Jugonostalgičari

[Nole]

Ni mene ne obožavaju ni ljevičari ni desničari... Štoviše... Ovdje mi kažu da nemam stav
I to je dobro.. Dok je tako znam da sam ok ( u sustavu gdje je imati stav biti lijevo ili desno - nema treće)

pa ko ih jebe...valja drugu stranu podsetiti i na njihova sranja jer nema nevinih...

[Mirelam]

Ni mene ne obožavaju ni ljevičari ni desničari... Štoviše... Ovdje mi kažu da nemam stav
I to je dobro.. Dok je tako znam da sam ok ( u sustavu gdje je imati stav biti lijevo ili desno - nema treće)

Ma ti si ovdje najgori od sve djece.Ti si ova nova ekipa hostaplera pod plastom neoliberalizma.

[storm]

Ni mene ne obožavaju ni ljevičari ni desničari... Štoviše... Ovdje mi kažu da nemam stav
I to je dobro.. Dok je tako znam da sam ok ( u sustavu gdje je imati stav biti lijevo ili desno - nema treće)

Ma ti si ovdje najgori od sve djece.Ti si ova nova ekipa hostaplera pod plastom neoliberalizma.

Baš me briga....sebi sam čist, a to je jedino bitno (ne šta vi mislite)

[Mirelam]

Ni mene ne obožavaju ni ljevičari ni desničari... Štoviše... Ovdje mi kažu da nemam stav
I to je dobro.. Dok je tako znam da sam ok ( u sustavu gdje je imati stav biti lijevo ili desno - nema treće)

Ma ti si ovdje najgori od sve djece.Ti si ova nova ekipa hostaplera pod plastom neoliberalizma.

Baš me briga....sebi sam čist, a to je jedino bitno (ne šta vi mislite)

Co'jek potvrdio

[storm]

Kaj bre pričaš, bolan

[Mirelam]

Kaj bre pričaš, bolan

Bratstvo jedinstvo slovenskih jezika u jednoj recenici na pravoj temi.

[storm]

Kaj bre pričaš, bolan

Bratstvo jedinstvo slovenskih jezika u jednoj recenici na pravoj temi.

Pa ne treba mi jugonostalgija da volim dobre ljude....još ako ih razumijem, puno lakše a i nije uvjet

[greeneyes]

Rizikujem ban.

[ytube][/ytube]

[Nole]

[storm]

Kako kome i gdje

Ja ti vjerujem da vam fali Slovenija

[Nole]

Kako kome i gdje

Ja ti vjerujem da vam fali Slovenija

više Slovenke i Slovenci (ovo zadnje se odnosi na komunista i mehaninga) Slovenija i nešto ne, jebo Ljubljanu, zimi sedim u bašti da bi popio kafu jer moram zapaliti i kao fol daju mi ćebe....hteo sam u Ljubljani otvoriti kafe ZABRANJEN ULAZ NEPUŠAČIMA al ne daju ...jbg...radio bi k'o lud taj lokal...lažu sami sebe...ekologija....a di je pravo na vlastiti izbor???

[storm]

Ček ček... Ubrzo u vašem gradu

[Nole]

„Nemzeti dal” na Košarama
MARKO EKMEDŽIĆ·СРЕДА 20. АПРИЛ 2016.
Pisao sam pre nekog vremena o jednoj od najvećih bitaka Rata na Kosovu 1999. godine, o kojoj se jako malo zna - Bici na Košarama (Beteja e Kosharës - Pakao Košara).
Ta bitka je bila pokušaj kopnene ofanzive iz pravca Albanije, u kojoj je brojčano nadmoćniji neprijatelj, sastavljen od oko 2000 boraca tzv „Oslobodilačke Vojske Kosova” (Ushtria Çlirimtare e Kosovës - UÇK ) i oko 4000 vojnika Vojske Albanije, NATO saveza, Legije stranaca i raznih stranih plaćenika, mahom iz arapskih zemalja, pokušao da zauzme strateški važnu karaulu „Košare”, reon Maja Glava i Raša Košares i da preko Đakovice upadne u Metohiju i napravi klin koji bi razdvojio, tj. pocepao snage Vojske Jugoslavije i MUP-a Republike Srbije u tom području.
Jedinice Vojske Albanije su pružale konstantnu artiljerijsku podršku, snage NATO saveza su izvodile mahom vazdušne udare, a pripadnici Legije stranaca su bili zaduženi za snajpersko delovanje. Borci OVK i strani plaćenici su bili pešadija, zadužena za ofanzivna dejstva. Vojska Albanije je pokušala u jednom trenutku čak i tenkovski napad, ali je napad odbijen, a neprijatelj poražen.
Da je neprijatelj uspeo, otvorio bi se put za kopnenu intervenciju i unekoliko drugačiji, tragičniji tok ionako po veliki broj ljudi tragičnog rata.
Napomenuću samo to da je za sve vreme bitke, neprijatelj imao stratešku prednost napada naniže, tj. imao je tzv. „high ground”, ono što se u taktici i strategiji smatra izuzetnom prednošću.
Bitka je trajala od 9. aprila do 10. juna 1999. godine. Neprijatelj je u više navrata zauzimao određene položaje u okolini karaule, ali Košare nisu pale sve do 10. juna, iako su ih branile, povremeno čak 10 puta manje jedinice Vojske Jugoslavije i dobrovoljaca iz Rusije, ali i Zapadne Evrope. Među vojnicima VJ, uglavnom su bili regruti na redovnom odsluženju vojnog roka, lako naoružani i sa otežanim načinima snabdevanja, dok su jedinicama OVK komandovali Agim Ramadani, Salim Đekaj, Ramuš Haradinaj, Agim Čeku i Hašim Tači, dakle najiskusniji komandanti ove terorističke grupacije.
Posledice Rata na Kosovu svi znate, od Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244, pa do današnjih dešavanja.
Ovo je ipak, jedna malo drugačija priča od opisa same bitke. Priču sam saznao iz druge ruke i dozvoljavam da ne mora biti sasvim tačna u svakom detalju. Dajem joj pravo da u sebi nosi dozu romantizma, koji može dobijati i druga imena, od hrabrosti do ludosti i od junaštva do uzaludnosti.
Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, za većinu ljudi iz Srbije, ratovi su u kojima su na strani JNA i VJ, ili raznih jedinica koje su dolazile iz Srbije, ratovali Srbi, od lojalnih Titovih oficira, ponesenih zanosom zaštite Jugoslavije, preko oportunista, koji su petokraku zamenili dvoglavim orlom za još koji čvarak na epoletama, pa sve do dobrovoljaca raznih profila, od patriota slobodnog stila, preko idealista romantičarskog duha, sve do „oslobodilaca” televizora, frižidera i veš mašina.
Ipak, ovo nije priča o srpstvu i tim idealima.
Zaboravlja se, ili jednostavno ne zna, da mobilizacije u Srbiji nisu bile rezervisane samo za Srbe. Ono što se sasvim izvesno jako malo zna je to da su se u najvećem broju, pozivima za mobilizaciju odazivali Mađari.
Ne mogu da govorim u bilo čije ime i da zalazim u razloge te statistike, ali je činjenica da su oni redovnije nego što bi savremeni srpski „patriJota” voleo da prihvati, bili na frontovima raznog i svakojakog srpstva.
Ako bih morao da pomislim zašto je to tako, rekao bih da su ti Mađari, svoju domovinu, mesto gde im se nalazi kuća i svoju otadžbinu, zemlju iz koje su im preci, branili jer je njihova. Askurđeli su im sa konja sjahali u toj istoj ravnici, pre više od hiljadu godina i ta zemlja, zvala se ona Jugoslavija ili Srbija, bila je i ostala i njihova. Jeste, gazili su po toj zemlji i kojekakvi „njilaši” i raznorazna vucibatina i šljam, koja ne zaslužuje ime nijednog naroda, ali su je čuvali i branili i dobri ljudi, koji su bili pre to, ljudi, nego tek Mađari, Srbi, Hrvati, Slovaci, Rusini.
Elem, vratimo se Košarama.
Tokom bitke, posebno na njenom samom početku, u prvih nekoliko nedelja najžešćih napada, ginulo se svakodnevno. Neiskusni vojnici VJ, malo zaliha, oskudna municija, neredovna pojačanja. Obroci su bili oskudni i retki, jer se nije znalo ni kada će, a kamoli da li će sledeća dotura namirnica uopšte uspeti.
Ipak, odolevali su, njih nekada svega 130, a nikada više od 2000 vojnika i dobrovoljaca, ludih Rusa, kozaka i nekih idealima pravde opčinjenih Holanđana, Belgijanaca, Nemaca, koji su, eto, delili ratnu sreću i nesreću baš sa vojnicima iz tadašnje Jugoslavije.
Među tim borcima, bio je i komandir odeljenja, Tibor, od oca Jožefa, Cerna. Mađar, rođen u Beogradu 1978. godine, od 1998. dobrovoljac u VJ, onda kada je barut već počinjao da miriše, ali ga nozdrve još nisu bile prepune. Kada je rat počeo, tražio je da bude poslat u Peć, a odatle je poslat na Košare, taman pred početak bitke.
U tih prvih par nedelja krvi, vatre i lomljave, najopasniji su bili brisani prostori, koje su vešto pokrivali snajperisti iz Legije stranaca. Jedan od njih, bezimen, ostao je zapamćen među borcima VJ. Pamtili su ga po tome što bi pucao samo jednom, najčešće kobno, pa se potom satima nije oglašavao, tražeći i čekajući na novom skrivalištu. Hladnokrvno i taktično, svakoga dana je ubijao ili teško ranjavao po nekog vojnika ili oficira. Povrh svega, NATO avijacija je tukla neprekidno, a albanska artiljerija, sa druge strane padine, nije cevi ni hladila, već je nemilosrdno zasipala karaulu ognjem u neobjavljenom ratu.
Snajperista, za koga neki kažu da je u stvari bila žena, premda je sve to u magli između mita, mašte i zbilje, nije dopuštao vojnicima VJ ni da obave nuždu, ni da zapale cigaretu, ni da dopuste sebi trenutak mira. A to su, znate, ipak bila deca. Ne samo nečija deca, već zaista deca. Mahom osamnaestogodišnjaci i devetnaestogodišnjaci, ne ni dobrovoljci, već obični regruti, koji su svoju obuku započinjali i završavali u paklu Košara, neretko i za sva vremena.
27. aprila, posle još jednog jezivog huka metka ispaljenog iz snajpera skrivenog legionara, Tibor Cerna se podigao i oprostio od drugova iz odeljenja.
Ustao je i izašao na čistinu. Uzviknuo je samo „Ustašo! 'Ajde, pucaj ako si junak, ja te čekam!”
Nije ni dovršio rečenicu, metak ga je pogodio u grudi. Tibor ipak nije pao. Rana je krvarila, smrtno i kobno, ali je on stajao izazivajući hladnokrvnog ubicu, da prekrši sopstveno pravilo i ubaci drugi metak u cev, repetira pušku i opali još jednom. Samo tako, znao je Tibor, samo tako će snajperisti VJ moći da napokon lociraju legionara. Samo tako, iznerviravši ubicu prkosom, mogao ga je izbaciti iz ravnoteže i spasiti ko zna koliko svojih saboraca.
Užasnutim drugovima, toj deci koja su morala da odrastu na krvi, dimu i vatri, rekao je okrenuvši se poslednji put - „Za ovu zemlju vredi poginuti...”
Pesma Petefi Šandora (Petőfi Sándor, Alexander Petrovič, Aleksandar Petrović), simbol revolucije Mađara u XIX stoleću, „Nemzeti Dal” (Narodna pesma), kaže:
„Talpra magyar, hí a haza!
Itt az idő, most vagy soha!
Rabok legyünk vagy szabadok?“
Reči su, prevedene na srpski:
„Ustaj Mađaru, otadžbina te zove!
Sada je čas, sada ili nikada!
Robovi bićemo, ili slobodni ljudi?“
Tibor Cerna je izgleda odabrao...
Zašištao je i drugi metak, pogodivši Tibora u vrat, pokidavši mu žile i kičmu i ubivši ga na mestu. Jedva trenutak kasnije, odjeknuli su hici sa snajperskog grudobrana VJ. Potmuli krik iza stena i tupi udarac pada puške, značio je da je legionar eliminisan.
U tom trenutku tišine, vojnici su istrčali iz zaklona i odvukli Tiborovo telo sa pustopoljine ispred karaule.
Tibor Cerna je jedna od 108 žrtava na strani VJ i dobrovoljaca u Bici na Košarama. njegova žrtva, kao da nije iz vremena o kome pričamo, vremena u kome je sve u našoj stvarnosti već odavno bilo zaprljano lažima, obmanom, pljačkom, izdajom, smrću, beznađem, tamom.
Njegov čin, u krajnjem ishodu rata, za surovu statistiku pobeda i poraza, možda besmislen, terao je tu prerano odraslu decu da izdrže još nedeljama potom.
I ne mislim da su voleli to što su u ratu. Niko normalan to ne voli. Neki od njih, uveren sam, sve bi dali samo da su što je dalje moguće od Košara. Ali ih je, pomisliću možda, držalo i to što je sa njima bio i za njih i za svoju domovinu i otadžbinu, poginuo i Tibor, od oca Jožefa, Cerna, Mađar kojeg tadašnja Jugoslavija i sadašnja Srbija ne pamti.
Borce sa Košara, istine radi, država ne pamti. Najradije bi ih verovatno sve zaboravila. Ta deca, ta šaka mladosti pred ognjem smrti, postala su nebitna pred politikantskim igrama poslednjih petnaestak godina.
I dok se mrzimo, onako svim srcem, dok mrzimo druge, samo zato što su drugi, zaboravljamo one koji su bili više sa nama i više naši od mnogih koji nas godinama uče nakaradnom rodoljublju.
Dok nas uče da je svaki Mađar „njilaš”, svaki Hrvat ustaša, svaki musliman balija, svaki Albanac kačak i „učka”, svaki Bugarin komita i svaki stranac sa Zapada zlikovac, život teče svojim tokom, koji odnese i ove priče, da se zaborave, ako ih nekada negde ne zapišemo.
Rekao sam, neću davati nikakve vrednosne sudove čina Tibora Cerne.
Samo ću reći da je on svoju zemlju voleo onako kako je mislio da je to najbolje, a njegova zemlja ga se ne seća, nikada i nigde.
Kažu da svako umre dva puta. Jednom, kada mu se ugasi život i drugi put, onda kada ga ljudi zaborave.
Država je dopustila Tiboru Cerni da umre i drugi put, ali ga možda i ovakvi maleni tragovi, opervaženi romantizovanim intarzijama iz usta očevidaca, spasu nepravde zaborava.

[Bla]

Nigdje pokošene trave

tij.jpg

[Nole]

Milijardu dolara za sahranu u Srbiji



„Evo, Vaša ekselencijo, strogo poslovne ponude“ – izvadi papire iz džepa od sakoa.

„Doneo sam nacrt ugovora između Kristofera Kruza i Jugoslavije Maršala Tita. Ugovor bi imao samo dva člana. Evo, pročitajte. Član prvi: Svu svoju imovinu i bankovne račune Kristofer Kruz poklanja državi Jugoslaviji. I član drugi: Država Jugoslavija garantuje Kristoferu Kruzu da će njegovi posmrtni ostaci biti sahranjeni u selu Dragačevu, na imanju Toma Zindovića, ispod šljive koju je zasadio njegov sin Todor Zindović“ – nalet kašlja natera mu suze na oči. „Ovo je, Vaša ekselencijo, moja poslovna ponuda, strogo poslovna, zbog koje sam i došao.“

„Vidim, pročitao sam“ – čudi se zbunjeni ambasador. „Svo bogatstvo za grobno mesto! A koliko iznosi... izvinite, možda je neumesno i nepristojno, koliko bogatstvo, koliku sumu nudite?“

„Ne manje od milijardu kanadskih dolara.“

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU U NEDELjU


sutra nastavak

[Lebowski]

[ytube][/ytube]

[Bla]

Klasična trač partija, kad dvoje sjede, pa se kao slažu, a priča protiv trećeg koji nije tu.

[Lebowski]

Pa nema trećeg al ima ovih što bi prešli 7 granica i sedam rijeka da love jugonostalgičare

[ytube][/ytube]


[ytube][/ytube]

[storm]

[ytube][/ytube]

Ogledni primjerak.....poznavajući lik i djelo sa dragošću se slažem.....taj je

[SPINERKA]