Bosanski forum

laganini wrote:..a čuj alija nam je nudio ercegovinu na pladnju pa smo ga nogirali...

Kome?

..hrvatskoj ali dobro to ne znaju mnogi..

bitno je da laganini zna

neću se zamarat s time ..ali nešto znam..

sve dok nisi svojim ocima vidio i svojim usima cuo Aliju kako nudi sklon si nasjedanju na manipulacije
ne samo ti nego svi mi...rekla-kazala je opaka masinerija za manipulaciju ljudima

laganini wrote:..hrvatskoj ali dobro to ne znaju mnogi..

Podsjecas me na onu Biljanu. Lagani ne prdokleci.

laganini wrote:..a čuj alija nam je nudio ercegovinu na pladnju pa smo ga nogirali...

alija je htio hrhb ali su ga odjebali iz rvatske

..on je tio do drine

I danas ceprkate, ali malo morgen, sve i da vam je davao nema vise danas ni milimetra.

daj ru uozbilji se mi smo normalna država...i ko da nam je malo naši problema još nam samo vi falite

Ja samo znam da sto se tice Srbije da je ona kao Nokia telefon u svakom novom izdanju sve manja i manja ,siguran sam da ce ostat samo Beogradski pašjaluk .Izgubili su Kosovo,gube Vojvodinu lagano sanđak je vec odavno ima autonomnost tako da se sve svodi na BG i malo oko BG-a

U Vermontu je prosle godine odrzano predavanje: Srbi, izumiruci narod. Nisam imala priliku da odem, ali kolegica je slusala, i bilo je jako zanimljivo. Ne da sad seirim, ali su rpedoceni dokazi zasto vlasti Srbije zele da "prosire" granice. Ako se to ne desi, naord zvani Srbi ce polako izumrijeti u sljedecih 100 godina.

A sto se tice ovog prepucavanja, uzas. Zar nismo naucili bolje dosad?! Malo slusati druge, a ne skakati na prvi.
Just sayin'. No pun intended.

Velikosrpska ideologija


Velikosrpska ideologija ili Velikosrpska ideja označava ideju teritorijalne ekspanzije Srbije daleko od granica srednjovjekovne Srpskog carstva u oblik Velike Srbije, koja je promicala lažna očekivanja o životu svih Srba u istoj državi. Bila je uzrok pogroma, deportacija i ratova tjekom 19. i 20. stoljeća.

Osmanska, austrijska i mletačka kolonijalizacija rasijala je balkanske Vlahe na zapad u zemlje Hrvatskog Kraljevstva, u Bosnu i Hercegovinu te Srbe daleko na sjever preko Dunava u zemlje Ugarske. Osobito u vrijeme stogodišnjeg hrvatsko-turskog rata Srbi su kao i drugi pokoreni narodi Balkana zajedno s Vlasima slobodno naseljavali osvojene zemlje Hrvatskoga Kraljevstva.

Osnovice



Položaj Dušanovog carstva. prema shvačanju srpskih povjesničara 1922.godine.

Stanovništvo srednjovjekovne Srbije je kao i drugi pokoreni narodi Osmanskog carstva sudjelovalo je 1459. – 1690. u svim agresivnim turskim ratovima. Uz uvjet plačanja poreza (koji su bili za kršćane veći nego za muslimana) to je bio bitan uvjet zaštite da bih mogli slobodno živjeti po svojim običajima. Osmanski vojskovođa srpskog podrijetla Mehmed-paša Sokolović je u vojnim krugovima i kod sultana imao poseban ugled i utjecao na obnovu Pećke patrijaršije. Tim je Srpskoj pravoslavnoj crkvi nakon stotinu godina omogućen povratak prema samostalnosti pod okriljem i zaštitom institucija Osmanskog Carstva. Nova područja osvojenih zemalja popunjavana su naseljavanjem Vlaha i Srba. Kada je Osmansko Carstvo koncem 16. i poćetkom 17. stoljeća tonulo u sve veću krizu koje je značilo i smanjivana prodora, pljački i odvođenja roblja iz Hrvatske (za koje bi se tražila otkupnina), Vlasi počeli u sve večim broju prelaziti na austrijsku stranu , tj. u Vojnu krajinu u Hrvatskoj, spremni služiti novom gospodaru. Nove seobe poticala je Austrija. Vladar je 1630. g donio poznate Statuta Valachorum. SPC je tjekom vremena asimilirala i integrirala sve pravoslavce na tim područjima, Vlahe i Morlake u srpsku etničnu i nacionalnu zajednicu.

Početci teritorijalnih posezanja

Budući da je SPC 1389. preživjela smrt svoje države, našla se je na čelu srpskoga naroda.

U krugovima svećenstva Srpske pravoslavne crkve javljaju se tjekom 17. stoljeća istaknuti pojedinci koji naseljene djelove Hrvatskoga Kraljevstva počinju prvi put nazivati “srpskim zemljama”. Putujući u carsku Rusiju da bi dobili novčanu pomoć, srpski su episkopi i svećenici na ruskim graničnim postajama ili u Moskvi pri ispitivanju o tome od kuda dolaze redovito izjavljivali sa se njihovi manastiri i crkve nalaze “u srpskoj zemlji” iako su znali da su dolazili iz područja Hrvatskoga Kraljevstva. Građa ruskih arhiva dopušta zaključak da su osvajačke pretenzije starije od prvih pisanih velikosrpskih projekata 19. stoljeća. Primjerice svećenici iz Lepavine i iz Požege kazali su da dolaze iz “srpskog grada”. Monah manastira u Bešenovu (Srijem) izjavio je u Moskvi 1712. i 1739 da dolazi “iz srpske zemlje pod vlašću rimskog cara“. Povijesna slika tzv. srpskih zemalja nastala je na lažima prije svega predstavnika SPC tijekom 17. i 18. stoljeća i to je postalo tlo iz kojega su 19. i 20 stoljeća nastale različite velikosrpske megalomanije. U konačnici je dovela do etničkih istrjebljenja, da bi se istrjebljenjem nesrba stvorila velika homogena Srbija.


Zemljovid Velike Srbije francuskog pisca H. Thiersa

Velikosrpski projekti u 19. stoljeću

Samouki filolog Vuk Karadžić izradio je prvi velikosrpski projekt “Srbi svi i svuda”: Nastao je izvan bitnoga dosega SPC. Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona predstavlja najpoznatiji spis srpske nacionalne ideologije 19. stoljeća. Izbjegavanjem riječi “Hrvat” i “hrvatski narod” Karadžićev spis briše postojanje Hrvata i njihove kulturne tradicije u srednjoj Europi. Uspjelo posrbljavanje i nestajanje vlaške zajednice projektom “Srbi svi i svuda” bilo je namjenjeno istu sudbinu Hrvatima ii Muslimanima. Problem hrvatske politike onog doba je bila upravna podijeljenost zemlje u tri dijela: na Kraljevinu Dalmaciju, Vojnu Krajinu i Bansku Hrvatsku.

Načertanije Ilije Garašanina imao je za cilj obnoviti Srpsko Carstvo. Makedonija je prema tim tumačenju bila islključivo srpska zemlja, a Bugari su prikazani kao največi protivnici pripajanju Makedonije Kraljevini Srbiji. Garašanin je prednost dao Bugarskoj, a Karadžić Hrvatskoj.

Brz i potpun poraz Srbije u Srpsko-bugarskom ratu 1885. bila je i prekretnica u nacionalističkoj velikosrpskoj ideologiji koja od tada napušta Garašaninove planove iz “načertanija” nad bugarskim etničkom području.

Od sredine 19. stoljeća u Beogradu izlazi velik broj knjiga “za narod i školu” koje su uvjeravale čitatelje da su Slavonija, Srijem, Dalmacija, Lika i drugi dijelovi Hrvatske “srpske zemlje”. Jedna od istaknutih autora onoga doba bio je primjerice Petar M. Niketić s knjigom “Srpski svet u reči i slici“. Navodi da u srpskim zemljama živi oko 11. milijuna stanovnika. Pored Srba navodi da tamo žive “Turci, Arnauti, Cincari, Vlasi, Mađari, Talijani i Cigani“. Hrvati prema njemu ne postoje u Trojednoj Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Niketić i tvrdi da “svi govore čistim srpskim jezikom”.

Velikosrpski projekti u 20. stoljeću

Londonski ugovorom uz već osvojenu Makedoniju Srbiji su pripojeni novi teritoriji uključujuće i Kosovo u kojem je bilo 21 % Srba.

Tisak Srba u Hrvatskoj kao n. pr. Srbobran koje su izlazile Zagrebu i koje je novčano potpomognute iz Beograda često bi Hrvata koji bi Sabor nazvao “hrvatskim”, u Srbobranu proglasili kao “hrvatskim šovinistom” i svako izjasnjavanje hrvatske nacionalne svijesti u Dalmaciji ili Slavoniji prigodom otvaranje izložbi i drugih priredaba proglašavno “velikohrvatskom propagandom“. U Srbobranu je Nikola Stojanović nekritički objavio članak u godini 1902 s naslovom: “Do istrage naše ili vaše” (= “do istrebljenja našega ili vašega”) sto je bio uzrok za protusrpske izgrede.

Tjekom masovnog progona i iseljavanja Muslimana iz Srbije uzatopno i u više navrata iseljen je velik broj muslimana raznih etničkih skupina u Tursku. Planskim naseljavanjima (npr. “solunaša” nakon 1918. i “boraca” iza 1945.) srbizirna su područja kao primjerice Vojvodine nakon nakon masovnog progona Volksdeutschera.

Pansrpstvo

Djelovanje pansrpstva uspjelo je etablirati termin “Srbohrvata” i srpskohrvatskog jezika u zapadnoj Europi. Jezikoslovno okvireno srpstvo obuhvatilo je Hrvate i Bošnjake po kratkom postupku kao katoličke ili muslimanske ”Srbohrvate” a pravoslavne Makedonce i Crnogorce kao južne Srbe. Jedan od važnih predstavnik “pansrpstva” početkom 20. stoljeća bio je Nikola Pašić.

Kraljevina Jugoslavija

Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije stvorilo se među Hrvatima i Srbima dvojako raspoloženje. Srbi uglavnom pozdravljaju Jugoslaviju, jer je u njoj de facto realiziran velikosrpski projekt iz 19. stoljeća: zajednicka politicka i aministrativna cjelina. S druge strane Hrvati, koji su stoljećima zivjeli u srednjoeuropskom okruženju u novoj državi nisu nalazili posebne motive za oduševljene. Ubrzo je počeo je i postupak posrbljenja. Primjerice agrarnom reformom i Srijemu na posijede Eltza naseljavani su Srbi iz Srbije, Like i Crnogorci.

Pojavljuje se i Svetosavlje koje tvrdi sintagmu – jedan narod, jedne religije u jednoj državi. Svetosavski nacionalisti se zalažu za uspostavljanje srpske pravoslavne teokracije na prostoru od „Kupe doVardara i od Dunava do Jadranskog mora.

Nakon osnivanja Banovine Hrvatske Srbi u Hrvatskoj osnivaju 10. veljaće 1939 u Zagrebu srpsko društvo “Krajina” s ciljem stvaranje vlastite teritorijalne jedinice. Za borbu protiv Banovine Hrvatske osnivaju i novi nacionalistički pokret imena “Srbi na okup”. Zahtjev je bio otcjepljenje od Banovine Hrvatske i priključenje Srbiji.

Dana 7. ožujka 1937. Vasa Čubrilović je objavio je pamflet “Istjerivanje Albanaca” (“Iseljavanje Arnauta”) u kojem predstavlja plan za naslino protjerivanje Albanaca iz Kosova.

Između dva svjetska rata su velikosrbi Crnogorcima poništavali povijest, kulturu, jezik i t.d.. Proglašavali su nacionalnu i povijesnu svijest Crnogoraca srpskom i to ne temeljem činjenica, nego temeljem ideološko-propagandnog zaključivanja . Uspostavom Kraljevine SHS, vlasti su nametnule kodifikaciju srpskog odnosno t.zv. srpsko-hrvatskog jezika crnogorskom narodu koji je do tada koristio crnogorski jezik, koji je imao leksik i sintaksu zajedničku s hrvatskim jezikom.

Drugi svjetski rat

Nakon travanjskoga rata (6.-17. travnja 1941.) i brze kapitualcije Kraljevine Jugoslavije od snaga osovina nastaju dva nova velokosrpska projekta: Homogena Srbija Stevana Moljevića koja se je temeljila na etničkom čišćenju te Srpske zemlje Milana Nedića koja je zasnovana na zamjeni i prisilnom preseljenju. Četnici Draže Mihailovića koji je imao oslonac na emigrantsku vladu Kraljevine Jugoslavije u Londonu prestavljali su projekt homogena Srbija. Tjekom rata 1941. – 1945 u brojnim pokoljima i protjerivanjima Hrvata i Muslimana proveli etnicka čišćenja u kojima je stradalao 32.000 Hrvata i 33.000 Muslimana.

SFR Jugoslavija

Niti federalni ustroj komunističke SFR Jugoslavije nije uspio spasiti ponovno osnovanu totalitarnu državu. Odlazkom “velikog vođe” i diktatora Tita ponovo je raslo nezadovoljstvo. Večina Srba je poslije Tita bila za opstanak Jugoslavije, ne praveči razliku između srpstva u jugoslavenstva. Dok je za Srbe bilo normalno kazati “naš Dubrovnik, Osijek ili Rijeka” kod Hrvata nije bilo običaj kazati “naš Niš, Pozarevac ili Smederevo”. Ustav SFRJ 1974. štitio je autonomne pokrajine i republike od pokušaja centralizacije SR Srbije. Dokument Memorandum SANU Srpske akademije znanosti i umjetnosti je kao strateški program srpskh intelektualaca nudio smjer rješenja srpskog pitanja unutar SFR Jugoslavije.


Šešeljev plan Velike Srbije, u granicamaCrta Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.

Demokratske promjene nakon provedbe reformi perestrojke i glasnosti Mihaila Gorbačova u Sovjetskom Savezu i pad Berlinskog zida dovodi do ukidanja jednopartijskog komunističkog sustava i slobodnog osnivanja političkih stranaka. Težnji hrvatskoga naroda za državnom suverenošću u povijesnim granicama s kojima je 1918. ušla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca usprotivila se Srpska nacionalna manjina pod sloganom srpskoga hegemonizma ”Svi Srbi u jednoj državi“! Počeo je Domovinski rat.

Iz sličnih razloga slijedili su Rat u Bosni i Hercegovini i Rat na Kosovu.

Neke od temeljnih tvrdnja velikosrpske ideologije

Podjela hrvatskog narodnog korpusa i nazivanje Hrvata po povijesnim zemljopisnim nazivu krajeva iz kojih dolaze: Dubrovčani, Slavonci, Podravci i Dalmatinci, kao i Bunjevci, Šokci i Krašovani.
“Skrivanje” Hrvata i odričujući im pravo postojanja kao zasebnog naroda i uz pomoč slavističke teorije da su “svi Srbi štokavci” te prema Vuku Karadžiću Srbi svi i svuda.
glavni argument za negiranje postojanja naroda Hrvata navodi da Hrvati nemaju vlastit jezik, već da se služe srpskim jezikom.
Ubrajanje Crnogoraca, Bošnjaka Makedonaca u Srbe
“Tamo gdje ima Srba, tamo je Srbija”

Velikosrpska žrtvoslovna mitologija

Jedan od ključnih mitova vezan uz velikosrpsku ideologiju je Nebeska Srbija. Nastao je radi objašnjenja srpskog vojnog poraza u Bitke na Kosovu polju 1389. godine i gubitka srpske državnosti.


Letak sa pozivom na predaju


Letak JNA sa pozivom građanima na pružanje otpora Hrvatskoj vojsci

Velikosrpska propaganda

Uoči Domovinskog rata velikosrpska propaganda cesto se je služila lažnim tvrdjama kao primjerice da Hrvati obnavljaju ustašku državu i planiraju “novi genocid nad Srbima“… da bi podigli oružanu pobunu radi spašavanja života
ugroženost od Tuđmanove Hrvatske koja je nastavak NDH i ustaške politike.
optužbe kako su Hrvati uvijek u prošlosti bili “genocidan narod” i prikazivanje sadašnje Republike Hrvatske prikaže kao “kontinuitet i proizvod militantnoga katolicizma… i ideje o rasnoj, nacionalnoj i religijskoj superirornosti Hrvata nad Srbima. U sklopu takvoga prokazivanja Hrvata kao “genocidnog naroda” tretira se sadašnja Hrvatska “kao ustaška, rasistička i fašistička tvorevina“…
da Albanici vrše genocid nad Srbima na Kosovu
masovna silovanja Srpkinja na Kosovu od strane kosovskih Albanaca
mit ja je u Jasenovcu ubijeno između 700.000 do preko milijun Srba
da je raspad SFRJ i ratove nametnuo zapad ili američko – zapadno europsku zavjeru protiv srpskog naroda


Velika Srbija je naziv časopisa kojeg izdaje Srpska radikalna stranka

Velikosrpska ideologija danas

Vojni porazi u nekoliko ratova, godine izolacije i gospodarski zastoj, su kod dijela srpske javnosti stvorile uvjete za radikalno odbacivanje velikosrpske ideje kao nespojivim s srpskim nacionalnim interesima. Predsjednik Borisa Tadić izjavio je da bi članstvo Srbije u Europskoj Uniji bio daleko lakši, bezbolniji način za ostvarenje ideala o životu svih Srba u istoj državi.

Međutim u Srbiji još uvijek postoje i snage koje se otvoreno zalažu za stvaranje Velike Srbije. Među njih spadaju Srpska radikalna stranka i ekstremistički pokret Obraz. U nešto manje otvorenom vidu, za velikosrpsku ideju zalažu se i dijelovi SANU, SPC i DSS. U Bosni i Hercegovini, velikosrpsku politiku vodi Srpska demokratska stranka.

26. veljače 2002. godine skupština SRJ zakonom o pravima i slobodama nacionalnih manjina hrvatskoj nacionalnoj zajednici po prvi put je priznala status nacionalne manjine i s tim regulirala manjinska prava. 15. studenog 2004. godine potpisan je Sporazum o zaštiti prava hrvatske manjine u Srbiji i Crnoj Gori i srpske i crnogorske manjine u Republici Hrvatskoj. Srbijanska (ranije jugoslavenska) statistika tretira Bunjevce kao posebnu etničku skupinu. Postoje pokušaji velikosrpskih krigova i srpske administracije, s ciljem smanjenja broja Hrvata i stvaranja umjetnog naroda Bunjevaca a pokušavali se stvoriti i kategorija “katolički Srbi”, sve u cilju pripisivanje “Srba katoličke vjere“. Projekt stvaranja umjetnog bunjevačkog s Šokaca na štetu Hrvata je bio dijelom projekta, kojim se išlo zatrti trag postojanja Hrvata uopće. Šokce srbijanska (ranije jugoslavenska) statistika također i iz istih razloga tretira kao posebnu etničku skupinu a ne kao Hrvate.

Velikosrpsku ideju i danas brojni Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci, Makedoncii Albanci vide kao prepreku za stvaranje dobrosusjedskih odnosa.

Vid velikosrpstva je i svojatanje svega što je postigla bivša SFRJ na športskom području, kao da je Srbija jedinom sljednicom. Svojatanje ide dotle da Srbija svojata i odličja koja su osvojili hrvatski športaši pod zastavom bivše Jugoslavije.

Primjeri za postojanje pamfleta koje šire velikosrpske tvrdnje u sadašnjici

• dr Nikola Žutić,Časopis Instituta za savremenu istoriju Istorija 20. veka, br. II/2005: ili
  Dr. Korađo Merlokampi, Štokavski jezik:
  Vatroslav Jagić tvrdi za Kašićevu gramatiku da je to “gramatika srpskog narodnog jezika između štokavice i čakvice”.

Primjeri za širenje teorija zavjere u sadašnjici

Postoje brojne teorija zavjere o

• razlozima za raspad SFRJ koje krive primjerice SAD, Vatikan i Njemačku za “razbijanje Titove Jugoslavije”.
  insciniranom razaranju Dubrovnika od strane Hrvatskih branitelja za strane medije
  Tvrdnje koje opovrgavaju Genocid u Srebrenici i Pokolj na Markalama

link
https://angusyoung111.wordpress.com/201 ... deologija/

Zar se velika srbija pise velikim slovom. Je li to nesto sto postoji?

ne znam što oće imali su veliku srbiju...yugoslaviju...

Ruana wrote:Zar se velika srbija pise velikim slovom. Je li to nesto sto postoji?

pocetak recenice velikim slovom pa ime drzave velikim slovom
jesi li procitala clanak?

Samo podnaslov, cim sam vidjela ideologija ne cita mi se.

Pansrpstvo

Djelovanje pansrpstva uspjelo je etablirati termin “Srbohrvata” i srpskohrvatskog jezika u zapadnoj Europi. Jezikoslovno okvireno srpstvo obuhvatilo je Hrvate i Bošnjake po kratkom postupku kao katoličke ili muslimanske ”Srbohrvate” a pravoslavne Makedonce i Crnogorce kao južne Srbe. Jedan od važnih predstavnik “pansrpstva” početkom 20. stoljeća bio je Nikola Pašić.

Ima još. Evo i Momo o tome piše....stare ideje. Ne treba,ipak, ništa potcjenjivati, ali ni uzimati preozbiljno, već sve promatrati u kontekstu sadašnjeg i nadolazećeg vremena i prilika.



Момчило Селић
СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ

Мапа Србије
I Начела

Носиоци историје – Божије промисли на Земљи – нису ни идеје ни појединци, већ нације.
Поштујући поуке прошлости – и садашњости – ваља нам стога заштитити Српство.
Морамо то учинити сами, јер су нам савезници досада штетили колико непријатељи.
Туђе вере и идеологије, такође.
Наше делање мора бити засновано на истини, ма колико непријатној, и сопству.
Независно од односа снага, културних и политичких образаца, Национални програм мора јачати нацију, и тежити заокружењу и очувању наших земаља.
Јер без омеђене, целовите територије и снажне државе, и даље ћемо страдати од лажи и издаје, и претапати се у друге.
II Одреднице

Овај Програм морамо утемељити на јасним појмовима нације, имена, језика, и вере, јер се скривањем истине нећемо додворити непријатељима ни помоћи себи.
1. Нација
Историјски, Српство се састоји од Срба хришћанске вере, српског имена и језика.
Етнички, Индоевропљани смо српског, словенског, и балканског порекла.
Као једна од најстаријих војничких аристократија Европе, настали смо слободним мешањем духовно и физички сродних племена.
Но многи су се потом одрекли српског имена, и стали уз наше непријатеље.
За овај Програм, међутим, они заувек остају Срби.
Јер и они и Југословени нашег порекла нису нас лишили само бројности, већ и земаља. Један од главних наших циљева мора стога бити њихово враћање Српству.
2. Име
Наше име несловенског је порекла. Првобитно су га носили балкански и азијски Арији, и означавало је припадност војничком племству Словена.
3. Језик
Српски језик јединствен је на целој нашој територији. Пише се српском ћирилицом, по потреби и латиницом. Дијалекти су му екавски и ијекавски.
Мада једно од главних обележја сопства, услед исељавања постао је својство другог реда. Србе енглеског, немачког, француског, или неког другог језика не смемо стога одбацивати.
Српство је пре свега дух, и жеља за животом у заједници прошлих, садашњих, и будућих Срба.
4. Вера
Као заточници Лепоте, Истине, и Правде, постали смо православни хришћани.
Свети Сава је ту веру и посрбио.
Насупрот западњачкој опчињености насиљем и стицањем, стремећи Слободи, хришћанству смо подарили непокорност. Спој смо силе и самоограничења, из поштовања према Богу и себи.
Добра се нисмо одрицали, не сматрајући га сметњом Победи.
Јер без Бога су људи само разуларени ум, и неограничено хтење.
Тежећи божанској моћи, без божанске мудрости, и божанске власти над собом, атеизам, комунизам, и либерализам су нас тешко оштетили, и деморалисали. Безбожништво нам је побркало узроке и последице, добро и зло, болест и здравље, врлину и порок, а људе с нељудима и ништацима.
Непризнавањем датог света, људи, и историје, лажне вере су нас супротставиле сопственим прецима, и потомцима.
III
Циљеви

1. Јачање нације
На једном од светских раскршћа, српска нација може опстати једино јединствена.
Свако верско, културно, регионално и политичко подвајање води нас у пропаст.
Привређивање и стицање не смеју нам постати сврха живота. Многи су опстали, чак ојачали, у сиромаштву и оскудици, али ниједан народ није преживео мекуштво из богатства.
Привреда нам мора снажити борбену моћ, не бојазан од губитка и жртве.
Култура нам мора јачати дух, не слабити га подражавањем туђег. Од других, ваља нам преузети све што даје маха сопству.
Себе морамо градити на сопственом наслеђу, сагледаном суштински, не буквално.
Морамо знати шта су нам преци хтели, не само постигли.
Потврдили смо се досад као војници, пре свега крајишници. Стога нам ваља неговати војничке врлине: родољубље, храброст, оданост, витештво, снагу, издржљивост, и здравље.
Као граничари и Истока и Запада, и Севера и Југа, и Словенства и Српства, а највише хришћанства, чојства, и јунаштва, можда ћемо, између ратова, свету пружити што бисмо радо преузели од других, но без војничких својстава нестаћемо, попут многих пре нас.
2. Заокруживање и очување територије
Своје земље стекли смо насељем и борбом. За њих су се жртвовали безбројни наши нараштаји.
Земље које смо освојили, и задржали – што није успело Грцима, Римљанима, Млечанима, Турцима, ни Тевтонцима – јесу, положајем, природним богатствима и лепотом, без премца у Европи. Њиховим поседом постали смо једна од најуспешнијих нација света.
Због тога њима не сме нико трговати, нити их отуђивати.
Њихови делови могу бити окупирани, али нација и држава такво стање не смеју признати. Сви Срби дужни су да се боре против било какве окупације до ослобођења.
Националну територију заокружили смо, коначно, победом у Првом светском рату.
Она се састоји од Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније, Српске Крајине, и српске Македоније, и зове се, сва, Србија.
Њена северозападна граница иде од Карлобага, преко Госпића, Плашког, Оштарија, Мрежницом до Карловца, Купом до Сиска, Савом до Јасеновца, на Новску, Пакрац, Дарувар, и Брежницом до мађарске границе.
Северозападна наша граница омеђиће се јасно рекама, планинским гребенима, и стратешким градовима, на основу наших геостратешких потреба.
Границе према Мађарској, Румунији, и Бугарској остају исте као за СФРЈ.
Југоисточне границе иду од Криве Паланке, Кривом реком до Пчиње испод Куманова, јужном ивицом Скопске Црне Горе до Радуше, Вардаром до Гостивара, јужном обалом Мавровског језера, до албанске границе.
При успостављању југоисточне границе стоје иста начела као за северозападну.
Граница према Албанији остаје иста као за време СФРЈ.
IV Начин остварења

Да би се овај Програм остварио, држава и привреда морају служити Српству, а не оно њима. Земљу ваља уредити, створити снажну војску и сталеж кадар да нас води.
1. Начела
Да би нам нација била снажна, наши стратешки циљеви морају бити јасни и јавни, јер ми никад нисмо били заверенички народ, и свако нас закулисно делање слаби. Притворни, дволични, или користољубиви Срби постајали су Турци, Латини, или Немци.
Друго наше начело мора бити успостављање међусобног поверења, као предуслова за стварање било какве заједнице. Слично римском, британском, или америчком држављанину, сваки Србин, ма где био, мора знати да га штити целокупна нација, и ниједан не сме бити насилно жртвован зарад опште добробити.
Следећи циљ мора нам бити заштита породице, јер ни без ње нема снажне нације. Само уздизањем брака и осудом саможивости можемо имати ваљаног порода.
Дужни смо, себе и Бога ради, да се умножимо.
Ниједна нација није свој дом очувала правом и тапијом, већ становништвом, насељем, и борбом. Ако прилике затраже, ваља нам се ширити и другде по свету. Неспремност на то учинила је многе народе жртвом оних који се нису либили владања другима.
Но без поштовања Светосавља, јуначког народног предања, и примера наших ратова за слободу, никакав успех неће нам достајати.
2. Држава
Да бисмо били устројени како доличи, држава нам мора бити једноставна.
Србија је премала, и исувише угрожена, да би била савезна држава.
Покрајине Шумадија, Западна, Јужна и Источна Србија, Војводина, Косово и Метохија, Црна Гора, Босна, Херцеговина, Далмација, Српска Крајина, и Македонија, као историјске могу задржати своје називе, али не смеју стећи државна својстава.
Цела Србија може се уредити и по мањим подручјима попут Поморавља у Србији, Бачке у Војводини, Лике у Српској Крајини, Конавала у Далмацији, Брда у Црној Гори, или Семберије у Босни.
Но ни таква подручја не смеју постати државе у малом.
Управа, чиновништво, и порези морају бити сведени на најмању меру.
Држава се не сме мешати у политичке, привредне, личне, и друге слободе држављана.
Плаћање пореза, служење војске, и јавна делатност су наше обавезе према њој.
Њено је да се не користи насиљем, поквареношћу, и сплетком.
Полиција мора служити народу, и одговорати скупштини, не управи.
Законодавство мора штитити невине и гонити вине, не ограничавати слободу.
За узврат, свако кршење закона мора бити кажњено.
Врлина и слобода морају бити светиње српске државне политике.
3. Привреда
Зарад слободе, привреда нам мора опслуживати домаће потребе, не туђе.
Њен основ мора бити пољопривреда, јер без јаког села нема издржљиве војске, ни успешне одбране. Морамо производити здраву храну и слободне људе за себе, не за иностранство.
Но једино традиционално ратарство и сточарство погодују врлини. Индустријска пољопривреда уништава тле, а земљораднике потчињава граду.
Индустрију ваља свести на најмању меру, јер производња за тржиште загађује дух и околину, ствара отпор према раду и презир према људима. Од памтивека је рад у њој сматран губитничким. Положајем зависни, радници нису ником донели ни очували слободу.
Морамо зато правити робу која се тешко хаба, лако одржава и поправља, јер садашње искоришћавање становништва, природних богатстава, и производних могућности ни развијене земље не могу издржати у недоглед.
Свако укључивање у “међународну заједницу”, засновану на беспоштедној пљачки природе, људи, и рада, води краху нашег народа.
4. Просторно уређење
Са скоројевићког уређење земље зашли смо у тескобу, поред свих пространстава и богатстава Србије. Градови, нарочито Београд, гутају и загађују околину. Асвалт, бетон, и здања уништавају нам земљу, а индустрија воду и ваздух. Тиме штетимо себи и потомцима, а вређамо и претке, кадре да живе с мање а буду јачи, храбрији, и честитији од нас.
Градови нам не би смели бити већи од могућности снабдевања водом, енергијом, и храном из најближег окружења, јер зависност од трговине, високе технологије и потрошње ствара становништво са размажености спремно на сваку срамоту.
Они који чезну за високоурбаним пороцима, нека их потраже ван Србије.
5. Војска
Војску мора да служи сваки Србин.
Она мора носити српско име, бити снабдевена домаћим наоружањем и предвођена најбољим Србима.
Њени команданти за сраман пораз морају одговарати животом, чашћу, и имовином.
Војска је дужна да брани себе, народ и земљу, не чекајући дозволу или наређење власти.
На сваки оружани напад мора вишеструко узвратити.
Власт која је у овоме буде ометала или спречавала мора бити смењена и кажњена.
Сви Срби дужни су да лично наоружање, муницију, и опрему чувају код куће, и да се одазову војном позиву. Наоружани и обучени, најбоље ћемо одговорити непријатељима, или домаћим узурпаторима.
Ко не буде служио војску, ни учествовао у рату, неће имати политичких права.
Знамења Српске војске су црвено-плаво-бела застава са крунисаним, двоглавим белим орлом, и црна, с белом лобањом и костима.
Застава са лобањом и костима, и натписом “Слобода или смрт”, истиче се само у борби без поштеде. Њено ношење у било којој другој прилици мора бити кажњиво.
6. Вођство
Без успостављања истинске елите, Србија неће још дуго остати српска.
Највећи наш промашај био је и остао несклад између господства великог дела народа и ништачког, повремено издајничког вођства.
Првобитно српско племство уништили су Млечани, Турци и Немци, а новом није допуштено да се установи. Велике силе и наши изроди чинили су све да будемо образовани у туђем и поданичком духу, а вође окренуте сопственим интересима, не народним.
Измећари су нас издавали чешће из саможивости но љубави према непријатељу.
Но нашег племства ипак има.
Чине га даровити, храбри, и честити родољуби који се јављају кад нам је најтеже.
После 1918. године, таквима није више допуштено да нас воде. Напуштањем идеје Велике Србије, њихова места препуштена су најгорима.
Јер и либерализам и комунизам су само различити видови ропског схватања једнакости, и непризнавања урођених људских разлика. Прихватањем лажног тумачења света добили смо елиту новца, моћи, и опсене.
Ако опет не успоставимо сој као сталеж, владаће нам чиновници, као досад. Јер појединци, ма како ваљани, неће народу помоћи више но комунисти и њихови претходници и наследници.
Способно да одговори сваком светском изазову, сојем изнад опште помаме и бешчашћа, племство нам мора имати узор у себи. Иначе, тежиће опонашању других, и тиме нас заувек лишити наде.
Мора се угледати на Растка Немањића, који се одрекао власти зарад духа и душе.
Без суздржавања, самоограничења, и владања собом и судбином, нема ни соја ни добра.
V Однос према другима

Став према суседима, мањинама, и великим силама пресудан је за наше циљеве.
На мети јачих, не смемо се понашати као да смо сами криви за то.
Јер када смо били јаки – за Немањића, Краљевине Југославије, и СФРЈ – пружали смо руку чак непријатељима, камоли суседима, или мањинама.
Но сви сем Влаха, и Румуна, су заједништво с нама одбили.
Ваља нам стога изнова сагледати односе с њима.
1. Однос према суседима
Са суседима не треба ратовати, али ни склапати савезе.
С њима ваља сарађивати једино у случају рата против заједничког непријатеља. При том, услови такве сарадње морају бити јавни и јасни, а ни војска ни држава не смеју жртвовати ниједан наш интерес зарад одбране туђе земље, части, и живота.
Против себи равних, или слабијих, не треба нам савезника.
Ни привредна, културна, или икаква друга сарадња са суседима није нам нужна, осим ако нам не престану бити непријатељи. При утврђивању политике према њима, морамо имати на уму следеће:
· С Албанцима се оружано сукобљавамо последњих 300 година. Да би нам отели земљу починили су безбројне злочине, и сарађивали са сваким нашим непријатељем.
· С Бугарима смо водили неколико крвавих ратова. Два пута су нас окупирали, ми њих никад. Но с њима је могуће побољшати односе поделом Македоније.
· С Румунима смо стајали углавном добро, мада су порумунили један број Срба. Но сарадњу с њима ваља одржати.
· С Мађарима водимо оружану борбу од њиховог доласка на Балкан. Многи од њих су помађарени странци, те им не треба веровати.
· С Хрватима, најљућим непријатељима, одбијамо да ратујемо већ дуго.
Однарођени хунским, аварским, мађарским, и тевтонским утицајем, сами су се окренули против нас. Њихов национални програм заснован је на присвајању нашег становништва, земље, историје, културе, традиције, и језика, и на затирању Српства.
Њихова државна идеја директно је уперена против нашег опстанка.
И да нас нису клали, дужни смо да према њима будемо беспоштедни, јер нас нити штеде, нити уважавају.
Похрваћене Србе и окупиране територије: Далмацију и Српску Крајину, морамо вратити без обзира на цену и трајање тог подухвата.
Њих саме морамо сабити у њихове природне границе.
У случају њиховог оружаног напада, морамо их казнити и за досадашње геноциде над нама.
· С Муслиманима, као бившим сународницима који су отуђили део наших земаља, не можемо бити суседи.
Они, наиме, могу бити само верска мањина – не нација – у Србији.
На своју земљу изгубили су право кад су се назвали Турцима.
У Србији могу бирати између повратка у крило нас, или исељења.
Све друго нас недолично угрожава.
2. Однос према мањинама
Oсим Влаха, мањине су увек помагале нашим непријатељима, и нанеле нам огромне губитке. Слично Великој Британији, Француској, Немачкој, Италији, или Шпанији, дужни смо да их асимилујемо.
Нико није дужан да се вечито гложи с подстанарима. Мада посрбљивање није у нашој традицији, пораз од слабијих још већи је грех.
Нека душмани нестану, не ми. Несрбима не смемо дозволити да и даље пружају изговор за страно мешање.
3. Однос према великим силама
Ни решење мањинског питања, ни ваљано унутрашње уређење неће нам много вредети ако не решимо односе с великим силама. Наш геостратешки положај, наиме, онемогућује неутралност. С великима се зато морамо или сукобљавати, или им се приклањати.
Сви наводни успеси наше дипломатије били су само тренутни уступци великих сила. Кад им нисмо више требали, они су повучени и наплаћени с каматом.
Ни подавање нам није помагало. Живот под Турцима, Млечанима, Аустријанцима, Мађарима, Немцима, и “међународном заједницом” показао се несносним. “Савезници” – и Руси и Запад – користили су нас као топовско месо, наметнувши нам усто Југославију, комунизам, па либерализам и губитак образа и територија.
У сукобима смо пролазили боље: од Турака смо се ослободили, Аустријанце, Мађаре и Немце поразили и – макар накратко – ујединили нацију.
Наспрам великих, и сами морамо бити велики.
Јер Римљани су почели као етрурски вазали, а Готи, Руси, и Нормани као малобројне варјашке дружине. Енглези су били убоги острвљани, Американци отпадници и изгнаници, а Мађари су у Панонију ујахали као незнатна хорда, да би недуго потом владали над множином Словена, Влаха, и Германа.
Све њих узнео је непоколебљив, господарски дух, не број ни богатство.
Сопством су достигли и бројност и моћ.
Уколико сами не постанемо сила, чудо нашег опстанка неће вечито трајати. Пропаст Дубровачке Републике, Србије Бранковића, и српских земаља наших дана казују како пролазе мали кад се уздају у вештину и случај, не врлину.
Кукавичлука зато не сме бити ни у нашим пословицама.
“Шут” себе тако види, а трпен није спашен, јер гута што није за људе. Срби који су из Полабља сишли на Балкан и сучелили се с Византијом, највећом силом свога доба, нису хтели да живе у прашуми, мочвари и магли, попут Балта, Лужичана, и Тевтонаца.
Зато нас данас има овде, а Византије, Турске, Венеције, и Немаца, не. Јер ускогрудост и малодушност су особине малих, невољних да расту. Ни сиромаштво ни малобројност нису обезружавали велике, поносне мимо губитака. Ни варакањем ни трговањем нећемо победити, јер нисмо ни Јевреји ни Енглези.
Морамо се уздизати Косовским заветом, свесни шта нам се догађа кад га се не држимо.
VI Закључци

Не хотећи да се осрамотимо, а некадри да се уклонимо или поклонимо, уверени да се може живети на средокраћи времена, народа, вера, и таштина без греха и тегобе управљања другима, сами смо себе начинили жртвом.
Поред речи “За Бога и Отаџбину”, тробојница нам стога мора носити заповест “Победа или смрт!”
Јер без слободе, оствариве једино кроз сталешко уређење и сталну борбу, наше постојање као народа губи смисао.
Једино вером у себе, и служењем божанском у себи, можемо избећи ропство. Као крајишници – заточници Правде, Истине, Лепоте и Љубави – морамо надаље штитити себе од других, а њих од беде у нама.
Горштачки отмени, људима морамо вратити веру у Бога, и побити учење да је свет казна, а вештина и стицање спас. Усхит јунаштвом мора нам надјачати бол и бес с оваквог Завета, а Српство поново стајати изнад свега, осим Бога и части.
Иначе, постаћемо други неки народ, имена недостојни.
(Овај Програм, завршен на Светога Луку 1996, објавила је “Слободна књига” Владимира Максимовића 1997. После неколико распродатих издања, и поред потражње, није доштампаван из непознатих разлога. Првобитни текст измењен је стилски марта 2002. и, аутор се нада, побољшан.)
С