Različite obavijesti vezane za forum

[Mutevelija]

Ja bi trebo počet klanjat istihare.

[Femea]

Mislim gomila obavijesti a u stvari brljavite po temi
Premotavam unazad da vidim šta je bilo prije i iskopah unapređenje Male, e pa čestitam

[Mala_Mu]

Ma neka ih, Femea sad ce to sve zavrsiti na trosjedu.

Hvala

Maxu takodje

[dadojović]

Ma neka ih, Femea sad ce to sve zavrsiti na trosjedu.

Hvala

Maxu takodje

Nadam se da si mislila na trosjedu gledajući mančesterski derbi...

[toxic]

Od ovog mjeseca ce birati i forumasa mjeseca s nama, tako da za sve mozete kriviti toxic

Ti se spasavaj kad pojedinci pocnu da se zale na mene

Mala bravo! Cestitke i ovde, zasluzena titula

[Mala_Mu]

Od ovog mjeseca ce birati i forumasa mjeseca s nama, tako da za sve mozete kriviti toxic

Ti se spasavaj kad pojedinci pocnu da se zale na mene

Mala bravo! Cestitke i ovde, zasluzena titula

Hvala

[srculence7]

Mala, čestitam na novoj boji, moram priznati iako ti narandžasta bolje pristaje, ovako opasnije deluješ

[Mala_Mu]

Mala, čestitam na novoj boji, moram priznati iako ti narandžasta bolje pristaje, ovako opasnije deluješ

To zbog avatara dijelom sigurno
Hvala srculence

[Duminjo]

E bas si mi opasna

[Hannibal]

opasna a jos nikog nije banovala

[Duminjo]

opasna a jos nikog nije banovala

Bices joj prvi

[Krokodil Behko]

sad ću na temi Wild west, postati najvažniji post, u zadnjih par godina.

[Socrates]

Odmah me u'vatio neizdrz.

De požuri, idem na ručak.

[Zagorka]

Mislim gomila obavijesti a u stvari brljavite po temi
Premotavam unazad da vidim šta je bilo prije i iskopah unapređenje Male, e pa čestitam

'vako ja prevrćem temu ludi selfi, da vidim meće li iko išta, a oni samo

[Vrag]

Selfiji i outfiti su svakako precijenjene teme
Koliko god da bjezis od Instagrama i Facebooka, oni te stignu gdje se najmanje nadas
Nije 'vako bilo u moj vakat

vala bas, nema covjek sta vidjeti

[Konsultant]

Vraze ili mjenjaj dioptriju ili forum. Do tebe je. Forumasice se samo podmladjuju.

[Konsultant]

Prvi topic na forumu

Биографија

Ђинђић је рођен у Босанском Шамцу (данашњем Шамцу), градићу на обали Саве у северном делу Босне и Херцеговине у садашњој Републици Српској а ондашњој ФНРЈ. Завршио је Девету гимназију у Београду, где је његов отац Драгомир премештен као официр ЈНА.

Студије

Ђинђић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије.[1] Још током студентских дана се заинтересовао за политику, а за себе је тада говорио да је „леви анархиста“[2]. Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.

С групом истомишљеника Зоран је убрзо преузео руководство Савеза студената на Филозофском факултету. Почетком јануара 1974. године, савези студената из Београда, Загреба и Љубљане, организују студентски скуп у Љубљани. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт.[3] Након што је словеначка полиција брутално спречила одржавање студентског скупа, организатори, укључујући и Ђинђића, су ухапшени. Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. Новембра 1974. године у Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били су осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне.[4]

Након сукоба са комунистичким режимом због покушаја организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић одлази у Немачку.[5], где наставља студије филозофије код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту. За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер.[6] У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на Југославију.

1979. је докторирао на универзитету у Констанцу на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“ код Јиргена Хабермаса.[7]

Професура

1989, Ђинђић се вратио у Југославију да би преузео професорско место на Универзитету у Новом Саду. Такође је био и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.[8] Аутор је више стручних есеја и књига из области филозофије, политике, економије и сл.
„Од других се разликујем по томе што желим да променим свет у Србији док инетелектуалци посматрају и анализирају пушећи цигарете и гунђајући.“

Поличитко деловање

Зоран Ђинђић је заједно са другим српским дисидентима основао Демократску странку. Постао је председник извршног одбора странке 1990. и изабран је у Народну скупштину Републике Србије. 1994. је постао председник Демократске странке. Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.

Након судског спора са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије је 9. јула 1998. преиначио ову пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године. [9]

Након низа масовних протеста због поништених избора од стране републичке владе током 1996/97, Ђинђић је 21. фебруара 1997. постао председник Скупштине града Београда. Са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић створио је коалицију „Заједно“, која се распала само четири месеца након своје победе. Ђинђић је смењен са места председника Скупштине Београда гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове.[10]

Након убиства издавача и новинара Славка Ћурувије на ускрс током НАТО бомбардовања Србије, Зоран Ђинђић се привремено склонио у Црну Гору, због информације да је он следећи на списку за убиства тајне службе управе тадашњег Председника СРЈ Слободана Милошевића.[тражи се извор од 09. 2009.] Затим је отишао у западне земље, означен као политички пријатељ од стране западних лидера као што су Герхард Шредер и Бил Клинтон. Израелском листу Харец дао је изјаву у којој наводи да је „за НАТО најлогичније да настави бомбардовање које је јако ефикасно“[11]. У септембру 1999, Ђинђић је проглашен за једног од најважнијих политичара на почетку 21. века у избору часописа Тајм.[тражи се извор од 09. 2009.] Након повратка у земљу у јулу 1999. године, Ђинђић је био оптужен за угрожавање државне безбедности. Суђење по овој оптужби је било затворено за јавност.

Зоран Ђинђић је играо важну улогу у председничким изборима Савезне Републике Југославије септембра 2000. и демонстрацијама 5. октобра[12] који су довели до збацивања Милошевићеве власти, а онда је водио широку Демократску опозицију Србије коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији децембра 2000. Постао је премијер Србије 25. јануара 2001.
„Желимо модерну Србију која ће се такмичити са другима и имати главну улогу на Балкану, у којој ће бити мало трутова, а много радилица.“

2001. Ђинђић је одиграо кључну улогу у изручењу Слободана Милошевића Међународном суду за ратне злочине у Хагу. [13] Касније је изјавио да је „разочаран развученим суђењем Милошевићу“ и обележио суђење као „скупи циркус“.[14] Ђинђић је изјавио да је „Хашки суд дозвољавао Милошевићу да се понаша као демагог и да контролише суђење“.[тражи се извор од 09. 2009.]

Сматра се да је Ђинђић био добро прихваћен од стране западних држава.[тражи се извор од 09. 2009.] Његови састанци са Џорџом Бушом, Тонијем Блером, Жаком Шираком и осталима су наговештавали да је Запад подржавао његову политику. Имао је непрекидне несугласице са бившим савезником и тадашњим Председником Југославије Војиславом Коштуницом, који је био његов најопаснији политички супарник у Србији. Ђинђићеви ранији блиски односи са Председником Црне Горе Милом Ђукановићем су се наводно охладили због Ђукановићевих тежњи за независном државом Црном Гором.

Средином 2001. године, у доба Ђинђићевог управљања Владом Србије, та Влада је потписала уговор са Мајкрософтом поводом саветодавних услуга и стручних разматрања на име тзв. владине електронске иницијативе. [15]

Убиство


Ђинђић је убијен у Београду на степеништу зграде седишта Владе Србије 12. марта 2003. у 12:23. Погођен је једном у груди, метком који је пробио његово срце и убио га скоро тренутно. Брзо је одведен у болницу где је примењен одговарајућ поступак, али је његова смрт, ипак, проглашена један час касније. Према званичном Владином саопштењу, Ђинђић није био при свести након доласка у болницу. Његов телохранитељ Милан Веруовић је такође био тешко рањен у стомак од другог хица.

Телохранитељи уносе рањеног Зорана Ђинђића у аутомобил

Оба метка је, снајпером, са 130 метара удаљености, испалио полицијски специјалац Звездан Јовановић, са прозора зграде Завода за фотограметрију. Јовановић је током своје завршне речи на суђењу поводом убиства Зорана Ђинђића изјавио да никада није на човека пуцао из снајпера, односно да није обучени снајпериста.

Убиству тадашњег председника Владе је претходило неколико ранијих неуспелих покушаја убиства. Најпознатији неуспели атентат изведен је ујутро 21. фебруара 2003. године, када је Дејан Миленковић Багзи, члан тзв. Земунског клана, возећи камионет аутопутем, код Београдске арене, покушао да заустави аутомобил у којем је био премијер, док су у заседи поред аутопута, наоружани минобацачима и аутоматским пушкама, чекала четворица атентатора. Ипак, Ђинђић је, захваљујући деловању обезбеђења, избегао озбиљне повреде и преживео покушај убиства.
„Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити, онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију за злочине тако што ће уклонити једног или два функционера државе.“
(О неуспелом атентату на њега, Политика, 21. фебруар 2003. и Глас јавности 24. фебруар 2003. године.)

Сматра се да је Ђинђић стекао много непријатеља због своје окренутости ка Западу, „реформске економске политике“, хапшења Слободана Милошевића и његовог изручења Хашком суду и покушаја расформирања Јединице за специјалне операције. По пресуди суда, Милорад Улемек Легија је наредио Звездану Јовановићу да убије Зорана Ђинђића. Улемек је осуђен на 40 година затвора за кривична дела која укључују убиство и покушај убиства.

Ђинђићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Наташа Мићић, тадашњи вршилац дужности Председника Србије, прогласила је ванредно стање одмах након убиства. Зоран Живковић је изабран од стране Демократске странке за Ђинђићевог наследника. Међутим, након нових парламентарних избора 28. децембар 2003. Борис Тадић је постао председник Демократске странке, а Војислав Коштуница је постао нови премијер Србије.

Ђинђић је био ожењен Ружицом и имао је двоје деце. Његова кћерка Јована је рођена 1990. године, а његов син Лука је рођен 1993. године. Његову свечану поворку и сахрану 15. марта 2003. пратили су многи становници Србије, као и стране делегације.

Александар Симовић, који је међу другима оптужен за заговор на убиство Ђинђића, ухапшен је 23. новембра 2006. у Београду.

:jughg

[Krokodil Behko]

Jbt, nisam ni znao da mi imamo ovaj Hall of fame i da tamo piše svašta, pa i poster mjeseca

[Maja]

To je doslo s novom verzijom foruma.

[Maja]

PS Kons, ne izmisljaj.