DRUGA SRBIJA

[Krokodil Behko]

VIDEO EMISIJA

Razgovor sa Dubravkom Stojanović o novoj knjizi „Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021“ u izdanju Biblioteke XX vek. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Peščanik.net, 22.11.2023.

https://pescanik.net/proslost-dolazi-1-deo/

[ironman]

VIDEO EMISIJA

Razgovor sa Dubravkom Stojanović o novoj knjizi „Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021“ u izdanju Biblioteke XX vek. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Peščanik.net, 22.11.2023.

https://pescanik.net/proslost-dolazi-1-deo/

Sve u sluzbi buducih ratova.
Osveta.
I obavezna uloga zrtve da bi imao razlog za osvetu. Projekt one ljige cosica.

[mishic]

Druga ili drugačija Srbija još uvijek je minorna i procentualno zanemariva u odnosu na onu prvu koja je glede kompletne njene prošlosti maksimalno mitologizirana. Uz to što je to dugoročan, kontinuiran i sveobuhvatan program ta mitologizacija je naročito od devedesetih godina i medijski od strane tamošnjih režima brižno njegovana do te mjere da uprkos što živimo u XXI stoljeću još uvijek jako veliki procenat i mladih i starih niti vjeruje bilo kome sem domaćim i ruskim medijima niti prati druge, naročito ne one Zapadne, od strane režima proskribirane, medije.

Neki dan sam imao priliku pročitati rezultate neke netom provedene ankete koja se bavila odnosom prema Kosovu i Bosni i Hercegovini i rezultati su zapanjujući. Da sada ne bubam procente po sjećanju ali najblaže rečeno oni su kao da su ih Vučić ili Dodik diktirali. Ovo što neki pokušavaju promjenu "klime" dokazati kroz ove koncerte i slične pokazatelje daleko je od realnih, potrebnih i nužnih promjena.

Ima tu nekog blagog šarenila od sredine do sredine ali ma da Beograd (što je normalno) prednjači, ni on a o ostalima da ne govorimo nisu, i što je još gore, dugo pod ovim uvjetima, neće promijeniti svoju percepciju.

Individualna nastojanja pojedinaca te dijela naučne i kulturne elite ne daju ni izdaleka zadovoljavajuće rezultate.

[Krokodil Behko]

Prošlost dolazi



DUBRAVKA STOJANOVIĆ30/11/2023

Zaključak iz autorkine nove knjige „Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021“, Biblioteka XX vek, 2023.

Nauka je nekada polazila od toga da je nacija ona zajednica koja ima zajedničku teritoriju, jezik, religiju i istoriju. Kada je ova definicija počela da se preispituje ukazalo se na to da gotovo ni jedna nacija ne živi na zaokruženoj i jasno ograničenoj teritoriji. Navodili su se primeri koji su pokazivali da pripadnici iste nacije mogu govoriti različitim jezicima, kao na primer Švajcarci, kao i da istim jezikom mogu govoriti različite nacije, kao što je slučaj sa engleskim, nemačkim, španskim… O tome da pripadnici iste nacije često pripadaju različitim religijama nije potrebno ni govoriti. Onda su se, od kraja osamdesetih, pojavile nove teorije, koje su naciju definisale kao zamišljenu zajednicu, u kojoj je imaginarno mnogo snažnije i važnije od bilo koje realnosti. Zahvaljujući tome, i istorija je prestala da važi kao integrišući faktor nacije. Nove istoriografske škole krenule su od nove premise: nije istorija ta koja povezuje naciju, već zajedničko sećanje.

Šta je zajedničko sećanje? Ako znamo da je istorija disciplina koja naučnim metodama analizira istorijske izvore, kako dolazimo do zajedničkog sećanja? Kako ono nastaje, ko je taj koji ga formuliše? Teoretičari se slažu da je sećanje rekonstrukcija prošlosti u funkciji sadašnjosti.1 Sadašnjost određuje šta ćemo pamtiti iz prošlosti, ona je ta koja pravi izbor događaja kojih se treba sećati, ona ih interpretira, nudi lekcije koje treba zapamtiti. Sadašnjost diriguje prošlosti kao nekom orkestru, kako je to slikovito opisao Italo Zvevo.2 Zbog toga je sećanje uvek politički proces. Nema sećanja izvan socijalnog okvira.3

U čemu je razlika između istorije i sećanja? Da li su to samo dve faze odnosa prema prošlosti? Da li najpre postoji sećanje na neki događaj, pa onda ono preraste u istoriju? Ili obrnuto? Ne, ništa od toga. Istorija i sećanje su suprotnosti, pisao je Pjer Nora,4 jedan od pokretača proučavanja kulture i politike sećanja. Sećanje je satkano od emocija i strasti, ono je afektivno, sakralizuje uspomene. Istorijska nauka je sekularna, naučna, kritička i racionalna.5 Sećanje stalno ponavlja prošlost u sadašnjosti, dok je istorija drži na distanci i fiksira u vremenu u kome se dogodila. Sećanje je apsolutno, istorija je relativna.6 Istorija je kao hemija, sećanje kao alhemija; istorija je astronomija, sećanje astrologija, kaže drugi veliki francuski istoričar Žak Le Gof.7 Istorija traži sličnosti i kontinuitete, sećanje traži posebnosti i diskontinuitete. Sećanje ne vidi promene i faze u prošlosti, za istoriju su upravo one ključne, kaže Jan Asman.8 Ovaj nemački egiptolog kaže i da je za sećanje sve jedinstveno i neuporedivo, dok je za istoriju sve univerzalno i podložno poređenjima. Za istoriju prošlost je završena, za sećanje ona ne prolazi, ona je deo sadašnjosti, pisao je Filip Žutar.9 Sećanje se odvojilo od istorije, postalo je vrednost po sebi. Jedina veza između istorije i sećanja je u tome što istorija kao nauka proučava sećanje, kao odvojeni entitet.

Gde su tu udžbenici istorije? Mislim da je i ova knjiga dokazala početnu hipotezu da udžbenici istorije nisu proizvod istoriografije, već da su oni jedan od nosilaca sećanja. Oni su „otporni na uticaj istoriografije“, kako je to elegantno napisao Stefano Petrungaro.10 Da nije tako, ne bi se mogli drugačije objasniti svi „zaboravljeni“ ili „dopisani“ podaci koji su analizirani u ovoj knjizi, kao što ne bi bilo moguće ni toliko menjati tumačenja prošlosti kao što se dogodilo tokom poslednjih sto godina u srpskim školskim knjigama. Zbog toga možda nije dovoljno reći da su udžbenici istorije samo puki nosioci sećanja. Oni su, kako kaže Snježana Koren, „primarni instrument prenošenja službeno sankcionisanog sećanja“.11

Zbog toga su udžbenici opasni. Učenici sigurno neće naučiti sve što u njima piše. Još će manje zapamtiti. Ali, uz druge nosioce politike sećanja, udžbenici učestvuju u formiranju socijalnog okvira pamćenja iz kojeg proističe pamćenje svakog pojedinca. Usudila bih se da kažem da su udžbenici možda i najvažnija karika u kreiranju ovog okvira, jer su direktan proizvod države. To je državno odobrena politika sećanja, a država, kako kaže Jelena Đureinović,12 nema konkurenciju kada je proizvodnja sećanja u pitanju. Borba za monopol nad sećanjem je borba za moć, a u toj borbi država je neprikosnoveni pobednik.

Država je ključni tvorac politike istorije, koja se, kako kaže Magdalena Najbar Agičić,13 nalazi u istoj ravni sa politikom zdravstva, politikom poljoprivrede, rudarstva… Zbog toga je analiza politike istorije istovremeno i analiza državne politike, tačnije same države. Politika istorije nam detektuje da li je država autoritarna, jer isključuje i zabranjuje pluralnost sećanja ili je demokratska, jer to podstiče. Da li je njena identitetska politika zatvorena, isključiva i nacionalistička ili nije. Ako zaista to sve možemo da vidimo iz politike istorije jedne države, da li je ova knjiga pomogla da iz tog ugla sagledamo istoriju Srbije u dugom trajanju od Balkanskih ratova do danas? Ako jeste, kako ta istorija izgleda? Razmišljanja o tome biće ovde izneta na tri nivoa – promene činjenica, promene u konstrukciji identiteta i promene u filozofiji istorije.

Promene na nivou činjenica i njihovih tumačenja u srpskim udžbenicima istorije objavljivanim od 1913. do 2021. godine, potvrđuju tezu da su oni potpuno zavisni od trenutnih političkih potreba sadašnjosti. Zbog toga je bilo moguće da se u nekima od njih ne pomene činjenica da se „večni neprijatelj“ Turska borila na istoj strani sa Srbijom u Drugom balkanskom ratu. Tako je u prvim udžbenicima objavljenim u socijalizmu preskočen ceo Drugi balkanski rat, da se ne bismo zamerili tada prijateljskoj, socijalističkoj Bugarskoj. Zbog uticaja trenutnih političkih interesa bilo je moguće da se u udžbenicima objavljivanim u vreme postojanja Jugoslavije pronalaze hiljadu godina dugi procesi koji su tobože neminovno vodili njenom stvaranju, da bi, posle raspada zajedničke države, moglo sve to da se poništi i da se kaže da jugoslovenske ideje u Srbiji nikada nije ni bilo. I činjenice o Drugom svetskom ratu doživele su potpunu promenu. Tako je posle 2000. godine u udžbenicima moglo da piše da su partizani bili ti koji su sarađivali sa okupatorom i vršili zločine, dok su četnici prikazani kao antifašisti. I činjenice o četničkoj kolaboraciji sa Nemcima i zločinima su „zaboravljene“. Šta tek reći o tome kako je u poslednjih sto godina prikazivan Gavrilo Princip, koji je od jugoslovenskog rodoljuba u međuratnim udžbenicima, u socijalističkom periodu postao napredni omladinac, da bi danas bio srpski junak.

Tako dramatične manipulacije istorijskim činjenicama ne bi bile moguće da su udžbenici deo istoriografije. Svi ovi primeri dokazuju da su oni deo vrlo promenjivog zajedničkog sećanja, direktan rezultat državne politike istorije. Ali, oni su i više od toga. U mnogo čemu oni su bliži književnoj fikciji nego istorijskoj nauci. Jer, kako objasniti da je posle raspada Jugoslavije Prvi svetski rat prikazan kao srpski poraz ako ne uticajem Dobrice Ćosića? Isto je i sa Drugim svetskim ratom. I on je u udžbenicima prikazan kao srpski poraz, između ostalog i pod uticajem književnih dela koja su u javnost uvela revizionističke narative i Srbiju vezala za četništvo. Kako ne primetiti da činjenice iznete u udžbenicima često izgledaju kao da su preuzete iz Knjige o Milutinu Danka Popovića, a ne iz postojeće istoriografske literature?

Ali, u ponekim slučajevima podaci koji se mogu naći u udžbenicima čak nisu ni iz književnosti. Stefano Petrungaro je primetio da su noviji hrvatski udžbenici suviše pod uticajem javnog diskursa.14 Prevedeno na direktniji jezik, mogli bismo reći da su srpski udžbenici bliži današnjem tabloidnom novinarstvu, kafanskim ili slavskim razgovorima o prošlosti. To vidimo iz opisa mnogih događaja analiziranih u ovoj knjizi, pre svega onih najnovijih. Iako o ratovima 90-ih postoje mnoge naučne knjige i iako o njima imamo dostupnih istorijskih izvora više nego o Drugom svetskom ratu, ti događaji prikazani su onako kako ih predstavljaju naslovne stranice vlastima bliske žute štampe. I to ne samo zbog toga što se od činjenica navode samo one koje odgovaraju „našoj strani“, već i zato što je jezik kojim su pisane lekcije sasvim nalik na onaj sa novinskih kioska. Na primer, u većini najnovijih školskih knjiga piše da je Zorana Đinđića ubio kriminalni Zemunski klan, iako je dokazano i na sudu presuđeno da su atentat izvršili pripadnici Specijalnih antiterorističkih jedinica.

Na drugom nivou je pitanje identitetskih formula koje se prenose preko nastave istorije. Budući da se, uz geografiju i maternji jezik, istorija u dokumentima Ministarstva prosvete vodi kao identitetski predmet, posebno je važno analizirati ovaj nivo zloupotreba prošlosti. I to ne samo zato što školske knjige utiču na nove generacije i formiraju ih, već zato što su istovremeno odraz politike i ideologije vremena u kome su udžbenici nastali. Drugi deo ove knjige posvećen je upravo identitetskim pitanjima. Slika koja se dobija iz ove analize krajnje je zabrinjavajuća.

Više puta je u ovoj knjizi ponovljeno da su porazi za naciju važniji od pobeda. Oni su ti oko kojih se homogenizuje zajednica, oko kojih se „zbijaju redovi“. Analiza načina na koje su predstavljene pobede i porazi u srpskim udžbenicima u toku poslednjeg veka pokazala je da je sa pojavom nacionalizma u politici istorije došlo do dramatičnog preokreta. Od pobedničkog narativa, koji je sa ponosom krasio sve generacije školskih knjiga objavljenih od vremena Balkanskih ratova do devedesetih godina 20. veka prešlo se na gubitnički narativ. Zbog nacionalističke potrebe da se stvori psihološka osnova za revanšizam, udžbenici istorije su, od devedesetih godina 20. veka, počeli srpsku istoriju da prikazuju kao niz poraza i propuštenih prilika. Takvo prikazivanje prošlosti posledica je promene odnosa prema Jugoslaviji, koja se, u dominantnom narativu, od vekovnog sna pretvorila u noćnu moru i tamnicu naroda. Ako je Jugoslavija od najveće srpske pobede postala najveći poraz, onda je i cela savremena istorija dobila taj gubitnički preliv.

Ono što dodatno zabrinjava je što je poraz u udžbenicima prikazan kao traumatičan poraz. Trauma se stalno obnavlja, parališe društvo i ne dozvoljava mu da iz toga stanja izađe. Trauma je subverzivna i osvetnička, pa Alaida Asman zaključuje da preobraćanje traume u čast, umesto u dostojanstvo, blokira razvojnu mogućnost društva.15 Zarobljeno društvo je neosetljivo za patnje drugih, ono je narcisoidno, vidi samo sebe, gubi vezu sa realnošću. Takvo društvo iskrivljeno tumači i prošlost i sadašnjost i budućnost, najčešće u ključu teorija zavera, koje ga opsedaju, pa nije u stanju da vidi izlaz iz duboke krize.

Isti rezultat se dobija i analizom slike heroja i žrtava u srpskim udžbenicima istorije. Heroji, kao i pobede, neophodni su za podizanje nacionalnog ponosa i samopouzdanja, ali su žrtve daleko upotrebljivije za nacionalnu mobilizaciju. One bude sažaljenje i empatiju, zahvaljujući njima se lakše podižu snažne emocije. Ova knjiga je pokazala da je u toku poslednjih 110 godina u srpskim udžbenicima bilo svega – i stalnog govora o žrtvama i herojima, i smena na mestu vrhovne žrtve, i dramatičnih promena na mestu glavnih zločinaca. Ali, ovde je posebno zabrinjavajući prelazak sa herojske na samoviktimizujuću sliku prošlosti, što je rezultat prevladavanja nacionalističke ideologije, sve većeg zatvaranja i samoizolacije. Taj paranoični i samosažaljivi način čitanja sopstvene istorije krajnje je opasan, jer identifikacija sa žrtvama razvija osećaj ugroženosti, podstiče naciju da bude stalno spremna za odbranu, ali i za napad. Biti žrtva oslobađa od svih etičkih normi, žrtva ne može biti kriva. I sve joj je unapred oprošteno.

Treći važan pokazatelj identitetskih politika su načini na koje su prikazani „drugi“. Poglavlje ove knjige posvećeno „prijateljima“ i „neprijateljima“ pokazalo je još jednu izrazito zabrinjavajuću sliku. Od Jugoslavije, zemlje koja se ponosila svojim vezama sa susednim narodima i celim svetom, koja je bila promoter miroljubive koegzistencije i vođa Trećeg sveta, stigli smo do Srbije, koja danas, sudeći po školskim knjigama, vidi sebe kao zemlju okruženu neprijateljima. Ta ksenofobična i paranoidna slika, koja je postepeno nastajala u toku poslednjeg veka, naglo pogoršanje je doživela posle pobede nacionalističke ideologije i sa dolaskom Slobodana Miloševića na vlast. Od tada do danas su kao „neprijatelji“ prikazani i narodi koji su činili Jugoslaviju. Zatim svi zapadni narodi. Zatim i Rusi, odnosno Sovjeti, koji su prešli na stranu „neprijatelja“ zbog snažnog antikomunizma u poslednjim generacijama srpskih udžbenika, u kojima je čak i oslobođenje Srbije u Drugom svetskom ratu prikazano kao okupacija. U jednom od najnovijih udžbenika iz spiska „prijatelja“ nestali su i Crnogorci. I oni su se u udžbenicima objavljenim posle 2021. godine priključili narodima koji Srbima čine zlo.

Ovakva slika prošlosti potvrđuje tezu Ernesta Renana da naciju povezuje pogrešno razumevanje prošlosti i mržnja prema susedima.16 Ali, u srpskim udžbenicima istorije objavljenim posle devedesetih godina ova mržnja se proširila i na druge narode, što još jedanput svedoči o tome da su udžbenici bliži javnom diskursu o prošlosti nego naučnim rezultatima, jer ovako paranoidne slike prošlosti nema ni u jednoj naučnoj studiji. Ona je posledica ksenofobnog nacionalističkog zatvaranja od vremena Miloševića do danas, nerazumevanja spoljnog sveta i anksiozne začaurenosti srpskog društva koje je, kako je govorila Latinka Perović „ispalo iz istorije“.

Na kraju, kakvu filozofiju istorije možemo da vidimo analizirajući načine na koje je predstavljena prošlost u školskim knjigama? Pored svih manipulacija činjenicama, prikrivanja, selekcije ili namernih faktografskih grešaka u udžbenicima je vidljivo i paranaučno tumačenje istorije. Radi se, u prvom redu, o načinima na koje se predstavlja tobožnje kretanje istorije. To kretanje prikazano je na teleološki način. U nekim slučajevima se tvrdi da se istorija ponavlja, kao kružno kretanje, večno vraćanje istog. Taj pogled na istoriju je deterministički, po njemu je budućnost unapred određena, „istorija će se vratiti“.

Slično je i sa drugim teleološkim pristupom, po kome istorija ima cilj. Ona je i u takvom viđenju prikazana kao determinisani, zadati put, samo što njeno kretanje nije ciklično već pravolinijsko. Ovaj cilj se ideološki definiše, pa samim tim i menja. U vreme Kraljevine Jugoslavije u udžbenicima je prikazivano kao da je 1200 godina duga istorija imala jedan jasan cilj – stvaranje Jugoslavije. Svo to vreme, sve prepreke i svi događaji kao da su bili tu samo da bi se dodatno učvrstio ovaj cilj. U socijalističkoj Jugoslaviji, ovaj cilj je bio komunistički poredak, stvaranje besklasnog društva i odumiranje države. Posle raspada Jugoslavije i sloma socijalizma, ostao je samo jedan cilj – nacionalna država. Istorija će zaobići ili preskočiti sve prepreke, nadvladati propuste i pogrešne odluke i dovesti do države u kojoj će živeti naša nacija.

Treća vrsta autoritarnog pristupa istoriji u školskim knjigama je njeno prikazivanje kao prirodne pojave. Na taj način se najčešće govori o ratovima. Oni su prikazani kao letnje oluje, koje počinju lokalno ali se onda razbuktaju i prošire, same od sebe. Kaže se da oni „izbijaju“, da se „prelivaju“, „rasplamsavaju“ ili „razbuktavaju“ ili zahvataju neke teritorije, kao da je u pitanju požar. Đacima se ne objašnjava da je rat komplikovana i skupa stvar, da ga neko priprema i planira, organizuje i finansira, pokreće, snabdeva… I u ovom narativu istorija izgleda kao neminovnost, kao što su to pojave u prirodi.

Sva tri načina opisivanja istorije su deterministička, fatalistička i nedemokratska. Deterministička i fatalistička jer je istorija prikazana kao sila koja ima zacrtan tok, tok koji postoji nezavisno od ljudi, kojim vladaju zakoni slični mističnoj višoj sili. Stvara se utisak kao da istorija upravlja ljudima, a ne oni njom. Zato su ovakva tumačenja istorije dubinski nedemokratska. Ona polaze od toga da pojedinci i društva ne utiču na istorijske događaje, pa da samim tim nemaju ni odgovornosti za njih. Kao „izvršioci istorije“ oni ne polažu račune. U takvom sistemu verovanja građani gube želju da učestvuju u političkom životu, što je osnova defetizma i poznate izjave da „ionako ništa ne možemo promeniti“. Kako Karl Poper pokazuje, takvo viđenje najbolja je osnova zatvorenog društva, onog koje rađa autoritarne poretke, jer se „vođa“ neminovno pojavljuje da bi sproveo nalog „istorije“ i narod srećno doveo do „cilja“.

Istorija nije ništa od svega toga. Ona nema cilj, nikuda ne odlazi, pa se ne može ni vratiti. Ona je dinamičan tok na koji utiče niz procesa dugog trajanja prepletenih brzim političkim događajima u kojima grupe, društvene elite i pojedinci donose odluke. Pokazano je u ovoj knjizi i koliko je teza o istoriji kao identitetskom predmetu manipulativna. Ova teza poništava istoriju kao nauku i svodi je na vrstu civilne religije, koja se ne sme preispitivati. Jer, „zbog istorije smo ovo što smo“. Samo – zbog koje istorije? Jer, dijametralno suprotna tumačenja prošlosti prikazana u ovoj knjizi nedvosmisleno dokazuju besmislenost takve tvrdnje. Ili nam se i identitet takođe dijametralno menjao sa svakim zaokretom u interpretaciji istorije? Time je potvrđeno i to da naciju ne čini zajednička istorija, već zajedničko sećanje, ono za koje je ovde rečeno da je u potpunosti izraz sadašnjih političkih potreba. To dalje znači da je i konstrukcija identiteta samo izraz ovih istih dnevnih potreba, odnosno da čvrstog, stabilnog, stalnog i temeljenog nacionalnog identiteta nema.

Složenost i mnogoznačnost istorije nije lako dočarati na skučenom prostoru nastavnih programa, ali bi za početak bilo dovoljno prikazati mišljenje različitih strana o jednom događaju ili pojavi. Prikazati da je u svakom trenutku bilo različitih rešenja, kao i različitih pojedinaca i grupa koji su ih predlagali. Videlo bi se da je istorija uvek polje izbora, što bi odbacilo sliku o istoriji kao sudbini na koju ljudi ne mogu uticati. Tako bi se i oslobodio narativ o prošlosti. On više ne bi bio dogma, već otvoreno polje dijaloga i suprotstavljenih argumenata na osnovu naučno dokazanih činjenica.

Smisao saznanja istorije je u uočavanju svih ponuđenih mogućnosti i u razmišljanju o razlozima zbog kojih je jedna prevagnula. Na taj način se prenosi dragoceni aparat kritičkog mišljenja o prošlosti koji može pomoći da se razume sadašnjost. Međutim, nasuprot tome, đaci se uče istorijskom determinizmu, koji isključuje slobodno i kritičko mišljenje, i ustoličava sistem mišljenja u kome se prauzrok može po potrebi menjati, a da suština ostane netaknuta. Suština ostaje dubinsko autoritarno shvatanje sveta koje je starije od svakog drugog sistema. Nedemokratski sistemi se iz njega reprodukuju. Zbog toga je zabrinjavajuća slika Srbije koja se stiče analizom udžbenika istorije kao najupečatljivijih predstavnika politike istorije jedne države. Na ovoj slici Srbija izgleda samoizolovana, ksenofobična, anksiozna i traumatizovana. Zadatak istorije kao nauke je da, kako je pisao Žak Le Gof, oslobađa društvo, a ne da ga zarobljava.17 Istorija je u Srbiji izneverila samu sebe.

Sadržaj

Predgovor
Prvo poglavlje: BALKANSKI RATOVI
Tumačenja spoljnopolitičkih uzroka Balkanskih ratova
Ocene Balkanskih ratova
Ekspedicije preko severne Albanije
Tumačenja Drugog balkanskog rata
Drugo poglavlje: PRVI SVETSKI RAT
Treće poglavlje: DRUGI SVETSKI RAT
„Pustite činjenice da govore“
27. mart
Ustanci
Sedam ofanziva
Savezničko bombardovanje 1944. godine
Oslobođenje
Ideološke promene
Građanski rat ili ko je prvi počeo?
Revolucija i kontrarevolucija
Otpor i kolaboracija
Srpstvo vs. bratstvo i jedinstvo
Četvrto poglavlje: RATOVI 1991-1999.
Kada je počeo raspad Jugoslavije?
Kako su se ratovi odvijali?
Ko je prvi počeo?
Šta se desilo u Bosni i Hercegovini?
Kosovo
Rat kao večno vraćanje istog
Rat kao prirodna pojava
Peto poglavlje: POBEDE I PORAZI
Slavne pobede
Pobednički poraz
Pobeđena pobeda
Traumatični poraz
Šesto poglavlje: HEROJI I ŽRTVE
Heroizacija prošlosti 1913-1993.
Herojstvo
Kolektivni heroji
Individualni heroji
Žrtve
Zločinci
Preokret: samoviktimizacija 1993-2021.
Preispitivanje herojstva
Novi identitet kolektivnog heroja
Novi individualni heroji
Veličanje žrtve
Novi zločinci
Sedmo poglavlje: PRIJATELJI I NEPRIJATELJI
Otvaranje 1913-1993.
Socijalistički period
Zatvaranje 1993-2021.
Zaključak

Biblioteka XX vek, novembar 2023.

Peščanik.net, 30.11.2023.

[Julia-Klara]

odoh citat

a valja i knjigu ganjat pa kupit

[Sioux]

Dogovorili smo se da prvo pročitaš Dalimilovu kroniku..

[Julia-Klara]

Sa mnom se ti nesto dogovarao? Ne sjecam se

Istorija nije ništa od svega toga. Ona nema cilj, nikuda ne odlazi, pa se ne može ni vratiti. Ona je dinamičan tok na koji utiče niz procesa dugog trajanja prepletenih brzim političkim događajima u kojima grupe, društvene elite i pojedinci donose odluke. Pokazano je u ovoj knjizi i koliko je teza o istoriji kao identitetskom predmetu manipulativna. Ova teza poništava istoriju kao nauku i svodi je na vrstu civilne religije, koja se ne sme preispitivati. Jer, „zbog istorije smo ovo što smo“. Samo – zbog koje istorije? Jer, dijametralno suprotna tumačenja prošlosti prikazana u ovoj knjizi nedvosmisleno dokazuju besmislenost takve tvrdnje. Ili nam se i identitet takođe dijametralno menjao sa svakim zaokretom u interpretaciji istorije? Time je potvrđeno i to da naciju ne čini zajednička istorija, već zajedničko sećanje, ono za koje je ovde rečeno da je u potpunosti izraz sadašnjih političkih potreba. To dalje znači da je i konstrukcija identiteta samo izraz ovih istih dnevnih potreba, odnosno da čvrstog, stabilnog, stalnog i temeljenog nacionalnog identiteta nema.

eeeeee

knjiga u Srbiji kosta 11 eura fatam vezice pa mi mozda i dodje uskoro
Moram reci sestri da pogleda u BC i ponese ako bude bilo

[Julia-Klara]

Druga ili drugačija Srbija još uvijek je minorna i procentualno zanemariva u odnosu na onu prvu koja je glede kompletne njene prošlosti maksimalno mitologizirana. Uz to što je to dugoročan, kontinuiran i sveobuhvatan program ta mitologizacija je naročito od devedesetih godina i medijski od strane tamošnjih režima brižno njegovana do te mjere da uprkos što živimo u XXI stoljeću još uvijek jako veliki procenat i mladih i starih niti vjeruje bilo kome sem domaćim i ruskim medijima niti prati druge, naročito ne one Zapadne, od strane režima proskribirane, medije.

Neki dan sam imao priliku pročitati rezultate neke netom provedene ankete koja se bavila odnosom prema Kosovu i Bosni i Hercegovini i rezultati su zapanjujući. Da sada ne bubam procente po sjećanju ali najblaže rečeno oni su kao da su ih Vučić ili Dodik diktirali. Ovo što neki pokušavaju promjenu "klime" dokazati kroz ove koncerte i slične pokazatelje daleko je od realnih, potrebnih i nužnih promjena.

Ima tu nekog blagog šarenila od sredine do sredine ali ma da Beograd (što je normalno) prednjači, ni on a o ostalima da ne govorimo nisu, i što je još gore, dugo pod ovim uvjetima, neće promijeniti svoju percepciju.

Individualna nastojanja pojedinaca te dijela naučne i kulturne elite ne daju ni izdaleka zadovoljavajuće rezultate.

Apsolutno tacno, ali i samo zbog tog malog procenta ljudi koji su "normalni", ne mozemo sve Srbe nazivati cetnicima i zlocincima.
Ja znam da mi podsvjesno imamo svi taj neki animozitet, ali ako realno pogledamo, moramo priznati da i "svakom kukolju ima i zita" (upravo tako kako sam pisala, ne ona ustaljena verzija poznata u narodu)

[Sioux]

Poznata u kom narodu?

Sa mnom se ti nesto dogovarao? Ne sjecam se

Istorija nije ništa od svega toga. Ona nema cilj, nikuda ne odlazi, pa se ne može ni vratiti. Ona je dinamičan tok na koji utiče niz procesa dugog trajanja prepletenih brzim političkim događajima u kojima grupe, društvene elite i pojedinci donose odluke. Pokazano je u ovoj knjizi i koliko je teza o istoriji kao identitetskom predmetu manipulativna. Ova teza poništava istoriju kao nauku i svodi je na vrstu civilne religije, koja se ne sme preispitivati. Jer, „zbog istorije smo ovo što smo“. Samo – zbog koje istorije? Jer, dijametralno suprotna tumačenja prošlosti prikazana u ovoj knjizi nedvosmisleno dokazuju besmislenost takve tvrdnje. Ili nam se i identitet takođe dijametralno menjao sa svakim zaokretom u interpretaciji istorije? Time je potvrđeno i to da naciju ne čini zajednička istorija, već zajedničko sećanje, ono za koje je ovde rečeno da je u potpunosti izraz sadašnjih političkih potreba. To dalje znači da je i konstrukcija identiteta samo izraz ovih istih dnevnih potreba, odnosno da čvrstog, stabilnog, stalnog i temeljenog nacionalnog identiteta nema.

eeeeee

knjiga u Srbiji kosta 11 eura fatam vezice pa mi mozda i dodje uskoro
Moram reci sestri da pogleda u BC i ponese ako bude bilo

Паул Јосеф Гебелс (Paul Joseph Goebels, 1897—1945), министар пропаганде у нацистичкој Немачкој од 1933. до 1945. године: “Одузмите народу историју, и у првој генерацији постаће руља, а у другој генерацији ћете са њима моћи да управљате као са стоком“.

[Julia-Klara]

Sta pokusavas? Ne kontam.

Izgleda mi da si procitao samo to sto sam citirala, ne cijeli tekst, tako da...

[Julia-Klara]

Spada li Svetislav Basara u drugosrbijance? Vrijedi procitati...


“Srbija ne zna živjeti u miru. Ne samo s drugima, nego ni sa sobom”

Usud Srbije je, tvrdi najznačajniji živi srpski pisac Svetislav Basara, da joj uvijek nešto nedostaje – jednom su to elementarne ljudske slobode, drugi put benzin, treći put dio teritorija. “Ne pamtim dan”, kaže ovaj enfant terrible srpske kulturne i političke scene i autor više od četrdeset romana, zbirki priča, drama i eseja, “u kojem je u Srbiji bilo sve u redu, u kojem nije bilo neke histerije, neke nestašice ili neke pomame. Srbija je uvijek bez nečega i nešto je uvijek izvan Srbije”.

Dobitnik petnaestak najprestižnijih književnih nagrada, uključujući dvije NIN-ove, Basara je 2023. godine objavio tri knjige: s piscem Brankom Kukićem zbirku eseja Savez duhova, zatim Tajnu istoriju Bajine Bašte, a onda i roman Rekapitulacija. Pored toga, pet puta tjedno piše kolumne za beogradski Kurir, a jednom tjedno na Kurir televiziji uređuje i vodi talk show Crveni karton. Na pitanje kako stiže, Basara odgovara da samo radi svoj posao.

Problem su građanski intelektualci

“Kirurzi operiraju najmanje pet puta tjedno, mnogi popodne rade na privatnim klinikama”, kaže za Telegram. “Svaki se posao mora raditi svaki dan, ne vidim zašto bi novinarski (i spisateljski) posao bili izuzetak. Ne znam, konačno, što bih radio kad ne bih svaki dan radio, pogotovo u ovim godinama. Dok sam bio mlad, mogao sam povazdan i dokoličariti i smucati se po kafanama, ali to mi odavno nije zabavno. A i da mi je zabavno, ne bih imao s kim dokoličariti i piti. Nema više čak ni kafanskog društvenog života, sve je manje i ljudi s kojima bih sjedio. Svi ovi poslovi oduzimaju mi maksimum pet sati dnevno, što je manje i od onih Marxovih osam sati rada.”

Sve je, kažete, manje ljudi s kojima biste sjedili. Kome biste danas najradije dali crveni karton?

Ne ide to u životu kao u nogometu. Pogotovo ne u Srbiji. U Srbiji svi koji bi i trebali dobiti simbolični crveni karton, dobivaju zeleno svjetlo: sva im se vrata otvaraju, svi rade za njih, uključujući i one koji su navodno protiv takvih. Problem Srbije nisu Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i Aleksandar Vučić – ponekad mi se čini da su i oni žrtve.

Nego ko je problem?

Problem Srbije su “građanski intelektualci” i elita, za koju je Mirko Kovač s pravom rekao da je gora od rulje; oni koji nisu izgradili nikakav obrambeni mehanizam protiv uspona takvih ličnosti. Srpsko društvo naprosto nema imuni sistem koji bi odbacivao ličnosti poput gore navedenih. Štoviše, mislim da srpsko društvo, ne uvijek svjesno, stvara takve ličnosti. Priča o Miloševiću ili Vučiću, koji su se pojavili niotkuda i koji vladaju strahom, najobičnija je glupost.

Zašto je glupost?

Zato što je između 1987. i 1999. godine 99 postotaka srpske populacije podržalo Miloševića i projekt velike Srbije Dobrice Ćosića. S izuzetkom Beogradskog kruga, u kome je bilo manje od stotinu ljudi, malo tko je imao nešto protiv ideje o Srbiji na liniji Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica. Srpsko društvo sklono je psihičkim epidemijama, zato što ono nije zajednica slobodnih građana, nego aritmetički skup.

Filozof Ivan Milenković vaš roman Rekapitulacija nazvao je “čudom od romana”, iskorakom u odnosu na Kontraendorfin, i to “u onoj mjeri u kojoj je Kontraendorfin iskorak u odnosu na Andrićevu lestvicu užasa“. Što je onda Total Recall, roman koji pišete? U kojem smislu bi vaš novi roman mogao biti iskorak u odnosu na Rekapitulaciju?

Sva ta tri romana su, svaki na svoj način, bili figurativni čekići kojima sam razbijao idole u čemernom poganskom hramu srpskog nacionalizma i nacionalističkog pentena. De Maistre je svojevremeno pisao da propast jedne nacije počinje propadanjem njenog jezika. Kao da je de Maistre opisivao Srbiju, koju pustoši stravično siromaštvo jezika, koje opet proizvodi “siromaštvo svijetom” i koje odzvanja od rogobatnih, otrcanih, patetičnih, pseudoepskih fraza o ugroženosti “srpskih svetinja i svega srpskog”. Jezički idoli se mogu srušiti u književnosti; da bi se nešto promijenilo, moraju se srušiti politički idoli, a za to nema političke volje.

Srpska opozicija, koju radije zovem Vučićeva konkurencija, nema snage, a vjerojatno ni pameti – jer da ima pameti, našla bi i snage – da izađe na scenu s političkim programom, a ne varijacijama nacionalnog programa, tj. populizma s demokratskim likom. Imali smo to za vrijeme Borisa Tadića i Vojislava Koštunice – vidjeli smo na šta to sliči, ali smo zaboravili. Kakvu ću priču napraviti od ostataka dekonstruiranog jezika u sljedećem romanu, to još ne znam. Ipak, mislim da će to suštinski biti ista priča s novim detaljima.

Prilazeći svijetu s dvije strane” (Miljenko Jergović), sa svojim prijateljem, piscem i urednikom časopisa Gradac Brankom Kukićem, objavili ste knjigu eseja Savez duhova. Jergović bi rekao – savez odmetnika. Jeste li zaista odmetnik?

Treba reći da su svi eseji iz knjige Savez duhova davno objavljeni. Kukić ih je samo sistematizirao i poredao po nekom unutrašnjem osjećaju tako da pričaju zasebnu, koherentnu priču. Odmetnik, to je prejaka riječ.

Što je prava riječ?

Prava riječ za moju poziciju je autsajder, za koju ne postoji pravi prijevod. Baš prava riječ!

Zašto?

Sav život stojim po strani od svih mainstreamova i svih loših i dobrih srpskih društava. A kad smo već kod dobrih i loših društava, društva iz birtija na Ibarskoj magistrali, u koja sam povremeno zalazio, neusporedivo su bolja od dobrih društava iz elitnih beogradskih kvartova. Dok sam bio mlađi, mislio sam da je to nedostatak, blaži oblik sociopatije; odavno uviđam da je to bila prednost koju nisam oduvijek znao cijeniti.

S Kukićem ste prijatelj četiri desetljeća. Je li vas teže imati za prijatelja ili za neprijatelja, što mislite?

To prijateljstvo traje duže od četiri desetljeća. Da je bilo preteško, Kukić ne bi izdržao. A pošto i moji neprijatelji nekako izdržavaju, onda mu dođe na isto. Teško je povremeno i meni podnositi – mene. Valjda je tako sa svima: osnovna stvar je postaviti neke granice i prijateljstvu i neprijateljstvu.

“Pisanje je za mene bludni čin”, kaže Mirko Kovač. A za vas?

Pisanje je za mene ropski rad. U početku nije bilo tako, bilo je pravo zadovoljstvo. Ali to vam je kao s heroinom: dok se ne stvori ovisnost, sve izgleda bajno; kasnije treba sve više i više heroina da bi ovisnik uopće funkcionirao. I to na jedvite jade. Tako i ja: pišem da bih funkcionirao. Gore se osjećam kad ne pišem. O tome kako to izgleda, možda bi nešto mogla reći rečenica iz romana koji pišem: “Povukao sam se u egzil, u selo B (u S-skoj guberniji), u namjeri da poradim na konceptu radikalnije poetike, to se, međutim, pokazalo nemogućim – svaki sledeći korak u radikalizaciji morao bi biti ili ničeansko ukucavanje rečenica čekićem u glave, ili kafkijanski postupak urezivanja proze u kožu čitaoca”. Svatko valjda ponekad ima onaj osjećaj da bi volio izaći iz vlastite kože.

A vi?

Imam osjećaj da bih volio da izađem iz jezika.

Je li, izašavši iz života, nekad svemoćni “otac nacije” Dobrica Ćosić na neki način izašao i iz sjećanja Srba? Imate li dojam da je Ćosić odavno zaboravljeni pisac?

Da, onoliko koliko svaki srpski pisac bude zaboravljen čim umre. Ali Ćosićeve knjige i dalje izlaze, i dalje se čitaju. Vidim da njegova kći misli da se ne čitaju onoliko koliko smatra da se trebale čitati i koliko je Ćosić za života mislio da se trebaju čitati. Dokle god Srbija tavori u ovakvom stanju duha – koji Ćosić nije stvorio, prije bi se moglo reći da je taj duh stvorio njega – romani Dobrice Ćosića ostat će produžetak velikosrpske politike književnim sredstvima. Evo, tu je nedavno, uz veliku pompu, posthumno promovirana Ćosićeva Knjiga o Titu. Ni to nije prošlo bez ćosićevskih mistifikacija, tipa “deset godina je čekala da bude objavljena”.

Što je čekala?

Nije objašnjeno.

Zaboravivši Dobricu Ćosića, što srpsko društvo zapravo pokušava zaboraviti, znate li?

Srpskom društvu ne treba Ćosić da bi bilo što zaboravilo. A zaboravlja sve što je važno. Ćosić, uostalom, nikad i nije bio agens zaborava; bio je (i ostao) tvorac lažnog sjećanja.

U pristupnom govoru SANU, Ćosić je 1976. kazao da su Srbi dobitnici u ratu, a gubitnici u miru. Tu je mudrost, povjerio se kasnije Slavoljubu Đukiću, pročitao na nadgrobnom spomeniku na seoskom groblju u rodnoj Velikoj Drenovi. Ima li istine u navedenom Ćosićevom mudrovanju?

Moglo bi se to i ovako postaviti: ako u Ćosićevim iskazima ima istine, tim gore po istinu. A istinito je da je Srbija u dva velika svjetska rata bila na strani pobjednika. Nije istina da je nakon tih ratova izgubila. Problem je što nije dobila sve što je htjela dobiti, a još veći problem je što nije točno znala što hoće dobiti. A hoće, u stvari priviđa da hoće, dobiti Srbiju u granicama Dušanova carstva, premda već 200 i kusur godina nije u stanju urediti ni teritorij kojim raspolaže. Vratimo se na dobivanje u ratu i gubljenje u miru. Kad se to tako kaže, kolektivno nesvjesno odmah reagira ovako – Aha, dobili smo u ratu, izgubili smo u miru; hajdemo ponovo ratovati da bismo osvojili to što smo izgubili u miru. Tako je na kraju i bilo.

Kako?

Srbija je povela još jedan rat, izgubila ga, i nastavila i dalje gubiti u miru. Srbija gubi u miru zato što ne zna – a vjerojatno i ne želi – živjeti u miru. Ne samo s drugima, nego ni sa sobom.

Zašto se naoružavaju Srbija i Hrvatska, što mislite?

Za Hrvatsku ne znam. Srbija se naoružava zato što je izgubila u miru.

Mislite da na prostoru nekadašnje Jugoslavije ima potencijala za nove sukobe?

Kad ga to nije bilo? I zašto ga sad ne bi bilo?

Zato što, na primjer, imamo iskustvo 1990-ih. Srpska povjesničarka Latinka Perović kaže da su način na koji se raspala Jugoslavija i ubojstvo Zorana Đinđića “naši najveći nacionalni porazi”. Jesu li?

Da, ta dva poraza su nešto od čega se Srbija veoma dugo – možda i nikad – neće oporaviti. Tim porazima, naročito Đinđićevim ubojstvom, Srbija je objema nogama iskoračila iz povijesti modernog svijeta. A jednom nogom je uvijek bila izvan. Đinđić i još nekolicina – naglašavam “nekolicina” – pokušali su srpsko društvo uljuditi, osuvremeniti ga i institucionalizirati, odvojiti pseudomitologiju od politike, ali to nije odgovaralo istom onom postotku (dakle, 99 posto!) srpskih građana kojima su odgovarali Slobodan Milošević i Dobrica Ćosić.


Izvor: SB

[baton]

U Srbiji je dobar narod ali politika Srbije je veoma loša i za Srbiju i za susjedne države.

[Krokodil Behko]

...

ŠOKANTAN INTERVJU VUKA DRAŠKOVIĆA: "Srpski svet je kopija originala Adolfa Hitlera”

U intervjuu za MONDO, Vuk Drašković govori o svojoj novoj knjizi, a potpuno otvoreno i iskreno o trenucima koji su mu obilježili život.

Po mnogima, najveći živi srpski pisac je Vuk Drašković. Čak i oni koji se sa njim politički duboko ne slažu smatraju ga za vrhunskog književnika. Sve što je ikada napisao, od tekstova u novinama do romana, nikoga nije ostavilo ravnodušnim. Tako će, vjerujemo, biti i sa njegovim novim romanom koji se nedavno pojavio u knjižarama - “Monah Hokaj”. O njemu, ali i o životu koji nije bio uvijek prožet i obilježen politikom, o susretima i lekcijama koje su mu promijenile život, za MONDO u velikom ekskluzivnom intervjuu govori Vuk Drašković, pisac i lider SPO-a.

Razgovor počinjemo pričom o novom romanu. “Snajperista Hokaj, u prijevodu sa engleskog, oko sokolovo, i lažni monah sudi sebi samome za zločine koje je počinio u Sarajevu. On pritom sudi jednom poretku smrti, mržnje, luciferima zla - generalima, vladikama, akademicima, pjesnicima, žurnalistima srpskim, koji su ga obeščovečili i od njega napravili serijskog ubicu. On svima njima sudi ali presudu i to najstrožiju izriče samo sebi. Kažete pokajnik, da on je veliki pokajnik. Ali nije on srpski Raskoljnikov. Jer Rodion Raskoljnikov planira svoj zločin, priprema zločin, ubija babu lihvarku da bi je opljačkao i onda se kaje po izvršenom ubistvu. Monah Hokaj čije je pravo ime Simeon Olujić nije planirao svoj zločin. On je bio mladi, daroviti profesor istorije u Sarajevu i planirao je da ode u Ameriku jer je dobio poziv da predaje na tamošnjem koledžu. I tu počinje njegova tragedija.


Njega hapsi Udba, ne da Udba istoričaru Olujiću da ide u neprijateljsku Ameriku. Hapse ga i mobilišu u snajperiste. Njegova je nesreća što će se na toj obuci pokazati kao ubjedljivo najbolji snajperista, i to će ga skupo koštati. Kada počne rat u BiH, kada srpske strane izvrše opsadu Sarajeva i počnu da granatiraju grad, snajperski odred smrti će u pauzama bombardovanja kada nesrećni ljudi izlaze da se nadišu vazduha, da ih malo ogrije sunce, ubijati te ljude. I Hokaj, obeščovečen, on ubija nepogrešivo. On ne poznaje one koje ubija, on ih i ne mrzi. On ne zna da li ubija pravoslavce, muslimane, katolike. On ubija od djeteta do starca. I biva slavljen u štabu kao oko sokolovo. Vladike ga kite ordenjem. Slavi se kao najbolji ubica. I sve će to tako potrajati do jedne večeri kada on slučajno saznaje da je sa te proklete špicaste stijene odakle je najčešće pucao na ljude po Sarajevu, ubio rođenog sina i njegovu majku, svoju nesuđenu suprugu. Sin je imao šest godina.

E tada je čovjek planuo u njemu, tada se osvijestio, tada se pobunio protiv tog poretka zla. Proglašavaju ga ludim i smještaju u ludnicu u Beogradu. U međuvremenu ga Hag optužuje za ratne zločine. Potom ga Udba i vladika crnogorski prebacuju iz ludnice u Crnu Goru. Tamo će ga mitropolit zamonašiti – promijeniće ime, postaće monah Serafim. Snajperista Hokaj postaje monah Serafim. Ali ga i pored toga šalju za svaki slučaj u Ukrajinu. Mitropolit ga šalje u Ukrajinu i kaže mu – eto za tebe sreće, opet ćeš biti istoričar. Idi u Donbas i tragaj za ostacima Nove Srbije koja je osnovana tamo sredinom 18. vijeka. Nesrećni Hokaj će se vratiti u Crnu Goru, tamo će biti monah do jednoga dana a to nije bilo davno kada više ne može da izdrži. On se vraća u svoje selo u kome nema nikoga. Sjeda i piše ispovijest – optužnicu protiv sebe. I na kraju sebi izriče presudu. I izvršava tu presudu.

Na tragu onoga što opisujete u ovom romanu, o tome kako splet okolnosti može da odredi nečiji život, želio bih da upoznamo čitaoce i sa bitnim pojedinim trenucima u Vašem životu. Rođeni ste u Vojvodini i odrastali u kući koja je bila oduzeta Nijemcima. Vaša baka nije mogla da podnese da živi u domu odakle su bivši vlasnici protjerani i zahtijeva od svog sina da se svi preselite u Hercegovinu.

Da. Odlazimo u selo u kome je život bio kao u srednjem vijeku. Puta nema ni danas, a struja je tek nedavno uvedena. Porodica je bila jako, jako siromašna. Bilo nas je šestoro djece, dva brata su mi i umrla kao mali. Tegobno je bilo živjeti. Srećom je postojala škola u selu za četiri prva razreda. U selu je inače bilo oko 700 i nešto stanovnika. Malo koja porodica nije imala četvoro ili petoro djece, tako da je škola bila puna ko šipak. Ali sam zato kada sam prešao u osmogodišnju prelazio dnevno po više od 20 kilometara – 12 u jednom i 12 u drugom pravcu. I pri povratku iz škole sam rijetko dolazio pravo kući, već sam majku odmjenjivao na pašnjacima izvan sela gdje je čuvala stoku. U kući smo imali samo jednu sobu. A bilo nas je osmoro. I u ćošku pored lampe petrolejke kada svi zaspu sam pisao domaće zadatke. A učio i čitao na pašnjacima, čuvajući stoku. Težak je to bio i surov život. Ali kad bi moglo ono što ne može – da se ponovo vrate te godine, ja bi ih rado proživio ponovo.

U vrijeme kada idete u školu to mjesto je bilo, ono što bi se danas nazvalo, multientička sredina, zar ne?

Da, to je bilo u Fojnici. A u mom selu su bili samo Srbi. I eto u tom mom selu postoje tri starca. Nema ko da ih sahrani. Tamo je izvršeno etničko čišćenje. Odumiremo, nestajemo. Ako se ne desi neko čudo, da ljudi krenu da se vraćaju, u šta sumnjam, selo će nestati. Možda će samo neko ljeti dolaziti da obiđe groblje. I ja odlazim u to selo svoga detinjstva samo na groblje, nemam gdje drugo. Dakle, u Fojnici je bio srpski dominirajući kraj i za nas je bio šok kada nam je nastavnik predstavio dva duga - Tahira i Sejida. Mi smo prvi put tada sreli nekoga ko nije Srbin, ko nije pravoslavne vjere. A iz nekih tajnovitih priča, iz nekih šaputanja, pričalo se o genocidu počinjenom od strane ustaša nad Srbima u Hercegovini. Jedan broj muslimana se pridružio ustašama. To se znalo. Jedan broj se pridružio ravnogorcima, što se nije znalo. Vrlo malo muslimana se u Hercegovini pridružilo partizanima, što se takođe nije znalo. Mi smo bili šokirani i bili smo vrlo drski i ponijeli smo se nečasno. Ništa mi njima nismo radili sem što smo ih prezirali. Nismo htjeli sa njima da se igramo, nismo htjeli da pričamo sa njima, ignorisali smo ih kao da ne postoje. Oni su se nakon mjesec dana ispisali iz škole. Ja evo sad se često pitam, Bože dragi šta je bilo sa Sejidom i Tahirom?

Ima i ta zanimljiva priča o tome kako čovjek može biti fizički negde nastanjen ali je srcem i dušom van svega toga. To ste vidjeli kada ste sa drugaricom, koja je bila muslimanka, otišli kod nje kući i videli da njeni slušaju radio Ankaru bez da znaju i riječ turskog.

Ta moja drugarica iz škole mi je rekla, dok su njeni slušali radio, da je to turski jezik a ali da ga niko u njenoj porodici ne razumije. Kad sam pitao njenu majku i tetku kako mogu da slušaju jezik koji ne razumiju, odgovor je bio – pa to je radio Ankara. E pa gdje je danas Srbija? Zašto je podrška ovome zločinu nad Ukrajinom koja vrši kremaljska hunta veća u Srbiji nego u Rusiji? I kada pitate te nesrećnike koji nose slovo Z – zašo to rade, oni kažu – kako zašto, pa to je majka Rusija. Tamo je bila majka Turska, ovdje je majka Rusija i to je katastrofa. To će nas preskupo koštati. I već nas košta.


Kada govorimo o susretima i događajima koji su Vas iznenadili, da ne kažem šokirali, ispričajte našim čitaocima i susret sa bakom Rabijom.

Ja sam tada bio u prvom gimnazije. Nas koji smo bili najbolji đaci su poslali da nekako opismenjuju nepisemne i one vjerski zatucane koji ne znaju ništa što nauka zna. I meni je zapalo da baš sa tom drugaricom, sa kojom ću poslije ići kod nje kući i slušati radio Ankaru, odem do jedne žene. Zvali smo je baba Rabija, imala je preko 90 godina, i trebalo je da je ubijedimo u to da nema Boga i da je Zemlja okrugla i da se okreće. Kada sam joj rekao da nema Boga ona mi reče – kuku meni sinko, ko te to naopako nauči. Pa ko nas je stvorio? Pa roditelji rekoh. A njih ko je stvorio? Isto njihovi roditelji. I onda me je valjda doterala do Adama i Eve pitajući ko je njih stvorio. Ne znam, rekoh. E stvorio ih je svemogući Bog, Allah se zove. I da znaš, Allah nije imao sina, nije imao oca, on je sam sve. A to da je ubedim da je Zemlja okrugla i da se okreće je bila nemoguća misija. Ona je čak mene pokolebala jer me je pitala – vidiš li one stijene gore? Vidim. Vidiš li ono polje dole? Vidim. E pa da se Zemlja okreće, onda bi obrnuto bilo. Al dobro, tad sam bio prvi gimnazije i vratio sam se poražen. Baba Raba je pobijedila.

“Pobijedila” je i vaša baka kad ste došli na joj kažete kako ste u školi naučili da Vuk Branković nije bio izdajnik. Čak ste i šamar dobili.

Da, sve se nekad ponavlja bilo kao farsa, bilo kao tragedija. A nekad i jedno i drugo. To da je Vuk Branković izdao, narod vjeruje. A to je najveća laž. Ali je nju narod preko epskih priča, gusala, prihvatio kao istinu. I to se ne može opovrgnuti kod običnog naroda. Kako ja danas mogu svom narodu, u kome sam rođen, objasniti - ljudi jeste li pri svijesti kada poslije svega od sreće skačete i pevate – “Veseli se srpski rode, nek se srpski bajrak vije od Prizrena do Rumije.” Šta je sa vama? Pa do prije 30 godina se vijorio od Prizrena do Rumije, i od Prizrena do Alpa, i od Prizrena do Soluna. Postojala je jedna velika država od koje nikad nije mogla biti stvorena nijedna veća Srbija. Režim ovdje je najodgovorniji za smrt te države. Šta imamo danas? I mi pjevamo? Nad čime pjevamo? Nad razbijanjem te velike države i nad činjenicom da nema tog barjaka ni pod Alpama ni kod Soluna.

E to su neke stvari od kojih morate liječiti zavedenu i lobotomiranu naciju. Hokaj je lobotomiran i od njega je napravljen monstrum. On će se na kraju pokajati i shvatiti. Istovremeno je neoboriva činjenica da je danas ogromna većina srpskog naroda lobotomirana. Kada su u pitanju tragične devedesete jedna uporna propaganda koja je počela već 2000. godine potpuno je izokrenula istinu o tim godinama. Ništa nije bilo kako je bilo i ništa nije ovako kako je danas. Danas je najveća jeres u Srbiji pamtiti i govoriti istinu. U ovom današnjem vremenu brda su pala a doline su se podigle. Mi smo duhovno u velikoj opasnosti. Divno je napraviti auto-put i bolnice ali se ne živi samo od toga.

Kad je đavo kušao Hrista u pustinji, on je zahtevao, jer je znao da Hrist to može, da kamenje pretvori u hlebove i da nahrani jevrejsku svetinu koja ga nije prihvatala. I onda će ga oni dići na rukama i klicati mu. A Hrist je to odbio rekavši – ne živi se samo o hlebu nego i o duhu. E duh je u današnjoj Srbiji u opasnosti. Ispušta dušu. I o tome se govori u ovom romanu. Dramatične su rasprave između zločinca i mitropolita gde mitropolit na kraju priznaje da je i sam bio deo duhovne giljotine i da se u ratovima devedesetih grlio sa ološem i ubicama, kitio ih ordenjem i slavio ih. I da se gorko kaje zbog toga. A opet on nije bio pokajnik kao Hokaj. Naravno, mnogi će reći zašto su naše vladike prikazane ovako? Pa kakvim sam ih mogao drugačijim prikazati? Hokaj je bio sa njima, oni su od njega napravili monstruma. Setimo se devedesetih i tadašnje uloge naše crkve, naših vladika. To je bio duhovni odred smrti. Oni su bili ono što je Hrist govorio za Sadukeje i Fariseje – spolja okrečene grobnice. I naša crkva, njeno vođstvo, je skliznulo iz hrišćanskih šina pavši potpuno i nedopustivo u kandže ruske crkve. Izuzimam patrijarha Pavla. Ruska crkva se toliko odmetnula od Hrista da danas sveštenici blagosiljaju i tamjanom obilaze oko rakete Sotona usmerene, kako govori ruska propaganda, prema Vašingtonu, Londonu i Parizu.

Vaš roman je između ostalog priča o krivici. A najgore je kada je neko proglašen krivim a da to zapravo nije. Vi ste bili svedok jedne takve sudbine. I učestvovali ste u razotkrivanju prave istine. Reč je o Ibrahimu Trnavcu iz Južne Mitrovice.

Da, on je 20 godina bio na robiji nevin. Ja sam kao novinar Tanjuga i stalni saradnik NIN-a u Vrhovnom sudu Srbije došao do podatka preko jednog mog prijatelja sudije da je Ibrahim nevin i da su mu to smestili Albanci koji su u to vreme bili rukovodioci na Kosovu. Ja sam napisao članak u NIN-u koji je nosio naslov “Drajfus sa Kosova”. Nisam očekivao ono što će se desiti posle toga. On je do te mere bio potresen i srećan što ima priliku da narodu pokaže taj tekst, Albancima pre svega, i da im kaže da on nije nikakav ubica, da je kupio 5.000 primeraka NIN-a, a onda išao po Kosovu i delio ih Albancima. Jer oni su mu i smestili lažnu optužbu. E onda me je njegov sin, koji je bio ovde profesor, pronašao mene da mi se zahvali i da mi kaže da bi njegov otac želeo da me vidi u svojoj kući u Mitrovici. Ja sam sa Halitom, njegovim sinom, otišao u Mitrovicu gde mu je otac Ibrahim rekao – Halite do sada nisi imao brata, od sada do kraja života, ovaj čovek je tvoj brat. Pazite kako je to delikatno sročeno. Nije on meni rekao da prihvatim njegovog sina za brata već on daje amanet svome sinu da u svim okolnostima do kraja života prihvati mene kao svoga brata.

Kad smo na temi zatvora i robije, ove godine je 30 godina od kada ste Vi i Vaša supruga pritvoreni i zlostavljani u zatvoru. Kako se sećate danas tog perioda?

Jako je teško sećati se toga i molim Vas da o tome ne pričamo.

To me je sad podsetilo na nešto što ste jednom rekli da je gore od stradanja prisetiti se stradanja.

Da, to je meni rekao jedan mudrac, moj komšija Suljaga dok sam živeo u Hercegovini. On me je naučio i da pušim. Ja sam ga jednom prilikom pitao šta je najbrže. On mi je rekao da su nesreća i zlo najbrži. To te kaže pogodi kao munja, iznenada. A onda sam ga pitao šta je najteže. Rekao mi je da je najteže pamtiti zlo. I dobro se sećam, spustio mi je ruku na rame i rekao – sine, teže je pamtiti nego postradati.


U svom tom zlu jedna osoba je uvek stajala uz Vas - to je Vaša supruga.

Ona je meni uvek bila podrška i oslonac ali ja izgleda njoj nisam. Neko uvek mora da ispašta. Ona je zbog mene trpela. Cela porodica je trpela.

Trebalo bi podsetiti na to kako je ona jednom svojom izjavom, kako ste svojevremeno rekli, zatresla i stranku i Srbiju. U jednom TV gostovanju na pitanje zašto Vi niste u Gacku branili Srbe od muslimana, ona je rekla da bi ste vi, da ste bili u Gackom, svakako branili svoje komšije muslimane od Srba.

Tako je. Zato što tamo nisu muslimani napali Srbe, nego su Srbi napali muslimane. Mnoge pobili i sve proterali. Pisac mora u nečemu što mu je iskapalo iz duše da sledi te junake. Ja bih sledio, da sam se tada našao u Gacku, mog sikter-efendiju iz Noža. Šta radi hodža Halil Barbarić 1941. kada muslimanska ustaška fukara puni jame Srbima i kada spaljuje Jugoviće? On tada brani svoje komšije Srbe od te fukare.

Kada podvučete crtu danas, da li je vredelo žrtvovati se za sve ono što ste prošli i doživeli? Čini se da je mnogo za jedan život.

U stranci su mi grobovi, u porodici su mi grobovi. Udba je razbila stranku, razbila je do neprepoznavanja ideale zbog kojih smo stradali i širili nadu u neku novu bolju Srbiju kada je nestala Jugoslavija. Sa programom i vizijom da budemo u Evropi i da Evropa bude ovde u Srbiji. I da budemo deo tog odbrambenog vojnog saveza koji se zove NATO. Danas ovo govoriti u Srbiji je jeres. Iako je Srbija zvanično na putu ka EU, što ja podržavam. Ali na putu a ne putovati tamo ne podržavam. Ja ne vidim da se Srbija evropeizuje, civilizuje, da priznaje svoje grehove, zločine Miloševićevog režima, da se stidi tih zločina. Naprotiv. Zločinci se veličaju, pogledajte televizije sa nacionalnom frekvencijom. Sav taj, kako je jednom rekao Koča Popović, bašibozuk, bagra i brabonjci krenuli da obnavljaju Dušanovo carstvo. Evo, ti isti pa još omladina koju su školovali na lažima propovedaju zlo. Ja kad čujem – mi hoćemo da ujedinimo srpski svet – kosa mi se digne na glavi. Pa bio je ujedinjen, imali smo državu od Alpa do Soluna. To je najveći uspeh srpskog naroda od kad postojimo – stvaranje te države 1918. A njeno rušenje 1990. je najveći poraz srpskog naroda od kad postoji.

I šta znači taj srpski vest? Odakle je to? To je kopija onoga što radi hunta u Kremlju. To je kopija ruskog sveta. A odakle ruski svet? E to je kopija originala Adolfa Hitlera. To je nemački svet. Sa tom parolom da on obožava Evropu, i da jedino što želi je da zaštiti nemački svet i da ujedini nemački svet nemenjajući državne granice on je zapravo tada hipnotisao Zapad. A Zapad mu je onda dozvolio da sruši Versajski sporazum, da proguta Austriju, Sudete. A na kraju je sve to dovelo do svetskog rata u kome će izgoreti mnogi nevini da bi na kraju izgoreo taj nakaradni nacistički poredak koji se sada budi. Gde? U zemlji u narodu koji je podneo najveće moguće žrtve u borbi protiv nacizma. Govorim o ruskom narodu. Strašno je kada je Vladimir Putin izjavio da je Ukrajina istorijska greška. Pa to je Hitler rekao da je Austrija istorijska greška. A da li je Ukrajina istorijska greška? Da li su postojali Ukrajinci eto u vremenu kada je postojala Nova Srbija u Donbasu? I o tome se može pročitati u romanu “Monah Hokaj”. Jedan od stubova slavne ruske književnosti Nikolaj Vasiljevič Gogolj je Ukrajinac. Njegovo rođeno ukrajinsko ime je Mikola. A ne Nikolaj. On je Mikola Vasiljevič Hoholj. A ne Gogolj. I u početku su ruski lektori imali posla ispravljajući kada je počeo da piše na ruskom jeziku.

Kada se oko 100.000 Srba sa područja ondašnje Austrougarske pokrenulo prema Donbasu, nema doduše tada ukrajinske države ali ima ljude koji govore dva srodna jezika. Ali ne istovetna. Srbima u toj Novoj Srbiji po mentalitetu su bili bliži Ukrajinci nego Rusi da to nisu ni znali. Veoma su se lako povezali sa kozačkim atamanima a doći će u oružani sukob sa ruskom generalima kada će biti i sahranjena Nova Srbija.

Sve ove godine trpeli ste i Vi i Vaša porodica. Kada se osvrnete sada, da li mislite da bi Vam ta borba koju ste vodili uz tolike žrtve bila još teža da ste imali svoju decu? Govorim o dodatnoj odgovornosti koju biste kao roditelj imali za nečiji život.

Ne znam. Mi decu nismo imali, ali ne zato što nismo hteli. To je tako. E sad, da li to treba prihvatiti kao nešto što Vas je pogodilo, ne znam. A pogodilo je i druge - Ivu Andrića, Miroslava Krležu... O tome je teško razmišljati.

Na kraju, drago mi je što smo u ovom intervjuu govorili i o delu Vašeg života koji nije bio prožet politikom - da Vas ljudi upoznaju kao čoveka koji, s pravom važi za našeg najvećeg živog pisca.

Ja sam zabranjen čovek u Srbiji. Vi kažete - najveći živi srpski pisac, ali taj najveći živi srpski pisac je zabranjen. Udba ga ja zabranila. Ne sme se javno činiti bilo šta čime bi se potvrđivala neka moja zasluga politička, književna, ljudska. U Udbi postoji specijalno odeljenje koje sam ja nazvao ULA – Ubistvo Lažima. Šta god progovorim zaspu me neverovatnim lažima. Laž do laži, pretnja do pretnje. Dok sam živ Udba me neće ostaviti na miru ukoliko se pre toga ne desi čudo pa se mi odvežemo od poretka KGB-a i otvorimo dosije, uključimo se u EU, postanemo članica zapadne vojne Alijanse. E tada će Udba biti poražena. A ja već više od 30 godina tražim da se otvore tajni dosijei, da se istinom izlečimo ma koliko nas zabolelo. Ako se to ne desi doživećemo nove nesreće i nove poraze.

[Bojana]

Nismo svi isti.