Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[ina]

Psiha
I

Nisam samozvanka - dolazim doma.
Nisam služavka - ne idem za hlebom.
Ja sam tvoja strast, tvoj nedeljni odmor,
tvoj sedmi dan, dvoje sedmo nebo.

Tamo na zemlji davahu mi groše,
njihove žrvnje oko vrata svih:
- Voljeni! Zar me ne pozna jošte?
Ja sam golubica tvoja - Psiha!

II

Evo ti, premili moj, evo rita!
To je nekada nežna plot bila.
Sve sam iznosila, prnja sam sita,
ostaše jedino ova dva krila.

Odeni mi velebne svoje halje,
pomiluj i spasi.
A jadne istrulele tralje -
u riznicu saspi.

Marina Cvetaeva

[Zanki]

Cvetaeva

[ina]

Ima dobrih.. A ova o duši mi je najbolja.

[Koraci_u_noci]

Ne zaboravi biti sretan

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u
sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu
ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba
navika
postavljajući si svaki dan ista ograničenja,

onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u
novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj očima
ili napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi
nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si neće dozvoliti
niti jednom u svojem životu
da pobegne od smislenih saveta....

Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

[ironman]

Ne zaboravi biti sretan

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u
sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu
ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba
navika
postavljajući si svaki dan ista ograničenja,

onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u
novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj očima
ili napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi
nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si neće dozvoliti
niti jednom u svojem životu
da pobegne od smislenih saveta....

Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

Kakva slucajnost.
Sad mi izbaci prije par minuta.

[Shadow]

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

[ina]

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet’;
štagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute!
— Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muza i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Laza Kostić

[ina]

Nemoj da tražiš da pravdam zlo ikom,
što mome srcu svirepost nanosi;
Ne ranjavaj me okom, već jezikom,
bez lukavstva me porazi, pokosi.
Ako baš želiš i moraš.

Moćno. Ovo.

V. Š

[Koraci_u_noci]

Tražim osmijeh kao jedini lijek

Danas sam tužan.
Kao da su se svi oblaci svijeta sakupili u mojim grudima, noseći kišu koju ne mogu pustiti.
Tražim osmijeh, ne onaj lažni, nacrtan iz pristojnosti, već onaj pravi, topao, iskren...
Osmijeh koji ima moć da obriše sjenu sa srca i vrati svjetlost u oči.

Danas, osjećam prazninu koja nije glad, nije žeđ, nije čak ni strah.
To je praznina koja šapuće o izgubljenim trenucima, o ljubavima koje nisu znale kako,
o riječima koje su ostale zarobljene između ponosa i srama.

Tražim osmijeh kao lijek, kao most između sada i nekada,
kao odgovor na pitanja koja ne prestaju da se roje u meni.
Je li sreća zaista negdje vani, u nečijem tuđem pogledu, u nekom zaboravljenom kutku svijeta?
Ili je sakrivena baš tu, ispod slojeva bola i nostalgije, čekajući da je iskopam svojim rukama,
da je dozovem svojim tihim jecajem?
Danas sam tužan.
Ali čak i u toj tami, tražim osmijeh kao jedini lijek.
Možda ga pronađem u sjećanju na toplo proljeće, u mirisu kafe na obali, u pogledu slučajnog prolaznika.
Možda ga pronađem u dubini vlastite duše, gdje tinja nada, uprkos svemu.

Jer osmijeh nije bijeg od tuge, već njena svjetlija strana, njena nježnija suza.
Osmijeh je molitva koju izgovaramo kada riječi ne mogu dosegnuti ono što osjećamo.
I danas, kada su svi odgovori daleko, ja ga tražim kao jedini lijek.
Tražim ga, jer bez njega, ova tuga je tek priča bez kraja.

[ina]

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

''Jedan od onih života''
Balašević

[Idi]

Ne brini, sve moje bivše je bivše.
Kad žmurim, gledam u našu budućnost.
Ako mi se tada otrgne suza,
to nije žal za prošlim vremenom,
već za tobom u prošlom vremenu
u kom te nije bilo
da mi predložiš nešto što bi od mene načinilo,
ako ne boljeg, sigurno srećnijeg čoveka.

Goran Tadić

[medvjed23]

I notice you are stark naked.
How about this suit —

Black and stiff, but not a bad fit.
Will you marry it?
It is waterproof, shatterproof, proof
Against fire and bombs through the roof.
Believe me, they'll bury you in it.

Now your head, excuse me, is empty.

[Shadow]

Voliš da te ljubim tu... tu... i tu...
Umeš da te ljubim tu... tu... i tu...
Taman kad počneš da sanjaš
slatke snove u kojima te ljubim,
probudim te da bih te ljubio
lepše nego u snu,
a ti pod mojim usnama
koje se od nežnosti drobe u puder
i posipaju najskrovitija mesta
na tvojoj nedodirljivoj koži,
čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.
Ne brini, kažem,
mada ne znam na šta bih pazio
i pitam se zašto bih pazio,
kad ništa osim mene
ne sme da te dotakne,
a šta bi se loše moglo izroditi
iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.
Ćuti, kažeš... ne, nemoj,
dodirni me rečima...
Namerno sklopim usne
da ti maštu zagolicam,
da na tvojim usnama
čujem svoje reči...
Želim, kažeš...
I ja, kažem...
Kako, kad nisi čuo, pitaš.
Znaš mene...
Ustvari, ne znaš ti mene...
Želim, kažem...
I ja, kažeš...

Od večeras ćeš voleti i umeti
da te ljubim i tu... i tu... i tu...

9205465e7a123d93ec6d8f89382588ef.jpg

[Vanilla]

[Koraci_u_noci]

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći,

ali se ne usuđujem strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.

Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći,

ali se ne usuđujem strahujući da bi mogla posumnjati u

njih.

Zato ih oblačim u neistinu i govorim suprotno onome što

mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to

mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te,

ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom

merom.

Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.

Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali se ne usuđujem,

jer bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako i zatrpavam svoje srce

rečima.

Grubo uzimam svoju bol, strahujući da bi to mogla ti

učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek,

ali se ne usuđujem strahujući da bi mogla otkriti moj

kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje

društvo.

Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito

svež.

[ironman]

Screenshot_20240928_110642_Gallery.jpg

[medvjed23]

[ina]

Ne zaboravljaj
Na sve lijepo što nas veže
Nemoj da ti dušu steže
Što mi ostavljaš u očima
Samo daj,
gdje god ruke da ti bježe
Neću da ti bude teže

[Nice]

Kad god dođem na ovu stranicu pročitam još jednom ovu pjesmu gore što je Koraci postao

[Koraci_u_noci]

PRIČAO BIH TI O SEBI

Pričao bih ti o sebi
kad su hladne noći duge.
Toliko je tog u meni
slušao sam vječno druge.
Pričao bih ti o sebi
vinom te i bolom trujem,
a ti se ko u snu smiješiš;
što od tebe očekujem
kad si i ti kao i sve druge
slučajno pored mene.

Ne vjeruju ništa tvoje oči zaljubljene
kad si i ti samo noćni putnik,
što daleko svjetlo prati.

Svatko priča svoju priču
tko će koga saslušati.

Pričao bih ti o sebi,
što se ne zna, što se ne smije.
Ti si bila prevarena.
Lagale su moje pjesme.
Pričao bih ti o sebi,
ali noć se bliži kraju,
opet će nas naći jutro
u šutnji i zagrljaju.