Price, odlomci, citati, slobodne forme....

[dacina_curica]

"Ah! mali prinče, razumio sam, najzad tvoj mali život pun sjete. Uživanje u blagim sunčevima zalascima bilo je dugo vremena jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam četvrtog dana ujutru, kada si mi rekao:-Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo sunčev zalazak…

-Ali treba čekati…
-Šta treba čekati?
-Čekati da sunce počne da zalazi.

Bio si najprije vrlo iznenađen, a zatim si se nasmijao samom sebi. I rekao si mi:
-Stalno mislim da sam kod kuće!

Zaista. Kad je u Sjedninjenim Američkim Državama podne, cio svijet zna da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno preletjeti za minut u Francusku da bi smo prisustvovali sunčevom zalasku. Na žalost, Francuska je isuviše daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu puvučeš nekoliko koraka i da posmatraš suton kad god zaželiš…

-Jednog dana vidio sam četrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:
-Znaš… kad je čovjek tužan onda voli zalaske sunca…
-Zar si bio toliko tužan onog dana kad je sunce zalazilo četrdeset i tri puta?

Ali mali princ ne odgovori."

[Julia-Klara]

Ah, znao sam ja da vi nećete skontat čeka se još Julia da se izjasne....

Aj da vam malo pomognem (AFRIČKA ŠLJIVA)

ne pada

[POSAVLJAK]

Ah, znao sam ja da vi nećete skontat čeka se još Julia da se izjasne....

Aj da vam malo pomognem (AFRIČKA ŠLJIVA)

ne pada

hahahahha znao sam, znaš kad sam znao hahahahahahaha ...kraljice

[dacina_curica]

[ytube][/ytube]

Kad je bal......

[dacina_curica]

I malo supljaka

Oprostila je što sam je čuvao kao rezervu, a hvatao se lošeg društva, kafane i one druge vrste djevojaka. Oprostila mi je što sam ljubio druge, znala je da samo nju volim. Oprostila mi je sve pijane noći, sve te kafane, znala je da ću joj se, opet, kad - tad vratiti. Oprostila mi je svaku poruku koju joj nisam poslao, svaki poziv kojem se nadala, a nije ga bilo. Znala je, još je ima u meni. Oprostila mi je što sam je mijenjao za lude noći, lude provode, dok me je u suzama čekala držeći telefon u ruci. Opraštala mi je uvrede, psovke. Čekala je, kao niko ona je znala da čeka. Dok sam bio daleko, stotinama kilometara, s nekim djevojkama za jednu noć - bila je sama.
Često pitam za nju, jesu li me kilometri i moje ponašanje izbrisali iz njenog srca, ljube li je neke tuđe usne. Kažu, još je sama. Ona za mene ne pita, a znam je. Ludica mala, ne bi priznala ni za šta na svijetu da sam jedino čemu se moli, da sam bio i ostao jedini razlog onih zlih suza što joj svakodnevno kvase ono lijepo, umiljato lice. Pustila me je, ne zove više, ne da da joj žute minute unište sve što je započela bez mene. I neka je, neću je dirati. Neću da joj sreću opet pokvarim. A samo kad bi znala .. volim je, prijatelju, volim kao prvog dana. Đubre sam bio godinama, godinama je ubijao. U jednom trenutku stvorio bih joj sve, u drugom sve uzeo, vratio na samo dno.Sada se kajem, ali natrag nema. Šta bih sve dao, da tu moju malu garavu opet učinim najsretnijom na svijetu, šta sve ne bih dao za jedan osmijeh - a da sam ja tome razlog. Fali mi, prijatelju, i ona, a i ja onakav kakvim me samo ona uspijevala učiniti. Nikada neće saznati, što sam gori bio - više sam je volio.

[dacina_curica]

Ma, ne druže, nije ona došla ovde zbog mene. Nije ona došla da me vidi. Došla je da mi pokaže da ume bez mene. Da je briga. Ne zanima nju da li ću ja pokušati išta da uradim. Nije došla da moli. Nije došla da popravimo stvari. Došla je da pokaže da neće ništa. Došla je da mi dokaže da je nije briga da li ću se grliti i ljubiti s nekom njoj pred očima. Došla je da potopi sve one glupe priče da je slomljena. Došla je da ljudima zapuši usta. Kad ja nisam umeo. Došla je da vidim koliko je jaka. Došla je da bih ja makar u jednom momentu pomislio da je došla zbog mene, čisto da mi pokaže koliko sam idalje njen. Došla je da me podseti da je lepša od svih njih tamo zajedno, a ja ću o tome ćutati, kao i obično. Više nemam prava da govorim da je najlepša. Došla je da je još jednom uočim među stotinu ljudi. Došla je da nam se možda slučajno susretnu pogledi, sudare tela, da budemo blizu, al’ da mi bude dalja nego ikada. Došla je da vidim njenu hladnu stranu, i da tako zaledi sve naše tople mesece. Došla je da uništi sve, do kraja, jer ja nisam bio muško da uništim sve, nego sam uništavao nju, a sebe čuvao. Došla je da me ne pogleda, da me ne dodirne, ne zagrli, ne poljubi, ne čuje, ne voli.

[dacina_curica]

U VAŠEM ŽIVOTU


U vašem životu,
kažete,
nije bilo ni suza ni čežnje pod brijestovima.

Nikada u njemu niste napisali nijedno ljubavno pismo
niti ste ikada i pomislili na samoubistvo.

Po čemu onda znate da ste uopšte živjeli?!

Kiko

[dacina_curica]

DRUGI PUT BIH ZNAO


Premalo sam uživao u proljetnim pljuskovima
i zalascima sunca.

Premalo sam se naslađivao ljepotom starih pjesama
i šetnjama na mjesečini.

Premalo sam se opijao vinom prijateljstva
mada na zemlji jedva da je bilo zemlje u kojoj
nisam imao barem dvojicu prijatelja.

Premalo sam vremena odvajao za ljubav
kojoj je na raspolaganju stajalo svo moje vrijeme.

Drugi put bih znao neuporedivo više
da uživam u životu.

Drugi put bih znao.

[dacina_curica]

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

Miodrag Pavlović

[dacina_curica]

Zvijezde u visini

Ne ljubi manje koji mnogo cuti,
On mnogo trazi, i on mnogo sluti,
I svoju ljubav (kao parce kruva
za gladne zube) on brizljivo cuva
Za zvijezde u visini,
za srca u daljini.

Cutanje kaze: u tudjemu svijetu
Ja sanjam jos o cvijetu i sonetu
i o pitaru povrh trosne grede,
i o ljepoti nase svijetle bijede,
i u zar par dana i u plavet noci
Snim: Ja cu doci, ja cu doci.

Tin Ujevic

[dacina_curica]

Meni bez mene

Ure od smole cure besmisleno,
Sumorni covjek snatri bestjelesno,
Sutonska strast se boji bezimeno,
A ljubav jeca, jeca bespredmetno;

I sve je tako prazno beskonacno,
A vjetar duva, duva bezutjesno
Na gole duse koje neprestano
Istu I grle beznadno, beskrajno.

[Calla]

Kažu, pisanje liječi. Ako ne liječi,ono olakšava. Hajde da probamo.

Da li je pisanje olakšavajuće jer je razgovor sa samim sobom, ili je pisanje lijek,
jer, eto, pruža nam nadu da će nekad neko pročitati i razumjeti.
Briga me za druge da li će razumijeti. Hoću ja da razumijem, Hoću ja da znam.
Hoću da vidim šta mi je. A znam tačno šta mi je. Pisanje olakšava...

Ja mislim da pisanje suočava, onako kako je Meša Selimovći mislio kada je rekao: gledam u riječi, nišane misli. Zato olakšava, jer je ono što napišemo nišan. Nadgrobni spomenik jednoj misli.
I zato je lakše, jer te misli više nema.
Samo, da li je lakše i kad je misao lijepa? Treba li lijepoj misli nišan?

Pisanje olakšava... Ponekad bih da pišem, da neku misao zarobim u stih, ali i stihovi budu prozni.
Kod mene je sve nekako epskih razmjera, lirika miruje.

Panta rei, reče, dva puta u istu vodu ne možeš zagaziti. MOžda je i bolje da je tako!!

[Johny]

Sama,nesretna i usamljena
Kao da sam zarobljena u svetu tame
Zauvek osudjena da lutam nepreglednim dinama
Sve dok odjednom ne ugledah tracak svetlosti u daljini
To svetlo si ti
Moj spas,moja nada i moj zivot
Ti si jedini cije ime je na mojim usnama
Jedini koji mi dolazi u snove
Ti si moje sve
Svaki put kada te vidim,cujem ili pomislim na tebe
Srce mi poskoci i ubrza
Ubrza da tebe stigne i pokaze da sam tvoja
Tvoja ljubav je moje gorivo
A tvoje usne moja snaga...
Moja ljubav prema tebi je jedan...ne,jedini razlog
Zbog kojeg sam sada srecna i ushicena
Ostani moj zauvek i ucini me potpunom
Kao sto cu i ja tebi darivati svoju ljubav
Kako bih ostala tvoja zauvek

[dacina_curica]

Stranac
03/16/13

Nakon projekcije filma, prema festivalskom običaju, organiziran je svečani prijem na kojem se pojavio veliki broj zvanica. A., reditelj, u pratnji je imao četiri muškarca iz osiguranja, a oni su laktovima krčili put ispred njega, baš kao da je političar, a ne filmski radnik. Ovo je njegov prvi film snimljen parama velikog studija, i on nije navikao na toliku pažnju. Bilo mu je neugodno i osjećao se prilično blesavo zbog očitog paradoksa: rabijatni čuvari ga štite od njegovog, filmskog svijeta. Među zvanicama, na prijemu je sreo i prijatelje iz različitih dijelova svijeta, nakratko razgovarao sa svima, uskoro se oprostio od njih i krenuo nazad u hotelsku sobu. Međutim, čuvari su ga i tada slijedili kroz dugi hodnik, a njega je zbog toga obuzeo bijes, tražio je da ga prestanu pratiti, da ga ostave na miru, rekao je:

„Ja sam Meksikanac, zaimeboga!“

I tada je u napadu bijesa promijenio plan. Umjesto da ode u sobu, otišao je do hotelskog parkinga, i sjeo u prvi taksi, riješen da bježi od svojih čuvara. A već se, iza žutog taksija, ukazao crni Audi s muškarcima iz osiguranja. Reditelj od taksiste traži samo jedno: da umakne crnom Audiju iza njih. Taksist je razumio zahtjev. Nakon vratolomne vožnje, vješto je pobjegao pratiocima, i na dnu nepoznate ulice se zaustavio. Reditelj se zahvalio, platio, izišao iz auta, i krenuo u šetnju. Napokon je sam. Ovo je njegova prva posjeta našem gradu. Ali sada kad je uspio pobjeći od svojih čuvara, on shvata da je potpuni stranac na ulici.

I sada, kad čuvara iza njega nema, on ne prestaje misliti na njih. Ako su mu dodijelili osiguranje, onda je morao postojati i razlog za to. Već deset minuta uzalud pokušava zaustaviti neki taksi koji će ga vratiti u hotel. Ali taksija nema, ponoć je i ulice su gotovo puste. Osvrće se oko sebe, vidi tmuran gradski kvart s prijetećim sjenkama, potom ubrza korak. I onda počinje da trči.


Semezdin Mehmedinovic

[dacina_curica]

Sanjam o sjeni

Varijacija po Verlaineu

Sanjam o sjeni nepoznate žene
koju volim i koja voli mene.
Tajanstvena ta žena poput vela svene
kad hoću da je dirnem, a znam da voli mene.

Na svijetu nitko, tek ta me žena zna.
Ta nikad ista i uvijek vječno druga,
ja znam da ona ipak voli me ko druga
i moje srce samo za nju bije.

Tajanstveno šuti, tajanstvom se krije.
O, ta žena toplog i mekanog tijela,
ta suzom briše brige s moga čela
i kantilena ta je glazba našeg sna.

Ja ne znam da l' je plava, crna, smeđa?
Njen glas je svilen i mekan kao pređa
smrti što cvjeta nad tugom ljubavnog odra.

Promatra me nijemo ko statua nijema,
a glas joj zvoni: tajna trepetljiva i modra,
skupocjen mrtav glas kog više nema.

Miroslav Krleza

[dacina_curica]

Dozrijevanje ljepote

Javila se rano, poslije jedne zore,
s pozivom, da djeca obustave suzu,
i s molbom da oci svrše razgovore.
I bilo je sporno: kako krstit Muzu?

Javila se kada kosa mijenja boju,
i kada u tijelu skrućuju se kosti.
U čas, kada miris prožima svu hvoju,
smiješila se s praga bez goropadnosti.

Ali dugo nisu trpjeli joj ime.
Kao šaka praha, zlatni trak u zraku,
bezgranični trepet vladala je svime
i zgažena bila na svakom koraku.

Njeno mlado meso, sedef Nejasnoće,
duša amalgame, biser što se cakli,
dvostruko je cvalo, kao stidno voće,
dvostruko je sjalo, i nisu ga takli.

Jednog dana preliv otiđe po svijetu
da bere značenja teška kao breme.
S tim je došla nježna Ljepota svom dlijetu,
ko pečat se na nju urezalo vrijeme.

Nekada bez vijeka, kasno istom mlada
prešla je u kristal, sad već crta čista.
Nije dala, da je poznaju sred grada
govoreći rulji: Nisam Ona Ista.

Imala je pravo. Bila je čeznuće,
san o zori, vjetar, bijes što steže gušu.
Samo s putovanjem stekla je pregnuće,
godinama zrijenja dobila je dušu.

Ovako se pjesma rodila dva puta.
I dva razna bića ne treba da miješa.
Veliko iskustvo nosi s prahom puta,
no s težine sreće sad nju nije preša.

Tin Ujevic

[dacina_curica]

Odlazak

U slutnji, u čežnji daljine, daljine;
u srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.

I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.

Tin Ujevic

[dacina_curica]

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

Cika Mika

[dacina_curica]

I opet

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše srece i tuge
uvek drugačije istovetne.

[dacina_curica]

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

Branko Miljkovic