Život sa decom sa smetnjama u razvoju

Sve o muževima, svekrvama, punicama, djeci.
User avatar
srculence7
Forum [Bot]
Forum [Bot]
Reactions: 3560
Posts: 11864
Joined: 31 Mar 2016, 03:35
Location: iza zatvorenih vrata
Status: Offline

Re: Život sa decom sa smetnjama u razvoju

Post by srculence7 » 09 Jan 2018, 01:51

Senzorna integracija i terapija u senzornim sobama

Senzorna integracija je zapravo organizacija senzacija primljenih putem čula koje dolaze do centralnog nervnog sistema koji treba da obezbedi njihovu obradu i omogući nam da sprovedemo neku aktivnost. Kada mozak nije u stanju da obradi informacije dobijene putem čula kaže se da postoji senzitivno integrativna disfunkcija. Ona se različito ispoljava kod svake osobe i samim tim i tretmani senzorne integracije se razlikuju i prilagođavaju se svakom korisniku ponaosob. Terapija se sprovodi u senzornoj sobi i zasniva se na stimulaciji čula. Važno je istaći da njeno sprovođenje nije uslovljeno godinama starosti već se može primenjivati kako kod dece tako i kod odraslih. Ovaj vid terapije pogodan je za decu i odrasle sa autizmom, poremećajem koncentracije, osobe sa senzornim oštećenjima, mentalnom i nedovoljnom razvijenošću, govornim poteškoćama, smetnjama u učenju kao i one sa problemima u ponašanju.

Image

Senzorna soba sastoji se od različitih elemenata koji potpomažu stimulaciju čula sluha, vida, dodira i mirisa. Ona predstavlja mesto gde osobe sa poremećajem senzorne integracije mogu da istraže i razviju svoje senzorne veštine, ali i relaksiraju se, oslobode stresa i napetosti. Razvoj senzornih soba počeo je 70-ih godina 20. veka u Holandiji. Prvobitno su osmišljene sa ciljem da omoguće stimulaciju čula, pruže osobama sa posebnim potrebama mir i pomognu im da bolje upoznaju svoje okruženje i stimuluse koji iz njega dolaze. Rad u senzornim sobama sprovode defektolozi koji su prošli specijalnu obuku za ovaj vid terapije, a ono što je važno jeste sam način rada pri kome se korisniku ne zadaju komande već se podstiče i ohrabruje prirodan odgovor na stimuluse iz okruženja. Terapija podseća na igru, međutim svaka aktivnost je pažljivo osmišljena i usmerena ka postizanju samoorganizacije deteta. U zavisnosti od potreba korisnika, koriste se različiti elementi, stimulišu različita čula. Svakome se pruža prilika da samostalno istraži prostor i odabere kutak koji mu najviše prija.

Sobe imaju mekani pod i zidove, strunjače i jastuke a sve sa ciljem stvaranja sigurnog okruženja u kome se dete ne može povrediti. Stvara se bezbedna atmosfera koja detetu ili odraslom pacijentu pruža osećaj sigurnosti i daje mu mogućnost istraživanja same sobe kao i svojih sposobnosti i ograničenja. Elementi mogu biti različiti.

Tu su tube ispunjene vodom kroz koju se loptice različitih boja kreću i zajedno sa mehurićima izazivaju vizuelnu pažnju korisnika. Dodirom tube mogu se osetiti vibracije koje proizvodi, a ukoliko se prisloni na uvo mogu se čuti zvuci koji potiču od mehurića, pa možemo reći da je njihovo dejstvo višestruko. Svetlost u tubama se može menjati i preko tastera koje kontroliše sam korisnik, te se tako pruža i mogućnost interakcije. Kada je reč o vizuelnim elementima, koriste se još i različita optička vlakna koja služe za usmeravanje vizuelne pažnje, a interesantno je da se takav svetlosni snop može i savijati i obmotavati oko delova tela. Zatim tu se mogu naći i svetlosni projektori koji na zidu stvaraju interesantne projekcije, rotirajuća disko kugla koja stvara tačkastu svetlost i različite svetlosne efekte.

Image

Pored vizuelnih, u sobi se nalaze i elementi za auditivnu stimulaciju. Posebno je interesantna vibraciona muzička fotelja prilagodljivog oblika u kojoj se nalazi zvučnik povezan sa muzičkim uređajem. Ležeći na njoj telo korisnika oseća vibracije u ritmu, sluša muziku i sve to doprinosi neobičnom senzornom iskustvu. Posebno su interesantne muzičke rukavice. Svaki prst predstavlja posebnu muzičku notu i dodirom bilo koje površine stvara se zvuk. Dete tako samo može stvarati različite melodije, pri čemu može da odabere klavir, gitaru, bubanj ili neki drugi muzički instrument kao i tempo i jačinu zvuka. Često se puštaju zvuci iz prirode poput šuma lišća, a u kombinaciji sa projekcijom na zidu ili pak pravim lišćem doživljaj se upotpunjava.

U mnogim senzornim sobama postoje i vodeni kreveti koji korisniku mogu pružiti masažu različitih delova tela, a moguće je i emitovanje zvuka te korisnik može slušati priču, zvuke iz prirode ili smirujuću muziku. Interesantni su i balanseri koji se koriste za vežbe ravnoteže, različite ljuljaške (sa ili bez vibracije i zvučnih efekata), kao i trampoline.

Image

Za stimulaciju čula mirisa koriste se različiti raspršivači sa eteričnim uljima kao i mekane loptice koje ispuštaju miris, ali i takozvano „mirišljavo testo“ koje budi dečiju kreativnost i pomaže im da se fokusiraju. Elementi koji se mogu naći u senzornoj sobi su brojni i raznovrsni i svaki od njih ima posebnu ulogu u terapiji senzorne integracije.

Terapija u senzornim sobama je vid terapije koji se sve češće koristi u brojnim ustanovama za decu ometenu u razvoju. Uz pomoć posebno osmišljenih elemenata, obučeni terapeuti mogu dozirati stimuluse za svako čulo u skladu sa potrebama korisnika. Treba istaći da nije reč o metodu lečenja, već metodu koji treba da stimulacijom čula omogući deci i odraslima sa poremećajem senzorne integracije da ispolje svoje uspavane potencijale i postignu emocionalni balans.Boravak u senzornoj sobi pruža deci da razviju senzorne veštine koje će im biti potrebne za kasniji život. Stimulišuća i smirujuća atmosfera stvorena u ovim posebno opremljenim prostorijama omogućava poboljšanje koordinacije, pomaže im da unaprede sposobnosti govora, deluju relaksirajuće na decu koja su stalno u pokretu, a usmeravaju pažnju neaktivne dece. Istraživanja su pokazala da je ovaj oblik terapije naročito koristan za decu sa oštećenim čulom sluha, slepe, a najveći značaj imaju u rehabilitaciji autistične dece. Sprave koje se koriste u senzornim sobama prilično su skupe, međutim na internetu se mogu pronaći i smernice i saveti kako da prostoriju u svojoj kući samostalno opremite stvarima koje nisu tako skupe, a uz pomoć kojih možete stimulisati čula svog deteta.

mojpedijatar.co.rs
1
1 Image

User avatar
srculence7
Forum [Bot]
Forum [Bot]
Reactions: 3560
Posts: 11864
Joined: 31 Mar 2016, 03:35
Location: iza zatvorenih vrata
Status: Offline

Re: Život sa decom sa smetnjama u razvoju

Post by srculence7 » 30 Jan 2018, 01:36

0

User avatar
srculence7
Forum [Bot]
Forum [Bot]
Reactions: 3560
Posts: 11864
Joined: 31 Mar 2016, 03:35
Location: iza zatvorenih vrata
Status: Offline

Re: Život sa decom sa smetnjama u razvoju

Post by srculence7 » 30 Jan 2018, 01:42

Art Therapy And Autism

0

User avatar
srculence7
Forum [Bot]
Forum [Bot]
Reactions: 3560
Posts: 11864
Joined: 31 Mar 2016, 03:35
Location: iza zatvorenih vrata
Status: Offline

Re: Život sa decom sa smetnjama u razvoju

Post by srculence7 » 05 Apr 2018, 02:53

Terapija koja leči dušu i jača telo

Cilj okupacione i art terapije, relativno novih profesija, je izvući najviše od života.
Okupacioni terapeuti pomažu pacijentima korak po korak, učeći ih da obave svakodnevne aktivnosti bez obzira na bolest, povrede, stanje, hendikep. Jedna od glavnih grupa sa kojima rade okupacioni terapeuti su i deca sa potrebom za posebnom društvenom podrškom,pri čemu im pomažu da aktivno učestvuju u školi i društvu.

Na spisku aktivnosti Američkog društva okupacionih terapeuta nalaze se najosnovnije od kupanja, odlaska u toalet, oblačenja, konzumiranja obroka, lične higijene, što je posebno važno u slučaju pacijenata koji su preživeli moždani udar. U situacijama kad pacijentu treba vratiti motoričke sposobnosti, posao okupacionog terapeuta blizak je radu fizioterapeuta. Ali, sličnost se može naći i sa psihologom. Pa tako, među aktivnostima za koje je zadužen ovaj stručnjak, nalaze se i učenje mališana kako da lakše savladaju gradivo.

0

User avatar
srculence7
Forum [Bot]
Forum [Bot]
Reactions: 3560
Posts: 11864
Joined: 31 Mar 2016, 03:35
Location: iza zatvorenih vrata
Status: Offline

Re: Život sa decom sa smetnjama u razvoju

Post by srculence7 » 22 Aug 2018, 03:04

Dečija cerebralna oduzetost

Cerebralna paraliza ili dečja cerebralna oduzetost (DCO) je poremećaj položaja i pokreta tela, tonusa mišića, koordinacije i osećaja ravnoteže nastao oboljenjem ili oštećenjem delova mozga. Uz to su mogući problemi sa gutanjem, govorom, vidom, sluhom, lučenjem pljuvačke. Intelektualne sposobnosti mogu da budu umanjene, a nekada je prate i epileptični napadi. To je hronično stanje koje nema progresiju u smislu pogoršanja ali nije nepromenjivo. Kako nije bolest u uobičajenom smislu, već stanje, nije izlečiva već se njene posledice mogu smanjiti, odnosno može da se poveća stepen funkcionisanja.

Koji su uzroci nastanka cerebralne paralize?
To su genetska predispozicija, infekcije tokom trudnoće, prevremeno rođenje posebno sa malom telesnom težinom, porođajne povrede i nedostatak kiseonika kod teških porođaja, neka oboljenja mozga u ranom detinjstvu dok rast i razvoj mozga nisu završeni.

Koji su simptomi DCO?

U prvim mesecima nema jasnih znakova pa nije moguće odmah postaviti dijagnozu. Da dete ima cerebralnu paralizu posumnjaćemo ako ne podiže glavu, ako se ne okreće, ne pokazuje interesovanje za igračku ili ne može da je uhvati, ne održava sedeći položaj kada većina dece to može, ne reaguje na okolinu, čak ni na majku, mlitavo je ili u stalnom grču, curi mu mleko iz jednog ugla usana ili teško guta hranu, preosetljivo je na spoljne nadražaje, ima nevoljne ili neusklađene pokrete.

Na bilo koji od ovih simptoma odmah treba reagovati, odnosno odvesti dete na pregled kod lekara sa posebnom specijalizacijom iz ove oblasti koji će nakon detaljnih pregleda i dodatnih dijagnostičkih procedura utvrditi da li postoji DCO. Blagovremena dijagnostika je važna kako bi se započelo sa ranim tretmanom jer su tada velike šanse da se stanje znatno popravi.

Kako se leči cerebralna paraliza?

Image

Pre svega dugotrajno i uporno. Kako je cerebralna paraliza kompleksna i ne postoje dva deteta sa potpuno istim problemima, neophodan je individualan pristup lečenju. Terapijski program pravi tim stručnjaka, neurolog, ortoped, fizijatar, fizio i radni terapeut, logoped, psiholog, socijalni radnik, protetičar, vaspitač ili učitelj zajedno sa roditeljima deteta. Cilj terapija je da dete iskoristi maksimum svojih potencijala kako bi bilo što samostalnije ili da uz što manju pomoć zadovoljava svoje potrebe i obavlja određene aktivnosti. Da bi se to postiglo treba da ovlada sedenjem, stajanjem i kretanjem, samostalno ili uz pomagala. Prepreka za to su pored ostalog i deformiteti koštano zglobnog sistema, posebno kukova, ruku i nogu u vidu deformiteta i kontraktura (ograničenih pokreta) zglobova.

Kineziterapijski tretmani moraju da budu redovni kako bi se u ranoj fazi podsticao razvoj svih funkcija, psihomotornih, motornih, mentalnih i govornih, stimulacijom kroz terapijski program vežbi. Za uspešnost tretmana neophodno je obučiti roditelje za primenu vežbi kod kuće. Dobre rezultate daju i druge fizikalne procedure koje mogu biti uvod u vežbe ili dopuna tretmana kao što su hidroterapija koja se deci posebno dopada, termoterapija, elektroterapijske procedure ili sport koji pored zdravstvene ima i socijalnu komponentu.

Ako se ne postignu odgovarajući rezultati fizikalnim i kineziterapijskim tretmanima, nedovoljno koriguje ili ne zaustavi deformitet što onemogućava kretanje ili detetov samostalan hod, ograničene su aktivnosti svakodnevnog života, sticanje obrazovanja, ili primena ortoza nije dala zadovaoljavajuće rezultate, pristupa se operativnom lečenju.

Hiruške intervencije na rukama imaju za cilj poboljšanje funkcije i bolje voljne kontrole pokreta u ramenu, laktu, ručnom zglobu i prstima kako bi bilo bolje prihvatanje predmeta ali i iz higijenskih i estetskih razloga. Operacije na nogama treba da poboljšaju hod funkcionalno i estetski, obezbede lakše sedenje i aktivnosti u sedećem položaju, omoguće higijenu i negu, ali i ublaže bolove ako su prisutni. Nakon operacije takođe se nastavlja sa vežbama kako bi se očuvala hiruški postignuta korekcija i maksimalno iskoristili njeni efekti.

Učešće roditelja je najvažnije

Bez obzira na vrstu tretmana koji se primenjuje u lečenju deteta sa cerebralnom paralizom presudno je angažovanje roditelja ne samo zbog bliskosti sa detetom već zbog primene neophodnih stimulacija koje treba da budu ugrađene u negu i njegove svakodnevne aktivnosti. Ni najbolji metod, ni vrhunski terapeut neće ništa postići ako roditelji ne drže dete u položaju koji je za njega najbolji, ne uzimaju ga na način kako im je pokazano, ne koriste odgovarajuće igračke ili slušaju dobronamerne savete rođaka i prijatelja a ne lekara i terapeuta.

Tretman deteta sa cerebralnom paralizom iziskuje ogromnu energiju, fizičku i emotivnu, 24 časa dnevno 365 dana u godini sa velikim materijalnim izdacima i sve to često prevazilazi mogućnosti roditelja, bračni odnosi bivaju poremećeni, zdravo dete zapostavljeno, profesionalne karijere prekinute. Zato je roditeljima neophodno pružiti svu pomoć i podršku u sagledavanju deteta i njegovih ograničenja, ali i njegovih mogućnosti i potencijala koje može da razvije.

Decu sa cerebralnom paralizom i svu ostalu sa nekim invaliditetom danas nazivaju “decom sa posebnim potrebama”. Ova deca kažu: “MI IMAMO ISTE POTREBE KAO I SVI DRUGI SAMO IH ZADOVOLJAVAMO NA POSEBAN NAČIN”. :srce

centarsm.co.rs
0

Post Reply

Return to “Brak & Porodica”

Who is online

Users browsing this forum: No registered users and 3 guests