Evo jedne zanimljive teorije, odnosno mogućeg odgovora na to pitanje (iz knjige o AF "Cvećara u kući cveća", koju sam nedavno pročitao):Krokodil Behko wrote:Vjerovatno je to zbog toga što smo samo mi i Talijani rodjeni šaneri.
Shvatili smo mentalitet likova tog stripa do u detalje
Možda bi na ovom mestu trebalo reći i nekoliko reči o tome zašto je Italija, pored nas, bila jedina zemlja u kojoj je Alan Ford imao iole značajan uspeh. Nije u pitanju slučajnost, nego veliko preplitanje društvenih i mentalitetskih karateristika. I kod njih je nadrealna farsa značajan začin svakodnevnog života.
Evo jedne male sintaksičke metafore: po meni, postoje tri tipa društva na svetu. ′Glagolska društva′ su čitav Anglo-Saksonski svet, posebno Amerika i Engleska. U njima je sve vezano za rad, za kretanje, za delovanje, za karijeru, čak i na uštrb porodice; nema se vremena za gubljenje, brzina i efikasnost su dve najcenjenije karakteristike. Ničim nisu zadovoljni i stalno smišljaju nove načine da ispune svoje živote (ili praznine u njima, po nekima). Spremni su da za minut razruše staru priču i stare modele da bi uveli nešto novo. Glagolska društva imaju stalno zasukane rukave.
′Imenična društva′ su tipično skandinavske zemlje. Sve je tamo nekako nenaglašeno (osim prirode), jednostavno, neupadljivo, onako kako je stvarno, bez mnogo ulepšavanja i ′farbanja′; i ljudi su takvi: mirni, bez velikih pretenzija (u poredjenju sa Anglo-Saksoncima), nema mnogo galame, nema mnogo brzine, porodični život je važan i dobar balans izmedju rada i odmora. Njihova demokratija je prirodna, nekako se podrazumeva i o njoj se mnogo ne priča. Zajednica je bitna i svako se trudi da bude dobar član – država je izdašna, a narod rado plaća porez. Ko god je bio u Norveškoj, Islandu, Danskoj i, u izvesnoj meri, Švedskoj zna o čemu govorim. Švajcarska takodje.
Treći tip je sličan nama – ′Pridevska društva′. I tu ima mnogo galame, ali je ona neproduktivna: uglavnom se galami oko politike i preganjanja svakakvih vrsta; u pridevskim društvima sve je veće nego što stvarno jeste, svaka izjava i ideja je istorijska, svaka kritika je krvna uvreda, sve je ili raj ili pakao, nema sredine. Epiteti/etikete vladaju. Takva društva vole velike reči, velike gestove, u njima se stvari kao moć ili bogatstvo pokazuju jer je sve u dekoru, u površini. U pridevskim društvima se mnogo priča, a malo radi. Pridevska društva vole jake političare i obično imaju problema sa demokratijom. Rusija, Kina, ceo Bliski Istok, veći deo Istočne Evrope, dobar deo Mediterana. I mi.
I Italija. Odavno posprdno posmatrana od strane razvijenih evropskih zemalja (Britanija, Nemačka, Francuska), Italija je ono što bi, na primer, Srbija bila posle sto godina neometenog razvoja: nikada super-razvijena, ali relativno funkcionalna i šarmantna.
Zato je Italija bila rodna zemlja Alana Forda i zato je strip uspeo da se odlepi od mora drugih lokalnih pokušaja. Italija, kao i mi, patrijarhalna zemlja, uz to i vrlo religiozna; isto kao i mi, onaj deo naroda koji nije religiozan je u bliskoj vezi sa socijalizmom i komunizmom, kada nije sa nacionalizmom i fašizmom. Italija ima sličan ′lako ćemo′ mediteranski mentalitet i vrlo ne-protestantski odnos prema radu: sindikati su jaki, biznis je (u poredjenju sa evropskim zemljama slične veličine) slab. Kao pridevsko društvo, u Italiji je odevanje i izgled važan i zato su dobri u modi i dizajnu. Kao i kod nas, izaći loše odeven na ulicu je blam. Zbog loše politike i opisanog mentaliteta, i Italija funkcioniše kao manje-više disfunkcionalno društvo, prepuno nadrealne farse. Nije slučajno Felini ponikao tamo.
Italija, kao i mi, sedi u nelagodnoj sredini izmedju idealističkog autokratizma (i levičarske i desničarske sorte) i agresivnijeg kapitalizma, ne zna gde joj je duša i kojem bi se carstvu privolela. I na vrhu ima ljude koji to odslikavaju. Berluskoni je verovatno ′naj-Alan Fordovskiji′ predsednik vlade u čitavom razvijenom svetu: švaleracije, korupcija, monopol, veze sa Mafijom, glamurozni život. Epizode o njegovim žurkama koje se mogu naći u svetskim novinama su direktna živa interpretacija mnogih scena iz stripa u kojima naši junaci zatiču gradonačelnike, političare I bogataše sa zgodnim devojkama u krilu svaki put kada nenajavljeno banu u njihove kancelarije. Berluskoni nekako čak i izgleda kao da ga je crtao Magnus, sa sve zalizanom kosom i veštačkim osmehom, više stereotip nego arhetip.
Bez nadrealne farse kao podloge, kao mentalnog okvira, kao načina života i delovanja, kao ključnog vezivnog i interpretativnog tkiva izmedju nas i autora, Alan Ford nikada kod nas ne bi postao to što jeste. Popularan, možda. Ali ne stvarno ′naš′.
). Još uvijek se sjećam ushićenja kada sam po prvi put pročitao apsolutno sve, kao da je ne znam kakvo dostignuće. 
:
