"DUŠA"

[sann]

Tako se desi, slučajno,da neki Stranac prođe kroz nas život.
U ruci svetiljka kojom, na tren, obasja naše postojanje.
Zadrži se u našoj blizini neko vreme, ostavi trag, a onda krene dalje.
Kao da je zastao slučajno, u prolazu, i sam u potrazi za nečijom svetiljkom..

...Stranac neočekivano produži svojim putem,a nas zaboli mrak.
Žmirkamo zbunjeno i preplašeno unutrašnjim čulima tumaramo po emocionalnoj pomračini, trazeći put do sopstvene Duše.
Uzalud mislima grebemo po maglovitom sećanju u potrazi za davno zakopanim tajnama Srca.
A ono pulsira sve jače kako ronimo dublje u mračne ponore Duše,i osećamo kako nas bride pukotine davnih godina smeštene u pamćenju Srca - tog najranjivijeg dela tela..
Iako znamo da je Stranac odavno nestao u pomračini usahle nam želje,u očima nam još uvek blješti ona svetlost kojom nas je obasjao..
Panično,poput plime,nadolazi surova misao kako će proći mnogo,nemerljivo mnogo vremena pre nego što neko novo svetlo uspe da osvetli one tamne vilajete u nama,zatrpane prašinom izmrvljenih strahova.
I u tom trenutku,tako prepoznatljivom,postajemo svesni kako zavodljivi sjaj mečecine polako počinje da nam curi iz očiju..
Nemilosrdno se rađa misao da će se one vremenom,ponovo polako navići na dobro poznati mrak.
Hvata nas beznađe od pomisli da se novo svetlo možda nikada više neće ni pojaviti..
Stranci putuju, dolaze i odlaze..
Samo naša Duša i mi ostajemo zauvek zajedno.
Uporno,kako nam je to valjda i genetski usađeno,pokušavamo da dosegnemo harmoniju sopstvenog življenja.
U potrazi za njom, često se desi da nam se jedan delić Srca otkine i samostalno nastavi put ka neobeleženoj, nekoj drugoj koordinati.
I taj nas otkinuti deo dugo tišti, i uglavnom prezdravimo, ne znajući ni sami kako..
Ali,postoje neke stvari neprevodive u reči, koje, zapravo, nikada u potpunosti i ne prebolimo..

Nikada?
Možda prejaka reč..
"Nikad ne reci nikad"...zasvetli, kažu - obično, kada se najmanje nadaš.
Svetlost uvek postoji,možda samo često i predugo žmurimo,pa smo se navikli na tamu..?
Istina je da se sve više plašimo tog "podnošenja mraka", kada već znamo šta svetlost znači.

A možda..
Uz malo sreće...biće opet svetla mnogih svetiljki : fenjera, lampiona, mirisnih sveća, treperavih svetala svitaca u polju i hladnog isijavanja dalekih Zvezda..
Možda će još biti romantičnih noći sa Zvezdama padalicama i Mesecom koji će zaigrati u očima......
Tvojim, Njegovim, Njenim, Nečijim ..
I što je najbitnije, potrebno je setiti se nečega veoma važnog..
U celoj ovoj rasomonskoj dilemi pitanja Srca i Duše, često zaboravljamo na svetlost sopstvenog sjaja.
Nečije, tuđe svetlo je potrebno da prihvatimo samo kao dopunu sopstvenom sjaju.
Jer..,opasno je dati nekom toliku moć,da može da nas obasjava...

[sann]

"… da na svim stvarima koje dotakneš ostaviš prozirne otiske, nevidljivi miris lepote i lelujanje poljubaca.
Da budeš vitki most visoko iznad ponora, po kojem struje i sele se nebesa, vremena i prostori.
Da vežeš svet za svet gdegod se kida i raspada.
I da ne živiš dužnosti, nego da živiš nadahnuća."
[ytube][/ytube]

[vučica]

[ytube][/ytube]

[sann]

Budi mistična, budi tajanstevna. Drži ga u mraku! Dozvoli mu da te svakim danom otkriva malo po malo. Teraj ga da se muči za tebe. Da te želi svakim danom sve više zbog neke nove stvari koju sazna o tebi. Nemoj biti knjiga koju može da izlista za jedno popodne. Budi knjiga koju će mukom čitati danima, nedeljama, mesecima i kada najzad stigne do poslednje stranice, shvati da nije ništa razumeo i da mora da krene da čita ispočetka (a da nije ni svestan da joj se sprema nastavak)..

[sann]

Znaš šta hoću?! Poljubac... ali ne običan! Hoću poljubac koji neće dodirnuti samo moje usne, prste, kožu... koji neće izazvati vrelinu mojih obraza koja će proći kada se odmakneš od mene. Hoću poljubac od kojeg ću da drhtim danima,
godi
nama... poljubac koji ću nositi stalno... sa sobom gde god bila i kuda god išla. Hoću poljubac, ne tvojih usana, već tvoje duše. Da duša tvoja dotakne dušu moju poljupcem istovremeno i lakim i vrelim i mirnim i strasnim i tihim i glasnim. Da tu ostane topao, snažan... poput pečata i nemog zaveta!!!

[sann]

*Opet jesen...
opet sjecanja
na jednu davnu
jesen...
s one strane Vrbasa...
Jos cujem sapat vetrova
i reci jedne pesme,
i znam da najsladje je
ono sto se ne sme...
Jos pamtim miris Oktobra
i sunce iz tvog pogleda...
Osecam dodir tvojih dlanova
i ceznju koja
neprestaje...
Uzalud rusenje mostova
kad ono najjace
ostaje...
Ono sto boli
u grudima steze,
ono sto najjace veze...
Ta ljubav neunistiva
i posle svih godina...
Koje vise i ne brojim
al' i ovog Oktobra
lutas snovima mojim...
Jutra uzdahom tvojim disem,
srecna sto opet postojim...
I sto me nesto
mami da pisem...
O jeseni,
o ljubavi,
o tom lepom
sto dusu prozima,
o tim najlepsim ocima...
Srecna...
jer vreme nije
uspelo da izbledi,
jer vecito traje...
LJUBAV
i vise od svega vredi!!!
Srecna...sto znam
da gori jos
na usanama ti zar...
i zagrljaj tvoj
da boziji je dar...
I zato volim
OKTOBAR,
onaj davni i ovaj sada...
I tvoje oci snene
jos su moja LJUBAV,VJERA I NADA.*
[ytube][/ytube]

[sann]

"Upaljene svijeće latice crvenih ruža na uzglavlju. Osmjeh zavodnika. sjaj u očima tvoj dah na mom vratu. Tako vrijeme raspleće još jednu vremensku mrežu na našim životima. Ostali smo tako jedan čovjek i jedna žena u vremenu nedosanjanih snova"

[sann]

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljem dane kad cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam umorna
srca tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala.
****

[sann]

"...Umeš li osmehom da dotakneš dušu, pogledom da pomaziš voljenu osobu? Onako pred jutro budna da
sanjaš, očima da ljubiš, a da ne ujedeš.
Umeš li da slušaš govor čistih emocija, priču prepunu čežnje. Šapat zaustavljen na usnama i njegovu suzu svojom rukom da obrišeš. Snažno na grudi iskreno da prigrliš, da razumeš, da oprostiš a da se ne pokaješ..."
"Umeš li ništa da ne menjaš i da sve tako ostane, da prihvatiš, sve mane i vrline te posebne osobe za tebe, da strasno ljubiš a da se ne povučeš. I da veruješ u to ludo osećanje što se ljubav zove...
Umeš li? Ako umeš onda ti znaš da voliš i nemoj dopustiti da ikada prestaneš. Jer voleti znači živeti i biti srećan sa tim... Živeti u jednoj osobi..".......

[sann]

Kad jesen pogasi šumove,
i boje u predsmrtnom sjaju
stanu polako da mru,
kad se suncu otme vlast,
ja ću se dati na put.

Znam da se neće vratiti
leto sagorelo,
i da je mrtva radost i pogašena žedj,
i da tuđina nikom
još sreće nije dala,
ali znam: da su za nesrećne oči
novi krajevi lek,
i da se svaki bol
jedino novim i većim sažiže i leči.

[sann]

Jedna mladost, jedan san sreće,
Al' do nje još dalek, dug put,
I dok srce na svoj put kreće
U taj svijet ocvao i žut
Odjednom će shvatit sve,
Kako nigdje nema plamena tog,
Poput mrtve rijeke svijet teče
Bez cilja svog.

Tko zna,
Možda na me čeka neki drugi svijet,
Tko zna,
I u mraku katkad nikne divan cvijet.
Možda, tko zna,
Jedna od sretnih,
Jedna od tisuću bit ću baš ja,
Tko da zna...
[ytube][/ytube]

[sann]

Sad mi već toliko nedostaješ da više nije fer koliko me to ubija. Nemam više ni metaforu za to, ni odgovarajuću reč, ni muziku, ni pesmu, ni ništa. Samo mi tako ubilački fališ i trebaš i nedostaješ, i nisam sposobna da te zamenim bilo čim...

[ytube][/ytube]

[sann]

"Još jedna prazna stranica života
je jutros čekala da bude ispisana.....
sad kad pogledam linije,shvatim da je
ostala samo zamrljana linija u pokušaju...
da se oblikuje nešto što ću jednom zvati
uspomenom,lepim sećanjem ,radošću,smehom....
valjda ću sutra imati novu šansu......
da ispišem stranicu......životom !"

[sann]

Ne postoji večnost,niti kraj.
Nema strašnog u tom odlasku koji traje zauvek,
jer je sve tako malo- naspram
tvoje ruke u mojoj ruci.

I zato ne želim naše
disanje da protraćim na
putovanja iza kojih ostaje kilometraža.

Meni je korak s tobom večnost.
Meni je dan s tobom uvek novi Svet.
Na druga mesta bih da te vodim.
Postoje najlepša mesta
na koje ovaj svet nikada
neće stići... mesta

između nas.

Između tebe i mene.

[sann]

Kada mi nedostajes,
ja,
svo svoje vreme pretvorim u ceznju...
sve dane u zrna peska,
i pustim ih da polako cure u pescanom satu
mog vremena....
ogrnem se slutnjom,
a opet mislim,
dobro ti je,
jer drugacije ne sme biti...
kada nisi samnom
i deo moje duse je daleko od mene...
mislim...
cuvas je i pazis,
hranis je,
ljubavju koju si poneo odlazeci...
kada mi nedostajes,
privijem sve one sate neznosti,
koje si ostavio odlazeci,
na svoje srce
i tako
cutim...
slusam svoje srce
i cujem otkucaje tvoga srca u njemu...

[sann]

Pamtiću te, po neobjašnjivoj bliskosti od prvog dana, po tišini što te odvajala, po srcu što se nadalo. A ti pamti kako sam sve to razumela i čekala te, onako slepo zaljubljena u život, tužna na .....milion načina, srećna na još milion drugih... Dovoljno te znam,da te ne zaustavljam...

[sann]

"...između trepavica i suze
stane jedan cjeli svijet..."

[sann]

Neka ti nije žao rad samoće i šutnje što je oko tebe.
Možda je to stara nečija molitva koja te okružuje tišinom kao zaštitom, možda u tvom ćutanju leže pokopane riječi koje nose nemir i nesreću.

U samoći je brod tvoj miran, desnu ruku držiš na kormilu. -Ludo srce, zar ti je žao da te ne vitla bura bespućem?
Počinimo u tišini i nad mirnom vodom zahvalimo udesu za sve zlo i teško što nije bilo!

P
od konac ljeta sve zrije i krv u čovjeku mira ne nalazi; svijest se naseljava slikama radosti koje su visoke kao nebo i jake kao zemlja.
Ujutro, između stabala i plotova, blješte i njišu se niti paučine i kapi rose ( i koji je to samo ritam u kom se njišu stabla i povori gmlja!) i sve što je oko mene izgledalo kao preostatak neke igre iz minule noći.

Jesen je kao smiješak, pun značenja, a tajanstven, preko cijele zemlje.
Tada krv oboji moj pogled, niknu žudnje duboke kao bezdani i stare kao svijet, i pred ovim očima porastu zagonetni oblici ženskog tijela do nemile veličine i kobnih simbola nečeg većeg, opojnog, smrtonosnog.
I krv koja u sebi svemir nosi zaustavi put svoj u glavi.
Rastem i bivam velik i bezimen kao podnevno nebo, modri žarki beskraj po kom bludi jedna čežnja bez prestanka; jedno se ogromno ognjeno sunce njiše od sljepočnice do sljepočnice.
I te oči su posrnuli meteori, na bespućima traženja.
Sve zri uz šum strasne igre, po zakonima vječnim i vječno istim. Povija me moćan vjetar, kršim se i zrim kao paprat u osoju.
Neka ti nije žao rad samoće i šutnje što je oko tebe. Možda udes dobro misli s tobom, možda je to stara nečija molitva koja te okružuje tišinom kao zaštitom, možda u tvom ćutanju leže pokopane riječi koje nose nemir i nesreću. U samoći je brod tvoj miran, desnu ruku držiš na kormilu. -Ludo srce, zar ti je žao da te ne vitla bura bespućem? Počinimo u tišini i nad mirnom vodom zahvalimo udesu za sve zlo i teško što nije bilo! Pod konac ljeta sve zrije i krv u čovjeku mira ne nalazi; svijest se naseljava slikama radosti koje su visoke kao nebo i jake kao zemlja. Ujutro, između stabala i plotova, blješte i njišu se niti paučine i kapi rose ( i koji je to samo ritam u kom se njišu stabla i povori gmlja!) i sve što je oko mene izgledalo kao preostatak neke igre iz minule noći. Jesen je kao smiješak, pun značenja, a tajanstven, preko cijele zemlje. Tada krv oboji moj pogled, niknu žudnje duboke kao bezdani i stare kao svijet, i pred ovim očima porastu zagonetni oblici ženskog tijela do nemile veličine i kobnih simbola nečeg većeg, opojnog, smrtonosnog. I krv koja u sebi svemir nosi zaustavi put svoj u glavi. Rastem i bivam velik i bezimen kao podnevno nebo, modri žarki beskraj po kom bludi jedna čežnja bez prestanka; jedno se ogromno ognjeno sunce njiše od sljepočnice do sljepočnice. I te oči su posrnuli meteori, na bespućima traženja. Sve zri uz šum strasne igre, po zakonima vječnim i vječno istim....

[sann]

Da li ti znaš...
Da negdje između
šutanja
...i naših maštanja...
Lebdi čitav moj svijet...
Da li ti znaš
da negde između
tvog pogleda,
u kome se moj lik ogleda
i činjenice
da nije sve kao što izgleda...
Postojimo mi...
Da li ti znaš
da negdje na drumu
kojim hoda tvoje kajanje,
naše spajanje,
postoji točka
koja se zove trajanje...
I, da li ti znaš,
da ću ja za tebe,
pomjeriti sve svoje granice..
Zaobići sve usputne stanice
i ostati na ovom peronu..
Jer, sada znam...
.. ti i ja, smo u jednom vagonu..

[sann]

Ova žena je ćudljiva, vječiti april, vesela je pa tmurna, pričljiva pa malorjeka, svakog jutra ustaje i na lijevu i na desnu nogu pa je ne određuje dan već trenutak, slučajno je ovdje, kivna kad se sjeti da je mogla biti na drugom mjestu, razdragana kad pomisli da će biti. Obična je samo kad zaboravi.

...........