Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[Morgen]

Prije bih se rokn'o neg ga maksuzije poslusao. Jedina koju mogu je Rekla mi je da ne voli zimu

Ok ok

[Shadow]

ОДЛАЗАК


Нисам више ту
С места се

Нисам више ту
С места се нисам померио
Али ту више нисам

Нека уђу
Нека прегледају нека претраже

Воденица у сенци ребара
Зрелу празнину меље
Опушци јевтиних снова
У пепељари се диме
Нисам више ту

Привезан чамац њише се
На црвеним таласима
Пар недозрелих речи
У облачном грлу виси
Нисам више ту

С места се нисам померио
Али сам већ далеко
Тешко да ће ме стићи.

Васко Попа

37da1759cd77f35e87218cf41bf379bb.jpg

[Sioux]

Ti se ljubis na tako dobar nacin


Nekad se plasim da te pozovem
da te probudim
da te probudim i pozelim
samo ti spavaj na zrnu graska
sa svojim snovima, sa svojim snovima
zelenih mocvara


Jer ti se ljubis
na tako dobar nacin
nemas pojma koliko mi znacis
nemas pojma kako mi nedostajes

U mojoj glavi
sve podseca na tebe
nemam prava da te zadrzim za sebe
nemam prava da te zadrzim

Nekad me nema po pet-sest dana
da te ne sretnem
da te ne sretnem i pokleknem
a gledam iza svakog ugla
da se pojavis, da se pojavis
da me pokupis


Jer ti se ljubis
na tako dobar nacin
nemas pojma koliko mi znacis
nemas pojma kako mi nedostajes

U mojoj glavi
sve podseca na tebe
nemam prava da te zadrzim za sebe
nemam prava da te zadrzim


Bajaga

[Shadow]

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.


Pero Zubac

cbfdf0a4d4af84b7c43e0084ca13e092.jpg

[Shadow]

Bila sam dječak



U mjesečinu me sakrila
večer, utrnuvši svijeće.
Svu noć sam zamišljena snila
u modroj šumi kroz drveće.

Bila sam zrno rumena grožđa
u zubima sred poljubaca
lisica utekla iz gvožđa
dječak, što praćkom poklike baca;

i ujed pjesme nasred čela
šarena mačka u košari igre.
Šta nisam bila, šta nisam smjela,
zrcalo ribe u zjenici vidre!


Vesna Parun

f6a4ddb17014a06f3b0f5a03762e2db5.jpg

[ina]

Bila sam dječak



U mjesečinu me sakrila
večer, utrnuvši svijeće.
Svu noć sam zamišljena snila
u modroj šumi kroz drveće.

Bila sam zrno rumena grožđa
u zubima sred poljubaca
lisica utekla iz gvožđa
dječak, što praćkom poklike baca;

i ujed pjesme nasred čela
šarena mačka u košari igre.
Šta nisam bila, šta nisam smjela,
zrcalo ribe u zjenici vidre!


Vesna Parun

f6a4ddb17014a06f3b0f5a03762e2db5.jpg

Interesantno i opisano kao osjećaj reinkarnacije..

[Shadow]

Bila sam dječak



U mjesečinu me sakrila
večer, utrnuvši svijeće.
Svu noć sam zamišljena snila
u modroj šumi kroz drveće.

Bila sam zrno rumena grožđa
u zubima sred poljubaca
lisica utekla iz gvožđa
dječak, što praćkom poklike baca;

i ujed pjesme nasred čela
šarena mačka u košari igre.
Šta nisam bila, šta nisam smjela,
zrcalo ribe u zjenici vidre!


Vesna Parun

f6a4ddb17014a06f3b0f5a03762e2db5.jpg

Interesantno i opisano kao osjećaj reinkarnacije..

I meni je zanimljiva. Iako je napisana u formi djecije pjesme, svi je mozemo dozivit razlicito.



Vec prva strofa, ostavlja tu mogucnost.

[Shadow]

preuzmi.jpeg

[Shadow]

ПОЕЗИЈА

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти си бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.


Јован Дучић

9bc7d0f2f5961742808ea842c727ee15.jpg

[srculence7]

SEĆANJE NA OCA
❤
Tek sada smem da ga se sećam
posle tolikih tužnih godina i dana.
Čelo mu se sijalo kao da su misli od plamena,
dlanovi mirisali na lisku duvana;
išao je dignutog desnog ramena.

Zašto li je u osmehu imao nečeg detinjega?
Zašto li je žurio uvek kao da mu je zima
i kao da ide ispod kakvog stega?
Zašto mu je rame bilo dignuto
kao krilo heruvima?

Možda je kraj božanskog nekog saputnika
hitao, i hteo se dići do njegovog stasa;
možda je zato padala svetlost sa njegovog lika
i toplina iz njegovog glasa.

Ali tamni sad pomalo u života tami
njegov glas i osmeh i čelo puno sjaja,
samo u snu, kad smo opet srećni i mladi
i sa svojom dušom sami,
setim se jasno njegove reči, hoda i zagrljaja.

U snu mi se samo živo učini,
kad prođe ponoć i bude blizu zori,
kao da na nedoglednoj nekoj pučini
s nekim, koga ja ne znam, tiho zbori.

U snu samo njegov lik ugledam ceo kao i pre
dok smo živeli zajedno u ovom kraju,
i vidim ga kao da opet negde žurno gre
i kao da oči njegove nešto što ja ne znam znaju.

*Desanka Maksimović

[Shadow]

Kad smo kod nje evo jos nesto..


Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....

e5f9736c1d29a7e641693cd775cc9d05.jpg

[srculence7]

U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

*Stevan Raičković

[Shadow]

Šta ako nije bila ruža? Moraju li sve devojke
biti ruže? Crvene, mirisne ruže? Ona je bila moj
trn, malena bodlja, iglica koja ne cveta i ne
miriše, ali voli. Drugačije od drugih, drugačije
od ruža. Hladna i nepristupačna, zla iglica koja
ne da da budeš sretan sa njom, iglica koja
nabode kad god pokušaš da se približiš. Tera te
od sebe. Ne ume da bude sretna. Bolje da sam
voleo ružu, rekoh sebi, i istog dana nabavih
jednu mirišljavu, crvenu, divnu ružu. I da li
sam bio sretan? (...) Ote mi se uzdah... Čudan li
je čovek kad i pored takve ruže i dalje misli na trn...

d758883d86d6f6811cc9cd28849018dc.jpg

[ina]

Koji mazohista

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

[Duh]

Koji mazohista

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

fali samo -al ne diraj mi telefon.

[ina]

Gdje?

[Duh]

ono kao spoznaja....




Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća —
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče", tiho ćeš mi reći.
"Dobro veče, miss", i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema —
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.


Jesenjin

[Duh]

Gdje?

na kraju.
ne svidja mi se...

[ina]

Meni se svidjelo...

zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -


na krvi svojoj ja ću te poneti. Ovo je moglo i manje tragično biti.. ili ipak nije

[Duh]

pa moglo bi zavrsiti sa...moj duh ce te ponjeti.