"DUŠA"

[sann]

"Srodne duse...

Srodne duse.
Dve zvezde koje su stolecima cekale da se sastave,
da budu jedno.
Ti i ja.
Jedno za drugo, kao ptica i krila, kao nebo i sunce, kao oblak i kisa.
Jedno bez drugog, nema smisla…
Sreli smo se, samo Bog zna zasto.
Otkrili tajnu vecnosti, dodirnuli vrata raja,
leteli visoko iznad oblaka, skrivali se iza duge.
A onda, kao po nekom prokletstvu,
sreca nam okrece ledja. Kasno je…
Znam da je kasno za nase snove.
Gradili smo kucicu iz snova u predgradju pakla, mi gradili drugi nam rusili.
Nas mali svet od mesecine se raspao u hiljade zvezdica,
i sada, one negde jos uvek trepere, kao nada da ce sve jednog dana biti zaboravljeno.
Zakopano duboko, da ga niko nikada ne pronadje. Toliko srece, i toliko bola… Suzama gasim zelju za tobom, dozivam te kroz noc, ali ne cujes…
Vise me ne cujes… Sklapam ruke i molim se…
Molim se da bar ti zaboravis, da nastavis svoj zivot bez mene, kao da nikad nisam ni postojala.
Da me bar nisi voleo…
Sve ce proci. I srescemo se jednom.
Znam, okrenuces glavu, a zabolece te u grudima.
Sakrices suze i produziti dalje. I niko nece znati, ali znacu ja i znaces ti"...…

[sann]

"Zaslužila je bolju sreću, ali šta bih ja bez nje? Otrgao sam je iz njenog svijeta, moji je ne vole, njeni je ne priznaju, i sve sam joj što ima, sve što je sanjala da će imati, ljubav, nježnost, sigurnost, štit. To mi je pomoć, ti njeni djevojački snovi, još me sniva željenog. Ali šta će biti kad životna oluja pokida tu krhku pređu, tanju od paučine, i kad čovjek iz snova postane ono što sam ja ove noći, jadan i unižen? Svi ljudski snovi tako počinju i tako propadaju. Zastaće, preneražena. Više nema ništa, čak ni varke."

(Tvrđava)

[Slučajni prolaznik]

Poljubi me, zacaraj me sobom,
zatvori mi oci cutanjem;
da, u trenu zaborava, tobom
zivim kao senka lutanjem.

Bice mi se, tmulo od gorcine,
zaželelo tudjeg zivljenja:
jednog trena sopstvene daljine,
jednog daha bez protivljenja.

Poljubi me, zacaraj me, svedi
sasud srca do izlivanja;
obaj dusu,uzmi je, izvedi,
da pocine od prebivanja;

da, u trenu zaborava, tobom
zivim kao senka lutanjem,
sklopim oci umorne nad sobom,
i iscilim u te cutanjem.

[Slučajni prolaznik]

Kroz noc
koracam i cekam te
kao da ides iza mene
osecam te
kao da me stalno pratis

...govorim ti
neke slatke reci
al tiho
da ne cuju drugi
onako kao i ti
kad si prisao mi
i sasvim blizu
gorele su tvoje usne
nisam te razumela
ali sam znala
sta si mi govorio

kao i ti
kad dotakao si mi usne
i oziveo me
posle hiljada praznih zivota
vratio mi nesto
sto se zove razlog
da ne pobegnem
i ne pocnem iz pocetka
isti ovaj zivot
po ko zna koji put
sa ko zna kim

dok zivim pored
ko zna koga
dok slusam neke poznate reci
a ne razumem
njihovu smisao...
koracam
kroz noc

dok oluja se sprema
osecam oko sebe
neki cudan nemir
kao da me pratis
kao tvoje usne
kao da slutis
sta ti zelim reci...

Reci mi!

[Terasa svjesti]

"Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti... Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.

"Stepski vuk Hermann Hesse"

[sann]

Ostavi druge negdje daleko
Gledaj me, dodaj vatri još žara
Od milijuna, samo tebe sam ček'o
Plamena čežnje si želja, duboka, stara

Dodaj i iskru, rukom na ruci
Nevidljivu nit što veže samoće
Tren još nek ginem u slatkoj muci
Preslatko je kušat zabranjeno voće

Spaja nas čežnja, vapaj slobode
Okove zbilje dodir raznese
Ukrotimo tren, on dođe i ode
Pusti nek noćas bajke se dese

Neka se drugi za sutra brinu
Izgubimo sebe, rastopimo sate
Nas anđeli vode u toplu dubinu
Neka nas nikad više ne vrate...

[sann]

Kazu "gresna ljubav" a nikada dusom voleli nisu. Uzdizu vernost,a u brakovima su iz koristi.
Osudjuju postupke,uplicu se u tudje zivote,a sami iste nemaju.
Zive pod maskama,u ljusturama satkanim od zavisti,ljubomore i mrznje,pa im iskrenost telo razdire.
Ne znaju oni,sreco moja,koliko je snage potrebno ziveti nametnutim zivotom,a mastati o pravom.
Koliko volje treba za svaki novi dan u kom te nemam pored sebe.
Koliko istrajnosti za svaki korak napred,ka tebi napravljen-samo da sam ti malo blize.
Ne znaju koliko pece ta jedna suza koja niz lice pada,nocu dok te sanjam.
Ne znaju koliko boli svaki minut cutanja,tisine.
Koliko mogu da zafale neciji zagrljaji,necije reci onda kada ti se svet rusi.
I pojma nemaju kako bas ta, ljubav,ume da te u zivotu odrzi. Da te ojaca. Ohrabri. Vrati nadu u bolje sutra.
Ni ne trebaju znati.
Ne bi razumeli....

[KOMESAR]

Pesma ženi

Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna kao mladost; neka
tvoja sen i eho budi sve sto seća.

Srce ima povest u suzi sto leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden.

I ti ne postojiš nit' si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Dučić

[KOMESAR]

Sasvim plava

Što ja ne bih pokušao da te prevarim
da ti kažem ubedljivo:
Ta su brda što se vide kroz tvoj prozor
sasvim plava.

Ti da odmah poveruješ
a da stalno gledaš mene
kako strog a uznesen
kroz tvoj prozor gledam brda
sasvim plava.

A tek posle da proveriš
pa da vidiš
kako brda kroz tvoj prozor
baš i nisu
sasvim plava,
čak i nisu neka brda

Pa da onda gledaš sebe,
da se čudiš,
da se pitaš
šta ti bi da poveruješ.

Ali da sve kasno bude
pa da plačeš kad ja odem,
a da sebe ubeđuješ
i da sebi dočaravaš
da su brda
a ta brda
sasvim plava.

Zašto ne bih pokušao
pa da sebi dočaravaš
kad ja odem.

[KOMESAR]

Ljubav nema bolje dane

Ljubav nema bolje dane,
sve je sad i nikad više,
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane,
nema sutra nema juče,
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane,
sama kreće, sama stane,
sama pali, sama gasi,

nas uništi sebe spasi,
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

[Veca]

[Terasa svjesti]

Prekasno

Kad mladošću mučen snagu skupih
pa ti stidljivo s molbom pristupih,
ti si se nasmejala,
za tebe moja ljubav beše
igra i šala.

Umorna, retko sad igri se predaš,
tamnih očiju k meni gledaš
iz svog jada
i sad bi htela onu ljubav
koji ti nudih tada.

Ah, zgasle su je odavno kiše,
ne može da se vrati više -
a nekada tvoja je bila!
Sad više nijedno ime ne zna
i hoće mira.



Herman Hese

[greeneyes]

Približava se ponoć, oči se umorile od traženja tebe među hiljadama sličnih, ne pronadjoše te, opet. Sklapaju se, hitaju u snove da te pronađu bar tamo, tamo si svako veče, tamo si moja uvijek!

[Terasa svjesti]

Ne skidaj osmijeh sa lica, nemaš razloga za to.
Kroz život koračaj optimistično, ne gubi nadu jer
si naišao na prepreku. Budi ono što jesi, ne stidi
se svojih postupaka. Ne plaši se reći: ''Izvini.'', ne
postoji osoba koja nije griješila. Uživaj u svakom
danu, jer nikad ne znaš koji će ti biti posljednji.

[KOMESAR]

ŠTO TE NEMA?...



Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...

[KOMESAR]

O, NIKAD VIŠE...



O, nikad više, nikad moja ruka
Stisnuti neće tvoju ruku b'jelu, -
K'o tužni odjek tajanstvenog zvuka
Kidaće jadi moju dušu c'jelu.

K'o sjetna tica, što u krugu tavnu
Ledenih žica zarobljena stoji,
Snivaću i ja o blaženstvu davnu
O slatkom raju poljubaca tvoji'.

Ja sam k'o stablo, kome vjetar hudi,
Raznese lišće u daleke strane,
K'o vječni sužanj, koji zalud žudi
Osmejak mili one zore rane.

Po tavnoj noći, kad sveštenim mirom
Prel'jeće sanak nečujno i blago,
Besvjesno lutam na grudima s lirom,
I zv'jezdam' šapćem tvoje ime drago...

Ja suzam' kvasim tvoju sliku bajnu
I gledam osm'jeh, što s usana l'jeće,
Al' zaman suze, nikad prošlost sjajnu,
Nikad mi tebe darovati neće...

Oh, nikad više, nikad moja ruka
Stisnuti neće tvoju ruku b'jelu, -
K'o tužni odjek tajanstvenog zvuka
Kidaće boli moju dušu c'jelu.

[Terasa svjesti]

Gradinar - Rabindranat Tagore
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

[Terasa svjesti]

Čeznem da ti kažem najdublje riječi - Rabindranat Tagore
Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

[Veca]

...jbg. nemere karNa!

[sann]

Staza života...

Korak po korak, lagano, život poput staze teče
Krene u jutro, buja u danu, zastane u kasno veče
Jedino ljubav, tminu tjera kad sumrak se spusti
Jedino ona, od svjetla je vodič, kroz krajolik pusti

Kad umorni putnik, ni sebe ne pronalazi više
Jedino ona u sutra vodi, svaku suzu mu briše
Dotakne obraz, korak ojača, put novi mu stvori
Daleka zvijezda, skrivena sumnjom, ponovno gori

Probudi nadu, bezglasno kliče da i magle će proći
Tko prati je srcem, izgubljen neće biti u noći
Jer putnik je stvoren da svoju zvijezdu slijedi
Ona, nad stazom života traje, i nikada ne blijedi

Korak po korak, lagano, život kroz iskušenja brodi
Ljubav i zvijezda vode mu stope, na putu ka slobodi

Autor: Darko Balaš