujem je da je bolje da ostanemo u kući pa šta bude.

Po ko zna koji put prolazimo istu agoniju mog tvrdoglavog mudrovanja i njene nervoze.

Mlađa sestra nas gleda uplašeno. Ona je već spremna za sklonište i samo čeka kraj naše rasprave.

Gunđam, ali pristajem i posle par minuta ulazimo u podrum.

U polumraku vidim samo oči uplašenih i nervoznih žena, dečje igračke i prekrštene ruke staraca koji, s nekim neobičnim mirom, po ko zna koji put čekaju dželate.

Čuju se samo dečji glasovi. Oni se igraju, guraju, smeju, ne obazirući se na nesreću koja nam se prikrada kao zver. Šaljem mami ljutit pogled. Jasno je i njoj i meni da ovaj podrum ne pruža baš mnogo sigurnosti, ali eto... svi iz komšiluka su tu pa ostajemo i mi.

Dan se sporo i tromo vuče. Povremeno se čuju eksplozije, ne znamo šta se dešava i samo po pravcu iz kojeg dolazi taj zvuk pretpostavljamo gde se vode borbe.

Neko je skuvao kafu, deca gnjave psa koji je bezglavo utrčao u sklonište posle jedne eksplozije, žene pokušavaju da ih smire...

Nervoza i teskoba koja vlada među nama, zatočenicima ovog polumraka, mogla bi da se seče nožem.

Kako se bliži mrak, a eksplozije postaju sve učestalije i glasnije, strah izbija iz svakog našeg pokreta, uzdaha, pogleda.

U jednom trenutku ispred podruma se zaustavlja automobil. Čovek u uniformi izgovara rečenice koje ću pamtiti dok sam živa: "Naređena je evakuacija. Svi treba da krenu ka Bosni. Nemojte da paničite, to je samo privremeno..."

Ošamućeni i prestravljeni žurimo svako svojoj kući.

Onaj pas zbunjeno maše repom gledajući za decom koju majke gotovo histerično vuku za ruke. Ostaje sam ispred podruma i počinje da laje.

Čujem ga dok ulazimo u kuću i u mraku pokušavamo da smirimo srce i misli i spakujemo naš život u dve-tri torbe.

Ne ide nam baš. Nespretno se vrtimo u krug i vičemo jedna na drugu. Svaka ima svoju ideju o tome šta bi trebalo da se nađe u tim torbama.

Ja sam čvrsto rešila da tu budu moje nove farmerke za koje sam se cenjkala na Zelenom vencu u Beogradu. Tražim ih grozničavo po kući kao da mi život od toga zavisi.

Tražim i indeks Fakulteta političkih nauka, moju slabašnu nadu da ću jednog dana živeti, biti novinar, zaboraviti ovu noć.

Pakujemo se, saplićemo se, razmišljamo šta da radimo. Auto je ispred kuće, imamo i prikolicu, ali nijedna od nas tri ne zna da vozi.

Tata nije tu.

Svaka pomisao na njega povećava naš strah i po nekom prećutnom dogovoru, ne pominjemo ga.

Ne pominjemo ni babu i dedu, ujaka, rođake jer znamo da će nas strah blokirati, da će suze krenuti kao bujica jer u ovom trenutku ne znamo da li su živi, gde su, kako ćemo pronaći jedni druge.

U opštem metežu, neko od komšija pristaje da vozi naš auto, a prikolica je uskoro puna... ljudi, torbi, straha...

Krećemo u noć. Na putu je već mnogo automobila, traktora, kamiona. Neko ide i peške.

U nekoj neobičoj tišini, svako pokušava da se domogne šume, da pobegne s ovog polja, odmakne što dalje od eksplozija granata koje povrememo razbijaju mrak.

Idemo i mi, ali presporo.

Strahujem da je auto previše opterećen, da neće izdržati. Slutnja se ostvaruje. Posle svega nekoliko kilometara puca guma, a vozač i ljudi iz prikolice uzimaju svoje torbe i beže.

Ostajemo same u mraku, nasred polja, nas tri, dve torbe i ranjeni auto. Uzaludno pokušavamo da nađemo pomoć.

Niko neće da stane i da nam makar pokaže kako da promenimo gumu. Proklinjem nemoć i ljude koji se ne obaziru i sebično grabe napred kroz noć. Plačemo sve tri, ali nekako bez suza, u sebi...

Shvatamo da moramo da odustanemo od auta i uspevamo nekako da se ukrcamo u jedan mali kamion.

U prikolici je već mnogo ljudi, zagušljivo je i klaustrofobično, ali ćutimo, srećni što se krećemo, što smo uspeli da uhvatimo ovu slamku spasa.

Razmišljam o autu koji smo zaključali i ostavili na onom putu. Dok prevrćem po rukama ključeve pitam se zašto smo ih uopšte ponele. Kome trebaju ključevi kad nema auta?!

Počinjem da plačem dok mislim o tami u kojoj smo ga ostavile. Taj stari auto odjednom postaje simbol života koji smo zauvek izgubili, normalnosti koja je ostala iza nas, u mraku ovog strašnog trenutka.

Dok krišom brišem suze, pred očima mi se jedna za drugom smenjuju slike, fragmenti mog dve decenije dugog života.

Ni u najluđim i najstrašnijim snovima nisam mogla da predvidim ovaj dan, ovaj nesrećni kamion, ove suze u kojima se gušim.

Kolona se sporo kreće, čuju se glasovi, motori vozila koja jedva savladavaju uzbrdice i loš makadam. Slušam i tonem u nekakav strašan, od suza memljiv polusan....

Pred jutro stižemo do granice s Bosnom. Izvlačim se iz nepodnošljivo zagušljive prikolice. Na trenutak zatvaram oči i uživam u svežem vazduhu koji miriše na jutro i leto.

Provlačim se kroz lavirint vozila, konjskih zaprega, usnulih ljudi na prikolicama.

Stao je čitav ovaj nesrećni konvoj. Stojimo i čekamo dan, neku informaciju, naredbu.

Prva jutarnja svetlost otkriva mi polako razmere tragedije koju upravo doživljavamo.

Nepregledna kolona iz koje izviru ljudi izbezumljenih i umornih lica. Znoj maskirnih uniformi meša se sa strahom u ženskim očima, dečjim suzama i obamrlim staračkim rukama.

Svi biju svoje bitke. Svi traže nekoga, žene se grozničavo raspituju za muževe, braću, sinove koji su ostali negde iza kolone, starci plaču za "blagom" (tako je naš narod nazivao ovce, krave, konje...) koje nisu stigli ni da puste iz štala i torova, deca se više ne igraju već preplašeno vire iz pretrpanih traktorskih prikolica.

Neobrijani muškarci u uniformama, s puškama u rukama, besciljno lutaju kroz gomilu koja ih zapitkuje i traži od njih nemoguće – da im kažu šta dalje, kuda...

Okrećem se od uskomešane mase, gledam poljanu preko koje se i dalje razliva jutarnja rosa.

Iz obližnjeg šumarka čuju se ptice, a kroz izmaglicu naziru vrhovi stabala.

Divno letnje jutro nagoveštava još lepši dan.

Razmišljam kako je priroda potpuno neosetljiva na našu ljudsku muku. Kako drugačije razumeti lepotu i mir koji postoje paralelno sa ovom našom nesrećom.

Gledam dan koji se budi i opraštam se. Znam da je ovo taj trenutak i da nema nazad.

Opraštam se sa dobro poznatim mirisima zemlje, kamena, pokošene trave. Opraštam se od zrikavaca i letnjih sutona na selu kod babe i dede. Opraštam se od dedinih lepih konja sa zvezdama na čelu.

Oživljavam i istovremeno brišem slike grada u kojem sam živela, lica školskih drugova, prvih izlazaka, frizura sa smešnim šiškama, skrivenih pogleda i prvih ljubavi.

Ceo jedan život mi se odigrava pred očima i znam da posle ovog trenutka ništa više neće biti isto. Ja neću biti ista!

Đurđica u svom Beogradu 2020.
Đurđica u svom Beogradu 2020.
Kao iz nekog teškog sna budi me mamino dozivanje. Čula je da su baba i deda tu negde, u masi. Zove me da ih zajedno potražimo.

Zatvaram oči, još jednom snažno udišem vazduh mog zavičaja i čvrsto stegnutog srca okrećem mu leđa. Kolona nas čeka, dugačka, nesrećna i nepregledna, a vremena za suze više nema....

Ovaj tragični dan živi u meni već dvadeset pet godina.

Koliko god bila jaka, a bila sam, pokleknem jednom godišnje. Četvrtog avgusta može da se tuguje, može da se seća, koliko god bilo teško.

Dozvoljene su suze, za dragim ljudima, za mirisima, bojama, životom, za Krajinom.

Oprostiću ih sama sebi, odbolovaću u miru i tišini, bez mržnje i besa.

Razumem i one koji se raduju, ali znam, sigurna sam, da i oni negde, u dubini svoje duše, znaju da su suze previše slane da bi iz njih iznikla sreća.

[Chloe]

Ljubav je drhtaj i taj drhtaj se ne naruči, on dođe, retko, baš retko. Nije fer koliko retko. Rodi se zbog nečijih očiju i načina na koji te one gledaju, boje glasa, ruku koje znaju meru nežnog dodira, stihova koji su ukradeni za tebe i ti ih prisvajaš, tvoji su od sada pa zauvek, zato što si mu bitna, zato što si izdvojena, zato što imate istoriju, zato što je video sve što možeš da budeš i to mu i dalje prija, zato što ne moraš da ga zabavljaš nego pričaš šta ti se priča, a on želi da čuje, zato što nećeš da ga nerviraš i povrediš, zato što se sekiraš da li je dobro stigao tamo gde je krenuo, zato što se baš tebi javlja da je stigao tamo gde je krenuo i ceo dan putovao, a ti mislila i sekirala se i unervozila i sada ti je lakše kada se javio, zato što znaš koliko je retko naći u jednom telu i nežnost i strast i lepotu i dečije i snažno, zato što je drhtaj uzajaman, nežnost jagodica na vrhovima prstiju somotska samo na tvojoj koži dok ti priča i miluje rame, a ti ne želiš ništa više osim da taj tren traje zauvek. Retko je, nije fer koliko retko, ali se desi, pa ti čuvaš, kako znaš i umeš. Najbolje što možeš.


"Nisam to bas najbolje razumela"
Mila T. M.

[ina]

Ja sada ništa ne odobravam niti se bilo čemu protivim. Apsurdno je zauzimati takav stav prema životu. Nismo došli na svet zato da paradiramo moralnim predrasudama. Uopšte ne registrujem šta običan svet priča, a nikada se ne mešam u ono što drugi ljudi rade
Slika Dorijana Greja - Oskar Vajld

[ina]

Put: traka zemlje po kojoj se hoda pješke. Cesta se razlikuje od puta ne samo zato što se po njoj vozi autom, nego i time što je tek crta koja spaja jednu tačku s’ drugom. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dvije tačke koje spaja. Put je pohvala prostora. Svaki dio puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo. Cesta je pobjedničko obezvrijeđivanje prostora koji, zahvaljujući njoj, danas nije ništa drugo do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena. Prije nego što su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih duša: čovjek je prestao žudjeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga. Ni svoj život nije vidio više kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tačke do tačke, od čina kapetana do čina generala. Vrijeme života mu je postalo tek prepreka koju treba savladati što većom brzinom. Put i cesta, to su ujedno dva različita poimanja ljepote. U svijetu cestá, lijep krajolik znači oaza ljepote, spojena dugačkom linijom s’ drugim oazama ljepote. U svijetu puteva je ljepota neprekidna i stalno promjenljiva, i na svakom koraku govori: “Zaustavi se”.

Milan Kundera

[dadojović]

"Volio sam te, ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbježno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe."


Alberto Moravia - "Tajna"

Moravia: kvalitetan autor. "Kroničar" Rima. Rimljanka i Rimske priče su mu najbolja djela.

[Shadow]

Rimljanka koja je bila prava ljepotica sa 16.