Miroslav MIKA Antic

[Shadow]

[Vanilla]

20210313_221929.jpg

[Shadow]

Školjka je žena, kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi postoji nešto hranljivo.

Neko ima ključ za nju i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče. Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.

A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte. I mučiće se.
I kad otvori školjku i kad je napokon posrče,
vikaće: nije to ta školjka.
Ljudi, zar je to ono što sam hteo?

Neko baci školjku o kamen i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko, željan školjki, plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku, naravno.

U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede, kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle da on u njima uživa.

Ti znaš da sam ja onaj
koji školjke prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima
svojih ljuštura da polete,
ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera što obasjava svet.

.

[Chloe]

Školjka je žena, kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi postoji nešto hranljivo.

Neko ima ključ za nju i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče. Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.

A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte. I mučiće se.
I kad otvori školjku i kad je napokon posrče,
vikaće: nije to ta školjka.
Ljudi, zar je to ono što sam hteo?

Neko baci školjku o kamen i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko, željan školjki, plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku, naravno.

U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede, kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle da on u njima uživa.

Ti znaš da sam ja onaj
koji školjke prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima
svojih ljuštura da polete,
ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera što obasjava svet.

.

Danas mu je rodjendan.

[Koraci_u_noci]

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.

Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta ponovo se plašim

za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,

za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli

i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,

ona mera po kojoj znaš ko te otima

i ko te plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima

onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima

i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima

[Chloe]

Poruka

Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka

[Vanilla]

20210320_171051.jpg

[Shadow]

"Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.

Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: ljubav."

[bagra]

kontam sta je ovo neka zajebancija
neka sasvim neslana ironicna tema
kad onda skuzim da sam pomjesao
Miku Antica i Miku Aleksica onoga
ajme ljudi oprostite molim vas
pjesnicki sam sasvim neosvjesten

[Chloe]

"Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade. To vam je najprostiji način da pronađete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda."

[Shadow]

kontam sta je ovo neka zajebancija
neka sasvim neslana ironicna tema
kad onda skuzim da sam pomjesao
Miku Antica i Miku Aleksica onoga
ajme ljudi oprostite molim vas
pjesnicki sam sasvim neosvjesten

Zbavi kakvu dioptriju


I ne diraj mi Miku Antića

[srculence7]

PRVA LJUBAV

I

Naiđu tako dani.
Banu u oči kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka šarena nežnost isplete.
I ti — staneš.
I ne znaš: da li si, il’ nisi više
ono obično dete, ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke:
izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega neko te čudan posmatra,
neko kome u dahu mirišu suncokreti
i plamte obrazi kao vatra.


Naiđu tako dani.
Mesec ti u potiljak diše.
Zdravo poslednja bajko: kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše il’ s tobom uvis lete.

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!

II

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš da opišeš ćutanjem,
da je sagledaš žmureći,
da je dotakneš samo osmehom i šaputanjem.

Vrlo je važno
da o njoj ne brbljaš okolo
i nikom ne daš da je dodiruje.

Ona je providna kao lutkino oko.
Ona je nežna kao tišina koja hoda na prstima.
Ona je jedini nemir koji ume da miruje.

Ona je sve tvoje nedokučivo,
neuhvatljivo,
sve tvoje srebrno i treperavo kao daleko zvono,
a ipak je u tebi, i nešto oko tebe,
pa onda nešto malo onako i još onako,
pa onda ono.
I onda — ono!

III

Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da veruje — nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda
i veće od dva brda
i jedna treperava duša što veruje u čuda,


i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno da li žmurite,
ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.

IV

Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!

Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah.
I evo: pomažem danas svakome da se seti
što se bez razloga duri i smeška u isti mah.


Junaci,
nos u jastuk!
Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji i da to nešto traje.

Zaista nije nagovaranje:
ko neće dalje da veruje — neka zapuši uši.
Važno je to, što je skriveno u nama,
pod čelom
i u duši.

A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu.

V

Evo o prvoj ljubavi još samo nešto, malo:
nek ne zaboravi niko — ona je ipak večna.
Ona je kao nebo što se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala rečna.

Ona će ostati sramežljiva i vitka
u nekim budućim staricama
koje sad krišom sanjaju odrezane vitice
i žure da završe sve zadatke na vreme.

I u nekim budućim penzionerima
koji sad gaze po blatu i skakuću po baricama,
skupljaju sličice fudbalera
i dobijaju jedinicu zbog Pitagorine teoreme.


Ona je najlepša ljuljaška između radosti i samoće
kad se najviše hoće — a niko ne zna šta hoće.

VI

I kad godine minu u beskraj,
u daljinu,
i prođu mnoge lepote,
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva ljubav ostaće negde u oku,
u nekim običnim stvarima,
u požutelim spomenarima,
kao večito novi i nepoznati svetovi.

Zato i vredi sanjati.
Zato i vredi želeti.
— Šta nas se ostalo tiče!

Zato i vredi zapisati i kao plakat podeliti
ove šarene reči koje na pesmu liče.

VII

Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora
ovde negde na čelu.
I celog života te prati.

Rađa se prva tuga i prva ljubomora.
I prvi put se pati.

I odjednom ti drukčije izgleda čitav svet.
Nešto u glavi gori.
Nešto tutnji.
I vri.

To nije kao matematika.
Tu su dva i dva često — pet.
A često — nisu ni tri.

Ali uvek je sigurno,
sigurno kao kad se diše:

jedan i jedan daju samo jedan.
I ni manje. Ni više.

VIII

Ne pitaj zato otkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.

Ne pitaj otkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak
i kao okeani.


Uostalom,
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
sam zavoli,
pa ako je i tebi isto ovako — ti kaži,
a ako nije isto — onda sve ovo ne važi.

[srculence7]

"Poemu Prva ljubav napisao sam kada sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, unedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.” – Miroslav Mika Antić

[bagra]

koji romansijer

[Shadow]

Ово није исповест.
Ово је горе него молитва.
Хиљаду пута од јутрос као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.
Хиљаду пута од јутрос ја се поново плашим
за тебе изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе,
подељену као плакат ко зна каквим људима.
Да ли сам још увек она мера
по којој знаш ко те боли
и колико су пред тобом сви други били голи?

Она мера по којој знаш ко те отима
и ко плаћа?

Да ли сам још увек међу свим твојим животима
онај комадић најплављег облака у грудима
и најкрвавијег саћа?”

[Shadow]

I ovako je rekao:
"Ovo je seme ljubavi" .
Odabrao je jedno, dunuo je u njega,
protrljao ga o rukav i vide da je dobro.
Zatim ga kao značku okači o moj rever
i reče tako da upamtim:
"Srce se nosi javno".

[Shadow]

"Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano."

[Shadow]

-Jesi l' moje
Najmoje?
- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u usima?
- Da mi kupis dve firange od cica.
Al' da budu na cvetice.
- Da zakacim viljuskama
na ragastov od pendzera.
- Da me mrze sve komsije.
- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imas samo mene.
- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendzer pun cvetica,
da je zivot nesto nase,
najnase.
- Da je zivot nesto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".
- Jesi l moje?
Najmoje?
- Jesam tvoje.
Najtvoje.

fa27f03aef92a6789a5279e93cf592e5.jpg

[Chloe]

Zar te ne uplaši pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspiš?

S kim se izležava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga tražiš?

Nemoj se bojati zivota.
Neka te plasi to sto nemas potrebu da se setis
koliko si puta bio mrtav.
ni smrti nemoj da se bojis.
neka te uplasi to da ces ponovo zaboraviti da si ziveo... "

[Chloe]

„Dok svi kukaju o kojekakvim problemima, ja i dalje verujem, đavo ga odneo, da ne svetu ima i lepih stvari. A ima ih, verujte.”