"Stručnjaci" koji znaju tajne sretnog života...

[srculence7]

"Sve dok stvari idu dobro u životu možete biti u stanju da potisnete svoje egzistencijalističke sumnje. Međutim, kad stvari krenu nizbrdo – u međuljudskim odnosima, zdravlju, karijeri ili blagostanju – i kada vam je neophodan stabilni okvir na koji se možete osloniti i koji će dati smisao vašoj patnji, možete postati bolno svesni da su vaše vrednosti poljuljane i oslabljene. Zato distrakcija nije dobra dugoročna strategija za rešavanje egzistencijalističkih pitanja. Od mnogih distrakcija koje je naša kultura generisala da ispuni prazninu, jedna od najrasprostranjenijih je ideologija da morate biti srećni. Međutim, potraga za srećom u sebi sadrži paradoks.

Pošto smo izgubili kontakt sa velikim narativom koji je nekada utoljavao žeđ naših predaka za smislom, sveli smo ljudsku egzistenciju na psihologizam i redukovali je na jednostavan model izbegavanja bola i traženja zadovoljstva. Sreća je zamenila transcendentalne vrednosti kao jedine svrhe kojima vredi stremiti u životu. Zahvaljujući tome, sreća je postala jedan od najpopularnijih životnih ciljeva u modernoj Zapadnoj kulturi. Sreća je takođe unosan biznis: dok je u 2000. godini izdato samo pedeset knjiga o ovoj temi, osam godina kasnije taj broj se popeo na gotovo četiri hiljade. Danas moderne kompanije unajmljuju menadžere sreće koji pomažu da se obezbedi blagostanje zaposlenih, dok se proizvodi kao što su bezalkoholna pića i parfemi reklamiraju uz obećanje flaširane sreće.

Čak i vlade sve više vode računa o sreći. Svetski izveštaj o sreći koji rangira 156 zemalja na osnovu toga koliko građani tih zemalja veruju da su srećni prvi put je objavljen 2012. godine, i od tada se svake godine rezultati ispitivanja iščekuju s nestrpljenjem. Gde god da se okrenete, članci u časopisima, knjige, pesme, reklame i makretinške kampanje, kao i akademska istraživanja posvećena su toj temi. Može se sa sigurnošću reći da je savremena egalitaristička osećaj-se-dobro-sada koncepcija sreće postala opsesija, a potraga za njom promoviše se ne samo kao individualno pravo već i kao individualna odgovornost.

Izvedena iz srednjovekovnog engleskog termina hap, u značenju „nekoga ko ima sreće”, odnosno „ko je taličan”, sreća (eng. happiness) najpre se odnosila na srećnu okolnost i dobar ishod više nego na unutrašnje stanje dobrobiti. Od italijanskog do švedskog jezika, ogromna većina evropskih reči sa značenjem „srećan” prvenstveno je označavala „nekoga ko ima sreće, taličnog”. Pod uticajem ovih prvobitnih definicija, pod terminom „sreća” podrazumeva se slučajnost. nešto nad čim nemate kontrolu; počivala je u rukama bogova, ili sudbine, ili, kako sveštenik u Čoserovim Kenterberijskim pričama navodi, u rukama Fortune: „I tako se točak Fortune izdajnički okreće / I čoveka u tugu odvlači od sreće”. Fortuna, sa velikim slovom F, bila je delo Božije ruke, neobjašnjiva sila potpuno nezavisna od ljudskog delanja i emotivnog stanja. Takav fokus na spoljašnje okolnosti predstavlja odraz kulture u kojoj su ljudi, za razliku od kulture savremenog društva, mnogo manje zainteresovani za svoja unutrašnja stanja.

Tokom sedamnaestog i osamnaestog veka, pojam sreće počeo je polako da evoluira od značenja spoljašnjeg prosperiteta ka značenju unutrašnjeg osećanja ili stanja. Kada je Tomas Džeferson pravio nacrt za čuveni paragraf Deklaracije o nezavisnosti o „životu, slobodi i potrazi za srećom”, ono što je podrazumevao pod „srećom” verovatno je još u sebi imalo odjek prosperiteta. Od tada se sreća uglavnom referira na pozitivno unutrašnje osećanje ili na tendenciju da čovek svoj život doživi na pozitivan način.

Zajedno sa ovom novom definicijom pojavilo se drugo ključno otkriće: došli smo na ideju da ljudi treba da budu srećni, da je sreća nešto čemu vredi težiti u životu. Najpre se na sreću gledalo kao na društveni cilj. Međutim, naročito od šezdesetih godina dvadesetog veka, Zapadna društva sve više percipiraju sreću kao individualni cilj i odgovornost. U skladu sa tim, biti srećan je postala kulturna norma i samoočigledan životni cilj. Želimo da budemo srećni zato što nam naša kultura govori da treba da budemo srećni. Usvojili smo moral u kom se individualna dobrobit meri na osnovu toga koliko se dobro ta osoba oseća. Sreća je postala sveta krava našeg doba, ideal kome svi treba da težimo.

Ali, evo u čemu je stvar: sreća je samo osećanje. Sreća je obilje pozitivnih emocija ili sveopšti doživljaj satisfakcije individualnim životnim uslovima i iskustvom. Iako je lepo da imamo više prijatnih nego neprijatnih iskustava, sreća sama od sebe neće obezbediti trajno osećanje smisla, niti je način da se izbegne egzistencijalna teskoba.

Postavljanje sreće za životni cilj može lako biti kontraproduktivno i dovesti do nipodaštavanja sreće koju već imate. U knjizi Geografija blaženstva, Erik Vajner je intervjuisao ženu po imenu Sintija, koja je, u želji da vodi miran i stabilan život, uzela mapu i odlučila da proračuna gde bi bila najsrećnija. Htela je da živi negde gde postoji bogata kulturna scena, pristojan izbor hrane, u blizini prirode, po mogućstvu planina. Na kraju se odlučila za Ešvil u Severnoj Karolini, mali grad razvijene kulture, okružen planinama i prirodom. Međutim, kada ju je Vajner pitao da li Ešvil smatra svojim domom, Sintija je oklevala. Ešvil je bio blizu da ispuni sve njene kriterijume, ali ipak nije bio njen optimalan izbor. I dalje je tražila. Iako je u Ešvilu živela već tri godine, na gradić je gledala kao na „privremeni” dom. Vajner primećuje: „Ovo je problem sa lovcima na zadovoljstvo kao što je Sintija i sa velikim brojem nas Amerikanaca i našom večitom potragom za srećom. Iako u ovom trenutku možemo biti prilično srećni, uvek postoji neko sutra koje otvara mogućnost još srećnijeg mesta i još srećnijeg života. Iz tog razloga, sve opcije držimo otvorene. Nikad se ne posvetimo do kraja.” Vajner nastavlja: „Mislim da je to opasno. Ne možemo voleti mesto ili osobu ako jednom nogom uvek stojimo na pragu.”

U želji da izvuku maksimum sreće iz svake životne situacije, ljudi koje je Vajner intervjuisao nisu bili u stanju da se posvete bilo čemu jer su izgubili sposobnost da uživaju u životu kao takvom. Ovo nikako nije jedini primer situacije u kojoj potraga za srećom može biti kontraproduktivna. Ne samo da rezultati psiholoških istraživanja pokazuju da su ljudi koji se najviše trude da maksimizuju sopstvenu sreću isti oni koji su najmanje u stanju da uživaju u životu, već da, ukoliko se fokusirate isključivo na individualnu sreću, možete ugroziti svoje međuljudske odnose u kojima se zapravo najčešće nalazi istinski izvor sreće. Takođe, dominantna kulturna norma koja određuje da svako mora biti srećan samo nam odmaže da se izborimo sa neizbežnim nesrećnim trenucima u životu. Zato se, kada ste nesrećni, nosite sa dvostrukom mukom: ne samo da se osećate nesrećnim već i krivite sebe što niste uspeli da ispunite standarde kulturne norme koja propisuje da sve vreme morate biti srećni.

Šta ako sreća nije taj centralni životni cilj kao što mislimo? Mi vrednujemo mnoge stvari – ljubav, prijateljstvo, postignuća i sposobnost da se izrazimo – ne zato što u nama pobuđuju pozitivna osećanja već zato što nam obogaćuju život kao takav i što smatramo da su vredne same po sebi. Dobrobit prijateljstva, na primer, ne može se redukovati na količinu pozitivnih emocija koje tim prijateljstvom dobijamo. Vrednost istinskog prijateljstva je posebno uočljiva tokom teških životnih situacija, na primer, kada je vaš prijatelj ozbiljno bolestan ili prolazi kroz krizu i potrebna mu je podrška. Mi vrednujemo svoje prijatelje i kad imaju probleme jer znamo da nas podrška koju im pružamo uzajamno obogaćuje, čak i ako nije sve bajno i sjajno. Ljudi su kompleksni; ima toliko stvari koje su nam važne da se vrednost života nikako ne može svesti samo na prisustvo ili odsustvo pozitivnih emocija. Lepo je doživeti srećno iskustvo, ali pretvoriti ga u jedini životni cilj predstavlja uvredu za obilje stvari koje su istinski vredne u životu.

Ipak, teško je odustati od sreće kao cilja jer je naša kultura puna poruka koje nas podsećaju da treba da budemo srećni. Uključite televizor – posebno za vreme reklama – i videćete da postoji čitava industrija nasmejanih, zdravih i lepih ljudi koji prodaju sreću kao upakovanu robu. Ne dozvolite da vas ovi lažni proroci zavaraju. Nemojte žrtvovati dobre stvari u životu u lažnoj nadi da ćete postati srećniji. Sreća je samo osećanje i to je sve. Sáma sreća nije istinska vrednost već nusproizvod čina kojim ste postigli nešto vredno. Prema tome, potraga za individualnom srećom nije dobar odgovor na pitanje šta bi moglo naš život učiniti istinski vrednim i smislenim.

Danas nam više nego ikad serviraju toliko raznovrsnih konkurentnih proizvoda da je pravo iskušenje ne uplesti se u zamku sreće. Veličamo ideje slobode i izbora čak i kada znamo da previše dobrih stvari može dovesti do štete ili zavisnosti. Ironija modernog života leži u tome da smo, što više izbora imamo, sve manje sigurni u ono što smo izabrali. Ako možete izbeći pravljenje izbora, velika je verovatnoća da ćete to i uraditi. Psiholog Beri Švarc ovu idiosinkraziju naziva „paradoksom izbora”: cenimo mogućnost izbora i težimo ka tome uprkos činjenici da isuviše opcija i izbora može potkopati naš osećaj sreće. Naši preci se nisu suočavali sa ovakvom dilemom u meri u kojoj se mi danas suočavamo. Više je bilo gladnih nego onih koji mogu da biraju šta će jesti.

Najbolji način da se svakodnevno nosite sa obiljem izbora jeste da izaberete ono što Švarc, sledeći dobitnika Nobelove nagrade ekonomistu Herberta Sajmona, naziva faktorom zadovoljstva. Drugim rečima, procenite svoje izbore, izaberite jedan koji je zadovoljavajući ili „dovoljno dobar” i nastavite sa svojim životom. Prestanite da izvlačite maksimum iz svake pojedinosti, svake kupovine ili odluke – to samo donosi više stresa , kajanja i nezadovoljstva. Možete bolje iskoristiti svoje vreme, energiju i sredstva. Međutim, da biste se oduprli snažnom uticaju konstantnog bombardovanja reklamama na vaše životne ideale, potreban vam je jak unutrašnji kompas. Morate imati neke vrednosti i životne ciljeve koje ste sami odabrali, i koji su toliko jaki i dominantni da ste u mogućnosti da sačuvate integritet čak i u društvu sa mnogo reklama. U tome vam od velike pomoći može biti da razumete šta vaš život ispunjava smislom. 

Kada je u pitanju ono što čini život smislenim, spreman sam da se kladim na autonomiju, kompetenciju, povezanost i dobročinstvo.

Dakle, kao ljudska bića, imamo izvesne urođene psihološke potrebe. Kada smo u mogućnosti da zadovoljimo ove potrebe imamo dubok, izrazito unutrašnji osećaj ispunjenosti i zadovoljstva. Sledeći korak ka doživljavanju više smisla u životu jeste da gradimo na ovim temeljima, prihvatajući ove potrebe i njihovo ispunjenje kao osnovne vrednosti našeg unutrašnjeg životnog kompasa. Svaka urođena psihološka potreba bi, dakle, trebalo da bude praćena odgovarajućom vrednošću koju smo racionalno prihvatili, dok je traganje za ovim vrednostima put ka osećaju smisla u životu. Tako je potreba za autonomijom praćena vrednovanjem autentičnosti i izražavanja sebe, potrebu za kompetencijom prati vrednovanje veštine i izvrsnosti, potrebu za povezanošću vrednovanje pripadanja, a pretpostavljenu potrebu za dobronamernošću prati vrednovanje doprinošenja nečemu.

U potrazi za smernicama kako da živimo smislen život, predlažem da pokušate sa ovim kvartetom. Intuitivno su veoma privlačne, i njihovo prihvatanje daje dobre rezultate i za pojedinca i za društvo. To što su sastavni deo ljudske prirode čini ih dovoljno snažnim i samoopravdavajućim da ponude vredne odgovore na pitanje smisla".

~ Frenk Martela, filozor i doktor psihologije, istraživač u oblasti životnog smisla

Iz knjige "Čudesan život: Kako da pronađete smisao svog postojanja"

Pre jedno mesec dana naletim na ovaj tekst i sačuvala ga, eto taman prigodan za ovu temu...
A preporučujem i knjigu V.Frankl : "Zašto se niste ubili?"

[Calla]

Povezanost I dobrocinstvo
Kako god razmislim ovo su moje najjace karike za sretni dozivljaj.

[Julia-Klara]

Hmmm...
Prvo trebamo biti svjesni SVOJE definicije srece pa tek onda nastavti razgovor. Ovo o cemu si tipisala i navela prijmer je tacno ono sto nam mediji i drustvo svakodnevno prezentiraju. Uspjeh je imati pare, biti lijep, zgodan, imati dobre koke oko sebe, izbjeljene zube, nakvarcanu kozu... Mozda to da neke ljude i jest sreca, mozda je to uspjeh,ali ne za svakoga.
Sve u zivotu je individualno pa tako i materijalne stvari. neko zzeli vise, neko manje, i to je meni ok, dokle god je covjek svjestan da u velikoj mjeri sam ostvaruje svoje snove. Dokle god sjedis i nista ne radis neces ni imati (ovdje ne mislim smao na novac). Ako ne uzmes knjigu i pocnes uciti neces ni znati. Vrlo jednostavno.
Predstavljanje nekog materijalnog bogatsva kao jedinog relevantnog,i jedinog pozeljnog je po meni jako lose,ali mozda iz cinjenice da nismo svi odrastali na isti nacin i u istim uslovima. Neko ko je imao cijeli zivot ono sto pozeli naravno da ce stremiti vecemu vecem od nas koji smo naucili svaku sitnicu kupiti za svoj zaradjeni novac , ne uzimati sa tatine kamare.
Meni sreca nije "para puna vreca", postoje druge stvari koje su mi bitnije. Telefonski poziv, i kad mi djevojcica od dvije godine kaze "bizo dodji", i kad mi recituje pjesmice,kaze da je pozeljela, majcin/sestrin.ocev glas, pogled, zajednicka kafa, ali i moja mogucnost da im pomognem kad je tesko, e to je sreca. Novac je nuzno zlo,ali sto ga vise imas prokletiji si, i ne, ne moze kupiti srecu.
Ako nisi sretan sa Twingom, neces biti ni sa Ferarijem

Pa kako sam ovako pametna

[Calla]

Julka

[Dori]