"DUŠA"

[sann]

Spremila sam kofer čežnje
na put za nigdje.

Uredno su složene tri moje tajne,
crno-bijele slike moga oca u smiješnom odjelu.
lijeva zlatna cipela.

U drvenom koferu izrađenom po mjeri
svih mojih čežnji.

Uredno su složene tri moje želje,
crvene rukavice.
Pronašla sam i stari broš majke,
velika zlatna buba od safira.

Uredno su složene strepnje,
svilene čarape, čipkasta podsuknja.
Stari kofer u koji stanem cijela
prazan se čini, a tako težak.
Toliko toga bi htjela staviti.
Ponijeti.
Ne zaboraviti.

Kofer velik, nigdje mjesta.
Uredno sam složila milijun strahova,
jedan do drugog, kao sliku od pazli,
složene su sve moje tuge,
ulaze jedna u drugu, kao da su redom rađane
i suze sam ponijela,
godine svoje,
godine tuđe
i godine, godinama rađane.
Zatvoreni kofer, jedva pokopčan starom kopčom.
Čeka.

Spremna sam na put za nigdje.
Mada znam da sam zaboravila nešto, što nikako nisam mogla
ugurati u kofer čežnje.
Nisam ih zaboravila, ali nisu stali.
Moji osmjesi i moja sreća,
jednostavno nije stala.
Nisam patetična i ne pretjerujem,
vjerujte kofer čežnje velik je da bi i vi u njeg* stali,
ali sreća nije.
Nisam je mogla staviti,
preko uredno složene tuge,
ni preko pažljivo složenih suza.
Nije stala.
Nema veze.
Kupit ću je usput, ako mi bude trebala....

[KOMESAR]

Nepovratna pesma


Nikad nemoj da se vraćaš, kad već jednom u svet kreneš

Nemoj da mi nešto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka.

Nikad neću unatrag.



Šta ti znači staro sunce,stare staze,stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati

Tu je ono čemu možes srce dati.

Al' ako se ikad vratiš, moraš znati tu ćeš stati i ostati.

Očima se u svet trči

Glavom rije mlako veče

Od reke se dete uči ka morima da poteče.



Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem.

I od druma da se muči i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija, opasno je kao metak

da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak.



Ti za koren nisi stvoren

Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri.

Al' kad pođeš - nemoj stati

Mahni rukom. I odjuri.

Ko zna kud ćeš.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvek belje, kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja, opasno je kao metak

da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio, samo si zaboravio.

Zato leti. Sanjaj. Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.

Nek' od tebe život uči da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka, u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš, il' sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

[sann]

Uzalud si ponovo tu,
Odlučila sam,
Izuću se
I kao fakir po užarenom ugljevllju
Iskoračaću tvoj put kojim si mi došao prvi put
I stopalima upisao u prašinu putenosti zakletvu
Da poslednji put koračaš stazom ljubavi,
A nije bila ljubav
I ovo je poslednji put
Da me ostavljaš
U prašini.
Evo kunem se
Pregaziću sopstveno srce,
Neka mi zaostali žar spali zaboravne tabane
I sagori Ahilovu petu ponovljenih slabosti
Da ne krenem još jednom za tobom
Stranputicama
Kojima mi posrće duša
I kao slepac po pepelu prošlosti
Pipa i traži tragove ljubavi
U tvojim praznim rečima
Izmucanim u punoj strasti
-Uzalud si tu-
Ponavlja izdani razum poluistine…
-Uzalud sam odlučila-
Ponavlja poludelo srce poluotkucaje…
I Ahilova peta kreće putem proklete krvi,
I oblaporno telo za njom,
Za tobom,
Kroz prašinu strasti
Krvnički gazim po duši
U nadi da me napusti...

[sann]

Velicanstveni grad u tvojoj dusi

Tako snazne i u istom casu nezne duse,
zaticem te kako stojis ispod svojih
oblaka plavih, vidim da noc je krenula
svojim stopama mracnim, ispod te svetiljke
tvoje, stajala si poput dijamanta izlivena
i zacaran pogledom tvoje duse, kroz tvoje
oci videh tvoj svet isprepleten sazvezdjem,
morske talase sto zapljuskuju tvoje gradove
zacuh se i srce sto ti kuca, svetli ko sam
svetionik usred tvoje, velicanstvene duse.
Cak je i ta svetiljka zanemela pod odsjajem
tvoje duse, samo pamti sjaj oka tvoga, te usne
boje ruze, crvene obraze poput devojcice, koja
ceka svoje trenutke.
Dok se osecalo u vazduhu pocetak proleca i
miris trave koja se njise i prekriva tvoje
mirise, koje mene mame i samom telu podari
vece i pod vedrinom neba lagano rastapaju
melodije nase duse.

Veceras ispijmo pehar naseg casa, a same nase
otkucaje, priblizimo nebu da i same zvezde
cuju roj otkucajeg naseg srca, zatim belim
nitima oblaka svezimo nase zagrljaje u stisak
ruke.
Postavim prvo tebe kraj sebe i prepun sto nasih
zacina, nasa sreca nikuda nece uteci, zalijmo
paznju sa bojama crvenila tvoga karmina, dodirnimo
se poput kapljice kada skliznu u tvojim snovima
i napojimo nektare nasih pucina.
Pre samog predvecerja lice cu ti samo srebrnom
strunom mesecevog puta ukrasiti tvoj vrat, da se
i sam mesec ogleda u tvom velikom svetu, gde moja
dusa velikim stopama lagano koraca.
Dok poljupcima ukrasavam tvoje lice, ko sami
biseri se nadovezu i pod sjajem tvoga oka, ja se
razbudim i podelim jos malih bisera rasutih po
tebi, lagano klizi moja ruka preko tvoga struka
i pravim talase po tvome moru uskladjujem ritam,
da se tvoja dusa namiri mojih dodira.

Dok budemo se setali tu kraj reke nase ceznje
blagim drhtajem primaknucu sve svoje nezne misli
i da se prihvatimo u zelju nasu, koja odvec krenula
svojom stazom i susrela se s strascu i na proplanke
tvojih obraza, sreca se osmehuje ka odredistu.
Neznim cu zanosom otkloniti kosu sa tvoga lica
svezati roj svitaca sto neprekidno svetle, da i
sama kosa bude poput onih svetiljki u tvome velikom
gradu, u tvojoj dusi.
Pod talasima nase reke blagim dodirima priblize i
saperu sve sumnje tvoje, pomalo dodajuci zacine nase
s prvim krojem, udenucu samo ime svoje.
A zatim cemo zavrsiti stapanjem nasim prelivenim
emocijama, vodicemo ljubav u tvome zagrljaju, gde
ces se poput zene osecati ko devojcica i pod nasim
stopama izrasce plodovi nasih prelivenih strasti.
Pod cutnjom i mirisom proleca one pricaju i plamte
pod vecnom vatrom, tvoje velike i snazne a i u istom
casu nezne duse....NN.

[sann]

Ne budi ni u čem' iznad mene
Rame uz rame
Čuvajmo jedno drugo svako svojom snagom:
Ti mene svojom mišicom
Ja tebe svojom nežnošću
Ljubavi moja
I ne poklanjaj mi ništa danas
Za praznik tužnih žena
Rasplakaćeš me:

Ako sam samo dan u godini Tvoja Posebna
Ne poklanjaj mi ružu
Ako ti ruža nisam svaki dan
I kad te trnjem svađa bodem
I nisam ti nežna
Isti sam miris koji te jednom opio
I ti si meni snaga
I kad si slab i nesiguran
Verujem u tebe i tu sam
Svaki moj dan
Moj si Muškarac velikim slovom
I ne treba mi poseban datum da mi to budeš
Neka ne treba ni tebi

Molim te
Ne kupuj me ničim
Za praznik nepriznatih žena
I ne daruj mi ništa danas
Što mi nemaš dati svaki dan života:
Sebe i svoju ljubav
I kad ne liči na ljubav iz mojih poema
Liči na Život
Jedini kojim mogu da živim sa tobom
Jednaka s jednakim
Trnata i opojna
Tvoja
SVOJA...

[Mutevelija]

Ja mislio neka teološka rasprava o duši.

[sann]

Ja mislio neka teološka rasprava o duši.

Jeste,raspravljamo sami sa sobom...

[sann]

"Moguće je jednim poglednom zapaliti vatru
koja iako gašena nikad ne prestaje da gori.
Lako je duši kada je napusti razum, al' kad to uradi srce
zbog njega se ubija i moli.
Koji to korak prelazi granice?
Kada to zapravo postajemo zli?
Iz najdubljih osećanja se rađaju gresi
pa smo pod purpurnim nebom opet jednaki svi.
Ovaj život ne piše teška pravila,
to ljudi sami sebi skraćuju krila.
U strahu od izdaje svojih očekivanja
i mada najmanjim grehom svaka im je kazna mila.
Kažu da nebo ne prašta strasti
koje strmoglavo do izdaje vode,
kažu da preča je neiskrena reč
a ja tvrdim da to nisu ključevi slobode.
I mnogo će biti prosutih reči
samo da sputaju nemirna srca,
al' divljina steže vatrenim okovima
kad jednom pozove, i zemlja puca.
No, mnoge su priče, ipak kao bajke,
sa ishodom koji se razumu protivi,
ali srce je varljivo kao žar,
zbog njega smo opijeni i neukrotivi."

[sann]

TISINA...

Kada te jednom stignu sJećanja,
Kad vratiš pogled u daljinu,
ZabolJeće te stara nadanja
I vratićeš se u svoju tišinu...

SJetićeš se kako te peklo u grudima
Kada si čuo umilne glase...
I mene je sve sa tobom čudilo,
Nad sudbom sam pustila klasje

Kada te vjetar odnese u pustoš neku,
Sjedi negdje i zamisli nas tu same...
Da li ćeš me osjetiti, hladnu i daleku,
Ili ćeš poželjeti da se nasloniš na moje rame?

Bolne su te godine iza nas dvoje,
Ove što dolaze, još teže će biti...
Nemoćni i gordi se koprcamo oboje,
A rijeku suza ćemo kroz vrijeme proliti!

Ne pitaj me kako, ali znam istinu –
Moja duša osjeća vatru na daljinu...
Kada plamen strasti izgori, utiša,
Zemljom će zavladati suzna, slana kiša!

Kada te jednom stignu sjećanja,
Kad vratiš pogled u daljinu,
Zaboljeće te stara nadanja
I vratićeš se u svoju tišinu...NN

[sann]

Očekuješ obećanje
koje ne mogu izustiti.
Guru sam misliš,dodirom
isceliteljskim rane vidam,
sećanja volšebno dahom brišem.
Ne pitaš nikada zašto tugu pišem
u nadi da će izbledeti…
Ne znaš ti koliko jedan dan
može oštetiti latice ruže na vetrometini.
Ugasila se vatra dušo,
dugo smo je poverenjem ložili.
Dahom rasplamsavali sve do potopa.
Ostade ugarak stidljivi
da tiho svetluca u staroj furuni sećanja.
Ti si mag koji Svet gleda
u stotinu boja, po želji,potrebi.
Žena sam dana,tirkizniz snova,
kada se zagledam u ruke,
grljene, vezivane himerama,
ostaje na dlanu samo crta istine.
I raste crveni iris u grudima,
pesmom me budi jutrima.
Tajnovito,ne hvali se postojanošću.
Trajanjem bojim Svet moj .
Odanost poklanjam ti,.
na zemlji I Nebu.
Malo li je ?

[sann]

Rascvjetane ruže bijele
na granama mojih snova
preko noći uvenule,
vjetrom jutra zaplakale
kao tužne zastave predaje.

Osmijeh se u suzi utopi,
u razbijenom ogledalu
staklaste oči zalediše,
sazrela misao nestade
u jecaju riječi izdaje.

U šumi čudnih odraza
duša, razgolićena osamom,
ogrnuta samo pustim čekanjem,
možda u tihom zovu ptice prepozna
tvoje čežnje promukli glas,

da je nježno zagrli sjećanje
toplim bojama duge poslije kiše,
da joj zaleprša ružičasta nada,
nošena valom snenih želja
davno satkanih samo za nas.NN

[sann]

Nedostaješ mi jako u ovoj kišnoj noći
,dok sumorne misli mojom dušom plove,
ni lažni osmeh na licu ,mi nece pomoći ,
da te na tren donese ,surove noći ove

A tebe nema ni jednim šapatom da se javiš,
ni osmehom da mi dušu razgališ,
ni reč jednu u mislima staviš,
a tako mi nedostaješ ,a tako mi fališ!

Tvoje me oči pogledima prate ,
ćutiš i dalje bez ijednog glasa,
a ja onaj sanjar, koji misli na te,
čija se se duša kao more talasa!

Ti nestvarna princezo u priči što traje
preodobrim srcem i iskonskom lepotom
sve mi tvoje tako nedostaje
osmeh, pogled, ljubav i želja za životom.

Čudno je ovo nedostajanje tvoje,
imam te dušom u mislima samo,
mašta i želja da se usne spoje,
da jedno drugom ,našu ljubav damo.NN

[sann]

RED JE NA TEBE
Umirem opet,po bezbroj puta
Grizući usne samo da ćute
I uši ove ne mogu više
Slušati buku tvoje tišine.

A ja sam opet pružila sebe,trošila snagu
Skidala zvjezde,satkala snove,
Od perja krila opet pravila
Uludu ,trud,uludu nada.

O’ Ti gore,Ti što me gledaš !
Zar sam tolika grešnica ja ?
Zar sam Tebi toliko kriva ?
Pogledaj dolje,evo me jadne.

A ,baš je čudno, baš kad se nadam,
I kada činim sve iz dna Duše,
Baš tada uvjek sunovrat krene,
I sav moj trud,k’ Đavolu ode.

Zašto,o' zašto ?
Reci mi Bože !
Zar i ja nisam vredna življenja ?
Zar i moj osmjeh Tebi ne prija ?

Il’ si me možda stvorio zato,
Dušu vječito moju da kušaš ?
Mene redovno na ispit stavljaš.
Ma reći ću Ti,i tebi eto !

Pa nek sve ide kud god da ide,
Možda je moje življenje prokleto,
I sva borba moja uluda.
Reci mi Bože,evo me klečim !

Evo na koljena pala sam ja,
Al’ reci sada,ja više neću .
Nije da neću,više ne mogu,
Dosta je ovog ukletog bola .

Dosta je moga praznoga truda.
A Ti progovori ,ako me voliš,
A trebalo bi,kao i druge.
Il’ mi nekako umanji teret ,il’ me uputi.

Il’ ne znam šta ćeš.
Učini nešto !
Red je na Tebi !
Ja više ne znam,Ti valjda znaš.

Vjerujem nekako da ćeš me čuti !
Red je na Tebe,učini nešto dobro za mene.
Pogledaj nekad barem kroz prste,
Znam da možeš,učini to ....

[sann]

Godinama lutam
Pustinjom čovječjom,
dok mi se tragovi
u vrelom pjesku gube,
i vjetrovi njeni
prašinom zastiru pogled.
Pusinjom života
godinama kročim,
želim da pređem dine njene,
Oazu u njoj još ne pronađoh
dok vrelo Sunce
prži mi usne žedne.
Pustinjom čovječjom
noge jedva vučem,
pod vrelim pjeskom
tabani bride,
dok noć se spusta
hladnoća ogrće tjelo,
sjećanja se bude
od nekud dobire šapat,
negdje u tami
sjenke se ljube.
Pustinjom života..........

[sann]

Zagrebi nanizano vreme
zarij po ranama
što ostaviše podivljali ljudi
razbacani po prošlosti
želeći da otkopaju
mene ukorenjenu

Zagrebi kožu
da bol naruši tišinu
da progovorim na sav glas
da grehom ožalim nevinost
milostivom naklonošću
s lica što se svlači

Zagrebi malo
tamo gde sam nedeljiva
gde u prvom nicanju samilosti
postajem živo u neživom
čekajući da mistici i proroci zaćute
kad u nemom hodočašću
svoj krst drugom predam
bez prava na oproštaj

Zagrebi reč
pogrešno prevedenu
razvuci rečenicu
neka misao u pesmi puca
kao loš predznak glasniku
što nezvan dolazi
i prstom ukazuje
na detalj u beskraju...NN

[sann]

Kažeš da sam ti posebna.
da nikad prije,
da nikad nitko,
kao ja...
Čudesno je nekome biti poseban,
biti posebno drag,
posebno blizak,
posebno povezan.
Čudesno je nekome biti poseban,
biti posebno svitanje,
posebna priča,
posebno prožimanje,
biti posebna zraka sunca u oblacima,
poseban trag na grani.
Čudesno je nekome biti poseban.
Poseban u svemu osim u boli na kraju,
jer sve boli su slične,
bole do dubine bitka,
do same srži boljenja,
ispune i tebe i tvoje puteljke blizina,
izbrazdaju sve što izbrazdati se da.
Odjednom nestanu posebna svitanja,
odjednom ostanu neodgovorena pitanja,
odjednom život tamni ogrtač navuče,
odjednom radosti nema oko tvoje kuće
odjednom nastade bol,jaka,nimalo posebna,
obična, krvava užarena,
već u djelima velikana pera krvlju opisana,
već prije doživljena.
Zato molim te, nemoj da ti budem posebna,
nek ova ljubav bude jednostavna,svakodnevna, obična...

[sann]

Nastavi da hodaš
I trava postaje put
I more postaje put
I vetar postaje put
Kada se po njima gazi
Samo nastavi da hodaš,
Ne plaši se oblaka tmurnih u crnoj noći
Zamisli oči voljenog u proleće
Zamisli da cveće na Nebu raste i cveta
Zamisli laste svile gnezdo u snegu i preživele
I strah će proći
Nastavi da hodaš,
Ne plaši se ako vretar ima žestinu uragana
To sudbina proverava izdržljivost tvojih cipela
Ne plaši se da ćeš zalutati ,hodaj i ne okreći se
Pomisli da bez vetra nema ni jedrenja
I strah će proći
Nastavi da hodaš,
Neka te ne plaše koraci koje čuješ
Možda te ne jure ,možda su ti u susret pošli
Ne dozvoli razumu da te izgubi i zavede
Čvrsto veruj mašti
Ne plaši se reči, jer ako usne zaćute oči neće moći
Govori ono što misliš
i strah će proći
Nastavi da hodaš,
Prati liniju čela i te zvezde u očima
Ljubav znači trpeti
Ne prestaj sanjati samo zato što drugi nisu mogli
Tuga ima valove kao more a ti odavno znaš plivati
Utešno je što postoje i oni koji pate i od previše sreće
Uhvati hrabrost, navuci instinkt
i strah će proći
Nastavi da hodaš,
Ako padneš;podigni se, izliži rane i ne osvrći se
Ne gube oni koji su pali, već oni koji ostaju da leže
Život je borba
Duša ti jedino oružje
Nastavi da hodaš,
Ne odriči se snova
I trava postaje put
I more postaje put
I vetar postaje put
Kada se po njima gazi
Ne plaši se zidova i brana
Rođena si da živiš slobodna
To je samo životna staza
Tamo gde se završi stara
Nova počinje i nastavlja
Nastavi da hodaš,
I uspećeš !!NN

[sann]

Noćas moja soba miriše na uspomene
Na stolu razbacane fotografije
Ja imam lice devojčice, on se smeši...
Na zidu gledam staru sliku - njegov dar
Na toj slici vreme je stalo - drvo u cvetu,
pseto malo i stari djeram...
Još malo čežnjivo gledam sliku,
a onda će postati obična, kao i svakog dana
Staviću fotografije tamo gde stoje stare stvari,
stare kutije i ormari...
Noćas moja soba miriše na uspomene
ali ja ne otvaram dušu da u nju udju nemiri,
otvoriću prozor da mi noć vedra spokoj podari..NN

[sann]

TRENUCI BEZ KRAJA

Nisu li to trenuci života
kao da su bez kraja
pored nas dugo promicali
kao lađe neuhvatne
kod okolnih magli prikrivene…
Nisu li se to životne reči prevodile
a zapravo nikud nisu vodile
penušalo li se to more naših životnih misli
na providnoj pučini iskre se sjaje
i tek kad sumrak u životu prekrije sve
one se zgasnu na naše propale sne
I nisu li se ti trenuci
što ih životnim beskrajem zovem ja
ispisali u srcu mom bolnim perima
i nisu li se njihova mastila
po sušnoj vodi duše prelila
Ja bih te tražila
u životu mom ti trenutku poslednji
Ja bih te pitala
gde su to tvoje životne snage otišle
Ja bih ti priznala
da su moji živi tragovi izbrisani
Ja bih ti čitala iznova
svoje tužne životne balade
I gde li si se sakrio u životu mom
moj poslednji trenutče
kao nedočekano mi unuče
što ga ne posadi kraj skutu svojih
I gde li je tvoja toplina
u životu mom,
moj poslednji poglede
ne iskri se pred drugim
čak ni tvoja dobrota
Gde li si to
poslednji trenutče moj
u životu otišlom
lik svoj u ogledalu
zaboravom obojio...NN

[sann]

Dan odavno već izbledeo
nebo se pretvorilo
u taman indigo.
Mesec se pomalja
obliva valove snene.
Osvrćem se u prazninu sobe
lišena svakog ličnog pečata.
Užarenost je u mojim očima.
Dok listam spomenar
svog života,
um mi se cepa...
Malo je bilo sreće
u sećanjima na proŝlost...
Samo praznina I tuga...
Zurim u mrlju,
žmirkajućeg svetla.
Hladan i prazan
otisak bola je u meni,
kao da su mi telo napustili, krv i sva toplina.
Nazubljene su ivice sećanja
Gorka žuč užasa
puca, kao otrov širi se.
Pod kožom čitav kostur trese se,
I moja sećanja, odlaze u beznadje....NN