Zašto ljudi favoriziraju socijalizam, a mrze kapitalizam? Razlog je banalniji nego što mislite...

[Socrates]

Usput kapitalizam se ne drzi neutralnim, cak sta vise intezivno radi na unistenju socijalizma i marxizma.

Recimo, kada glasači u Čileu izaberu socijalistu Allendea, kapitalisti namjeste generala Pinocheta.

Sve držeći se neutralno.

Niko ne kaže da Ameri nisu radili greške, i čak tu konkretno sami priznaju. Šta je sa Čileom danas?

De Dorianu objasni o francuskoj burzaskoj revoluciji.

[Socrates]

Eto, kakve veze ima Francuska Revolucija sa komunizmom?

Rekao sam da ću te ignorisati, ali bezobrazno provociraš.

Francuska revolucija je bila reakcija na uslove života i rada, nije bila komunizam.

A zajedničko sa komunizmom joj je to što je i komunizam reakcija na uslove života i rada.

Ali ljudi koji su se bunili i u Francuskoj revoluciji i u Oktobarskoj revoluciji nisu bili potlačeni i gladni, bili su nezahvalna bagra koja nije shvatala da im njihovi carevi i kraljevi u stvari čine samo dobro, zar ne?

Bezobrazan si koliko i arogantan.

I sada stvarno ideš na ignorisanje, ne vrijediš ni vremena potrošenog za odgovaranje.

To je apsolutna neistina. Sad ti moram reci da lazes. Francuska burzoaska revolucija je bila oko preuzimanja kapitala u ruke onih koji ga kreiraju. Iz aristokratskih ruku u ruke burzuja. Zato se i zove burzoaska.

Jesu iskoristili neke seljake kao oruđe, ali to nema nikakve veze sa temom.

[Socrates]

Sto se tiče Oktobarske Revolucije, to je bila revolucija seljaka, koji još nisu ni bili radnici.

Poslali Nijemci Lenjina da Rusiju izbaci iz Prvog Svjetskog Rata

Jedino su ovi protesti u Chicagu zaista bili oko radnickih prava, al' i to je Amerika dala.

[Konsultant]

Vrh.

[Socrates]

Pa sta sad, jesu li postojali radnici u Rusiji 1917? Da li je uopste bilo akumulacije kapitala u rukama burzuja?

Digla se gomila seljačina i uništila Rusiji bilo kakvu šansu da ikad budu u koraku sa normalnim svijetom.

[Ommadawn]

kako se u Istočnom Bloku živjelo bolje nego danas

kako znate, a ni ti, ni Svedjani niste zivjeli u Istocnom Bloku

Imam prijatelje iz doticnog perioda, noaca su imali, ali nisu ga imali kako ( ogranceno trziste domace robe, strana nije ni pstojala) i gdje ( najstrozija konttorla i davanje dozovla za putovanja)

Hajd’ živa bila pročitaj još jednom šta sam napisao.

[Krokodil Behko]

KOLUMNA BIVŠEG GRČKOG MINISTRA FINANSIJA: "Zamislite svijet bez kapitalizma"





Piše: Yanis Varoufakis

Bila je ovo loša godina za anti-kapitaliste. Ali ni kapitalizam nije prošao ništa bolje.

Poraz Corbynove Laburističke partije u Britaniji ovog meseca bio je težak udarac za pokret radikalne levice. S druge strane, i kapitalizam se našao na udaru kritika koje pristižu iz neočekivanih pravaca, naročito u Sjedinjenim Državama, gde se približavaju predsednički izbori. Milijarderi, šefovi velikih kompanija, čak i finansijski kolumnisti pridružuju se intelektualcima i lokalnim liderima u lamentiranju nad brutalnošću, bezobzirnošću i neodrživošću rentijerskog kapitalizma. „Ovog puta ne možemo nastaviti po starom“, zaključak je koji se sve češće čuje čak i na sastancima upravnih odbora najmoćnijih korporacija.

Pripadnici klase najbogatijih - već opterećeni stresom i zasluženim osećajem krivice, bar oni razumniji među njima - i sami se osećaju ugroženima zbog krajnje ekonomske neizvesnosti u koju tone većina njihovih sunarodnika. Kao što je Marx predvideo, u pitanju je nedodirljivo moćna manjina koja se pokazala nesposobnom da predvodi duboko polarizovana društva u kojima samo bogati mogu računati na pristojan život.

Zabarikadirani u svojim odvojenim naseljima, mudriji među superbogatima predlažu neku novu vrstu „participativnog kapitalizma“, čak i više poreze za sopstvenu klasu, jer shvataju da su demokratija i redistributivna država njihova jedina pouzdana polisa osiguranja. Ali avaj, u isto vreme strahuju da njihova klasa po prirodi stvari ne polaže mnogo na osiguranje.



Predloženih mera ima raznih, od nedovoljno promišljenih do smešnih. Pozivi članovima upravnih odbora da se upravljaju interesima širim od usko postavljenih finansijskih interesa deoničara bili bi za pohvalu da nije neugodne činjenice da o imenovanju i platama članova upravnih odbora odlučuju ti isti deoničari. Isto tako, pozivi da se ograniči moć finansijskog sektora bili bi korisni da nije činjenice da većina korporacija polaže račune finansijskim institucijama koje drže najveći deo njihovih deonica.

Suprotstavljanje rentijerskom kapitalizmu i stvaranje preduzeća za koja će društvena odgovornost biti nešto više od marketinškog slogana podrazumeva potpunu reformu sistema poslovnog prava. Da bismo stekli predstavu o razmerama tog zadatka, moramo se vratiti do onog trenutka u istoriji kada su deonice kojima se može trgovati postale najmoćnije oružje kapitalizma i postaviti sebi pitanje: Jesmo li spremni da ispravimo tu „grešku“?

Bilo je to 24. septembra 1599. godine. U drvenoj zgradi u blizini Moorgate Fieldsa, nedaleko od adrese na kojoj je Shakespeare upravo završavao Hamleta, nastala je nova vrsta preduzeća. Vlasništvo u novom preduzeću, po imenu Istočnoindijska kompanija, podeljeno je na manje delove kojima se slobodno trgovalo.

Mogućnost trgovanja udelima u vlasništvu omogućilo je neslućeni rast privatnih korporacija koje su ubrzo postale veće i moćnije od država. Pogubno licemerje liberalizma bilo je u slavljenju vrlina lokalnih pekara, mesara i pivara u korist i za dobrobit najvećih neprijatelja slobodnog tržišta: kompanija za koje zajednica ne postoji, koje ne poznaju moralna osećanja, nameštaju cene, uništavaju konkurenciju, korumpiraju državnu upravu i ismevaju samu ideju slobode.

Zatim, pred kraj 19. veka, kada nastaju prve umrežene megakompanije - kao što su Edison, General Electric i Bell - duh oslobođen uvođenjem slobodne trgovine deonicama učinio je još jedan korak dalje. Pošto ni banke ni investitori nisu imali dovoljno novca da zadovolje potrebe umreženih mega-kompanija, stvorena je mega-banka u obliku kartela banaka i sumnjivih fondova iza kojih su takođe stajali deoničari.

Tako je nastala nezapamćena količina novog duga kojim je vrednost preneta u sadašnjost, uz nadu da će sutrašnja dobit biti dovoljna da se namiri budućnost. Mega-finansije, mega-kapital, mega-fondovi i mega-kriza su logičan ishod. Lomovi 1929. i 2008, nezaustavljivi rast velikih tehnoloških korporacija i ostali sastojci današnjeg talasa nezadovoljstva kapitalizmom nisu se mogli izbeći.



U takvom sistemu, pozivi da se kapitalizam dozove pameti ne znače ništa - naročito otkad smo ulaskom u novu stvarnost 2008. dobili konačnu potvrdu apsolutne kontrole mega-kompanija i mega-banaka nad društvom. Ako nismo spremni da ukinemo slobodnu trgovinu deonicama, započetu 1599. godine, ne možemo značajnije uticati ni na današnju distribuciju bogatstva i moći. Da bismo zamislili šta bi prevazilaženje ovakvog kapitalizma moglo značiti u praksi, najpre moramo temeljno preispitati samu instituciju vlasništva nad korporacijama.

Zamislimo da su deonice nešto slično pravu glasa kojim se ne može trgovati. Kao što učenici kada se upišu u školu dobijaju člansku kartu biblioteke, svaki novi zaposleni dobijao bi po jednu deonicu koja mu daje pravo na jedan glas u svim odlukama o korporaciji koje donosi skupština deoničara – od upravljanja i planiranja do raspodele dohotka i bonusa.

Tako bi podela na dobit i nadnicu izgubila smisao, a veličina korporacija bila bi svedena na pravu meru, što bi doprinelo slobodnoj tržišnoj utakmici. Kada se rodi beba, centralna banka bi joj automatski dodelila trast fond (ili lični kapitalni račun) u koji bi se periodično uplaćivala univerzalna dividenda. Kada beba postane tinejdžer, od centralne banke bi dobila i besplatan bankovni račun.

Radnici bi mogli slobodno da prelaze iz jedne kompanije u drugu i sa sobom povlače kapital iz svog trast fonda koji mogu pozajmiti kompaniji u kojoj rade ili nekom drugom. Pošto nema akcijskog kapitala koji se hrani fiktivnim sredstvima, finansijski tokovi bi postali uzorno dosadni - i stabilni. Države bi ukinule poreze na promet i dohodak i umesto toga oporezivale samo dobit kompanija, zemlju u vlasništvu i aktivnosti koje štete javnom interesu.

Ali dosta je maštanja, zasad. Poenta ovog teksta bila je da se u ovim danima pred Novu godinu podsetimo mogućnosti nastanka zaista liberalnog, postkapitalističkog, tehnološki naprednog društva. Oni koji odbijaju da ga zamisle završiće kao žrtve apsurda na koji često ukazuje moj prijatelj Slavoj Žižek: zašto su ljudi spremniji da razmišljaju o kraju sveta nego o kraju kapitalizma?

(Project Syndicate/Preveo: Đorđe Tomić)

[Podrinjac]

Nisam živio ni u socijalizmu, ni u kapitalizmu. Nemam šta favorizovati.