"DUŠA"

[STEPSKI VUK]

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja?
Bojiš li se sunčeve svjetlosti? Bojiš li se plime?
Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proljeća? Zašto se bojiš ljubavi?
Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene.
Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo.
Mi želimo sve. Mi želimo potpuno.
Kažem, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih sjenki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svjetlosti.

Ne boj se ljubavi. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi.
Slušaj: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba.
Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svjetlo dana. Hoćeš li biti pored mene,
dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo.
Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.

[sann]

Uspi u mene noć,
svih drugih boja vec ima
Nedostajala je samo noćno crna.
Sjajem meseca i zvezda
prošaraj ,razgali,osvetli...put..
Otvori ram da u njega stane
slika u dvoje...
Tog trena će srce u tami u mraku
razliti sve ostale boje....

[sann]

Između vremena
kada su Bogovi
prvi put prosuli zvezde,
i dok ih ne pokupe opet,
mi smo treptaj
jednog zrnca vremena
pre nego što nas zauvek
više ne bude.Imati tebe,
to sve poništava.
Ne postoji večnost,
niti kraj.
Nema strašnog
u tom odlasku koji traje zauvek,
jer je sve tako malo
- naspram
tvoje ruke u mojoj ruci.

I zato ne želim naše
disanje da protraćim na
putovanja
iza kojih ostaje kilometraža.

Meni je
korak s tobom
večnost.

Meni je dan
s tobom
uvek
novi Svet.

Na druga
mesta bih da te vodim.

Postoje najlepša mesta
na koje ovaj svet nikada
neće stići... mesta
između nas.

Između tebe i mene...

[STEPSKI VUK]

Noć je, previše je kasno da ti obećam
da ću se vratiti, da će sve biti kao
što je bilo. Noć je lažljiva, mogu te
prevariti. Mogu ti obećati i slagati.
Odškrini vrata, pusti da večeras ušetaju
uspomene na nas. Zatvori oč, i ne troši
riječi na bespotrebna pitanja. Možda jutro
nosi odgovor. Do tada, neka te pjesmama
grlim, moja nevidljiva sjeno. Neka ova noć
bude natopljena mojim uzdahom, i tihim
šapatom. Ne mogu ti ništa večeras obećati.
Mogu ti samo o ljubavi pričati. O strasti
i čežnji sa rađanjem jutra, dok upozoravaju
kiše čekaj svoju tajnu jer i za nas će doći neko
novo sutra.

[sann]

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

[sann]

KADA MI NEDOSTAJES

Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostajes...

[sann]

....da li ce me nekad tvoje ruke prepoznati
kad u nama bude
vec mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kisa
i kad me mozda vise nece biti
da li ces ponekad zaplakati nocu
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
sva ona mjesta koja ces pamtiti
po nasoj njeznosti
i ljubavi u kristalnim prozorima
plavim maglama
da li ces ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeca
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetis jos jednom dodir moga dlana
kad me vise mozda nece biti
a sve ce biti kao prije
i ona rijeka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli
da li ces me ipak zaboraviti
u predahu dviju ljubavi
a znas da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljecima....

[KOMESAR]

Tajna


Taj osećaj straha, što u meni raste,
Kako me je naš’o baš u ove dane,
Kad krovovi trošni dočekuju laste
I kad zumbul gleda gde listaju grane.
Taj osećaj straha, što u meni raste,

K’o s proleća vode, k’o crni oblaci,
Da l’ krije u sebi smrt što me polazi?
Il to prošlost moja — moje duše zraci —
Bez pokrova svoga paradno prolazi,
K’o s proleća vode, k’o crni oblaci?

Možda me to zovu moje nade drage,
I moj duh ostavlja ovaj plač dolina?
Il’ je to opelo za već mrtve snage
I poslednji pogled zaspalih dubina?
Možda me to zovu moje nade drage,

I zalazak slave i ljubavi stare
Uz osmehe cveća i pesmu vetrića?
Il’ sudbina za me sprema nove dare
I grobove nove, pakao otkrića,
I zalazak slave i ljubavi stare?

Il’ osećaj straha to ima da znači
Mog nesrećnog roda poraz sviju snova?
Il’ to užas priča, razum da se mrači,
Da ja stupam sada u svet bez bolova?
Il’ osećaj straha to ima da znači

Da će srce moje propasti u tami,
K’o zvezda u blatu, k’o glava na panju,
I vampiri da će stanovati sami
U mome smejanju i mome plakanju,
I srce će moje propasti u tami.

[KOMESAR]

Neverna supruga (žena)


Povedoh je do reke
misleći da je devojka,
al bila je udata
i imala je muža.

Bilo je to u noći Svetoga Jaga,
i skoro kao po dogovoru.
fenjeri su se gasili,
svetlaci su počeli da svetle.
Iza poslednjih gradskih kuća
dotakoh njene grudi snene
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne.
Slušao sam šuštanje
njene uštirkane suknje,
kao kada komad svile
deset oštrih kama seče.
Krošnje drveća bez sjaja
postale su veće.
Vidik pasa lajao je
i daljini iznad reke.

I prodjosmo pokraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene pundje na tlu
napravih udubljenje.
Ja odvezah svoju mašnu…
Ona skide vel sa sebe…
Ja opasač sa revolverom…
Ona jeleke svilene…
Niti smilje nit puževi
nemaju tako lepu kožu
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepera…
Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
dopola još uvek hladne
a otpola sasvim vrele.
Jezdio sam te noći cele
najlepšom od svih putanja.
Jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.
Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da budem obazriv nalaži mi
i pamet i poštenje.
Prljavu od poljubaca
i od peska odvedoh je s reke.
A na vetar
ljiljani su potezali sablje bele.

Kao pravi Ciganin
vladao sam se celo veče.
na kraju sam joj poklonio
košaru od svile meke.

Ali nisam se u nju zaljubio
jer bila je udata
a reče da je devojka
kad je povedoh do reke.

[KOMESAR]

Setna pesma


Došlo je vreme kad nam kosa sedi,
I naša čula postepeno grube.
Stojimo tako skrušeni i bledi
Dok našu starost objavljuju trube.

No još u meni iččeznuo nije
Sledbenik mladog Vertera, što sanja
Pri mesečini, i što suze lije
Uz svaki spomen starog osećanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga neće biti više.
No našu ljubav nema ko da zbriše:
Ona se menja, ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i čedna,
Ko mesečinom prožeta. Miriše
Ko cvet sasušen, uspomena jedna,
U knjizi što se već ne čita više.

O daj mi, draga, da na krilo tvoje
Položim glavu umornu, da sada
Slušam, dok blješte na zapadu boje
I veče kao crno krilo pada,

Kao u školjci huku morskih vala
U našoj duši, gde će odsad rasti
Niz crnih beda i staračkih zala,
Prigušen šumor nekadanje strasti…

[KOMESAR]

Ove su riječi crne od dubine


Ove su riječi crne od dubine,
Ove su pjesme zrele i bez buke
– one su, tako, siknule iz tmine,
i sada streme k’o pružene ruke.

Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik
I katkad su mi drage moje rane.
Jer svaki jecaj postat će zlatnik,
A moje suze dat će đerdane.

No one samo imati će cijenu,
Ako ih jednom, u perli i zlatu,
Kolajnu vidim slavno obješenu,
Ljubljeno dijete, baš o tvome vratu.

[KOMESAR]

Telo žene


Telo žene, beli brežuljci, bedra bela,
ti si spodobna svetu u svom činu nuđenja,
Moje telo divljeg ratara u tebi kopa
i izbacuje sina iz dubine zemlje.

Bejah osamljen kao tunel. Od mene bežahu ptice
i noć je u mene nadirala svojom moćnom najezdom.
Da bih se nadživio, kovao sam te kao oružje,
Kao strelu u svom luku, kao kamen u praćki.

Ali dolazi trenutak osvete i ja te ljubim.
Telo od kože, od mahovine, od mleka čvrsta i lakoma.
Ah, pehari grudi! Ah oči odsutnosti!
Ah, ruže prepona! Ah, glas tvoj spor i tužan

Telo žene moje, ostat će u tvojoj ljupkosti.
Žeđi moja, pomamo moja beskrajna, moj pute neodlučni!
Tamna korita u kojima žeđ večita traje,
i umor traje, i patnja beskonačna.

[KOMESAR]

Ljubavna pesma


Hteo bih da budem cvet kraj puta,
a ti da naiđeš niz dolinu,
da me uzbere tvoja ruka,
i večno me uzme u svojinu.

Hteo bih da sam i vino rujno,
da ti potečem grlom belim,
pa – kad se slijem s tobom bujno
tebe i sebe da iscelim.

[STEPSKI VUK]

Ne, ljubavi, ne može ovaj osjećaj postati zaborav.
Ne mogu danas voljeti, a sutra ne pitati za tebe.
Moje srce nije prolazna stanica.
Nije usputna cesta kraj koje si mogla stati, a ne ostaviti trag.
Kada jednom pohodiš moje putove
u njima ostaješ i odlaskom prisutna.
Ne, ljubavi, ne moraš se vratiti!
Povratak ne može donijeti onu ljepotu koju si odnijela.
Ali moje srce je upamtilo svu nježnost koju sam osjećao u dodiru s tobom ...
I ona traje ...
Svaki put kada pomisliš istim stazama proći osjećam tvoju prisutnost,
jer ona je ukorijenjena u ovom dijelu mojih koraka.
I u svakom mom otkucaju ...
Ali ne želim više biti netko kome ćeš reći:" Dobro jutro!",
a kroz noć se skriti.
Ne želim ostati sjena, a izgubiti se iz tebe.
Ti si sazrila u mom srcu.
Sazrijevala si i takvu te želim pamtiti.
Ne mogu te izgubiti,
ali mogu te se odreći.
Ljubavi, nisu ta odricanja unijela manje osjećaja,
niti su odnijela bilo koju ćutnju što sam samo ljubavlju gajio.
I ne možeš postati zaborav.
Sve lijepo i treba obitavati u srcu.
Samo tako ono i nadalje poznaje sve tragove ljubavi ...
Ne može, ljubavi moja, jedan jedini osjećaj topline ohladiti moje ćutnje.
Može ih samo grijati ...
A zašto te ne voljeti i kada nisi tu?!
Zašto te voljeti manje no u prisutnosti?!
Jer nisu koraci oni koji udaljuju.
Udaljuju nas samo osjećaji.
Mene od tebe ništa ne može razdvojiti.

[sann]

Još uvek te ima tu negde,
Kod krajička oka,
Tu negde na početku usne,
Još uvek te ima tu negde,
Tu gde se suze slivaju,
Na sredini obraza,
Još uvek te ima tu negde,
Pod mojim noktima,
Tu negde,
Ispod mojih kapaka.
Još uvek te ima tu negde,
Na početku mog ćutanja,
Na kraju mog smejanja,
Još uvek negde postojiš.

Još uvek te ima tu negde,
u linijama na dlanovima,
u borama na čelu,
u ružnim rečima,
u nežnim pokretima.
Još uvek te ima tu negde,
Kad se u meni vatre zapale,
Ti si u onom osećaju
Da ću izgoreti...

[KOMESAR]

Pitanje

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?

[KOMESAR]

Kad budeš stara

Kad budeš stara, sijeda, pred spavanje snena
Drijemala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, čitaj i sanjaj kako si bila mlada,
Očiju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u ljepotu tvoju zaljubljeni biše
I kraj tebe iskreni i lažni znaše da se sjate
Dok je samo jedan volio ti dušu i mislio na te
Kad ljepotu tvog lica brige osjenčiše.

Pa dok se svijaš kraj toplog vatrinog gnijezda
Promrmori sjetno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvijezda.

[sann]

NAŠLA SAM TE

Našla sam te slučajno,
kako se uglavnom nadju
izgubljene stvari
- kad posle dugog, neuspešnog traganja,
već digneš ruke,
kad već više i ne tražiš.
A - interesantno -
nisam te pre toga izgubila.
Osim iz maštanja.
Osim iz snova
o gredama zajedničkog krova.

Našla sam te na mestu
na kome te nisam ni tražila,
na koje se ne bih ni setila da zavirim.
Nisam ni pomišljala da na kamenu,
izlizanom od mrazeva i kiša,
uglačanom od koraka i vremena,
može da nikne Ljubav.
Nežnija od milovanja,
snažnija od obećanja.

Našla sam te u poslednjem trenutku
- u sumrak jedne mladosti,
kad se inače slabo vidi -
sunce se već odavno oprostilo sa danom,
a ulične svetiljke još nisu bile obukle
kostime za nastup.
Ni Mesec se, bekrija, nije žurio,
lake je zvezde jurio.

Našla sam te slučajno,
kao izgubljenu novčanicu,
ničiju, a vrednu,
i sa ozarenim osmehom srećnog nalazača
pritisla na grudi.
Kao lopov se, hitro,
okrenula oko sebe,
umirena odglumljenom nezainteresovanošću
u očima slučajnih prolaznika.
U duši je svetleo žig tvoga lika.

Našla sam te na mestu poljupca dva milenijuma.
Stari je mogao kako je hteo.
Novi se kleo
da mi te zauvek doneo.

[STEPSKI VUK]

Možda se jednom probudim i
Osjetim tvoje ruke kao nekad ,
kao onda dok si me voljela I bila
putokaz na svakom mom putu.
Gube se tragovi u prašini vremena,
sjećanja su jedini svjedoci da smo bili tu.
Da smo bili par, dva tijela jedna duša.
Kroz vene mi još uvjek protiče gorak ukus
Strepnje i straha .
Kap po kap širi se mojim mislima
Rušeći mir i spokoj duše.
Pitanja bez odgovora … gdje li si sad?
Ko te ljubi dok ja čekam te
Obavijen plaštom samoće, potopljen
U more tuge čuvajući uspomene, sjećanja.
Sa čijih usana skupljaš kapljice strasti
I njima se opijaš, čije uzdahe kradeš…
Dok se moji uzdasi prelamaju u jauke…
Možda, možda se jednom probudim
I shvatim da si bila san ovih zimskih noći.
Jedna noćna mora više .Možda.
A možda...možda me razuvjeriš
možda to nije mora nego predivan san

[sann]

U borbi za i protiv,
ipak prevagnu dva glasna da.
Kada bi ceznja mogla progovoriti
rekla bi,
san ne umire zato sto se ne ostvari,
vec zato sto si prestao da verujes u njega...
I kada se sretnu ceznja i snovi
stari znanci,
taj mi je susret tako poznat,
satkan od zelje najlepseg trna u veri i nadi.
Samo da u njima ne bude niceg sto sputava,
da ne dodje do crnila bolnog kraja.
Zelje i ocekivanja nisu daleki,
samo
i tu treba da budu dovoljno duge ruke,
pa da ih dohvatis
kako bi se ostvarile.
Kada bi ceznja mogla govoriti
ispricala bi toliko prica
o nitima povezanim bolom,
patnjom,
obecanjima koja se ne ispune.
Pricala bi o snovima
onim neostvarenim,
a obecanim.
I nista nije toliko vazno
kao sto je voleti,
zeleti,
sanjati,
verovati.
Ipak verovati!