Price, odlomci, citati, slobodne forme....

[Femea]

"Nisam toliko težak tip koliko se priča. Samo ne dozvoljavam drugima ono što ni sebi ne bih dozvolio. Ne puštam lako u svoj prostor. To je moj život. Ako te pustim - onda nisi deo, nego moj život. A ne bih da mi život bude bilo šta. Imam par prijatelja i siguran sam da se taj broj neće menjati do kraja života. Ne treba to shvatati lično, to je kao i u ljubavi - kad nađeš ono što tražiš i kad je to nešto našlo tebe, ne tražiš dalje."

[Mala_Mu]

IMG_5218.JPG

[Femea]

"Koliko me je ko tražio, toliko me je i otkrio. Koliko me otkrio, toliko me je zaslužio. I dajem sve, tek kad ima ko da sve i ponese."

[Mala_Mu]

IMG_5248.JPG

[srculence7]

Ovo je zid od cigle...na putu ti je...
Možeš da se popneš preko njega ili da prokopaš tunel ispod njega ili da probaš da ga obiđeš ili da sedneš i plačeš ogromne suze jer život nije-fer i mrziš zidove od cigle.
Ali, da se razumemo, kad plačeš razmaže ti se maskara, oči ti budu crvene i naduvene, a kad završiš s plakanjem, zid je i dalje tu, na tvom putu.
Izbor je, naravno, tvoj.

(Beleške sa psihoterapije)

[Frankey]

"Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mesaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajuci njegovu koznu krv u slast, male, jestive pecurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove musku snagu tako sto pasu sa otrovnog vrgnja pecurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pazljivi i zagrizu suvise duboko, zahvataju zajedno sa pecurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake veceri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da cu jednom ugristi suvise duboko..."

Milorad Pavic

[Mala_Mu]

IMG_5282.JPG

[Mala_Mu]

Često sjedim sate i gledam u hladne jesenje boje.

Mir sudbine koja se više ne da promijeniti ledi mi se na duši i licu.

Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro.

IMG_5306.JPG

[Mala_Mu]

IMG_5298.JPG

[Mala_Mu]

Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

Branko Ćopić

[Heidi]

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos.
Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će
se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao
u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.

A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim.
Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se
mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svijetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost...

I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog...

(M. Selimovic, Tisine)

[Mala_Mu]

....

Prvi snijeg, tiha priča, ludo djetinjstvo, paučinasta sreća, san o lijepom. Izvešću Tijanu, dugo ćemo hodati ulicama, koje će snijeg zatrpavati, pričaću joj o djetinjstvu, ne, govoriću joj koliko je volim i koliko se radujem životu. Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se bez razloga, smijaćemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud ćeš veći razlog!

IMG_5385.JPG

[Frankey]

Ludačka košulja za dvoje

"Pusti me da plačem. Ti Apolone izdan od ženske ruke. Ti, koji se plašiš tajnih dubina u meni, a ipak se utapaš u njima. Pusti me da hodam. Toliko dugo, dok mi kamen preuzet od brata Sizifa ne postane zaista težak. Nisam ti stigla reći da su moje oči zapravo svetionik prividna svetla. Da utopljenici u njima nikada ne uspevaju doseći obalu.. Umorna sam, ljubavi. Ne brine mene prizvuk Sotoninog smeha. Ni izlizane cipelice u kojima plešem na podijumu pakla. Prerezane vene nije teško ponovno zašiti. Božja je volja što se plašim same sebe. Prokleto crnilo koje neprestano izlazi i čini me naizgled mrtvom. Nisam ti rekla da moje noćne more nemaju kraja. Glavni je lik uvek progonjen i izdan. Mrzim sećanja što mirišu na hrizanteme. Nadgrobne spomenike svojih snova. Izbledele otiske mrtvih pisaca. Ponekad se igram slovima. ali to je zato, što u ovoj sobi tišine baš i nemam nekog izbora.. Uđi u moje samotne dvore. Ti usamljeni vladaru tamnog kraljevstva. Zavuci ruke u grotlo moje duše. Okusi moje izrezbareno srce. Šapni mi da je vreme za nas. Nisam ti rekla da je u meni dete. Ne prisiljavaj me da napravim pobačaj nad onime što sam nekada bila. Pusti me da iskrvarim. Suviše je bolno ležati na tom asfaltu samoće. Dopusti da svojom krvlju ispišem najlepše stihove na tvojim leđima. Da prodrem svojim noktima duboko u tvoje meso kako bih te zaštitila.. Moj dom je samica. Vlažni i hladni zidovi sa isečcima iz stvarnoga života. Crne rupe, sa svojim velikim, otvorenim usnama.. Dala sam ti ključ od odaja tišine. Poklonila sam ti mir ukraden sa svetih planina Tibeta. Tvoj otrovan i sladak jezik ostavlja ožiljak na mojim usnama. Dobrodošao u moju ludačku košulju. Više nisi sam..."

[Mala_Mu]

IMG_5341.JPG

[srculence7]

Znam da sam napravio
pun šleper pogrešnih skretanja
da moje korake
ni slijep pijanac ne bi pratio i znam da si
gledala niz cestu, hronično lomila prste
pitajući se šta mi se kog vraga desilo
a ja za to vrijeme lutao životima
kojih se previše stidim
da bih ti o njima pričao
i znam da nemam pravo
takvo nešto ni pitati ali
reci mi
nakon svih ovih
jezivo hladnih godina
jesam li zakasnio?

(Adis Ahmethodžić)

[Chloe]

Šta smo to uradili sa životom: Imamo velike kuće, a male porodice, mnogo diploma, nimalo znanja!

"Paradoks našeg vremena je da imamo veće zgrade, ali kraće živce; šire puteve, ali uže vidike; trošimo više, a imamo manje; kupujemo više, uživamo manje;

Imamo veće kuće, a manje porodice; više udobnosti, a manje vremena; imamo više diploma, ali manje razuma; više znanja, a manje rasuđivanja; više stručnjaka, a još više problema; više znanja u medicini, a sve manje zdravlja.
Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nepromišljeno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, olako se ljutimo, prekasno ležemo, ustajemo umorni, čitamo nedovoljno, gledamo TV suviše.

Molimo se retko.
Uvećali smo naše posede, ali smo umanjili naše vrednosti. Previše pričamo, premalo volimo, prečesto mrzimo. Naučili smo kako da preživljavamo, ali ne i kako da živimo. Dodajemo godine životu, ali ne i život godinama.

Putovali smo na mesec, a problem nam je otići preko ulice i upoznati novog suseda. Zagospodarili smo spoljašnjim prostorom, ali ne i unutrašnjim. Napravili smo velike, ali ne i bolje stvari.

Očistili smo vazduh, a zagadili dušu. Razbili smo atom, ali ne i naše predrasude. Pišemo više, ali učimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naučili smo da žurimo, ali ne i da čekamo. Imamo višu zaradu, ali i niži moral. Imamo sve više hrane, a sve smo više nezahvalni. Gradimo jače kompjutere sa većom memorijom, ali mi razgovaramo sve manje i manje. Težimo više kvantitetu,a zaboravljamo na kvalitet.

Ovo su vremena brze prehrane i spore probave; velikih ljudi, a malih karaktera; brzih zarada i površnih odnosa. Ovo je vreme mira u svetu, a rata u kući. Vreme mnogo dokolice, a malo uživanja. Vreme raznovrsne hrane i loše ishrane.

Sve je manje finansijskih problema u braku, a sve više razvoda; sve je više luksuznijih kuća, ali i podeljenih domova; ovo su dani brzih putovanja, oskudne odeće i niskog morala; sve debljih ljudi, i tableta koje mogu sve - da te oraspolože, otupe ili ubiju.

Zapamtite:

Provedite što više vremena s vašim voljenima, jer oni neće biti večno pored vas. Recite poneku ljubaznu reč onome ko vas odozdo gleda sa strahopoštovanjem, jer će ta mala osoba uskoro odrasti i otići.

Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne košta vas ništa. Setite se da kažete "Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, no najviše od svega iskreno mislite tako. Poljubac i zagrljaj mogu izlečiti ranu, ako dolaze duboko iz srca. Setite se da se držite za ruke i cenite trenutke kada ste zajedno, jer jednoga dana te osobe neće biti tu. Nađite vremena da volite, nađite vremena da razgovarate, i nađite vremena da podelite vaše dragocene misli sa drugima.

Smejte se često, dugo i iskreno. Smejte se dok ne izgubite dah. Suze se događaju. Izdržite, odbolujte, preživite. Recite ljudima koje volite da ih volite, u svakoj prilici, jer život se ne meri brojem udisaja koje udahnemo, nego trenucima koji nam oduzmu dah."

[Heidi]

O NEZRELOSTI (Imanuel Kant)

Prosvjećenost je čovjekovo napuštanje vlastite nezrelosti koju je sam sebi nametnuo. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog.

Lijenost i kukavičluk su uzroci zbog kojih tako veliki dio ljudi, premda ih je priroda odavno oslobodila od tuđeg upravljanja, ipak dragovoljno do kraja života ostaje nezreo i zbog kojih drugima biva sasvim lako da im se nametnu za njihove tutore. Veoma je udobno biti nezreo. Ukoliko imam dušebrižnika koji umjesto mene ima savjest onda, zacijelo, nije potrebno da se sam trudim. Nema potrebe da mislim kada mogu samo da platim; neko drugi će već za mene preduzeti mrski posao. Pošto su najprije zaglupljeli svoju domaću stoku, brižljivo sprečavajući da se ta mirna stvorenja ne odvaže ni na jedan korak iz dupka u koji su ih zatvorili, ti tutori poslije ukazuju na opasnost koja im prijeti ako pokušaju da idu sami.

Svakom pojedincu je, dakle, teško da se izvuče iz nezrelosti koja je skoro postala njegova priroda. On ju je čak zavolio, i nije za sada stvarno sposoban da se služi svojim sopstvenim razumom, jer mu nikada nije bilo dopušteno da taj pokušaj učini. Pravila i formule, ta mehanička oruđa umne upotrebe, ili, štaviše, zloupotreba njegove prirodne obdarenosti, jesu okovi neprestane nezrelosti. Onaj ko bi ih i odbacio, ipak bi napravio samo nesiguran skok preko užasnog šanca, budući da nije naviknut na tako slobodan pokret. Otuda ima samo malo onih kojima je pošlo za rukom da se vlastitim njegovanjem svoga duha izbave iz stanja nezrelosti i da svoj hod ipak učine sigurnim.

[Mala_Mu]

Tek jesen je pokazala kako su plitkog korena i kratkog veka bile moje obmane.

I ne samo je­sen.

Jelene je nestalo iz svih mojih godišnjih doba.

[Mala_Mu]

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice.

Ivo Andric

[srculence7]

Naš život je stalno putovanje, od rođenja do smrti. Okolina se menja, ljudi se menjaju, potrebe se menjaju, ali voz i dalje ide. Život je voz, a ne železnička stanica.

*Paulo Koeljo