Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[ina]

Nešto mi govori.. po tonu.. da nije samo to.. to.. pa mi se povodom čini.. da tu nije sva istina.
ali u redu.. ako tako i toliko kažeš.

Sve se posloži (s vremenom) na svoje.

[ina]

Dugo sam letio u prazno
Treba na zemlju stati.
Uspravno iz nje rasti,
uspravno umirati.

Ptice su šumi krila,
a šuma pticama korijen.
List ne leti od sebe,
on biva olujom gonjen.

Pod zemljom i u zraku
u isti mah drveće živi.
Drvo je most što diše
izmedju mrtvih i živih.

I kada ogole grane,
cvrkut ih zazeleni.
Ja ništa rekao nisam:
to jasen šumi u meni.

E. K

[ina]

Dok bijah ko vi, lelujah zrak,
a sad sam kao svjetlost lak.
Tijelo mi više ne baca sjenu.
Opet sam tu. Sve je u svemu.

Izvan života, izvan smrti,
nikakve boli više ne ćutim.
Ne pitam tko sam. Nit težim čemu.
Opet sam tu. Sve je u svemu.

E. K

[Idi]

Volim jednostavne ljude.
Jer je u jednostavnosti
lakoća oblaka
i dubina mora.
Jer samo u jednostavnosti
duša raširi krila
i čini da uživamo u pravom smislu života,
čak i u sitnicama svakog dana.
Jer u jednostavnim ljudima
nalazim suštinu svega,
i mirisni dah duše.

Agostino Degas

[Idi]

Pre neki dan — nastup u Tuzli.
I jedna lepa ona, stajala sa desne strane.

Pogled me stalno vukao ka njoj.
Na kraju sam joj to i rekao.
Uspeo sam da zapamtim ime, lik,
i da joj kažem samo — hvala na inspiraciji.

I to su one najlepše ljubavi, koje se ni ne dese.
Samo te zagrle, u prolazu, iz daleka.

I takve ih pamtim.

Otmene, nasmejane, zanosne,
kao iz nekog filma, a stvarne.

Bez da im bilo šta tražim,
bez da mi bilo šta traže.

Bez da ih kradem od bilo koga,
bez da me kradu.

Ne znam ni njihovu biografiju, ništa.
Pamtim samo dušu —
beskrajnu, raskošnu,
i lepotu žene, u kojoj žive sve žene sveta.

Kroz godinu, dve — kada ponovo dođem,
možda će opet biti tu,
a možda će je život odvesti
na neka druga mesta, negde.

Ali će mi taj pogled zauvek ostati.

I osećaj.

I lepota.

Koja se voli iz daleka.

Kao kakav nedosanjani san,
koji je stvaran samo dok se sanja.

Sve ostalo je život, potrebe, problemi, kompromisi.

A ovo — čist osećaj,
koji niko i ništa ne može da pokvari.

I susret, koji se nije ni desio.

Osim između mojih pesama,
dok se iz daljine nazirao njen lik,
i na trenutak pretvorio u zagrljaj,
a onda nestao.

Da ni ne znam —
da li je stvarno postojala,
ili sam je izmislio.

Znam samo da ne želim da je zaboravim,
a ni da je ponovo nađem.

Neka je negde tu,
negde tamo.

U meni.

Stefan Simic

[Koraci_u_noci]

Propustio sam u životu odlaske psihijatru,
dočeke Novih godina,
mnoge utakmice za koje su nam rekli da su istorijske,
mnoga veselja, slavlja,
nove domaće serije.
vakcine, pre koju godinu.
O političkim baljezgarijama i da ne pričamo.

Kada shvatiš šablon, vidiš večito ponavljanje istog.

Samo sebe nikad nisam propustio.

Skoro mi jedna devojka reče,
koju sam odbio:
„Možda sam ti ja zadnja šansa u životu.“

Srećan sam što sam i nju propustio.

Slično mi je rekao i jedan bivši prijatelj,
pre deset i više godina —
„Promašio si život.“
A eno ga u Austriji, živi od socijalne pomoći,
Uči nas preko fejsbuka srpstvu
i ima sto šezdeset kila.

Slično mi je rekao i otac, davno, davno,
a možda sam mu, sada, jedini ostao
koji brine o njemu.

I u supermarketu često propuštam ljude ispred sebe,
uz komentar: „Sigurno više žurite.“

Navikao sam da propuštam mnogo šta —
posebno novotarije,
praćenje trendova, brendova.

Ne idem na premijere.

Jedino sebe nikada nisam propustio.

I gde god da odem,
ili šta god da radim —
tamo sam.

Ako sam sa vama,
biću sa vama.

I to je to.

Sve ostalo može da prođe bez mene —
samo ne i ova pesma
koju upravo pišem.

Samo ne i ovaj život
koji upravo živim.

Džabe sve,
ako sebe nisi sreo.
Džabe sve,
ako sa sobom nisi bio.

Sve si mogao da stigneš,
upoznaš, vidiš —
ali si negde ostao.

Ovako.

U tom moru svega
mnogo šta može da prođe bez nas,
samo ne i mi sami.

Stefan Simic

[Koraci_u_noci]

Skoro sam jednoj glumici posvetio pesmu.
Poslao sam joj u inbox, videla je.
Umesto bar srca i lajka – ni hvala nije rekla.

U nekom drugom vremenu,
možda bismo prošetali Kalemegdanom,
ili kejom, pored Dunava, dole, uz reku,
i otćutali jedno drugom najlepše reči.

Nekoj drugoj sam posvetio preko dvadeset pesama.
Mislim da ne zna nijedan stih o sebi.
Skuplja filtrirane slike...

Šta će njoj moje reči -
kada se nigde ne vidi da je to ona.

Neće više žene u literaturu.

Bolje bi im došla nova kolekcija šminke,
ili bar novi mobilni telefon.

Moj drugar, umetnik,
svojoj devojci je poslednji novac dao
da ugradi silikone u usne.
Kaže da joj je to više značilo
od svega što joj je do tada posvetio.

Kako da voliš ženu
koja nema nijednu knjigu poezije u stanu?

Daj nešto praktično.

Nešto što može da se naplati, proda...

Posle se žale
kako je ovaj svet hladan, bez ljubavi.

A samo se nisu dovoljno uspavljivale uz pesnike,
nego uz "Amidžić šou" i ostale teroriste duha,
koji bukom i ispraznošću duha remete suštinu.

Devojke koje su nekad čitale pesnike
sada su bake,
i svojim unukama lajkuju slike
na Instagramu, Fejsbuku.

Sve su lepotice.

Bile su i njihove bake, nekad.

Lepota prođe, ostane duša.

A šta će ovima da ostane –
ne smem ni da zamislim.

Stefan Simic

[medvjed23]

Nisu loše. Samo što ta zadnja malo naginje ka predrasudama.

[ina]

Ne znam koje bi reči trebalo prećutati.
Bez reči nema prostora za uzdah između njih,
za zbunjenost i zamuckivanje.
U prednosti si dok ćutimo, jer ako progovorimo,
izrećiću te, nestaće čarobna moć nadmudrivanja, nestaćemo.
Ja nas stvaram dok ćutimo.
Bolja si u ćutanju, nego ja u stvaranju.
Dok ćutimo, misliš da ne mislim,
ja mislim da ne misliš...
Osećaš da osećam, a ja osećam...
Taman pomislim šta bih mogao izgovoriti,
ali istog trena shvatim da je to ono što treba prećutati.
Ponekad sam siguran šta bi želela da čuješ,
ali se ne usuđujem da izgovorim reči
koje su za prećutkivanje.
Meni je potrebnije da ih izgovorim, nego tebi da ih čuješ.
Gomilaju se u meni, množe, stvaraju zbrku
i kako vreme odmiče
sve manje ću znati koje od njih treba prećutati.
Tvoje ćutanje smatram veštinom, moje nespretnošću,
jer sam siguran da te ne bi iznenadilo
izgovoreno moje prećutkivanje.
Prisluškujemo i prećutkujemo.

Goran Tadic

[ina]

Jesen je dušu dala za tamno sivi akvarel,
za svođenje računa i skupljanje uspomena za potpalu,
a ja baš volim da neku subotu pogledom obojim u plavo,
isprovociram nebo da se presvuče u tvoje oči,
pa se zajedno radujemo što te... ma, znaš, ono sa srcem...

Opet Goran

[Nice]

Skoro sam jednoj glumici posvetio pesmu.
Poslao sam joj u inbox, videla je.
Umesto bar srca i lajka – ni hvala nije rekla.

U nekom drugom vremenu,
možda bismo prošetali Kalemegdanom,
ili kejom, pored Dunava, dole, uz reku,
i otćutali jedno drugom najlepše reči.

Nekoj drugoj sam posvetio preko dvadeset pesama.
Mislim da ne zna nijedan stih o sebi.
Skuplja filtrirane slike...

Šta će njoj moje reči -
kada se nigde ne vidi da je to ona.

Neće više žene u literaturu.

Bolje bi im došla nova kolekcija šminke,
ili bar novi mobilni telefon.

Moj drugar, umetnik,
svojoj devojci je poslednji novac dao
da ugradi silikone u usne.
Kaže da joj je to više značilo
od svega što joj je do tada posvetio.

Kako da voliš ženu
koja nema nijednu knjigu poezije u stanu?

Daj nešto praktično.

Nešto što može da se naplati, proda...

Posle se žale
kako je ovaj svet hladan, bez ljubavi.

A samo se nisu dovoljno uspavljivale uz pesnike,
nego uz "Amidžić šou" i ostale teroriste duha,
koji bukom i ispraznošću duha remete suštinu.

Devojke koje su nekad čitale pesnike
sada su bake,
i svojim unukama lajkuju slike
na Instagramu, Fejsbuku.

Sve su lepotice.

Bile su i njihove bake, nekad.

Lepota prođe, ostane duša.

A šta će ovima da ostane –
ne smem ni da zamislim.

Stefan Simic

Zadnja dva stiha malo kvare, ostane nekako gorak osmijeh na licu dok čitam...
Trebao ih je ostaviti za sebe, samo u svojim zapažanjima

[Koraci_u_noci]

NE ZALjUBLJUJ SE...

Ne zaljubljuj se u ženu koja čita,
ženu koja oseća preko mere,
u ženu koja piše…
Ne zaljubljuj se u obrazovanu ženu, čarobnicu,
ona koja je u iluzijama, luckastu.
Ne zaljubljuj se u ženu koja ume da misli
svojom glavom,
onu koja zna ko je i dokle može,
ženu koja veruje u sebe…
Ne zaljubljuj se u onu koja voli poeziju (te su
najopasnije),
ili onu koja je u stanju da pola sata gleda neku
sliku,
ili u onu koja ne može živeti bez muzike.
Ne zaljubljuj se u ženu koja je intenzivna,
sjajna, buntovna, nedolična.
Ne zaljubljuj se u takvu ženu,
jer ako se zaljubiš,
bila ona s tobom ili ne,
volela te ili ne,
nikad nećeš moći natrag.

[Nice]

Autor?
Nemoj da ne odgovoriš...

[ironman]

ko god bio okasnio je

[Nice]

Kako misliš

[Koraci_u_noci]

Treb'o sam ostavit samo naslov

[Nice]

doduše

[Veca]

NE ZALjUBLJUJ SE...

Ne zaljubljuj se u ženu koja čita,
ženu koja oseća preko mere,
u ženu koja piše…
Ne zaljubljuj se u obrazovanu ženu, čarobnicu,
ona koja je u iluzijama, luckastu.
Ne zaljubljuj se u ženu koja ume da misli
svojom glavom,
onu koja zna ko je i dokle može,
ženu koja veruje u sebe…
Ne zaljubljuj se u onu koja voli poeziju (te su
najopasnije),
ili onu koja je u stanju da pola sata gleda neku
sliku,
ili u onu koja ne može živeti bez muzike.
Ne zaljubljuj se u ženu koja je intenzivna,
sjajna, buntovna, nedolična.
Ne zaljubljuj se u takvu ženu,
jer ako se zaljubiš,
bila ona s tobom ili ne,
volela te ili ne,
nikad nećeš moći natrag.

nejma lajka za ovu

[Nice]

Pjesma je tako šarmantna i simpatična, oraspoložila me, naročito jer je Koraci postavio

[Veca]

Koraku su takve dosle glave