"Razgovaraćemo o tome ujutru", rekla je. Sada moram da spavam.
Ujutru je rekla da venčanje nije dobra, zapravo je i loša ideja, ali da se ipak slaže. Bila je u pravu, bila je to loša ideja. Mlada žena Tabita Sprus još uvek nije završila studije. Ja sam diplomirao, ali nisam mogao da dobijem posao učitelja. Radio sam u industrijskoj perionici, zarađujući platu malo iznad granice minimalca. Imali smo studentski kredit, bez štednje i povlastica. Imao sam dva para donjeg veša, dva para pantalona, par cipela i problem s pićem. Imali smo to na umu prilikom postavljanja datuma, 2. januara 1971. godine.
Te jeseni ušli smo u autobus od Starog grada gde smo živeli i pošli do dela grada gde se nalazila poznata Dazeova zlatara. Tražili smo da vidimo najjeftiniji set od dva verenička prstena koji je bio u prodaji. Uz prekrasan profesionalni osmeh, prodavac nam je pokazao par tankih zlatnih krugova od 15 dolara. Izvadio sam novčanik i platio. U autobusu na putu do kuće rekao sam: "Kladim se da će nam ostaviti zeleni trag na prstima zbog niskog kvaliteta i mogućnosti rđanja posle par godina".
Tabi, moja buduća žena, odgovorila je: "Nadam se da ćemo ih nositi dovoljno dugo da to i saznamo".
Desetak dana kasnije, stavljali smo ovo prstenje jedan drugome na prste. Odelo koje sam obukao bilo mi je preveliko, pozajmio sam ga od ženinog brata. I sam Džeri Garsija bio je ponosan na moju kravatu. Moja supruga je nosila plavu venčanicu koja je nekoliko meseci ranije služila za venčanje njene prijateljice. Bila je prelepa i na smrt uplašena. Vozili smo se u mom starom autu. Sve vreme, palcem sam dodirivao prsten na prstu leve ruke.
Nekoliko godina kasnije, tri, pet? Dok je Tabi prala sudove, prsten joj je skliznuo s prsta i upao u odvod. Iščupao sam odvodni čep pokušavajući da ga pronađem, ali u mraku sam našao samo šnalu za kosu. Prsten je nestao. Tada sam već mogao da kupim novi, elegantniji umesto njega, ali ona je i dalje briznula u gorke suze zbog gubitka prvog pravog prstena. Nije koštao ni 8 dolara, ali za nju je bio neprocenljiv.
Život me je dobro provukao po pitanju moje karijere. Napisao sam bestselere i zaradio milione dolara. Ali ovaj jeftini prsten nikada nisam skinuo sa svoje leve ruke od dana kada ga je moja žena drhtavih usana i ruku i blistavih očiju stavila. Znam, znam, zvuči kao kantri pesma. Ali u životu se to često dogodi. Prsten služi kao podsetnik na to kako smo tada živeli. Maleni stan, slabo funkcionišući šporet i bučni frižider, škripavi parket, ulična buka noću i poster iznad sudopere na kojem je pisalo "Prijatelju moj, nemam više snage".
Prsten vas tera na razmišljanje o budućnosti, setite se šta smo imali, gotovo ništa, i šta smo bili, jednostavno siromašni mladi ljudi. Ne dopušta vam da zaboravite da cena stvari i njena vrednost nisu jedno te isto.
Prošle su 42 godine, a na prstu gde je prsten još uvek nema zelenog traga od nošenja.
- Stiven King.
