Price, odlomci, citati, slobodne forme....
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
"Ne otvaraj dušu na vjetrometini. Ne puštaj svakoga blizu sebe. Prehladićeš emocije, a one se teško i sporo liječe. Istrošićeš snagu. Iscrpićeš i zadnji atom dobrote.. Pa kad dodju oni koji vrijede, nećeš imati šta da im daš.."
-
Heidi
- Forum [Bot]
![Forum [Bot]](./images/ranks/s.png "Forum [Bot]")
- Posts: 45896
- Joined: 01 Sep 2011, 22:10
- Location: Kosmicki raspor
- Been thanked: 6 times
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Ne slazem se.dacina_curica wrote:"Ne otvaraj dušu na vjetrometini. Ne puštaj svakoga blizu sebe. Prehladićeš emocije, a one se teško i sporo liječe. Istrošićeš snagu. Iscrpićeš i zadnji atom dobrote.. Pa kad dodju oni koji vrijede, nećeš imati šta da im daš.."
Be mindful of your self-talk. It's a conversation with the universe.
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Ni ja. 
U duhu nase drage ponosne i prkosne rekla bih da kod nas vrijedi ona - sto me vrse crpis ja imam vise da dam...pa bujrum, crpi...
U duhu nase drage ponosne i prkosne rekla bih da kod nas vrijedi ona - sto me vrse crpis ja imam vise da dam...pa bujrum, crpi...
-
niska grana
- Aktivni forumaš
- Posts: 2441
- Joined: 21 May 2011, 23:01
- Location: Osamnaesti tetrapak
- Been thanked: 1 time
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Uh, djeluje kao neugodan a i ne baš zahvalan posao oglašavanje se nakon ovih zadnjih zaključaka, dostojnih spuštanja zavjese ( 
), ali nisam se mogao suzdržati a da ne nabacim jednu od meni omiljenih kratkih priča 
IZDAJNIČKO SRCE
Taĉno! – razdražljiv – bio sam i još sam užasno, užasno razdražljiv; ali zašto tvrdite da sam baš lud? Bolest je izoštrila moja čula – nije ih razorila, nije ih otupila. Povrh svega sluh mi je postao veoma istančan. Čuo sam sve na nebu i na zemlji. Čuo sam mnogo toga i iz pakla. Onda, po čemu sam ja to lud? Saslušajte! I obratite pažnju kako zdravo – kako staloženo mogu da vam ispričam čitavu priču.
Nemoguće je reći kako mi se ta misao prvi put uvukla u mozak; ali, kad se jednom začela, proganjala me je i danju i noću. Nije bilo motiva. Nije bilo strasti.
Volio sam tog starca. Nikada mi nije učinio nažao. Nikada me ničim nije uvrijedio. Nikada nisam poželio njegovo zlato. Mislim da je u pitanju bilo njegovo oko! Da, to je bilo to! Imao je jedno oko kao lešinar – blijedo plavo oko, prevučeno mrenom. Kad god bi se spustilo na mene, krv bi mi se sledila; i polako – vrlo postepeno – odlučio sam da starcu oduzmem život, i tako se otresem tog oka zauvijek.
Ovo sada je važno. Vi mislite da sam lud. Luđaci nemaju pojma ni o čemu. Ali, da ste vidjeli mene. Da ste vidjeli kako sam mudro postupao – sa kakvom obazrivošću – sa kakvom predostrožnošću – sa kakvim pritvorstvom sam se bacio na posao! Nikada nisam bio ljubazniji prema starcu nego tokom cijele te nedjelje prije no što ću ga ubiti. I svake noći, oko ponoći, podigao bih rezu na njegovim vratima i otvorio ih – ah, tako lagano! I tada, kada bi otvor postao dovoljan da protisnem glavu, unio bih zamračenu lampu, potpuno zatvorenu, zatvorenu tako da se ni zrak svjetlosti ne pojavi, i onda bih proturio glavu. O, kako biste se nasmijali da ste vidjeli kako je vješto proturam unutra! Pokretao sam je polako – vrlo, vrlo polako, tako da ne prekinem starčev san. Bio mi je potreban ĉitav sat da smjestim glavu u otvor, na dovoljno odstojanje da mogu da ga vidim kako leži na krevetu. Ha! – da li bi luđak bio tako razuman? I tada, kada bi mi čitava glava bila u sobi, pažljivo bih razotkrio lampu – o tako pažljivo (zbog škripanja šarki) – razotkrio bih je tek toliko da jedan jedini tanak zrak padne na lešinarsko oko. Ovo sam radio sedam dugih noći – svake noći tačno u ponoć – ali bih uvijek zaticao oko zatvoreno; i tako je bilo nemoguće obaviti posao; jer nije mene starac mučio, već njegovo Zlo Oko. A svakog jutra, kad svane dan, ulazio bih odvažno u sobu, i smjelo razgovarao sa njim, obraćajući mu se prisno po imenu i interesujući se kako je proveo noć. Dakle, vidite i sami da bi on morao biti veoma vispren starac, pa da posumnja kako svake noći, tačno u ponoć, ja stojim iznad njega i posmatram ga kako spava.
Osme noći sam otvarao vrata opreznije nego obično. Kazaljka koja pokazuje minute kreće se brže nego što se kretala moja ruka. Nikada prije te noći nisam osjetio mjeru svoje sopstvene moći – svoje oštroumnosti. S teškom mukom sam obuzdao osjećanje trijumfa. Kad samo pomislim da sam bio tamo, otvarao vrata, malo po malo, a da on nije čak ni sanjao o mojim tajnim postupcima i mislima. Umalo da se zakikoćem na tu pomisao; može biti da me je čuo, jer se iznenada pomjerio u krevetu, kao trgnut. Možda ste pomislili da sam ustuknuo – ali nisam. Njegova soba je bila crna kao katran u dubokoj tmini (jer su kapci, zbog straha od lopova, bili sasvim pričvršćeni), pa sam, znajući da on ne može da vidi kako se vrata otvaraju, nastavio da ih guram nepokolebljivo, nepokolebljivo.
Glava mi je bila unutra, i trebalo je da otvorim lampu, kad mi palac skliznu niz limeni držač, a starac se naglo uspravi u krevetu i uzviknu: – Ko je to?
Ostao sam potpuno miran i nisam odgovarao. Čitav sat nisam pomjerio nijedan mišić, a u međuvremenu nisam čuo da je legao. Još uvijek je sjedio u krevetu, osluškujući, baš kao što sam i ja činio, iz noći u noć osluškujući strižibube u zidu.
Konačno sam čuo slabo jecanje, i znao sam da je to jecaj samrtne strave. Nije to bilo stenjanje od bola i patnje – o, ne! – bio je to tihi prigušeni zvuk koji izvire iz dna duše pritisnute užasom. Dobro sam znao taj zvuk. Mnogih noći, tačno u ponoć, kad je cijeli svijet spavao, on se dizao iz mojih grudi, pojačavajući, svojim stravičnim odjekom, strahove koji su me rastrojili. Kažem vam da sam ga dobro znao. Znao sam šta starac osjeća, i žalio sam ga, mada sam se u sebi cerekao. Znao sam da leži budan, još od onog prvog slabog šuma, kada se okrenuo u krevetu. Njegovi strahovi su od onda sve više rasli. On se trudio da ih sebi predstavi kao bezrazložne, ali nije uspijevao. Stalno je sam sebi govorio: "Nije to ništa, samo vjetar u dimnjaku, samo miš što pretrčava pod", ili: "to je obično cvrčanje cvrčka". Da, pokušavao je da sebi olakša ovim nagađanjima; ali sve je bilo uzalud. Sve je bilo uzalud; zato što mu se bliska Smrt prišunjala sa svojom crnom sjenkom, opkolivši žrtvu. I sumorni uticaj te nevidljive sjenke naveo ga je da osjeti – iako je nije ni vidio ni čuo – da osjeti prisustvo moje glave u sobi.
Čekao sam vrlo dugo, vrlo strpljivo, pa pošto ga nisam čuo, odlučio sam da napravim jedan mali – sasvim, sasvim mali otvor na lampi. Dakle, otvorio sam je – ne možete ni zamisliti kako neopaženo, neopaženo – sve dok se, na kraju, jedan jedini škiljav zrak, tanak kao paukova nit, nije probio iz otvora i pao pravo na lešinarsko oko.
Bilo je otvoreno – širom, širom otvoreno – i dok sam zurio u njega, obuzimao me je neopisiv bijes. Vidio sam ga savršeno jasno – nekako neodrečeno plavo, prevučeno groznom koprenom od koje mi se sledila srž u kostima; ali nisam mogao da vidim ništa drugo na starčevom licu ili spoljašnjosti; zato što sam, kao vođen instinktom, uperio zrak precizno na ono prokleto mjesto.
Zar vam nisam rekao da griješite što pretjeranu istančanost čula proglašavate za ludilo? – sada mi je, kažem vam, dopro do ušiju tih, potmuo, hitar zvuk, nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. I taj zvuk sam suviše dobro znao. Bilo je to lupanje starčevog srca. Ono je pojačalo moju ljutnju, kao što lupanje doboša podstiče hrabrost vojnika.
Ali i tada sam se suzdržao i ostao miran. Teško sam disao. Nepomično sam držao svjetiljku. Htio sam da vidim koliko sam u stanju da nepomično držim zrak upravljen na oko. U međuvremenu, pakleno dobovanje srca se pojačavalo. Svakog trenutka je postajalo sve brže i brže, sve glasnije i glasnije. Starčev strah nije mogao biti veći! Postajalo je sve glasnije, kažem, sve glasnije, svakog časa! – obratite pažnju! Već sam vam rekao da sam napet; i jesam. A sada, u gluho doba noći, usred užasne tišine te stare kuće, tako neobična buka kao ova pobudila je u meni nesavladiv strah. Ipak, još nekoliko minuta sam se suz-državao i ostao miran. Ali, dobovanje je postajalo sve glasnije i glasnije. Pomislio sam da srce mora prepući. A onda me je obuzela nova zebnja – neki susjed može čuti taj zvuk! Starcu je došao sudnji ĉas! Glasno kriknuvši, otvorih naglo lampu i uletjeh u sobu. On vrisnu jednom – samo jednom, za tren ga bacih na pod, i sručih teški krevet na njega. Tada sam se veselo nasmijao, utvrdivši da je posao dovde dobro urađen. Ali, još nekoliko minuta srce je nastavilo da lupa potmulim zvukom. Ovo me, međutim, nije uznemiravalo; nije se moglo čuti kroz zid. Napokon je stalo. Starac je bio mrtav. Vratio sam krevet i pregledao leš. Da, bio je mrtav, skroz mrtav. Stavio sam ruku na njegovo srce i držao sam je tu nekoliko minuta. Puls je prestao. Bio je naskroz mrtav. Njegovo oko me više neće muĉiti.
Ako još uvijek mislite da sam lud, nećete više tako misliti kada vam opišem mudre mjere predostrožnosti koje sam preduzeo da sakrijem tijelo. Noć je blijedila, a ja sam radio hitro, ali u tišini, prije svega, raskomadao sam leš, odsjekao sam glavu, ruke i noge.
Onda sam odigao tri daske sa poda i sve položio između greda. Zatim sam vratio daske na mjesto, tako vješto, tako lukavo, da nijedno ljudsko oko – pa čak ni njegovo – ne bi moglo da otkrije kako nešto nije u redu. Ništa nije trebalo ispirati – nije bilo nikakvih mrlja – nijednog traga krvi. Bio sam suviše oprezan, da bi se to dogodilo. Sve je stalo u jedno bure – ha! ha!
Kada sam ove poslove priveo kraju, bilo je četiri sata – još uvijek mraĉno kao u ponoć. Baš kad je zvono odzvonilo sate, začulo se kucanje na ulaznim vratima.
Sišao sam da otvorim laka srca – jer čega sam sada imao da se plašim?
Ušla su tri ĉovjeka koja su se savršeno učtivo predstavili kao policajci. Tokom noći susjed je ĉuo vrisak; to je pobudilo sumnju u neko nedjelo; u policijsku stanicu je stiglo upozorenje, a oni (policajci) poslani su da istraže gorepomenuto.
Nasmiješio sam se – jer čega sam imao da se plašim? Poželio sam gospodi dobrodošlicu. Vrisak, rekao sam, ispustio sam ja sâm u snu. Starac nije tu, napomenuo sam, već na selu. Proveo sam posjetioce kroz cijelu kuću. Pozvao sam ih da pretražuju – da pretražuju dobro. Odveo sam ih, konačno, u njegovu sobu. Pokazao sam im njegovo blago, bezbjedno, nedirnuto. Ponesen svojom samouvjerenošću, donio sam u sobu stolice, i zamolio ih da ovdje odahnu od napora, dok sam ja sam, u divljoj neobuzdanosti sopstvenog potpunog trijumfa, namjestio svoje sjedište tačno na ono mjesto ispod kojeg je ležalo tijelo žrtve.
Policajci su bili zadovoljni. Moje držanje ih je ubijedilo. Bio sam neobiĉno ležeran. Oni su sjedili, i dok sam ja bodro odgovarao, oni su ćaskali o običnim stvarima. Ali, uskoro, osjetio sam da blijedim i poželjeh da odu. Glava me je boljela i ĉinilo mi se da mi zvoni u ušima; ali oni su i dalje sjedili, i dalje ćaskali, zvonjava je postajala jasnija: – nastavljala se i postajala sve jasnija: govorio sam sve otvorenije, da se otresem tog osjećaja: ali ono se nastavljalo i postajalo sve određenije – dok, napokon, nisam utvrdio da ta buka nije u mojim ušima.
Nema sumnje da sam veoma poblijedio; ali sam govorio sve tečnije i povišenim gla-som. Ipak se zvuk pojaĉavao – i šta sam mogao? Bio je to tih, potmuo, hitar zvuk – nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. Borio sam se da udahnem – a policajci još uvijek nisu ništa ĉuli. Govorio sam sve brže, sve plahovitije; ali zvuk se jednako pojačavao. Ustao sam i raspravljao o sitnicama, visokim tonom i žestoko gestikulirajući, ali se zvuk jednako pojačavao. Zašto ne odu?
Hodao sam po sobi gore-dole teškim koracima, kao da su primjedbe tih ljudi izazvale moj bijes – ali zvuk se jednako pojaĉavao. O Bože! Šta sam mogao da uradim?
Zapjenio sam – bjesnio sam – psovao sam! Zaljuljao sam stolicu na kojoj sam sjedio, i zaškripao njome po daskama – ali onaj zvuk je nadjačao sve i neprestano se pojačavao. Postajao je sve glasniji – glasniji – glasniji! A ljudi su još uvijek ljubazno ćaskali i smješkali se. Zar je moguće da nisu čuli? Svemogući Bože! – ne, ne! Čuli su! – sumnjali su! – oni znaju! – Rugali su se mom užasu! – tako sam mislio i tako mislim i sada. Ali sve je bilo bolje od ove agonije.
Sve je bilo podnošljivije od ovog poniženja! Nisam više mogao da podnesem one licemjerne osmijehe. Osjetio sam da moram da vrisnem ili da umrem! – i sada – ponovo – čujte! glasnije! glasnije! glasnije! glasnije!
"Nitkovi!" – kriknuo sam, "dosta je bilo pretvaranja! Priznajem djelo! – iščupajte daske! – ovdje, ovdje! – to lupa njegovo grozno srce!"
Edgar Allan Poe, Pripovijetke
), ali nisam se mogao suzdržati a da ne nabacim jednu od meni omiljenih kratkih priča IZDAJNIČKO SRCE
Taĉno! – razdražljiv – bio sam i još sam užasno, užasno razdražljiv; ali zašto tvrdite da sam baš lud? Bolest je izoštrila moja čula – nije ih razorila, nije ih otupila. Povrh svega sluh mi je postao veoma istančan. Čuo sam sve na nebu i na zemlji. Čuo sam mnogo toga i iz pakla. Onda, po čemu sam ja to lud? Saslušajte! I obratite pažnju kako zdravo – kako staloženo mogu da vam ispričam čitavu priču.
Nemoguće je reći kako mi se ta misao prvi put uvukla u mozak; ali, kad se jednom začela, proganjala me je i danju i noću. Nije bilo motiva. Nije bilo strasti.
Volio sam tog starca. Nikada mi nije učinio nažao. Nikada me ničim nije uvrijedio. Nikada nisam poželio njegovo zlato. Mislim da je u pitanju bilo njegovo oko! Da, to je bilo to! Imao je jedno oko kao lešinar – blijedo plavo oko, prevučeno mrenom. Kad god bi se spustilo na mene, krv bi mi se sledila; i polako – vrlo postepeno – odlučio sam da starcu oduzmem život, i tako se otresem tog oka zauvijek.
Ovo sada je važno. Vi mislite da sam lud. Luđaci nemaju pojma ni o čemu. Ali, da ste vidjeli mene. Da ste vidjeli kako sam mudro postupao – sa kakvom obazrivošću – sa kakvom predostrožnošću – sa kakvim pritvorstvom sam se bacio na posao! Nikada nisam bio ljubazniji prema starcu nego tokom cijele te nedjelje prije no što ću ga ubiti. I svake noći, oko ponoći, podigao bih rezu na njegovim vratima i otvorio ih – ah, tako lagano! I tada, kada bi otvor postao dovoljan da protisnem glavu, unio bih zamračenu lampu, potpuno zatvorenu, zatvorenu tako da se ni zrak svjetlosti ne pojavi, i onda bih proturio glavu. O, kako biste se nasmijali da ste vidjeli kako je vješto proturam unutra! Pokretao sam je polako – vrlo, vrlo polako, tako da ne prekinem starčev san. Bio mi je potreban ĉitav sat da smjestim glavu u otvor, na dovoljno odstojanje da mogu da ga vidim kako leži na krevetu. Ha! – da li bi luđak bio tako razuman? I tada, kada bi mi čitava glava bila u sobi, pažljivo bih razotkrio lampu – o tako pažljivo (zbog škripanja šarki) – razotkrio bih je tek toliko da jedan jedini tanak zrak padne na lešinarsko oko. Ovo sam radio sedam dugih noći – svake noći tačno u ponoć – ali bih uvijek zaticao oko zatvoreno; i tako je bilo nemoguće obaviti posao; jer nije mene starac mučio, već njegovo Zlo Oko. A svakog jutra, kad svane dan, ulazio bih odvažno u sobu, i smjelo razgovarao sa njim, obraćajući mu se prisno po imenu i interesujući se kako je proveo noć. Dakle, vidite i sami da bi on morao biti veoma vispren starac, pa da posumnja kako svake noći, tačno u ponoć, ja stojim iznad njega i posmatram ga kako spava.
Osme noći sam otvarao vrata opreznije nego obično. Kazaljka koja pokazuje minute kreće se brže nego što se kretala moja ruka. Nikada prije te noći nisam osjetio mjeru svoje sopstvene moći – svoje oštroumnosti. S teškom mukom sam obuzdao osjećanje trijumfa. Kad samo pomislim da sam bio tamo, otvarao vrata, malo po malo, a da on nije čak ni sanjao o mojim tajnim postupcima i mislima. Umalo da se zakikoćem na tu pomisao; može biti da me je čuo, jer se iznenada pomjerio u krevetu, kao trgnut. Možda ste pomislili da sam ustuknuo – ali nisam. Njegova soba je bila crna kao katran u dubokoj tmini (jer su kapci, zbog straha od lopova, bili sasvim pričvršćeni), pa sam, znajući da on ne može da vidi kako se vrata otvaraju, nastavio da ih guram nepokolebljivo, nepokolebljivo.
Glava mi je bila unutra, i trebalo je da otvorim lampu, kad mi palac skliznu niz limeni držač, a starac se naglo uspravi u krevetu i uzviknu: – Ko je to?
Ostao sam potpuno miran i nisam odgovarao. Čitav sat nisam pomjerio nijedan mišić, a u međuvremenu nisam čuo da je legao. Još uvijek je sjedio u krevetu, osluškujući, baš kao što sam i ja činio, iz noći u noć osluškujući strižibube u zidu.
Konačno sam čuo slabo jecanje, i znao sam da je to jecaj samrtne strave. Nije to bilo stenjanje od bola i patnje – o, ne! – bio je to tihi prigušeni zvuk koji izvire iz dna duše pritisnute užasom. Dobro sam znao taj zvuk. Mnogih noći, tačno u ponoć, kad je cijeli svijet spavao, on se dizao iz mojih grudi, pojačavajući, svojim stravičnim odjekom, strahove koji su me rastrojili. Kažem vam da sam ga dobro znao. Znao sam šta starac osjeća, i žalio sam ga, mada sam se u sebi cerekao. Znao sam da leži budan, još od onog prvog slabog šuma, kada se okrenuo u krevetu. Njegovi strahovi su od onda sve više rasli. On se trudio da ih sebi predstavi kao bezrazložne, ali nije uspijevao. Stalno je sam sebi govorio: "Nije to ništa, samo vjetar u dimnjaku, samo miš što pretrčava pod", ili: "to je obično cvrčanje cvrčka". Da, pokušavao je da sebi olakša ovim nagađanjima; ali sve je bilo uzalud. Sve je bilo uzalud; zato što mu se bliska Smrt prišunjala sa svojom crnom sjenkom, opkolivši žrtvu. I sumorni uticaj te nevidljive sjenke naveo ga je da osjeti – iako je nije ni vidio ni čuo – da osjeti prisustvo moje glave u sobi.
Čekao sam vrlo dugo, vrlo strpljivo, pa pošto ga nisam čuo, odlučio sam da napravim jedan mali – sasvim, sasvim mali otvor na lampi. Dakle, otvorio sam je – ne možete ni zamisliti kako neopaženo, neopaženo – sve dok se, na kraju, jedan jedini škiljav zrak, tanak kao paukova nit, nije probio iz otvora i pao pravo na lešinarsko oko.
Bilo je otvoreno – širom, širom otvoreno – i dok sam zurio u njega, obuzimao me je neopisiv bijes. Vidio sam ga savršeno jasno – nekako neodrečeno plavo, prevučeno groznom koprenom od koje mi se sledila srž u kostima; ali nisam mogao da vidim ništa drugo na starčevom licu ili spoljašnjosti; zato što sam, kao vođen instinktom, uperio zrak precizno na ono prokleto mjesto.
Zar vam nisam rekao da griješite što pretjeranu istančanost čula proglašavate za ludilo? – sada mi je, kažem vam, dopro do ušiju tih, potmuo, hitar zvuk, nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. I taj zvuk sam suviše dobro znao. Bilo je to lupanje starčevog srca. Ono je pojačalo moju ljutnju, kao što lupanje doboša podstiče hrabrost vojnika.
Ali i tada sam se suzdržao i ostao miran. Teško sam disao. Nepomično sam držao svjetiljku. Htio sam da vidim koliko sam u stanju da nepomično držim zrak upravljen na oko. U međuvremenu, pakleno dobovanje srca se pojačavalo. Svakog trenutka je postajalo sve brže i brže, sve glasnije i glasnije. Starčev strah nije mogao biti veći! Postajalo je sve glasnije, kažem, sve glasnije, svakog časa! – obratite pažnju! Već sam vam rekao da sam napet; i jesam. A sada, u gluho doba noći, usred užasne tišine te stare kuće, tako neobična buka kao ova pobudila je u meni nesavladiv strah. Ipak, još nekoliko minuta sam se suz-državao i ostao miran. Ali, dobovanje je postajalo sve glasnije i glasnije. Pomislio sam da srce mora prepući. A onda me je obuzela nova zebnja – neki susjed može čuti taj zvuk! Starcu je došao sudnji ĉas! Glasno kriknuvši, otvorih naglo lampu i uletjeh u sobu. On vrisnu jednom – samo jednom, za tren ga bacih na pod, i sručih teški krevet na njega. Tada sam se veselo nasmijao, utvrdivši da je posao dovde dobro urađen. Ali, još nekoliko minuta srce je nastavilo da lupa potmulim zvukom. Ovo me, međutim, nije uznemiravalo; nije se moglo čuti kroz zid. Napokon je stalo. Starac je bio mrtav. Vratio sam krevet i pregledao leš. Da, bio je mrtav, skroz mrtav. Stavio sam ruku na njegovo srce i držao sam je tu nekoliko minuta. Puls je prestao. Bio je naskroz mrtav. Njegovo oko me više neće muĉiti.
Ako još uvijek mislite da sam lud, nećete više tako misliti kada vam opišem mudre mjere predostrožnosti koje sam preduzeo da sakrijem tijelo. Noć je blijedila, a ja sam radio hitro, ali u tišini, prije svega, raskomadao sam leš, odsjekao sam glavu, ruke i noge.
Onda sam odigao tri daske sa poda i sve položio između greda. Zatim sam vratio daske na mjesto, tako vješto, tako lukavo, da nijedno ljudsko oko – pa čak ni njegovo – ne bi moglo da otkrije kako nešto nije u redu. Ništa nije trebalo ispirati – nije bilo nikakvih mrlja – nijednog traga krvi. Bio sam suviše oprezan, da bi se to dogodilo. Sve je stalo u jedno bure – ha! ha!
Kada sam ove poslove priveo kraju, bilo je četiri sata – još uvijek mraĉno kao u ponoć. Baš kad je zvono odzvonilo sate, začulo se kucanje na ulaznim vratima.
Sišao sam da otvorim laka srca – jer čega sam sada imao da se plašim?
Ušla su tri ĉovjeka koja su se savršeno učtivo predstavili kao policajci. Tokom noći susjed je ĉuo vrisak; to je pobudilo sumnju u neko nedjelo; u policijsku stanicu je stiglo upozorenje, a oni (policajci) poslani su da istraže gorepomenuto.
Nasmiješio sam se – jer čega sam imao da se plašim? Poželio sam gospodi dobrodošlicu. Vrisak, rekao sam, ispustio sam ja sâm u snu. Starac nije tu, napomenuo sam, već na selu. Proveo sam posjetioce kroz cijelu kuću. Pozvao sam ih da pretražuju – da pretražuju dobro. Odveo sam ih, konačno, u njegovu sobu. Pokazao sam im njegovo blago, bezbjedno, nedirnuto. Ponesen svojom samouvjerenošću, donio sam u sobu stolice, i zamolio ih da ovdje odahnu od napora, dok sam ja sam, u divljoj neobuzdanosti sopstvenog potpunog trijumfa, namjestio svoje sjedište tačno na ono mjesto ispod kojeg je ležalo tijelo žrtve.
Policajci su bili zadovoljni. Moje držanje ih je ubijedilo. Bio sam neobiĉno ležeran. Oni su sjedili, i dok sam ja bodro odgovarao, oni su ćaskali o običnim stvarima. Ali, uskoro, osjetio sam da blijedim i poželjeh da odu. Glava me je boljela i ĉinilo mi se da mi zvoni u ušima; ali oni su i dalje sjedili, i dalje ćaskali, zvonjava je postajala jasnija: – nastavljala se i postajala sve jasnija: govorio sam sve otvorenije, da se otresem tog osjećaja: ali ono se nastavljalo i postajalo sve određenije – dok, napokon, nisam utvrdio da ta buka nije u mojim ušima.
Nema sumnje da sam veoma poblijedio; ali sam govorio sve tečnije i povišenim gla-som. Ipak se zvuk pojaĉavao – i šta sam mogao? Bio je to tih, potmuo, hitar zvuk – nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. Borio sam se da udahnem – a policajci još uvijek nisu ništa ĉuli. Govorio sam sve brže, sve plahovitije; ali zvuk se jednako pojačavao. Ustao sam i raspravljao o sitnicama, visokim tonom i žestoko gestikulirajući, ali se zvuk jednako pojačavao. Zašto ne odu?
Hodao sam po sobi gore-dole teškim koracima, kao da su primjedbe tih ljudi izazvale moj bijes – ali zvuk se jednako pojaĉavao. O Bože! Šta sam mogao da uradim?
Zapjenio sam – bjesnio sam – psovao sam! Zaljuljao sam stolicu na kojoj sam sjedio, i zaškripao njome po daskama – ali onaj zvuk je nadjačao sve i neprestano se pojačavao. Postajao je sve glasniji – glasniji – glasniji! A ljudi su još uvijek ljubazno ćaskali i smješkali se. Zar je moguće da nisu čuli? Svemogući Bože! – ne, ne! Čuli su! – sumnjali su! – oni znaju! – Rugali su se mom užasu! – tako sam mislio i tako mislim i sada. Ali sve je bilo bolje od ove agonije.
Sve je bilo podnošljivije od ovog poniženja! Nisam više mogao da podnesem one licemjerne osmijehe. Osjetio sam da moram da vrisnem ili da umrem! – i sada – ponovo – čujte! glasnije! glasnije! glasnije! glasnije!
"Nitkovi!" – kriknuo sam, "dosta je bilo pretvaranja! Priznajem djelo! – iščupajte daske! – ovdje, ovdje! – to lupa njegovo grozno srce!"
Edgar Allan Poe, Pripovijetke
Gratias ago Tibi, Domine, quia fui in hoc mundo.
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Granoli Ti si uvijek dobrodosao, ne moram ponavljati.
Ti si uvijek dobrodosao, ne moram ponavljati. -
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti. Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.
Hesse
Hesse
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da je potrebno više hrabrosti za život, nego što je potrebno za smrt.
Jovan Dučić
Jovan Dučić
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Akvarel, o kojem nitko neće napisati ništa
Gledao sam te, gledao si sunce
kako se utapa na obzorju. Bespovratno
kako tone na beskrajnoj pučini.
S njime, podivljale sve su boje!
Čak i rijetki oblaci, u trenu,
nevidljivim nekim kretom, kao uzvanici
na najsvečanijoj nekoj gozbi, onako bijeli,
presvukoše se u nešto sasvim jarko.
Sjetan ti pogled, oteščao i pun divljine,
i daljine, kao cijelo jato još neotkrivenih ptica,
lebdio je nad čitavim tim ganutljivim prizorom.
Čuo sam! Svaka misao bijaše jedan krik.
I jedna zraka. Trčao sam za njima
poput razdraganog djeteta koji prvi puta
vidješe balon. Gomilu šarenih balona.
I stvarno, utopi se sunce.
Ugase se boje.
Ostalo je samo tvoje lice,
bijelo kao kozji sir. I razigrane oči.
U očima mojim: dvije blitave zvijezde.
Na pustoj zemlji. Na praznom nebu.
U totalnom mraku.
Vinko Kalinić
Gledao sam te, gledao si sunce
kako se utapa na obzorju. Bespovratno
kako tone na beskrajnoj pučini.
S njime, podivljale sve su boje!
Čak i rijetki oblaci, u trenu,
nevidljivim nekim kretom, kao uzvanici
na najsvečanijoj nekoj gozbi, onako bijeli,
presvukoše se u nešto sasvim jarko.
Sjetan ti pogled, oteščao i pun divljine,
i daljine, kao cijelo jato još neotkrivenih ptica,
lebdio je nad čitavim tim ganutljivim prizorom.
Čuo sam! Svaka misao bijaše jedan krik.
I jedna zraka. Trčao sam za njima
poput razdraganog djeteta koji prvi puta
vidješe balon. Gomilu šarenih balona.
I stvarno, utopi se sunce.
Ugase se boje.
Ostalo je samo tvoje lice,
bijelo kao kozji sir. I razigrane oči.
U očima mojim: dvije blitave zvijezde.
Na pustoj zemlji. Na praznom nebu.
U totalnom mraku.
Vinko Kalinić
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
"Čovjek uvijek može navući masku na lice, a u sebi ostati onaj koji je bio. Ali šta ako maska sraste s licem? S vremenom ti postane sve teže igrati dvostruku igru, pa počneš sam sebe uvjeravati da doista i misliš to što govoriš, kako bi u vlastitim očima ostao čist. Ukratko, mozak ti se okameni."
Ivo Brešan
Ivo Brešan
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Svoje snove prostr'o sam pred tvoje noge
Gazi lagano...
W.B Yeats
Gazi lagano...
W.B Yeats
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
The loss of a loved one:
I came up from the dark without you
and every day has been in shadow.
I have begged the tide to wash away my sin
and take me to you in the dark
but every day I surface again.
but in the spring, I am betrayed by the new earth
with you in my heart, I am born again a green bud,
I am born again blooming.
I came up from the dark without you
and every day has been in shadow.
I have begged the tide to wash away my sin
and take me to you in the dark
but every day I surface again.
but in the spring, I am betrayed by the new earth
with you in my heart, I am born again a green bud,
I am born again blooming.
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Heiduska evo ti jedna (nisam spavala, grlim tvoj poklon opet 
)
Wer nie sein Brod mit Tränen aß,
Wer nie die kummervollen Nächte
Auf seinem Bette weinend saß,
Der kennt euch nicht, ihr himmlischen Mächte!
Ihr führt ins Leben uns hinein,
Ihr läßt den Armen schuldig werden,
Dann überlaßt ihr ihn der Pein:
Denn alle Schuld rächt sich auf Erden.
)Wer nie sein Brod mit Tränen aß,
Wer nie die kummervollen Nächte
Auf seinem Bette weinend saß,
Der kennt euch nicht, ihr himmlischen Mächte!
Ihr führt ins Leben uns hinein,
Ihr läßt den Armen schuldig werden,
Dann überlaßt ihr ihn der Pein:
Denn alle Schuld rächt sich auf Erden.
-
dacina_curica
- Status: Offline
Do nekog drugog puta....
Posljednje putovanje
... Otići ću. A ptice će ostati
pjevajući;
i ostat će vrt moj sa svojim zelenim stablom
i svojim bijelim zdencem.
Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno;
i zvonit će, kao i večeras,
zvona sa zvonika.
Umrijet će oni koji su me voljeli;
i svijet će se obnavljati svake godine;
a u uglu mog vrta rascvala i okrečena
lutat će duh moj, nostalgičan...
Otići ću; i bit ću sam, bez ognjišta, bez stabla
zelenog, bez zdenca obijeljena,
bez neba plava i spokojna ...
A ptice će ostati pjevajući.
Juan Ramón Jiménez
... Otići ću. A ptice će ostati
pjevajući;
i ostat će vrt moj sa svojim zelenim stablom
i svojim bijelim zdencem.
Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno;
i zvonit će, kao i večeras,
zvona sa zvonika.
Umrijet će oni koji su me voljeli;
i svijet će se obnavljati svake godine;
a u uglu mog vrta rascvala i okrečena
lutat će duh moj, nostalgičan...
Otići ću; i bit ću sam, bez ognjišta, bez stabla
zelenog, bez zdenca obijeljena,
bez neba plava i spokojna ...
A ptice će ostati pjevajući.
Juan Ramón Jiménez
-
Heidi
- Forum [Bot]
- Posts: 45896
- Joined: 01 Sep 2011, 22:10
- Location: Kosmicki raspor
- Been thanked: 6 times
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Geniusdacina_curica wrote:Heiduska evo ti jedna (nisam spavala, grlim tvoj poklon opet
Wer nie sein Brod mit Tränen aß,
Wer nie die kummervollen Nächte
Auf seinem Bette weinend saß,
Der kennt euch nicht, ihr himmlischen Mächte!
Ihr führt ins Leben uns hinein,
Ihr läßt den Armen schuldig werden,
Dann überlaßt ihr ihn der Pein:
Denn alle Schuld rächt sich auf Erden.
svi njegovi najduzi tuneli obecavaju svjetlost. Niko to ne uklopi kao on.An den Mond
Füllest wieder Busch und Tal
Still mit Nebelglanz,
Lösest endlich auch einmal
Meine Seele ganz;
Breitest über mein Gefild
Lindernd deinen Blick,
Wie des Freundes Auge mild
Über mein Geschick.
Jeden Nachklang fühlt mein Herz
Froh und trüber Zeit,
Wandle zwischen Freud' und Schmerz
In der Einsamkeit.
Fließe, fließe, lieber Fluß!
Nimmer wird' ich froh!
So verrauschte Scherz und Kuß,
Und die Treue so.
Ich besaß es doch einmal,
was so köstlich ist!
Daß man doch zu seiner Qual
Nimmer es vergißt!
Rausche, Fluß, das Tal entlang,
Ohne Rast und Ruh;
Rausche, flüstre meinem Sang
Melodien zu!
Wenn du in der Winternacht
Wütend überschwillst,
Oder um die Frühlingspracht
Junger Knospen quillst.
Selig, wer sich vor der Welt
Ohne Haß verschließt,
Einen Freund am Busen hält
Und mit dem genießt!
Was von Menschen nicht gewußt,
Oder nicht bedacht,
Durch das Labyrinth der Brust
Wandelt in der Nacht.
Farbenkreis zur Symbolisierung des menschlichen Geistes- und Seelenlebens, aquarellierte Federzeichnung von Johann Wolfgang von Goethe, 1809
Imam citavu knjigu o ovome, moram ti pokazati...nevjerovatno o cemu je sve ovaj covjek dumao. Jako zanimljivo!
Gute Denkanstöße!Farbenlehre und Farbkreis nach Goethe
"Zur Farbenlehre", Goethes Hauptwerk zum Thema Farbe, erschien zwischen 1808 und 1810.
Goethe beschäftigte sich nicht nur mit Literatur, sondern auch mit Naturwissenschaften. Seine Überlegungen zum Thema Farbe reichen bis in das Jahr 1791 zurück.
Goethes Farbtheorie basiert auf einem elementaren, polaren Gegensatz von Hell und Dunkel. Farben sind für ihn Phänomene zwischen Licht und Finsternis.
Gelb liegt nah an der Helligkeit und Blau nah an der Dunkelheit. Diese beiden Farben sind rein. Alle anderen Farben liegen zwischen den Polen.
Da Purpur nicht aus anderen Farben mischbar ist, nimmt Goethe als reine Malfarben Gelb, Blau und Rot.
In Goethes Farbkreis stehen sich die Komplementärfarben jeweils gegenüber.
Unser Auge bildet nach der Betrachtung einer Farbe selbst die Komplementärfarbe. Testen Sie es selbst: Schauen Sie ca. 20 Sekunden auf eine gelbe Fläche und schließen Sie die Augen. Was Sie dann sehen, ist eine violette Fläche. Haben Sie vorher Rot betrachtet, sehen Sie danach Grün, nach Orange die Farbe Blau.
Goethe bezeichnete den von Gelb zum Rot übergehenden Teil seines Farbkreises als Plusseite ("warme" Seite) und die andere Hälfte zum Blau hin als Minusseite ("kalte" Seite).
Warme Farben sind:
Gelbrot
Orange
Gelb
Gelbgrün
Kalte Farben sind:
Blaurot
Blau
Violett
Blaugrün
Rot und Grün können sowohl in die warme als auch in die kalte Richtung tendieren. Alle anderen Farben nicht! Es gibt weder ein kaltes Gelb noch ein warmes Blau.
Laut Goethe beeinflusst Farbe das Gefühl und wirkt dadurch direkt auf die Seele. Er sieht Farben "als Bewusstseinsinhalte von sinnlichen Qualitäten" und legt so den Schwerpunkt auf die psychologische Wirkung von Farben.
Goethe beeinflusste die Farbenlehre sehr nachhaltig. Seine Beobachtungen in Bezug auf die Wirkung der Farben sind als Beginn der modernen Farbpsychologie anzusehen.
Be mindful of your self-talk. It's a conversation with the universe.
-
dacina_curica
- Status: Offline
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
"Čuvajte srce! Srce ne strada ni od rada, ni od zdrave ljudske muke i nevolje, već od samoljublja i povređene sujete. Za srce nema težeg napora nego kad se mnogo bavimo sobom."
Duško Radović
Duško Radović
-
dacina_curica
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
"Već u samom rađanju jedne ljubavi, sadržana je njena smrt. Iz zajedničkog života izbijaju uvrede i dobra ljubav je loša jer je ropstvo. Od tebe imam najmanje razloga da se razvedem i u tome se krije razlog da to i učinim.
Ne zato što nisi bila dobra ili zato što ja nisam bio dobar, već zato jer smo odustali.
Ni nužda, ni potreba, ni vjera ne primorava nas da budemo zajedno."
Konrád György
Ne zato što nisi bila dobra ili zato što ja nisam bio dobar, već zato jer smo odustali.
Ni nužda, ni potreba, ni vjera ne primorava nas da budemo zajedno."
Konrád György
Last edited by dacina_curica on 09 Feb 2014, 19:52, edited 1 time in total.
-
Heidi
- Forum [Bot]
- Posts: 45896
- Joined: 01 Sep 2011, 22:10
- Location: Kosmicki raspor
- Been thanked: 6 times
- Status: Offline
Re: Price, odlomci, citati, slobodne forme....
Ajd sad opet rafalno 
Be mindful of your self-talk. It's a conversation with the universe.
-
dacina_curica
- Status: Offline
Ratatatatatatatatatatatatttttttt :p
Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama, a kod većine sa prvim pojavama starenja), to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će sa nama. Jer, ne živimo mi život, kao što u svojoj slijepoj egocentričnosti mislimo, nego život upotrebljava nas, upravlja nama i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima.
Poslije toga mi još „živimo„ neko vrijeme, ali samo po inerciji, krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima, dok nas taj život ne skloni sa piste kao smetnju svom živom saobraćaju.
Dešava se, naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam, da izgubim račun o vremenu i o sebi u njemu, da mi posve nestane utvrđeno osjećanje vremena, kao što čovjeku nestaje daha, da gubim brzinu i padam kao mrtav predmet, sopstvenom težinom. Tada se gubi najprije sjećanje, pa svijest o sebi i svojim dimenzijama, planovima, dužnostima i potrebama, naglo slabi volja i odliva se snaga od nas.
U tom stanju, kad bi potrajalo, ne bi se moglo živjeti ni onoliko koliko čovjek može izdržati bez vode ili bez hrane, jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem, bezimenom postojanju.
Poslije toga mi još „živimo„ neko vrijeme, ali samo po inerciji, krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima, dok nas taj život ne skloni sa piste kao smetnju svom živom saobraćaju.
Dešava se, naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam, da izgubim račun o vremenu i o sebi u njemu, da mi posve nestane utvrđeno osjećanje vremena, kao što čovjeku nestaje daha, da gubim brzinu i padam kao mrtav predmet, sopstvenom težinom. Tada se gubi najprije sjećanje, pa svijest o sebi i svojim dimenzijama, planovima, dužnostima i potrebama, naglo slabi volja i odliva se snaga od nas.
U tom stanju, kad bi potrajalo, ne bi se moglo živjeti ni onoliko koliko čovjek može izdržati bez vode ili bez hrane, jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem, bezimenom postojanju.
Who is online
Users browsing this forum: No registered users and 5 guests