"DUŠA"

[sann]

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželim
Da Ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli
Kada Te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
tako mi nedostaješ...

[sann]

"...ja sam ona,koja ti nedostaje i kada sam sa tobom...
...vreo dodir koji ti je potreban...
...tišina ,koju ponekad tražiš...
...trenutak mira,koji svet naziva šapatom...
...sve ono što osećaš ...
...i beskonačnost ...i ništa...
...i tvoj ceo svet ...i tvoj niko...

...tvoj osmeh i tvoja tuga
...trenutak koji propustiš u životu...
...ni neznajući da si ga propustio...
...i to sam ja...
...ja sam svaki odkucaj tvoga srca i misao koju nikada nisi razumeo...
...ja sam sve što imaš ,a da to i ne znaš...
...tvoj talas i tvoja nada, sve što si ikada želeo...
..pogled koji te traži...
...jedna od tvojih najskrivenijih želja i najčistija tvoja misao...
...sunčev zrak koji ti srce greje...
...svetlost u tvojim očima...
...ponoćna želja koja ti snove ostvaruje...
...miris koji budi tvoja čula...
...tvoja sloboda...
...tvoja senka...
...tvoja samoća ...
...kišna kap koja ti kvasi lice...
...sveprisutna muzika u tebi...
...ne boj se ...otvori srce...
...dozvoli sebi,mene!

[sann]

Ako ne možeš...razumeću!

Nežnije od svake nežnosti,
misli duše moje na tvoje rame sleću,
dodirom toplim obriši mi suze,
Ako ne možeš...razumeću!

Bez tvojih očiju i tvojih ruku
ja ličim na ugašenu sveću,
osmehom upali tihu nadu,
ako ne možeš...razumeću!

Izbriši moju neutešnu patnju,
probudi moju umrlu sreću,
letu mom daj smer i krila,
ako ne možeš...razumeću!

I nemoj umreti bez mene,
ni ja bez tebe neću,
Stegni srce i malo me voli,
ako ne možeš...razumeću! —

[sann]

ČAROBNA PESMA

Vidim te već,
istina - kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci Aladinova lampa,
putuješ na onom čudotvornom tepihu
iz 1001 noći,
prelećeš planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama.

Možda ti i ne slutiš
koliko volim tvoju tršavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun
i penušavi aprilski vetar.

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostižne,

glavu koja će shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre i
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra
na nova nepoznata sunca.

Ja sam svoja putovanja
protutnjao po celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš.

Četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do Kumove slame.

Dve, tri, pet čaša vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvežđa.

I jedan običan osmeh,
i jedno jesenje veče,
tako sam tražio nove
zlatogrive komete.

Tako sam sebi našao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.

Zato i hoću da te zamolim:
PRELETI BESKONAČNOST
I POBEDI VREME I MAŠTU,
ALI NIKAD NE ZABORAVI
KAKO SE KORAČA PO ZEMLJI!

Dodirni rukama prašinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al' nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Jer ljudska srca
zasađena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni džinovi
našeg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi načinili
milimetarske beskonačnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje Vlašića.

Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da dišu i da ožive.

Ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Samo tako se možemo
jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja čaša piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oči
i tvoje iskrene oči
u jedno jesenje veče
detinjasto i roditeljsko,

- to je ono prostranstvo
koje hoću da pomirim
između moje i tvoje zvezde.

Miroslav Mika Antić

[KOMESAR]

On mi došapnu: “Draga, podigni oči svoje.”
Ja ga surovo prekorjeh i rekoh: “Odlazi!”, ali on se i ne pomače s mjesta.

Stajao je preda mnom držeći obje ruke moje. Rekoh mu: “Ostavi me!”, ali on ne ode.

Priljubio je svoje lice uz moje uho. Pogledah ga i rekoh mu: “Neka te je sram!”, ali on ne hajaše za to.

Njegove mi usne dodirnuše obraz. Uzdrhtah i rekoh mu: “Drznuo si se isuviše!”, ali on nije znao za stid.

[sann]

Postoje pjesme
koje nikada neću pjevati
na glas, ali ipak su tu
prisutne svakoga trena
u mojim mislima....
Postoje slike
koje žive u meni
taoci mojih davnih nemira
sa kojih se boja
davno razlila
i ni na sto vise ne lice...
Postoji ime
koje nikada ne izgovaram
jer se plašim
njegovog odjeka
u svom srcu
posle toliko vremena...
Postojiš i ti
ti koji si samo sjenka
pozajmljena knjiga bajki
nekog suvremenog pjesnika
koju sam u rukama
prekratko držala...
Postojim i ja
da te u njedrima čuvam
da kradem dane Bogu i ljudima
dok se krišom nadam
da ćeš me jednoga dana
probuditi mjesto svitanja....

[Pasaga]

Najbolja kćerka između sviju kćeri
Mirisni cvijet s Pejgamberove grane
- Bijaše čista bez ikakve mane
Ko njena srca postojana vjera.

Između žena najvjernija žena,
Ponosna, čedna ko paoma mila
- Božanskom lavu je žarka ljubav njena
U boju zvijezda predvodnica bila.

I među majkama nikad majke take
Nježne i dobre!... Kerbelske sokake
Svaku noć – vele – sad obilazi ona,

I kad kod groba Svete žrtve stane,
Nijemo plačući po humku mu pane,

a s njom plače cijela vasiona.

[Pasaga]

Sam sam u sobi – u mrkoj samoći; -
Preda mnom stala jedna sablast nijema,
Upiruć u me od kristala oči,
Što vatren led im u zjenici drijema.

Ironijom joj usna prelivena
Šuti ko pečat mutnijeh nebesa –
Tek pandža lako podiže se njena
I po plećima griva joj se stresa.

Ja trnem, dršćem bez glasa i daha,
Tu strašnu sfingu gledajuć pred sobom
I grudi moje lede se od straha -

Čuj, tupa usna tiho joj se miče:
– Ja vječito sam zagonetno biće.
Ruka mi ravna bešikom i grobom...

[Pasaga]

Sa krša mrka ko pjesnička bô,
A zamišljena poput čela moga –
Ja gledam evo u duboki dô.
Ja gledam bijes burnog vala tvoga.

I slušam šumor monoton i dug
Ko da je pjesma dalekih vjekova –
Ah, slušam šumor i u njemu rug
Svoj ispraznosti ludih ljudskih snova.

Neretvo, reci: gdje je sada Rim?
Gdje čar i slava Hercegove krune,
Nad tobom štono sjaše poput Lune?...

Sve, sve je prošlo kao san, ko dim,
Tek uspomena ostala mi evo:
Moj val je o njoj kroz vjekove pjevo...

[Pasaga]

Ljubav je uvod knjizi više znanosti,
ljubav je prva strofa pjesme mladosti;
ti, koji nemaš pojma o čuvstvu ljubavi,
znaj da je ljubav izvor – ljudske radosti.

[sann]

"Ne ljuti se ako mi je ruka ponekad hladna . Ugrij je. Ne ljuti se ako pogled često odluta u daljinu, teško je, shvati. Ne ljuti se ako iz mojih usta ne čuješ " volim te " ; Nisam ja za to, teška sam... Ne ljuti se što sam tako daleka, meni samo treba neko uporan da dodje dovoljno blizu... Ne ljuti se, i ne odustaj..."

[sann]

Mirišem je kao cvijet: miris čist i drag.
I znam da mogu sve u životu, s njom.
Držim je na rukama i njišem je polako, polako, da je odvojim od
svijeta, od straha, od ružnih sjećanja, da ostanem samo ja, svuda oko nje, u nedogled, kao nebo, kao more, da je prelijem nežnošću što vri u meni kao vrutak.
Ne boj se, kažem. Volim te, kažem.
Ko nam šta može, kažem.
I osjećam se kao gospodar svijeta .
M.Selimović

[sann]

Ja sam ti...

Ja sam ti onaj
što besanje
u zlatne stogove
sadeva
vilama srebrnog meseca,
što strepnjom tihom
ljubavi ruke širi
stidljivo,
dok drhtavi prsti
mu dotiču
sve tajno ono,
nevidljivo,
što dušu silno raduje,
koja ,mučena,
bremena,
za trenom sreće
gladuje...
Ja sam ti
ono razdanje,
kad dva se Boga
rukuju;
Svetlo i Tama
kad predaju
jedno drugome prestolje,
da odmoran umornog
odmeni...
Ja sam ti ono tajeno
svačije grudi drhtave,
što pozna mnoge svetove;
u ovaj što je zalutao...

[sann]

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš – dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo,
najgore što može da ti se desi?

[STEPSKI VUK]

Da sam te ukrao
i legao pored tebe
da li bi ljeto zamirisalo
kao što tvoja kosa miriše
da li bi pisalo u mojim pjesmama
ono što sad ne piše
kad sam žedan tvojih uspomena
tvojih godina prije mene
ljubomoran na sve one
koji su s tobom dijelili
sve ono što nisam ja
Da sam te ukrao
i legao pored tebe
i ljubio tvoje lijepe prste
tebe bih isto napravio
od ljubavi čvrste
nježnu
s nebom u očima
da me pratiš
i vratiš s neba do sebe
da sam te ukrao
možda ne bih imao ništa
ali bih imao tebe.

[sann]

Svi mirisi proleća ušetaju u moju sobu Tvojim dolaskom....
sreća,ljubav,nežnost,sloboda....miris života !!
I isprepliću se sa mirisom tek skuvane kafe....i nismo
više same ja i moja *samotna* .
Osetim miris daljine....neba....sve mirise mora.
Počinje igra ......igraju svoju igru,i nameću mi korake.
Osećam toplinu jer moje Sunce je upravo izašlo ,u punom
sjaju i snažno prodire kroz oblake sa kojima se borim ....
sve oko mene je mirno,u meni je vatromet....već dugo nisam osetila ovo.
U meni i oko mene vlada potpunost ....

Udišem sve mirise punim plućima,u želji da traju duže...
Ova potpunost je retkost,jer uvek nešto nedostaje....a sada je tu.
Ili ja to mislim ?!....
Trenutak,uzdah i neizmerna želja da poletim...osvojim nepoznate prostore....
želja da ogrlim dušu i telo koje volim,da budemo jedno i zaplešemo u ritmu beskonačnosti....
Jedno znam....još malo i,hladnoća će ući kroz otvoren *prozor* Tvog odlaska.Ušeta,ispuni
i obavija,lagano i sigurno,istovremeno,kao ruka nekog ko se još nije rodio.
Svi mirisi mog *proleća* mirišu na Tebe .

[STEPSKI VUK]

Koliko se toga nije reklo,
i nikada se neće reći,
a riječi su bezobzirno tekle,
i dalje će teći.
Zar ćemo dozvoliti,
da naše posljednje riječi,
pokupe prvi perači ulica,
a jutarnja rosa zaledi
uplakana naša lica.

[Pasaga]

Budi vječni valcer vir...Vrtlog vjetra nek te vije
Budi muzike dubok mir... Budi sunce poezije

Budi sve što ja ne mogu...Što mi drugi zgazi, uze
Vrati u ljubav vjeru Bogu...Vrati vatri iskru suze
...

I daj duši svojoj strepnju... Neka čezne, ljubi, pati
Daj ljepoti smrti zebnju...I u ljubav vjeru vrati

Budi suza na dnu mora... Što je osmijeh oka krije
Budi zubor sa izvora...BUDI SUNCE POEZIJE

[Pasaga]

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj život uzgred, tužna lica,
ja proživjeh uz ostali svijet.

I s tobom se ljubim po navici-
mnogo puta već se ljubih s drugom,
k'o da krešem vatru po šibici,
nježne riječi šapućem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, dovjeka"-
duša hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod čovjeka,
nema više istine u njemu.

Zato moja duša i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvijek, tražeć srodnu sebi,
mučeći se bez nježnosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voljeh te uzgred, tužna lica,
isto tako k'o ostali svijet.

[Pasaga]

Mesec - svinga
od mesinga,
nebom luta.
Kočijašu,
skreni kola pored puta.

Kočijašu,
hajd' na čašu,
dođi, druže, da te pitam,
kome njene ruke mašu,
ove noći
dok se skitam.

Noć je pala,
kola stala,
konji vrani.
I vrata su zaškripala
na mehani.

Nikog nema.
Krčmar drema
preko stola.
Gazda, mi smo dva boema,
i željni smo alkohola.

Prič'o sam joj o proleću
možda grešno, možda čudno.
Ona dunu k'o u sveću.
Sve ugasi,
sve zaludno.

Ne sećam se ničeg više,
pamtim samo bat koraka,
koji nam se podeliše
na dve strane
od sokaka.

Ona jednom, a ja drugom.
Rastasmo se bez svršetka,
pijan zvižduk, mesto metka,
prosvir'o sam samo
tugom.

Pošao sam bez zaklona,
niz ulicu, koju pljujem.
I mislio, da l' zna ona,
u šta sve ja
ne verujem.

Pošao sam kud me nose,
dve cipele k'o dva splava.
- Pijan, ružan, guste kose,
prazno srce,
prazna glava.

Kočijašu,
ispij čašu,
ispijmo je za čoveka.
I poteraj sad u kasu,
na putu nas
zora čeka.