Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[Tea-@]

[Tea-@]

[Tea-@]

Zapis o pjesmi

Ne pita se tu

usijana glava

zbog čega...

i kada se

pod rebrima

sjeme

meškoljiti stane

ni u kojem

od jastuka

ušuška ga duša...

nit' kako to

slabašna ruka

smogne snage

da otrgne

od sebe

čedo

što pjesmom zove se.

Senada Brčaninović

[Cici]

Tebi ljubavi - Dragana Konstantinović
1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...
2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?
3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?
4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

[sann]

Hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš.

[sann]

..ne vracam se ... sada sam ovdje i budna kistom saram neke sjutrasnje sne . Slika nekako konfuzno iscrtana . Ustajem lijeno i prilicno sigurno uzimam njega , svoje sada i samo pecatom zakujem taj tren , Opet kist , konfuzija , sada znam da ovaj tren poslikavam u neko sjutra i svoju sadasnjost nosim gdje god i kad god s tobom u tvom skutu , snu , i nije mi bitno , Imam gdje usniti , imam kome san pretociti , imam kome zelje buditi , imam gdje prenociti , A tom sjutra prenijeti vrelu sadasnjost i od nje napraviti vjecnost ,,,

[Ideja]

Ceznja u tudjini

Da mi je da ne umrem u tudjini
Lepe su sve bukove u zemlji ceste,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi sto se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.

Ali kut zemlje na kom smo zito zeli
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
cija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.

U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao zbun sto na bratovom grobu cveta,
kao mrav sto njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rodjeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

Desanka Maksimovic

[Cici]

[media]EAWep985DGQ&feature=related[/media]

[Krokodil Behko]

[media]455nx5-qUrA[/media]

[komsija]

Daleko je voljena Bosna...
Autor: Dragoljub Todorovic (napisano Septembra 2005 godine)



Setom putnika, tugom mornara,
veceras ti dolecem jastukom svojim,
ja te i dalje volim ceznjom svom,
ali kako dalje, kad ona vise nema snagu sna.
Kako dalje godine da brojim,
pisem tvoje ime, pamtim rane jade,
zar da na nekom severu snivam nova proleca,
bez kumova i starih drumova.
Podmetnute grehove, lazima smo menjali,
za sve drugo nerotkinja,
ova dusa samo za bol bila je plodna.
Ti znas ono, sto i mene brine,
to sto nas dele puste daljine.
Daleko si, voljena moja...

Samo mi je da te vidim i rane zaljecim,
da umirim ovaj ludi duh
i ispricam vazduhu za tu sudbu ludu,
pa da suza padne u oranice plodne,
da mi grom ne ubije stari hrast,
sto od njega odoh, a ipak, nemam srecu.
Tako lijepa, a tako daleka,
starija od tuge, starija od mene,
stara kao dugme prevrnutog kaputa,
znaj, u mom srcu, ja cu za te naci puta,
ognjem i macem, mi smo se rastali,
sada samo cujem vapaj za granama- beharli.

Kad bih drugom stazom da krenem,
i na tren te zaboravom zarobim,
zasto svaki put do tebe vodi,
kazi mi.
Stani na put mojoj tuzi,
ti mozes, ti to znas,
moj je voz na tvojoj pruzi.

Kako zagristi jabuku sevdaha,
nas se biser u tudjini gubi,
kako brate, da ti kazem:
Daleko je Bosna.
Ti su tu gde jesi,
blizu mi Bog, daleko zapad,
neko novo vreme po tvojim ranama baca soli,
ti sanjaj- da ti niko ne zabrani,
ti voli- da ne budes zaboravljen.
Ovde nema sadrvana,
ovo zlato na suncu ne sija,
tesko ces ovde taci oblake.
Da mi krila nisu slomljena,
davno bi do tebe dusa doletela.

Cutim, varam zivot bez tebe,
sto mi nisi noci ove, da ozivim svoje snove,
jer, samo se Bosanac smeje i kad mu se place,
jer, samo smo mi jednomu zivotu voleli.
Pusti da vetar nosi travu pokosene mladosti,
ne boli ta laz sto je sama,
boli ta laz sto ne znam sta je istina.
Pusti izvor da poplavi livadu vecnog proleca,
javu da povredi san, noc da ugasi dan,
pusti tugu da bude ono sto je dosad bila.
Gde se dedose sve te zvezdice,
sto su nekad zlatnim koncem
put do tvojih gora tkale.

Kazu da su moja lutanja tragovi i senke
svih mojih cekanja,
da rodjenje biva pod tvojim nebom,
i da je smrt precica do tvojih tvrdjava.
Kakva je to ceznja bez cekanja,
kakav je to izvor
kad ne piju vodu ni jelen ni kosuta.

Ukralo mi te jedno vreme,
a ja sam odsjaju tuge ukrao sjaj i
njime te beskrajno zavoleo,
ova noc ima melodiju tvog sevdaha,
koga skrivas pod jorganom vremena,
i onu staru, tuznu, balkansku i vecno prokletu-
juznjacku utehu.

Oprosti mi tamo gde drugi lazu, i kad o meni istinu kazu,
na mom licu nisu uvek pravi znaci,
oprosti mesto gde sam trazio nadu,
gde sve moje suze i tvoja tuga u jednu casu staju.
Oprosti, ako ne umem da volim,
ako te silno ljube tvoji sinovi i ako to boli.
Zeljo bolom otrovana,
kako sa sudbinom da te pomirim,
nije to od vina, nit' je rana jesen kriva,
nije to do proleca, boljka od svih najveca,
sto su meni sva svanuca, k'o dvorista bez kuca.

Tvoje je da me ne vidis setnog,
da me pamtis kao dobrog starca,
tvoje je da ne znas sta se sa mnom zbiva
i da znas da ti za to nisi kriva.
Proslosti moja, suze sama pijes,
sladji je tvoj pelin od svake buducnosti,
zato dolazim, drustvo da ti pravim,
jer kad nisam sa tobom, jabuko sevdaha,
bolje drustvo i ne treba.

Veceras te kradem od ljudi i vremena,
dosta su strepela nadanja,
k'o da ih umornim vodama brodovi nose,
celi svet smo obisli, nigde otisli,
jer, samo jedno mesto na svetu, zove se Bosna.
Tamo gde dusa cergara godine broji,
i neki oblak sutnje sudbine kroji,
zivi se neki novi zivot, sto nam sve fildzane odli.

To je tezi put do raja,
stalno kreces iz pepela,
jer je ova sudba tako htela,
do kraja- bez raja.
Vreme je ucinilo svoje,
stare boljke zive su,
tu i tamo tinjaju,
tek da me na bol podsete.

Za sva vremena: prosla i buduca,
Bosna: jedna, jedina,
Bosna: lepa, gizdava.
Tu su tvoji sinovi, iako ih ne vidis,
gde u ovim vremenima gnezdo da svijaju,
kad su ona prolazna,
a ti im osta jedna, jedina.

Daleko je Bosna, il' mi se to cini?
Samo srce zna da odredi granice,
i postavi nove stanice,
tek, veceras, ti si njemu gost,
za neka nova jutra
sacuvaj mi mesto tu:
gde se ljube Drina i Semerija,
gde Krajina miluje krajnji Zapad,
gde Tuzla i Zenica sire ruke svima
tamo gde je Sarajevo, puno sevdaha.

A, dobro znam, sutra ce mi mnogo toga trebati:
oklop tvoje ljubavi od zivota da me brani,
tamo gde me muci jezik strani,
i gde BOLAN- BA, odzvonjava u usima,
prinzacu sebi- daleko si, voljena moja,
ti, jabuko, prkosna od sna,
Daleko je voljena Bosna.

[sann]

divlje cu da ti ugrizem usnu
sto nemirom cezne za mojim pogledom
poderat cu srce na pola
sakrit strepnju pod sesir do skorog vidjenja
divlje cu pomutiti razum
......gubiti tlo pod nogama..namocit cu cipele u osvit zore
sanjat cu tvoj dlan sto mi mokro lice prekriva
drhtavim glasom doziva nase sjene na obali mora
divlje cu zaspat u moru usnulih sirena sto bjesne sto me nema

[sann]

[sann]

Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean
veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici
Ja imam samo san , obicni malecki san
u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici
U zoru od svega toga citavo nebi izraste
...na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice plavkaste
oivicene zelenim.....

[sann]

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde da imaš samo jedno čulo vida. Koliko tvojih očiju nikada nije progledalo? Koliko tvojih očiju, dok obuhvata ovo, vidi i nešto ono, čega uopšte nisi svestan? Koliko tvojih očiju nikada neće saznati
da su bile oči?
Ako se usudiš da stvaraš, moraš imati dokaza da istu stvar još jednom dotičeš prvi put.

[sann]

Zamrsile su nam se duse, u te razgranate niti, zamrsila se nasa sreca i bojazan, suza i smeh, strast i blagost...i vise nista nije njegovo, nista nije moje, sve je nase, najnasije...Ako su mislili da ce nam nauditi time sto su nas ulovili, zeznuli su se, hvala im do neba !Ovo je do blesavila jace od ljubavi, sad sam vec potpuno sigurna, smem li da se nadam plivanju do vecnosti ???

[Krokodil Behko]

[media]wXeg_ZzsnOE[/media]

[Ideja]

Ja sam siromašna uljana svjetiljka
što mutno i neprimjetno tinja u noći
Ti si bogato jutarnje rumenilo
što se sjajno i raskošno radja na horizontu
Pred tobom gasne moje malo svjetlo

Hafiz

[Krokodil Behko]

[media]_Z3sd-_kNDA[/media]

[Krokodil Behko]

[media]puqnLPLGdQU&feature=related[/media]

[sann]

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.