Balaševizmi

[Nela]

Prolete život za čas posla... Jel' tako? Kao brzi voz... (...)
Da... Ali ne kao brzi... Pre kao teretni voz... Voz koji satima čeka na sporednom koloseku... Pred nekim glupim signalom... Da bi onda najvećom brzinom projurio kraj najlepših pejsaža na svetu.

[dacina_curica]

Teško je kada živiš za dan koji ne znaš kada će doći, za dan kada ćeš je ponovo videti. Teško je, kada si sam i nedostaje ti glas, lice, dodir, osmeh, kada ti nedostaje biće koje je tvoja bolja polovina. Teško je prijatelji. Želim vam da nikad to ne iskusite, jer taj bol prijatelji, nije za ljude.

[dacina_curica]

To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno, i zato sam je uramio, još onda, da je sačuvam. Iz nekih važnih razloga ne mogu je okačiti, a iz nekih malih razloga ne mogu se otkačiti i isčepkati je u sitne komadiće. I tako je tu, u fioci. Ni tamo, ni ovamo.

[dacina_curica]

Znaš, ti i ja se krećemo paralelno jedno pored drugog. Gledamo se, svako iz svog voza. A je li možeš jednom u životu, samo jedan jedini put da zaboraviš sve vagone, vozove, koloseke i da mi pružiš ruku i dozvoliš mi da te grlim do kraja putovanja..

[dacina_curica]

Mladi ste, i treba da ste razočarani. Sad mu je vreme. Razočaranje vam je kao ‘male boginje’. Ako ga ne preležiš u mladosti, u poznim godinama te može ubiti.

[dacina_curica]

Ovih dana mi, doduše, svi govore da im djelujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me nosi.

[dacina_curica]

Takve kao ona se ne ostavljaju. Nikad.  Ali ipak sam otišao jednog dana.
Naime, to je ono što mi, mangupi muškarci, često činimo bez razloga.
Ona nije poslala vojsku za mnom, iako sam itekako zaslužio da budem prebijen.
Istina, tražila me je još dugo i zbunjeno, a onda je odustala.
Malena oficirka je izgubila bitku života.
Ali ja sam izgubio rat.

[laganini]

...što si ti uporno čeljade...

[dacina_curica]

I ti si...

[laganini]

..malipo je to..nemoj pogrešno da me kontaš..

[dacina_curica]

I da znaš, sve sam rebuse rešio,
ali ipak se ponekad
još zaletim na vetrenjače.

[dacina_curica]

Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ah naše Porodično Stablo vidim samo kao mladicu na obodu Velike Šume...
Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne...
I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan i ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mojih mladeža?
Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?
Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?
Ne...
Brinem jedino da nije bio podlac?
Palikuća?
Bratoubica?
Ili je bio neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve...
Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi...
I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku...
Kada mu je umoran zakucao na Nebo...

[dacina_curica]

- Odem da fotografišem... Znaš već? Ali kakav god film da ubacim u aparat, ne pomaže...
Ispadaju samo crno-bele slike, moj prijatelju... A često i crno-crne..

[dacina_curica]

I tek onda, uzgred, negde pri kraju pogleda...
Gle, Anamaria?
Otkud ti?
Na tebe sam skoro potpuno zaboravio?
Skrenula je pogled, zbunjeno, ali me je doza uznemirenosti u njenom ponašanju ohrabrila da sačekam da me ponovo pogleda, pa sam tek tada ja skrenuo svoj...
Slutio sam da će naići, i namerno izveo da se slučajno sretnemo...
Dani bez nje su mi kao crno-bele fotografije sa izložbe cveća...

[Nela]

I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se. Uceci se kako cu najbolje voleti nju, kada je konacno nadjem.

[dacina_curica]

Moj drug iz detinjstva se oženio zelen
Al’ je imao sreće, ja vidiš nisam
Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne
Neke potpuno strane
I sve mi se čini da ne postoji način
Da mu objasnim tebe, jedinu pravu
Zato topim u vinu čitav svet, jer u čašu
Može svašta da stane…

[dacina_curica]

Nisam žurio kući. Ako je tamo, još spava. Da je ne budim...Ako više nije, ako je otišla, bolje je da to što kasnije saznam...I pored svih odugovlačenja jednom sam morao stići pred vrata.
Muzika...?
U mom stanu?
Vidi ti njega, jednu noć je neko ostao u njemu kad sam ja otišao, i već je sebi koješta uvrteo u glavu, i počeo da se ponaša kao nekakav Dom.
Što nije glumio Dom kad sam bio sam kao đeram, i kad mi je očajnički bilo potrebno svetlo u prozoru kad odlazim, i malo tihog jutarnjeg programa iza vrata, kad se vraćam?
Baš sam glup.
Pa, Dom može biti jedino ono mesto na kom nekog ima i kad ti nisi tamo...

[dacina_curica]

Ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda sadio
taj nije nista uradio
i shvatice kad-tad da ne zna sta je hlad...

[Lebowski]

Džaba me citirate, hebat nećete.

Jel on to stvarno rekao?

[dacina_curica]

Cekam Peglicu da se oglasi, ona ce znati najbolje.

Mada ne vjerujem...