Miroslav MIKA Antic

[srculence7]

Mali Mika (Baza Crna ovca)

"Neke stvari mogu mnogo bolje da se osete, nego da se objasne. Ali to ljudi ne znaju. Oni veruju rečima, to je problem. Treba više verovati svojim srcima nego rečima."

[Chloe]

Poruka

Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli. A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore, kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
Mene podelili, tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži, već da se šalje,
od njih još dalje, mnogo dalje.
Reci im: Onamo, blizu neba
još divnih treba, još jakih treba,
naivnih treba i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore kad splasnu kiše -
nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

[Hurija]

Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

In Memoriam



Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove Miroslav Antić.
Ždere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja odela.
Sa mojom ženom redovno leže u krevet svake noći,
jer zna da sam ja tog trenutka
daleko negde, u Lenjingradu.

I taj Antić
koji me je upropastio i kao pisca
i kao čoveka,
dakle, taj Antić,
koji će jednog dana vrlo strpljivo
leći u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jednog jutra:
šta vam je, bogamu, čoveče,
izgledate mi nekako bolesni?

A šta se,
izvinite za izraz,
baš njega tiče kako mi je
i dokle ja to mogu.
O meni se najdivnije brinu
oni koji me ostavljaju na miru.

A on,
pere ruke mojom rakijom,
ima ključ od mog ateljea,
petlja sa mojim plavušama.
Ljudi, taj me tera da čitam knjige,
ogovara me u rođenoj kući,
svašta laže,
mojoj deci, zamislite svinjariju,
mojoj deci kupuje sladoled
i podmićuje ih.

Bio sam mornar.
Bežao sam.
Ili odem, na primer, u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave.
Pustim brkove.
A on me i tu pronađe,
u nekoj bednoj Ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kući, i rasplače me.

Mati moja Melanija,
koja ne zna da je rodila mene
a ne njega,
više ga voli,
više mu veruje,
i on to još kako koristi.
A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pišem biografiju.
On je ta uvažena životinja
kojoj ja dižem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči,
i dušu, i ono malo para
koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer,
skočio sa Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom.

Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam.
Mešao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan - provincijalac.
Jedan što je trpeo sve ono
što ja nikada nisam mogao da istrpim.
I koji sada tako divno žuri
da crkne što pre umesto mene,
da bi umesto mene,
đubre jedno,
da bi umesto mene
što pre jedini živeo.

[Heidi]

[Chloe]

[Chloe]

Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode. Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti. Budi uz mene kad odem....

[Chloe]

Ako mi život krila skrati, i sneg u oku počne da veje, znam, bar se neću pokajati što sam umeo da se smejem.

[Nora Ibsenova]

Volim sve njegove pjesme, ali ova mi je najdraža:

Epilog

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se u stvari jutro po sebi peni
i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
da je život nešto prosto u meni,
– a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene,
vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita
od ono malo mojih noktiju i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi
naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voleo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše, čudno, spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno, nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi na mokrim, nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

-------

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

[Mala_Mu]

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
~Mika Antić~

[Socrates]

Ne znam sta bih rek'o na ovo Mikino.

Jest lako pjesnicima, u tri pm.

A sa druge strane, i pakao im je.

[Mala_Mu]

Miroslav Mika Antić

,,Besmrtna pesma"

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

[Dr. Wheel]

BALADA

Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda…
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

Jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka – samo pola pedlja.

[Socrates]

Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muževi,
i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

[lejlamo]

ova mi je super

BASNA

Roda, odevena u kostim od novog prolećnjeg perja,
i jedan sasvim olinjali, ćelavi đeram,
ćaskali, stojeći na jednoj nozi, o filozofskim temama,
onako, iz puke dosade.

A znaš li, kazala roda, znaš li da nikada nećeš poleteti,
jer ravnodušni se linjaju,
a krila rastu samo od prevelikih želja.

Đeram ocedi kap vode s njuške i reče,
žmirkajući limeno prema suncu:
Lako je Vama, gospođo, kad ste udati za vetar,
a ja sam se zemljom oženio.

Naravoučenije ove basne izgubljeno je u perju roda koje su odletele.

[lejlamo]

veliki obim kretanja ima izgled nekretanja.
jedno je: biti otvoren, a drugo: i razgovetan.

[lejlamo]

Čudesna reko ljubavi,
je li to bolest-biti imun na izobilje?

U isto vreme sam lav i šišarka,
čovek i kondor.

U isto vreme sam jegulja i bakar,
i vrh igle i violina.

Nekakav mi je takav dan da sam podređen sebi.
Sve mi je dobro krenulo.

Uspevam da žestine, meni oduvek sumnjive logike,
ukrotim žestinom mudrog i veštog uzdržavanja.

Stojim u mestu. I samo se ponekad malo zgrčim.
Ali, sve sam razumeo.

[lejlamo]

listajući sada njegovu knjigu, na zadnjoj strani mojim srednjoškolskim rukopisom zapisano...

IMG_20200222_201325.jpg

awwwww, haha..
podijeliš

https://www.youtube.com/watch?time_cont ... e=emb_logo

[Heidi]

Crteži

Ponekad tako sebe damo
za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.

Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte.

[Chloe]

Kada mi nedostaješ

Kada mi nedostajes
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostajes...

[Shadow]

Mali kameni nocturno


Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećeš
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečijih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žedi,
za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono što jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

YMludU1.jpg