Goran Tadic

[Shadow]

Musavi od radosti, a čistiji no ikad,
nekako lepi, nekako ona i nekako ja,
nekako moja i nekako njen, nekako svoji, zbližili smo se sa zvezdama
i drugim, do tada nemogućim, sitnicama.

[Idi]

Gde si?
/Goran Tadić/

Gde si kad mi je potrebno rame za ćutanje,
kad su mi potrebni prsti
za igranje s mojim prstima,
kad mi je potreban melem od usana
na najbolnijem delu duše,
kad je potreban mirotvorac
između mene i ostatka sveta
i kad nemam potrebu za bilo čim,
jer nemam s kim?

Gde god da si, znam da tražiš rame za ćutanje,
prste za igranje sa svojim prstima,
melem od usana za najbolniji deo duše,
mirotvorca između sebe i ostatka sveta
i znam, još kako znam
da nemaš potrebu za bilo čim,
jer nemaš s kim.

[Veca]

dooobra

[Shadow]

Danas ću biti vetar, a tvoja bluza jedro. Prišunjaću ti se iza ledja i biti neprimetna podrška tvom koraku. Veseliće te pramen kose, dok leprša pred tvojim pogledom, ne dozvoljavjući ružnom i nemilom da dopru do tebe. Znaćeš da je to znak, koji ne umeš da protumačiš i biće te baš briga što ne umeš. Osvrtaćeš se da vidiš ko te gura, ka ciljevima koje si zacrtala. Zabaviće me svaki tvoj osvrt, jer znam da me ne možeš videti. Ni ne treba.

Danas sam vetar, neuhvatljiv, nevidljiv i pre nego posustanem, želim da budem podrška tvom koraku, koji je zalet za predstojeći let.

Danas ćeš biti čudna sebi i drugima. Nenadani osmeh ukrasiće ti lepo lice. Pozlatićeš sve što dotakneš, obojićeš vazduh, koji sečeš grudima, a ja ću i dalje ostati nevidljiv.

Kad budem siguran da dalje možeš sama, staću. Letećeš sve brže, a ukorenjeni ljudi, koje ostavljaš za sobom, govoriće: „Bože, kao da joj vetar duva u ledja“.

Ako posustaneš, samo poželi i osetićeš kako ti povetarac miluje rame. Prepoznaćeš moj dah, trom, isprekidan, umoran, bez snage da te pokrene. Biće tu tek da zagolica, izmami osmeh i podseti da umeš da letiš.

painting-woman-with-long-hair-flying-wind_783884-448370.jpg

[Shadow]

Ko bi rekao da će čitav moj svet
stati u tvoj kofer?
Ili sam potcenio tvoj kofer,
ili sam precenio svoj svet?

[Shadow]

Jednom ću ti pisati o tome kako sam mogao biti srećan.Pokušaću da ne budem nesrećan zbog sećanja na propuštenu sreću.To je tako, srećni životi uvek su tuđi, a nama pripadnu ovi naši,pa se pitamo kako li je tek onima, kojima su naši životi tuđi.Jednom ću ti pisati o tome kako sam postao nepismen,kako je sve stalo i nestalo, jer živim samo ono što pišem.Sećaš li se ljubavi? Pisao sam je velikim, kitnjastim slovima,kao da je Bogom dana, kao da si Bogom danada je pred spavanje i pred buđenje čitašnekontrolisanim treptajima zaslepljenog srca,da se čudiš kako umem da predvidimšta ćeš osetiti kada budeš čitalašta sve ume na srce da mi padnekada poželim da te ne želim takvu kakva si.Jednom ću napisati, ali samo jednom, čitav svoj život.Nasmejaću te i dosaditi već na prvoj strani,al’ mamiće te slova mog neuspeha,po isprekidanoj liniji života, preslikanoj sa mog dlana,slična slovima, kojima sam postigao nemoguće – dodirnuo ti srce.Čitaćeš između redova ono što nisam umeo da napišem,ostaćeš slovoljubiva čitavog života, ali ćeš proklinjati svako slovo,kojim sam priznao ono što niko, ni sa klinovima pod noktima, ne bi priznao.Neka sam i ja proklet, kad nisam predviđen za nešto ozbiljnije od ljubavi.Crko, dabogda, kad zbog druge žene mrzim ljubav!Toliko je mrzim da bih voleo da ni tebe ne volim.Šta sam to, zaboga, u tebi zaboravio, pa ne umem da te zaboravim?Jednom ću ti pisati, pa ću te pitati da li si svesnada je svaki tvoj pokret putokaz i smernica mojim potezimai da li znaš da je sve što osećaš moja zasluga,jer sve što osećam tebi poklanjam, meni ne treba.Znaš li koliko si lepa? To se ne vidi u ogledalu.To samo ja umem da vidim i zapišem,jer želim da se čitaš onako kako te vidim.Namerno si toliko lepa, samo da bi mi pravila zazubice i zausnice,da mi voda na usta, a krv na srce poteče,kada se setim da sam ljubio nepregledno prostranstvo tvoje duše,zbijeno u nemerljivo malom prostoru između mojih usanai kože na tvojim kapcima,ramenima, leđima, grudima, kolenima, stopalima...Gde to ima?Jednom ću ti i o tome pisati. To moraš pročitati.Nisam ja, mila moja, nevoljen, kao što osećaš.Nisam lud da ne budem voljen samo zato što me ne voliš.Tvoje je da postojiš, a to radiš baš onako kako želim.Kud ću veće ljubavi od toga?Znaš li da me strah da napišem koliko te volim?U strahu su velike oči, skoro koliko i srce u ljubavi,zato i ne pišem, jer se bojim da mi srce ne iskočiako napišem da više od bilo čega želim da te vidim,makar mi oči iskočile, makar bila poslednje što vidim.Daće Bog, ako nije slep, da budeš poslednje što ću videti.

2473f95f2426106eade75fc363ecbf48.jpg

[Shadow]

Upozori sve buduće da su ti drugi
i da će morati da me nadmaše,
da bi te zaslužili.
Reci da si me zaboravila,
ali se ne možeš odreći
najlepšeg dela sebe,
kog sam morao da se odreknem.
Tražiće da vide moju sliku,
odahnuće kada je pokažeš,
ako je pronađeš.
Pitaće, onako usput,
šta sam to tako posebno stvorio,
a ti im reci: „Ovo što ljubiš“.