Odgoj djeteta

[Socrates]

Nisam ja njen advokat nego pokusavam da odgonetnem kako dolazi do toga da tebe uhvati huja.

Ti si na njen post uzvratio visestrukim ubistvima, i to opravdanim.

[Heidi]

Jest ova omladina neizdrkana.

[Mutevelija]

Nije to pravi termin Heidi koji se kaže drugačije ide prefiks na tvoj korijen riječipa će biti na prefiks "na" korijen riječi ostaje isti uz dodatak sufiksa a.
Tako kako si ti to izrekla ispadada omladine nema jer nije izejakulirana.

Nakrkana

[Socrates]

Nekad mi se cini da je bolje da te uhvati huja, jer ovo sad sto si napisao je potpuno nerazumljivo.

Salim se.

Hajmo svi jedan

[Mutevelija]

samo ti eto ti Heidi

[Heidi]

Ja sam dobila veceras svojih muchos besos.

[Mala_Mu]

Mute nikad se ne vracaj na mjesto zlocina

[Heidi]

Ukopa se ziv

[Čarobni]

Draga Zagorka šta je tebi,?
Od kad su različitosti podmuklost?
Niko ne reaguje u osređenim situacijama isto što je normalno. Nisam galamila na tuđu djecu, a kamo li udarila, a sigurna sam da ima nas još takvih na ovom forumu .... rekla sam svoje mišljenje na temu, nisam osudila ni osobu o kojoj je riječ niti tebe.

Žao mi je ako si post doživjela protiv sebe.

Hvala na svemu rečenom.

Ma ne smije biti različitosti, moraš razmišljati isto.

[Zagorka]

Ti to najbolje znas. Samo kopiras postove i dodas rijec dvije. Ziva si kopija, bez stava

[Čarobni]

Zamisli da sam se pronašao u tvojim riječima, garant bih sastavio jedan kilometarski post, kao onaj tvoj.

1.Sjedni
2.Zapali

[Hannibal]

jbt kad mutu uhvati huja glave padaju ko u filmovima bate zivojinovica

[storm]

jbt kad mutu uhvati huja glave padaju ko u filmovima bate zivojinovica

...ali on nije "Bata" u svom filmu...

[ina]

Draga Zagorka šta je tebi,?
Od kad su različitosti podmuklost?
Niko ne reaguje u osređenim situacijama isto što je normalno. Nisam galamila na tuđu djecu, a kamo li udarila, a sigurna sam da ima nas još takvih na ovom forumu .... rekla sam svoje mišljenje na temu, nisam osudila ni osobu o kojoj je riječ niti tebe.

Žao mi je ako si post doživjela protiv sebe.

Hvala na svemu rečenom.

Ma ne smije biti različitosti, moraš razmišljati isto.

Varas se. Inace razlicitosti su prihvatljive samo sto je najcesce vaznije cije su (i po tome im se da, ili ne, vrijednosti) nego li kakve su i kako se ispoljavaju.

[Mutevelija]

[srculence7]

KAKO ODGAJATI SREĆNU DECU?



Kada pitate roditelje šta žele za svoju decu, najčešći odgovor koji dobijete je – da budu srećna! Srećni ljudi postižu bolje rezultate, imaju prestižnije poslove, zarađuju više i zadovoljniji su svojim vezama. Možete naći mnogo saveta kako da odgajate pametnu decu, uspešnu decu i slično, ali šta roditelji da rade da bi im deca bila srećna?

Prvo vi sami budite srećni

Istraživanja su ustanovila značajnu povezanost između majki koje se osećaju depresivno i „negativnih posledica“ koje se javljaju kod njihove dece, kao što su napadi besa i drugi problemi u ponašanju. Depresija kod roditelja zaista izaziva probleme u ponašanju kod dece i čini roditeljstvo manje efektivnim.“
Jedan od prvih koraka koje možete napraviti da vi sami budete srećniji je da svake nedelje odvojite malo vremena za zabavu sa prijateljima.
„Smeh je zarazan, družite se sa ljudima koji umeju i sami da se smeju. Njihov smeh će nasmejati i vas i popraviće vam raspoloženje. Neurolozi veruju da slušanje druge osobe kako se smeje aktivira nerve u delu mozga koji utiče na to da se slušalac oseća kao da se on smeje.“

Učite decu da grade odnose sa drugima

Niko ne poriče da je učenje o odnosima sa ljudima važno, ali koliko roditelja zaista provodi vreme učeći decu kako da se odnose i povezuju sa drugim osobama? Samo rečenice poput „Ej, prestani!“ kada se deca ne slažu i počnu da se huškaju, neće dete odvesti daleko.
Za ovo nije potrebno puno vremena. Možete započeti ohrabrivanjem dece da pokazuju male znake pažnje i ljubaznosti u cilju građenja empatije. Ovo ne samo pomaže deci da grade osnovne društvene veštine već od njih pravi bolje ljude a istraživanja pokazuju da ih to dugoročno čini srećnijim ljudima.
„Pacijenti sa multipla sklerozom (MS) koji su trenirani da pokazuju saosećajnost i bezuslovno pozitivno poštovanje prema drugim MS pacijentima kroz mesečne 15-minutne telefonske razgovore, pokazali su značajno poboljšanje u samopouzdanju, depresiji i opštem funkcionisanju tokom dvogodišnjeg perioda. Ovo ih je naročito štitilo od depresije i anksioznosti.“

Očekujte trud ne i savršenstvo

Napomena za sve perfekcioniste i helikopter roditelje: opustite se! Nemilosrdno i konstantno potenciranje na rezultatima i uspesima loše utiče na decu i šalje im pogrešne poruke.
„Za roditelje koji previše naglašavaju uspeh i rezultate postoji veća verovatnoća da će imati decu skloniju depresiji, anksioznosti i pribegavanju raznim sredstvima za smirenje i slično, u poređenju sa drugom decom.“
Istraživanja se slažu u jednom: Hvalite trud a ne prirodnu sposobnost koju dete ima.
„Većina dece koju hvale zbog njihove inteligencije je želela lakše puzle. Ova deca nisu htela da rizikuju da naprave grešku i izgube svoj status „pametnog deteta“. Sa druge strane, više od 90% dece koja su hvaljenja za svoj napor i način na koji razmišljaju su odabrala teže puzle.“
Zašto? Naučnici objašnjavaju činjenicom da, kada decu hvalimo za njihov trud i napor koji vodi ka uspehu, ona žele da nastave da učestvuju u tom procesu. Njihova pažnja nije preusmerena sa samog učenja na brigu o tome koliko pametna će izgledati.

Učite decu optimizmu

Ako želite da izbegnete da imate posla sa neraspoloženim tinejdžerima, učite decu, još u predtinejdžerskom periodu da posmatraju stvari sa vedrije strane.
„Desetogodišnjaci koje su roditelji učili kako da razmišljaju pozitivno i optimistično tumače svet, bili su duplo manje skloniji depresiji u pubertetu.“
Kristina Karter, roditelj, sociolog i ekspert za sreću na Univerzitetu Berkli to jednostavno objašnjava: „Optimizam je toliko blisko povezan sa srećom da se te dve stvari mogu praktično izjednačiti.“
Ona upoređuje optimiste sa pesimistima i nalazi da su optimisti uspešniji u školi, poslu i sportu, zdraviji i duže žive, zadovoljniji su svojim brakovima i izloženi manjoj verovatnoći da se bore sa depresijom i anksioznošću.

Učite decu emocionalnoj inteligenciji

Emocionalna inteligencija je veština a ne urođena stvar. Ako mislite da će deca samo „prirodno“ shvatiti svoje emocije (ili čak emocije drugih ljudi) to vašoj deci neće uopšte pomoći. Jednostavan prvi korak je da „saosećate, naglasite i priznate“ kada se bore sa besom ili nekom frustracijom.
Cilj je da se povežete sa detetom, pomognete mu da razazna kako se to oseća i stavite mu do znanja da su ta osećanja u redu (iako ponašanje možda nije).

Uvedite srećne navike

Ako samo razmišljate o teoriji, to može biti naporno. Ali, ako radite na navikama, to će brzo postati rutina. Pa kako da pomognete da deci da uspostave navike koje grade sreću? Evo nekoliko metoda koje podržavaju i istraživanja:
Uklonite distrakcije: Sklonite sa puta sve što ih ometa i izazove koji stoje na putu.
Objavite odluku javno: Da biste dobili podršku (a i pritisak) da se držite postavljenih ciljeva.
Bavite se jednim po jednim ciljem: Previše ciljeva može demotivisati, naročito decu. Učvrstite prvo jedu naviku pre nego što uvedete drugu.
Budite uporni: Nemojte odmah očekivati savršenstvo. Za to je potrebno vreme. Sigurno će biti padova, ali to je normalno. Samo nastavite sa jačanjem!

Učite decu samodisciplini

Samodisciplina kod dece je predvidiviji faktor uspeha u budućnosti nego inteligencija. Da, pričamo o testu strpljenja sa puslicom. Deca koja su sačekala, tj. uspela da odlože zadovoljstvo, su kasnije odrasla u srećnije ljude i imala bolje živote.
„…sposobnost deteta u predškolskom uzrastu da odloži zadovoljstvo – da sačeka taj drugi kolačić – predviđa inteligenciju, uspeh u školi i društvene veštine u adolescenciji. Ovo je, barem delom, iz razloga što samodisciplina olakšava učenje i procesiranje informacija. Pored toga, disciplinovana deca se bolje nose sa frustracijama i stresom i imaju veći osećaj za društvenu odgovornost. Drugim rečima, samodisciplina vodi ne samo ka boljem uspehu u školi i mirnom sedenju za porodičnom večerom već većoj sreći, ka više prijatelja i većem angažovanju u društvu.“
Koji dobar način da roditelj počne da uči dete samodisciplini? Prvo pomozite detetu da nauči da sebi skrene pažnju sa iskušenja.
„Jedan način da to uradite jeste da zamračite to iskušenje – da fizički pokrijete kolač koji izaziva dete da ga pojede. Kada je nagrada pokrivena, 75% dece u jednoj studiji je moglo lakše da sačeka punih 15 minuta da dobije drugi keks. Nijedno dete nije uspelo toliko dugo da čeka kada je nagrada vidljiva.“

Uvedite više igre

Danas mnogo čitamo o meditaciji i samosvesnosti, i to su moćne tehnike. Ali, naučiti decu ovim tehnikama može biti pravi izazov. Šta je ono što kod dece isto tako dobro funkcioniše? Više igre!
„Mnoga deca već vežbaju samosvesnost – potpuno uživanje u sadašnjem trenutku – kada se igraju. Ali, deca danas provode sve manje vremena igrajući se, bilo napolju ili unutra… Po nekim istraživanjima, deca su tokom zadnje dve decenije, izgubila u proseku oko osam sati igre nedeljno, one slobodne i spontane igre…“
Dakle, igra nije samo zezanje. Ona je neophodna da bi se deca razvijala i učila.
„Istraživači veruju da je ovaj dramatičan pad u vremenu koje deca imaju za slobodnu igru delom odgovoran i za usporavanje kognitivnog i emocionalnog razvoja dece. Pored toga što deci pomaže da se uče samokontroli, slobodna igra koju deca vode (sa ili bez odraslih osoba) potpomaže intelektualno, društveno i emotivno blagostanje. Slobodna igra deci pomaže da nauče kako da rade u grupama, kako da dele stvari, rešavaju konflikte, regulišu svoje emocije i ponašanje i zauzmu se za svoje mišljenje.“

Uredite svoje okruženje tako da bude srećnije

Hteli mi to da priznamo ili ne, na sve nas veoma utiče okruženje – često i više nego što mislimo. Koji je najjednostavniji način da bolje kontrolišete detetovo okruženje i osigurate da vaša namera da budete srećni ima maksimalan efekat?
„Istraživanja pokazuju jaku vezu između sreće i isključenog televizora. Sociolozi su pokazali da srećniji ljudi značajno manje gledaju televiziju nego nesrećni ljudi. Ne znamo da li TV čini ljude nesrećnima, ili oni ljudi koji su nesrećni gledaju više TV-a. Ali, znamo da postoji mnogo aktivnosti koje našoj deci pomažu da se razviju u srećnije osobe. Ako deca gledaju TV, ona se neće baviti onim što će ih dugoročno činiti srećnima.“
Nikakve posebne instrukcije vam nisu potrebne da ovo sprovedete u delo! Jednostavno, organizujte vreme tako da deca imaju što više vremena da se samo igraju, bilo napolju ili unutra.

Večerajte zajedno

Ponekad nauka samo potvrdi ono što su naše bake i deke odavno znale. Da, porodične večere su važne. Ova jednostavna tradicija pomaže da se formiraju bolja deca a ujedno ih čini srećnijima.
„Istraživanja pokazuju da su deca koja redovno večeraju sa svojom porodicom emotivno stabilnija i ređe zloupotrebljavaju drogu i alkohol. Ova deca imaju bolje ocene, imaju manje simptoma depresije, što naročito važi za devojčice u adolescenciji. I manje je verovatno da će ova deca postati gojazna ili imati bilo kakav poremećaj ishrane. Na ovaj način se grade i povezanije porodice…“
Ljudi češće usvajaju nove metode u vezi sa razvojem karijere i posla, ali ignorisanje saveta koji su vezani za porodicu je greška.

(najboljamamanasvetu.com)

[Nice try]

Pokušaj ostati pozitivan

[srculence7]

Nezdravi odnosi sa decom

Dr S.Forward, ekspert za roditeljstvo, identifikovala je nekoliko vrsta psihički nezdravih odnosa roditelja prema deci.
U svojoj knjizi navela je "otrovne roditelje".Tu spadaju alkoholičari, haotični roditelji, oni koji sputavaju decu jer žele da slede njihove snove umesto svojih, ali i verbalni zlostavljači, koji svojim stavovima i komentarima ubijaju samopouzdanje svojoj deci, jer ih konstantno ponižavaju, čak i pred drugim ljudima, što na dete može ostaviti ozbiljne psihičke posledice.



Ovih sedam znakova pokazuje odrastanje uz tzv. otrovne roditelje:

1. Roditelji im nisu bili oslonac

Ovo je prilično rasprostranjen problem, koji ostavlja posledice za ceo život deteta. Tu se može raditi o roditeljima zlostavljačima, psihičkim ili fizičkim, ali i o svim ostalim koji nisu bili usredsređeni na svoju decu, njihov kvalitetan odgoj i stvaranje osećaja sigurnosti. Tu spadaju i roditelji razmažene dece, koji misle da su odlični roditelji zato što svojoj deci popuštaju u svemu, ali u gadnoj su zabludi. Ako dete sa roditeljima može da radi šta želi, tad se na njega ne može osloniti i vremenom, zbog nedostatka oslonca u životu, postaje nesigurno.

To kasnije može uticati na njihove odnose sa drugim ljudima i nezdrav odnos sa partnerom, ali i svojom decom. Takva deca nakon odrastanja podsvesno veruju da je sasvim normalno da ih drugi tretiraju kao što su ih tretirali i roditelji, i često ostaju u takvim nezdravim odnosima, umesto da beže od njih, kao što bi uradio neko ko je odrastao u psihički zdravoj porodici.


2. Vrlo teško prihvataju odbijanje i neuspeh

Deca otrovnih roditelja često su sklona zastrašujućim reakcijama na sve što nije “zvezdani” uspeh. Tu opet do izražaja dolazi nesigurnost i nepoverenje u samog sebe, zbog roditelja koji su ih tako tretirali. Taj odnos bio je otprilike ovakav – dete mora da bude najbolje u svemu ili ništa ne vredi. Na primer, ako u školi nema samo petice, roditelji ga tretiraju kao gubitnika i propalicu. Opet, tu dolaze do izražaja kompleksi koje roditelji imaju.

Na primer, roditelj insistira na peticama jer sam nije blistao u školi i zbog toga se osećao jadno. Ili, majka forsira svoju ćerku da bude najlepša i tako je uči da je fizički izgled najvažniji u životu, a to radi samo zato što nikad nije bila zadovoljna svojim izgledom i bila je konstantno ljubomorna na druge koji su lepši. Takva deca kasnije mogu da imaju ogromne probleme, jer ne žele da prihvate da ima ljudi koji su uspešniji ili lepši od njih, i da je to sasvim normalno.

3. Imaju ekstremne reakcije koje ih zbunjuju

To može biti posledica otrovnog odgajanja. Ako često “polude” zbog stvari koje nisu nimalo bitne i nemaju veze ni sa čim, tada je to pokazatelj da u njihovoj glavi “sve kockice nisu složene kako treba”. Na primer, neko odluči da radi za neprofitnu organizaciju i tako sledi svoj san, ali dobije nervni slom ako neko spomene platu i novac. To može da ukazuje na to da su njegovi roditelji agresivno neodobravali neke stvari u detinjstvu, recimo da je zarađivati malo nešto jako loše. Odrastanje u takvom okruženju može da uključuje i osećaj ​​krivice, iritacije, straha od napuštenosti ili iracionalni gnev.

4. Svoje emocionalne potrebe stavljaju na zadnje mesto

Bilo da je odrastao uz verbalno ili fizički nasilnog roditelja, tu se radi o manipulativnom odnosu zbog kojeg će takvo dete sopstvene emocionalne potrebe stavljati na zadnje mesto. I to je verojatno zbog straha šta će drugi misliti, umesto stavljanja na prvo mesto onoga što je najbolje za odnose. Takva deca tokom odrastanja potiskuju svoja osećanja ili ljutnju, jer strahuju da će, ako ih izraze, doći do problema. Ali, ponekad se kod njih dogodi “erupcija”, pa se mnogi tad čude jer je “bio miran, dobar i povučen, pa šta mu se sad odjednom dogodilo”.

5. Ne znaju ko su nakon odrastanja

Mnoga deca otrovnih roditelja smatraju da im je veoma teško da utvrde ko su oni zapravo, kakvi su… Kod njih postoje tri područja na kojima im nedostaje samopouzdanje, a to je: ko su, šta osećaju i šta žele. To se događa zato što su, zbog nezdravih odnosa s roditeljima, dugi niz godina strahovali da izraze sebe i svoja osećanja onakvim kakvi jesu, već su to potiskivali i skrivali od roditelja. Drugim rečima, nisu imali priliku da obrate pažnju na sopstveni rast i razvoj, već su izrasli u nesigurne i zbunjene ljude.

6. Njihov “unutrašnji glas” je vrlo kritičan

To je ključno. Psihologija samopoštovanje definiše kao osećaj vlastite vrednosti, a deca otrovnih roditelja često imaju ozbiljne probleme na tom području. Mnogi od njih zatočenici su sopstvenog “unutrašnjeg glasa”, odnosno nerealno su kritični prema samim sebi, kao što su im to roditelji radili. Na primer, stalno su im govorili da su glupi, bezvredni, nedostojni bilo čega, da su potpuni neuspeh, ljudsko smeće…

Ljudi koji su tako odrasli, odnosno za svoje roditelje nikad nisu bili dovoljno dobri, morali bi da imaju na umu to da su im roditelji bili sebične osobe, čije reči upućene vlastitom detetu su govorile isključivo o njima, koliko su bezosećajni.

7. Često su se osećali odgovornim za ponašanje svojih roditelja

Deca odrasla u takvom okruženju često zapravo ne priznaju da su njihovi roditelji učinili nešto pogrešno. Njima je u glavi toliko duboko usađen osećaj krivice, da ga se teško mogu otarasiti. Oni su kao mali mogli da pravdaju roditelje zato što ih nemilosrdno tuku, zato što su to zaista zaslužili ili su ih zanemarivali jer nisu bili dostojni njihove pažnje i ljubavi.

Nauka je dokazala da deca otrovnih roditelja razvijaju opravdanja za njihovo ponašanje, jer im je teško da prihvate da ih roditelji ne vole kako bi trebalo. Mnogi od njih, bez obzira što su im roditelji u detinjstvu radili loše stvari, i dalje ih vole i teško im je da prihvate činjenicu da je problem bio u roditeljima, a ne u njima.

(superzena.b92.net)

[Krokodil Behko]

Naučnici smatraju da treba pomaći donju i gornju granicu adolescencije, odnosno puberteta, koji bi trebalo da traje od desete do 24 godine.

Nekad se smatralo da je čovjek odrastao kada napuni 19 godina, ali danas obrazovanje traje duže, a većina mladih duže živi sa roditeljima i ne zasniva rano bračnu zajednicu.

Smatra se da pubertet započinje kada hipotalamus počne da ispušta hormone koji aktiviraju hipofizu i polne žlijezde.

Nekada su ljudi u pubertet ulazili sa 14 godina, ali danas u razvijenim zemljama, zbog poboljšanja opšteg zdravlja i prehrane, ovaj karakteristični period u odrastanju započinje oko desete godine.

U Velikoj Britaniji djevojčice prvu menstruaciju dobijaju četiri godine prije nego što je to bio slučaj prije 150 godina.

Postoje i biološki argumenti zašto bi trebalo produžiti vrijeme adolescencije, navode naučni časopisi.

Ljudsko tijelo nastavlja da se razvija i nakon puberteta. Rad mozga poboljšava se tokom dvadesetih, a velikom broju ljudi umnjaci izrastu tek oko 25. godine.

U Engleskoj je, prema službenoj statistici, 2013. godine starost pri prvom stupanju u brak za muškarce iznosila 32,5 godina, a za žene 30,6 godina.

To je gotovo osam godina više nego 1973. godine.

Politika bi trebalo da vodi računa o promjenama u društvu i produži podršku mladima do 25. godine, smatraju naučnici.


(klix)

[Mala_Mu]

Ma ajde.
Nisam zar jos u pubertetu.