Maja wrote:To ti mene zezaš? Pročitala sam je već, kao i još dvije njegove Samarkand i Lav afrički. Inače mi je jedan od najdražih pisaca. Ako znaš ovako šta o njemu napiši jer znam da živi u Francuskoj.
Ne zezam Majo, đerdana mi hàlinog. Budući da si (čini mi se) Hercegovka, trebalo bi da znaš šta u hercegovačkih Bošnjaka znači riječ ''hàla'' (kratki silazni akcenat, s blagim uzdahom). Ako ne znaš, to je tetka, ali očeva sestra, a ne mamina. Mamina sestra je samo jedna obična – tetka. Doduše, u hercegovačkih Hrvata i Srba, ovo nije slučaj.
Vego da ti kažem nešto Majo; ne'š mi vjerovat....
Helem,dopala meni u ruke ova Malufova knjiga koju si i ti pročitala i sporadi čeg mi je plaho drago: ''Les Croisades vues par les Arabes'' – ''Križarski ratovi viđeni od Arapa'':
Ma, učilo je ono mene nešto o tim križarskim/krstaškim ratovima, rećemo u školi, kroz predmet ''historija'', pa mi ponešto i ostalo u nezaboravu. Čim se spomene nešto što me podśeti na to – obična riječ; križaljka, križanje karpuze, raskrsnica, Križevci, krstasti šrafciger/izvijač i zavijač – meni se namah otvori taj nezaborav i śetim se šta su me učili o križarskim/krstaškim ratovima.
E, reko' , mašalla', da viđu najpošlje šta braća Arapi misle o tim ratovima koji su oblikovali sliku svijeta, do današnjih dana. Pa još o tome piše ''naš'' čojek, Amin....reko, Amin jarabbi, ovo mora da bidne dobro i istinito.
Jamih knjigu u ruke i ni dvajes' stranica ne odmako' , velju, iđem ja ovo preves' pa kud puklo da puklo...
I preevodim ti ja tako moja Maajo...preevodim, preevoodim...godina dana prođe i ja, nit se javljam...samo prevodim, dok je ne prevedo'. Sredim rukopisni prijevod i sve utipkam i isprintam. I, Bog ti dobro dao, te godine ja krenem na odmor u Bosnu; to ti je bilo neđe otprilike prije 7 – 8 godina.
Dođem ja lijepo dolika, a u našem selu adet, već dugo vremena, da se baš u tojem perijodu održava vašar knjige, praćen raznoraznijem našijem seljačkijem običajima.
Bilo i izdajničkih kuća, onije što izdaju knjige i ja hin počmem obilazit. Nađem ti ja jednu malehnu tu izdajničku kućicu....ma šta kućicu – koolibicu; reko', tako i tako, ja bi' vako i vako, za ostalo ćemo lahko.
Gleda mene taj mali izdajnik i smješka se i odnekle izvadi knjigu i poturi mi je pred oči. I ja čitam: Amin Maalouf – '' Krstaški ratovi u očima Arapa'' ; preveo sa engleskog , Adnan Omanović, 1999. godine.
Reko', kuku brokeee – i šta ću ja sad sa svojim prijevodom sa francuskog ? Da se ibretim, aaa...? Maluf je pis'o na francuskom i ako držite do svoje kuće (ne šćedo' mu reć kolibice), objavit ćete i prijevod sa francuskog.
Čojek izdajnik me pogleda sažaljivo; ono k'o biva, sa ovim tokmakom ne vrijedi dangubit – srknu doobar gutljaj mrkuše iz fildžana ( k'o manja ćasa), okrenu glavu od mene i nastavi nešto pričat sa Zulfom, što je broj'o nak'e pare i nešto k r i ž o lapisom na n'akvoj dvolistici hartije.
Majo, sve ti je ovo živa istina, k'o da si tu bila. Eto, upitaj malog Nermina, bijo je sa mnom, Bogami će ti dijete sve potvrdit; ne znaju đeca lagat.
E sad, razumiš ti mene Majo, ja ti od Aminovije' knjiga znam još za ove:
- ''Léon l' Africain'' – ''Afrički lav'' (pročitato).
- ''Les jardins de Lumiere'' – ''Vrtovi svjetlosti'' (nepročitato).
- ''Les Echelles du Levant'' – '' Levantske merdevine'' (nepročitato).
- ''Le periple de Baldassare'' – ''Baltazarove dogodovštine'' (proči).
- ''Les identités meurtrières'' – ''Ubilački identiteti'' (pročitato).
- ''Le dérèglement du monde'' – ''Poremećaj svijeta'' (2009.g.).
E, sad vako Majo... Malufovu biografiju mereš naći, đe god mu ime ukucaš na internetu, da bi znala malo više o njemu.
Ono na početku što reko' ''naš'' Amin i ''braća'' Arapi, rek'o sam namjerno. K'o što je nekima nepojmljivo da Arapi kršćani/hrišćani mole na arapskom i kad spominju Boga uzvišenoga, da ga zovu Allahom, tako je nekim drugima neshvatljivo da se mere nositi arapsko ime i bezime; Amin Maalouf, a da nije musliman. E, pa, zbog takije' predrasuda sam postavlj'o one molitve arapskije kršćana na temi ''religija''.
Amin Maalouf (Amin Maluf) je, dakle, Libanonac i Francuz, Arap i kršćanin. Prije svega ovoga, Amin Maluf je – čovjek, kroz sve ovo je čo'jek a iznad svega ovoga je ljudina.
O tome je najbolje rek'o on sam, u knjizi ''Ubilački identiteti'' i evo samo jednog minijaturnog izvoda.
''...Moitie Français, donc, moitie Libanais ? Pas du tout ! L'identité ne se compartimente pas, elle ne se répartit ni par moitiés, ni par tiers, ni par plages cloisonnées. Je n' ai pas plusieurs identités, j'en ai une seule, faite de tous les ééments qui l' on façonnée, selon un''dosage'' particulier qui n' est jamais le même d' une personne à l' autre....... Lorsqu'on me demande ce que je suis ''au fin fond de moi – même'', cela suppose qu' il y a, ''au fin fond'' de chacun une seule appartenance qui compte, sa ''vérité profonde'', en quelque sorte, son ''essence'', déterminée une fois pour toutes à la naissance et qui ne changera plus; comme si le reste, tout le reste – sa trajectoire d' homme libre, ses convictiona acquises, ses préférences, sa sensibilité propre, ses affinitées, sa vie, en somme - , ne comptait pour rien...... Quiconque revendique une identité plus complexe se retrouve marginalisé. Un jeune homme né en France de parents algériens porte en lui deux appartenances évidentes, et devrait être en mesure de les assumer l' une et l' autre. J' ai dit deux, pour clartê du propos, mais les composantes de sa personnalitê sont bien plus nombreauses. Qu' il s' agisse de la langue, des croyances, du mode de vie, des relations familiales, des goûts artistiques ou culinaires, les influences françaises, européennes, occidentales se mêlent en lui à des influences arabes, berbères, africaines, musulmanes... Une expérience enrichissante et féconde si ce jeune homme se sent libre de la vivre pleinement, s' il se sent encouragé à assumer toute sa diversité; à l' inverse son parcours peut s' avérer traumatisant si chaque fois qu' il s' affirme français, certains le regardent comme un traître, voire comme un renégat, et si chaque fois qu' il met en avant ses attaches avec Algerie, son histoire, sa culture, sa religion, il est en butte à l' incompréhension, à la méfiance ou à l' hostilité. La situation est plus délicate encore de l'autre côté du Rhin. Je songe au cas d' un Turc né il y a trente ans prè de Francfort, et qui a toujours vécu en Allemagne dont il parle et écrit la langue mieux que celle de ses pères. Aux yeuxs de sa société d' adoption, il n' est pas Allemand; aux yeux de sa société d' origine, il n' est plus vraiment Turc. Le bon sens voudrait qu' il puisse revendiquer pleinement cette double appartenance. Mais rien dans les lois ni dans les mentalités ne lui permet aujourd' huis d' assumer harmonieusement son identité composée.
J' ai pris les premiers exemples qui me soient venus à l' esprit. J' aurais pu citer tant d' autres. Celui d' une personne née à Belgrade d' une mère Serbe mais d' un père Croate......Ce sont là de cas bien particuliers, penseront certains. A vrai dire, je ne le crois pas. Les quelques personnes que j' ai évoquées ne sont pas les seules à posséder une identité complexe. En tout homme se rencontrent des appartenances multiples qui s' opposent parfois entre elles et le contraignent à des choix déchirants.......Qui dans l'Europe d' aujourd' huis, ne perçoit pas un tiraillement, qui va nécessairement augmenter ; entre son appartenance à une nation plusieurs fois séculaire – la France, l' Espagne, le Danemark, l' Angleterre... – et son appartenance à l' ensemble continental qui se construit ? Et que d' Européens ressentent aussi, du Pays Basque, jusqu' à l' Ecosse, une appartenance puisante, profonde, à une région, à son peuple, à son histoire et à sa langue ? Qui aux Etats – Unis, peut encore envisager sa place dans la société, sans référence à ses attaches antérieures – africaines, hispaniques, irlandaises, juives, italiennes, polonaises ou autres ?...''
-------------------------------------------------------
Amin Maalouf – ''Les identités meurtrières''; Grasset, 1998. pages – 8;9;10.
''..Pola, dakle, Francuz, pola Libanonac ? Nipošto ! Identitet se ne pregrađuje, ne razdjeljuje se ni na polovice ni na trećine, ni na pregrađene plaže. Ja nemam više identiteta, imam samo jedan, sačinjen od svih elemenata koji su ga oblikovali prema osobitome ''doziranju'', koje nije nikada isto, od jedne osobe do druge.....Kada me pitaju šta sam ''u istančanom kutku moje duše'' , to pretpostavlja da u svačijem ''istančanom kutku'' ima samo jedna pripadnost koja se priznaje, njezina ''duboka istina'', na neki način njegova ''bit'', zauvijek određena rođenjem i koja se više neće mijenjati; kao da ostalo, sve ostalo – njegova putanja slobodnog čovjeka, njegova stečena ubjeđenja, njegove naklonosti, svojstvene mu senzibilnosti, sklonosti, sve u svemu, život - ne znače ništa.... Onaj ko polaže pravo na složeniji identitet, nađe se marginaliziran. Mladić rođen u Francuskoj od alžirskih roditelja, nosi u sebi dvije očevidne pripadnosti i trebalo bi da bude u stanju da ih prihvati i jednu i drugu. Rekoh dvije, da bih bio jasniji, dok su sastavnice njegove osobnosti daleko brojnije. Bilo da se radi o jeziku, vjerovanjima, načinu života, obiteljskim odnosima, umjetničkim ili kulinarskim ukusima, francuski, evropski, zapadnjački utjecaji miješaju se u njemu sa arapskim, berberskim, afričkim, muslimanskim utjecajima....Jedno obogaćujuće i plodno iskustvo, ukoliko se mladić osjeća slobodnim da ga živi u potpunosti, ako se osjeća ohrabrenim da prihvati svu njegovu raznolikost; u suprotnom, njegov put može se pokazati traumatizirajući, ako ga, svaki put kada tvrdi da je Francuz, neki gledaju kao izdajicu, čak otpadnika, ili ako, svaki put kada istakne svoje vezanosti uz Alžir, njegovu historiju, kulturu, religiju, bude izvrgnut nerazumijevanju, nepovjerenju ili neprijateljstvu. Situacija je još složenija s druge strane Rajne. Mislim na slučaj Turčina, rođenog ima trideset godina, kraj Frankfurta i koji je uvijek živio u Njemačkoj,čiji jezik govori i piše bolje od onoga svojih očeva. U očima usvojiteljske zajednice, on nije Nijemac; u očima zajednice svoga porijekla, on više nije zaista Turčin. Zdrav razum bi htio da on može u potpunosti polagati pravo na tu dvostruku pripadnost. Ali, ništa u zakonima ni u mentalitetima ne omogućava mu danas da skladno prihvati svoj složeni identitet. Uzeo sam prve primjere kojih sam se sjetio. Mogao sam navesti toliko drugih. Onaj osobe rođene u Beogradu od majke Srpkinje i oca Hrvata.... Ovo ovdje su sasvim posebni slučajevi, pomislit će neki. Pravo da kažem, ja u to ne vjerujem. Nekolike osobe koje sam spomenuo, nisu jedine koje posjeduju složeni identitet. U svakome čovjeku se susreću mnogobrojne pripadnosti, koje se ponekad među sobom sukobljavaju i sile ga na bolan izbor... Ko u današnjoj Evropi ne opaža trzavice, koje će se neizbježno povećavati; između svoje pripadnosti jednoj višestruko sekularnoj naciji – Francuska, Španjolska, Danska, Engleska – i svoje pripadnosti kontinentalnoj zajednici koja se gradi ? I da Evropljani,također, osjećaju, od Baskije do Škotske, snažnu, duboku pripadnodt jednom regionu, njegovome narodu, historiji, jeziku ? Ko u Sjedinjenim Državama može misliti na svoje mjesto u društvu, bez pozivanja na prijašnje veze – afričke, španjolske, irske, židovske, italijanske, poljske i ostale ?..''
-----------------------------
Amin Maluf – ''Ubilački identiteti'' – Grasset, 1998. g. str. – 8;9;10.
Preveo – Seljak.
''Sotonina crkva'' od Arnaud Delalande (Arno D'laland) - roman o katarima, francuskim hereticima, sličnim bogumilima. Knjiga je romansirana interpretacija dijela povijesti i historijskih događanja. Nije puka historiografija, te je stoga privlačnija za čitanje. U njoj se, čak, mjestimice, govori i o vezama katara sa bogumilima na Balkanu, uključujući i Bosnu, naravno. Ono što se čitaoca osobito dojmi, pogotovo ako ima osjetljivu seljačku dušu kao ja - jesu scene spaljivanja živih sljedbenika sekte, od strane inkvizicije. Na stotine živih buktinja, što uz stravične krike ispuštaju dušu, ne poričući svoju vjeru...
![Forum [Bot]](./images/ranks/s.png "Forum [Bot]")
Jednu bih preporučio ljubiteljima ovoga žanra: ''Krstaški ratovi u očima Arapa'' od Amina Malufa. Prevedena je na ''naše'' jezike.
al mrzim kad su knjige prevedene na srpski i to posebno historijske, a još "posebnije" ako se radi o Arapima ili inače muslimanima u knjizi, a ono prevod ekavica. Pokvari mi čitanje. I ova koju sam čitala je srpski jezik.
ipak necem ja ratO da citam
