Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[sann]

...Postoje oni koji vrede, koji su važni, oni zbog kojih još uvek verujem, pred kojima maska pada, koji razumiju bez objašnjenja i opravdanja.
Postoje oni bez kojih ne bih mogla, ne bih htjela i ne bih bila ovo što jesam. Postoje oni koji znaju i uvek će znati, da ih VOLIM!

[sann]

Da, ali... Zato nikad ne mogu dobiti pismo,recimo... Moja kuća jednostavno otplovi kad joj padne napamet... Poštar bi morao plivati za njom.. . to je jedno..., a drugo... Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom... to je sigurno...

[sann]

....Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima, i na Zemlji i na Mesecu, i teško da bih ja tu išta mogla da dodam? Jedino, možda, da tim koracima nikako ne smiješ zakoračiti Od Sebe? No, to se vjerovatno podrazumijeva? To i nije neka mudrost..

[sann]

......"... Ti si ta nit, taj retki začin, koji daje poseban ton... Moj si mali čarobnjak... Koji donosi spas... Ti uvek znaš posebne reči... Ti ćutiš mnogo tiše od svih... Ti imaš smeh koji me leči... Ti i od psovke načiniš stih..."

[blento59]

[media]ilxh9aGdPFY[/media]

[sann]

[media]ilxh9aGdPFY[/media]

[blento59]

RASTANAK

Vece crne obrve natuce
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juce
Da se juce nismo rastali nas dvoje


Zaboravi mracne sile
Sto me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj njezni i oci tvoje mile
U dusi su mi jedino ostale

Pa i ako se zaljubim u drugu
I s njom ljubljenom, shvati
Pricacu o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati


Pricacu joj o nama koje kuda
I o zivotu sve sto bude htela
Glavo moja neizmerno luda
Do cega si ti mene dovela

jesenjin

[blento59]

DOVIDJENJA DRUZE MOJ

Do vidjenja,dragi,do vidjenja;

Ti mi prijatelju jednom bijese sve.

Urecen rastanak bez naseg htjenja

Obecava I sastanak,zar ne?



Do vidjenja,dragi,bez ruke,bez slova

Nemoj da ti bol obrve povije-

Umrijeti nije nista na ovom svijetu nova,

Al' ni zivjeti bas nije najnovije

jesenjin

[blento59]

PESNIK

Bled je. Smišlja svoj strašni put.
U duši lebde priviđenja.
Zamahom kobi smrskana grud,
Obrazi usahli od bdenja.

Na čelu bore ispaštanja,
Kosa mu se pramenjem linja.
No čar njegovih maštanja
U jasnim slikama tinja.

Sedi u tamnom potkrovlju,
Plamičci sveće tamu more.
Pero veze sebi na volju,
Vodi s njim tajne razgovore.

On piše pesmu, svoju muku,
Dira srcem prošlosti zublju...
A tu buku, svog srca buku,
Odneće već sutra za rublju.

jesenjin

[blento59]

PASJI SIN

Opet prošlost iz mraka mi leti,
Šušti kao bele rade lug.
Ja se danas svog starog psa setih
Što mi beše u mladosti drug.

Danas mladost šumela mi telom
Ko natruli pod prozorom klen
Pa se setih devojke u belom –
Taj pas beše nekad poštar njen.

Nema uvek svoga bliskog svako,
Al’ je ona ko pesma mi bila,
Jer ta pisma i nije nikako
Kod psa vernog pod vratom otkrila.

Nikada ih nije ni čitala,
Iz daleka ja je gledah s tugom...
Al’ bi uvek kraj maline stala
I sanjala o nečemu dugo.

Ja tugovah... I ne mogah tada
Od nje pismo da dočekam svoje...
Otputovah... No, opet sam sada
Pred kapijom plavičaste boje.

Odavno je moj pas, znam to, crko,
Ali iste dlake, isto siv,
Lajanjem me ludim, besnim trkom,
Presreo sad njegov mladi sin.

Mila majko! Ah, a kako liče!
Opet jedva od bola da dišem,
S njim sam mlađi i gotov da kličem,
Čak bih mogo i pisma da pišem.

Staru pesmu da čujem, znaj, želim,
Ali ne laj! Ne laj, već mi daj,
Da te cmoknem sad usnama vrelim
Što u srcu mom probudi maj.

Pripiću se uz tebe svim telom,
Ko dva brata u dom ćemo pravo...
Da, ja gledah devojku u belom,
No sad volim, znaš, jednu u plavom.

[blento59]

PISMO MAJCI

Jesi l’ živa, ti, starice draga?
Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem!
Nek večernja ona svetlost blaga
Dom tvoj kupa neviđenim sjajem.

Javljaju mi da si zabrinuta,
Da te za mnom tuga stegla ljuto,
I da često izlaziš do puta
S iznošenim starinskim kaputom.

Da ti stalno, u sutonu mekom,
Ista slika punu stravom tamu:
U kafanskoj tuči kao neko
Zario mi ispod srca kamu.

Nemoj više biti brižna lica!
Samo tlapnjom strašno mučiš sebe.
Nisam tako teška pijanica,
Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, nežan sam i sada,
Živim samo jedno sanjajući,
Da se opet iz ovoga jada
Što pre vratim našoj trošnoj kući.

Vratiću se kad nam bašta granje
U proleće belo isprepleta.
Ali nemoj opet u svitanje
Da me budiš ko pre osam leta.

O, ne budin odsanjani žamor,
Ne oživljuj što je htela duša –
Odveć rani gubitak i zamor
U životu moradoh da kušam.

I ne uči da se molim. Neću!
Minulo mi prošli dani skriše.
Samo ti mi, majko, nosiš sreću,
Kao ti mi ne sja niko više.

Zato nemoj biti zabrinuta,
I ne tuguj za mnom tako ljuto.
Ne izlazi prečesto do puta
S iznošenim, starinskim kaputom.

[blento59]

Ko je ljubio taj ne ljubi vise

Ti me ne volis i ne zelis, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajuci, od strasti uz zar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa kezenjem, mlada, osecajnim
ja s tobom nisam ni nezan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prosli kao sanke, mila,
ne dodirnuvsi tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sedis na mojima.

Neka ti oci trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te bas jako ne ljubim
tonuc u nesto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom ocajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao sto smo se susreli slucajno
rastacemo se uz smesak nas dvoje.

Svojim putem otici ces u smiraj
da prokockas dane i plac novi.
neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U corsokaku s drugim ces se naci,
o ljubavi brbljajuc bez svesti.
Tad cu mozda u setnju izaci
i sa tobom ponova se sresti.

Blize pleca okrenuvsi drugom
i malo se pognuv ne misleci.
-Dobro vece!, reci ces mi s tugom.
-Dobro vece, i ja cu reci.

I nista nece dusu da zanjise.
Nit u drhtanje moze da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi vise.
Izgorelog niko ne zapali.

Jesenjin

[blento59]

KURVA

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute...

[blento59]

MENJAJUĆI RUBLJU ZA TUMANE

Menjajući rublju za tumane,
Svog menjača danas ja zamolih
Da mi kaže kako ću da šanem
Lepoj Lali na persijskom volim.

Rekoh tiše nego vanski vali,
Upitah ga od lahora blaže
Da mi šapne kako lepoj Lali
Reč "poljubac" nežno ja da kažem.

I upitah još, a prepun srama,
Duše pune neodlučnog boja,
Kada sa mnom Lala bude sama
Kako da joj kažem da je "moja".

Odgovori kratko menjač meni.
O ljubavi reči tu ne zbore,
O njoj tek su uzdasi skriveni,
O njoj oči ko dragulji gore.

Poljupci su strasti bezimene
A ne reči u grob urezane,
Poljupci su ruže raspršene,
Latice na usni rastapane.

Suvišne su za ljubav poruke,
Od nje same gori se i zebe.
"Ti si moja" - neka kažu ruke
Što skidahu crni zar sa tebe.

[blento59]

OBMANJIVAT SEBE NEĆU VIŠE

Obmanjivat sebe neću više,
U dušu se klete brige zbraše.
Šarlatanom zašto me krstiše?
Izgrednikom — zašto me nazvaše?

Nisam pljačkaš šumski, zlotvor adski,
Ne ubijah u apsi nesretne.
Ja sam samo obešenjak gradski
Koji uz smeh prolaznike sretne.

Lumparoš sam moskovski, lutalo.
U Tverskome kvartu, i u svakom
Sokačetu, svaki pas bezmalo,
Poznaje me po koraku lakom.

Svako kljuse glavom mi se javi
Pri susretu, kad put mi prepreči.
Životinja prijatelj sam pravi,
Svaki stih moj dušu zveri leči.

Ni cilinder moj zbog žena nije —
Ta strast glupa duši se ne mili —
Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije,
Zlatnu zob u nj sipati kobili.

Međ ljudima nemam druga, brata,
Pokorih se drugog carstva volji.
Svakom psu sam tu za oko vrata
Gotov da dam i svoj kravat bolji

Neću više bolet boljku ovu.
Ambisi se duše provedriše.
Jer zato me šarlatanom zovu,
Izgrednikom — zato me krstiše.

[blento59]

PISMO ŽENI

Vi pamtite,
vi sve dobro pamtite, znamo,
kako sam stajao
vama sučelice;
uzbuđeno ste hodali po sobi amo, tamo
i grube mi riječi
bacali u lice.

Govorili ste:
rastati se treba,
da vas je slomio,
ovaj život gadan,
da vam je služit koru hljeba,
a meni je -
da sve niže padam.

Ljubljena!
Srce niste dali meni.
I niste znali da sred toga drača
ja bijah kao konj, i sav u pjeni,
ošinut bičem smiona jahača.
Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura,
mučim se stoga što ne mogu znati
kamo nas sudba događanja gura.

Licem k licu
lica vidjet nije.
Vidi se bolje na rastojanju.
Kad more kipi i vrije -
brod je u bijednome stanju.
Zemlja je brod!
I naglo neko
u život novi, novu slavu
i pored bure, ravno prijeko,
uputio je lađu pravu.

Tko od nas nije na palubi tako
psovao, bljuvao, padao s nogu?
Malo je tih što sasvim lako
valjanje takvo podnijeti mogu.

Tada sam i ja,
uz huku voda,
no dobro znajući što radim,
sišao na dno ovog broda,
jer povraćanja tog se gadim.

To dno bješe -
ruska krčma neka
i ja uz čašu svakim danom,
znajuć da patnji nema lijeka,
ubijam sebe
u otrovu pjanom.

O ljubljena!
ja bijah zao
i oči su vaše
bolno sjale,
jer pred vama sam često znao
traćiti sebe na skandale.

Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura
mučim se stoga
što ne mogu znati
kamo nas sudba događanja gura.

Godine su prošle.
ja sam u dobu inom.
Ne osjećam i ne mislim po staru.
I govorim za praznike, uz vino:
hvala i slava kormilaru.
Danas me neka
tiha nježnost peče.
Sjetih se vašeg umora i jada.

I evo, žurim,
hoću da vam rečem
kakav sam bio
i kakav sam sada!

Ljubljena!
Mogu ponosno da pišem:
ja nisam pao umirući
i sad u ovoj zemlji, više
od sviju, saputnik sam ljući.

Ja nisam taj
što bijah tada.
Ne bih vas mučio
ko u ono vrijeme.
Za znamen slobode
i časnog rada
čak do Lamanša spreman sam da krenem.

Oprosti mi ...
ja znam: vi ste druga -
vi provodite s mužem život čedan
i ne treba vam prošli jad i tuga,
i ja sam vama
posve nepotreban.

Nek život vodi vas
zvijezda što plamti,
pod toplim dlanom obnovljene sjeni;
No s pozdravima
zauvjek vas pamti
poznanik dobri, vaš Sergej Jesenjin

[blento59]

O GLUPO SRCE

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
Tek prosjak se kobi sjeća...
O,glupo srce, ne tuci!

Mjeseca žute šare
Krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
Glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava djeca,
I plač i smijeh odjednom:
Dok neki vječito jeca,
Radost je sudjena jednom.
O glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
Ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.

Možda ce i nas otkriti
Usuda lavinska struja,
Na našu ljubav odvratiti
Pjesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci

[blento59]

KRAVA

Iznemogla, ispali zubi
Svitak godina na rogovima.
Tuko ju je poljak grubi,
Na pašnjaku, međ stogovima.

Duša ne voli zvuke, ni zvona,
U kutu gricka miš slamu mnogu.
Razmišlja tužne misli ona
O telencetu belih nogu.

Prva radost – ne vredi nikom,
Uzeše majci sina-belca.
Na kočevima, pod jasikom,
Vetar je njiha kožu telca.

Sudbina sina, svakog sata
Može je snaći u ravnu polju,
Vezaće i nju oko vrata
I povešće – da je zakolju.

Žalosno, tužno, u zemlju celi
Zabiće se rogovi tavni...
Sad su joj u snu šumarci beli
I lugovi zeleni, travni...

[blento59]

MALA PROSJAKINJA

Plače cura pored dveri što u sjajne vode dvore,
A u dvorima ko srebro smijeh se čuje, pjesme ore,
Plače cura i mrzne se od jesenje hladne bure,
I ozeblom rukom briše suze što joj licem cure.

Sa suzama ona samo tvrdu koru kruha prosi,
Od stida i uzbuđenja glas joj molbu jedva nosi.
Al od buke pirovanja ne čuje se njena želja,
I curica stoji, plače pored smijeha i veselja.

[blento59]

JESENJIN JE UBIJEN?

Prošlo je već osamdeset godina od Jesenjinove posljednje noći, između neđelje i ponedeljka 27. i 28. decembra 1925, a još uvijek je tajna: šta se zapravo dogodilo u sobi 5. na drugom spratu hotela „Angleter“ u Lenjingradu? U susret obilježavanju 100. godina od pjesnikovog rođenja i sedam decenija od njegove tragične smrti, u Moskvi su se devedesetih godina pojavili mnogobrojni članci, studije i knjige u kojima je izražena sumnja u istinitost policijske i medicinske istrage o Jesenjinovoj smrti. Objavljen je čitav niz nepoznatih dokumenata i na njihovoj uvjerljivosti zasnivaju se javna tvrđenja: Jesenjin je ubijen, pa obješen.
Posebnu pažnju izazvala su istraživanja pukovnika policije Eduarda Hlistalova. Kao dugogodišnji isljednik MUP-a, on je u tajnim i specijalnim arhivima policije otkrio veliki broj dokumenata, dotad nepoznatih javnosti, o Jesenjinovim danima tokom posljednjih godina života. Najveće podozrenje ovog iskusnog policajca izazvali su zvanični izvještaji o istrazi: bila je nestručna i površna, i očigledno pod diktatom nevidljivih mračnjaka – kategoričan je Hlistalov. Iznio je o tome mnoštvo dokumenata u svojoj knjizi „Trinaest krivičnih djela Sergeja Jesenjina“.
Akt o samoubistvu Jesenjina sastavio je Nikolaj Gorbov, čovjek koji je tek šest mjeseci bio običan pozornik. Njegova nepismenost i nestručnost su porazni. Akt vrvi od nepreciznosti, gramatičkih grešaka i nedosljednosti. Na osnovu njegovog izvještaja je utvrđeno da je Jesenjin izvršio samoubistvo. Zašto u sobu broj 5. nije došao iskusni kriminalistički inspektor i ljekar sudske medicine, kako je to uobičajeno, nego je sve prepuštenu nepismenom pozorniku-pripravniku, pita se Hlistalov? Očigledno da je to urađeno namjerno, kaže Hlistalov. Ne zna se ni zašto za posmrtne fotografije pjesnika i sobe nije doveden fotograf policije nego portretist Mojsej Nepeljbaum, za koga se znalo da je bio „kremaljski fotograf“.
Zapisnik o obdukciji potpisao je ekspert sudske medicine dr Aleksandar Giljarevski. Prije nego što detaljno analizira taj neobičan spis, sačuvan zahvaljujući Jesenjinovoj supruzi Sonji, Hlistalov pominje zagonetnu šifru na dokumentu koji su Ggiljarovskom uputili načelnik 2. odjeljenja Lenjingradske gubernijske milicije Aleksandar Hohlov i šef istražne službe Ivan Vergej. Kratkim dopisom, pisanim mašinom, obavijestili su ljekara da mu šalju telefonogram o „samoubistvu gr.(ađanina) Jesenjina Sergeja“, da se priključi predmetu. A na tom dopisu je dodato i ovo: „4p5stUPK“. To je značilo: član 4, tačka 5, Krivično procesnog kodeksa Rusije, a odredba je nalagala da se proces obustavlja zbog nedostatka dokaza. Očigledno, milicija je u zavijenoj formi – zaključuje Hlistalov – obavijestila ljekare da za Jesenjinovu smrt nema osumnjičenih i da to ima na umu u ekspertizi.
Zapisnik dr Giljarevskog o obdukciji izaziva nedoumice već i svojim izgledom, a još više sadržajem. Napisan je rukom i mastilo se na više mjesta razlilo po papiru, a trebalo je mašinom, i to u najmanje dva primjerka – za miliciju i arhivu bolnice. Neobično je: na njemu nema nikakvih ustaljenih službenih oznaka – naziv bolnice, broj, pečat. Ekspert sudske medicine nije opisao, a morao je, sve tjelesne povrede i njihov karakter, od čega su nastale i kakve su posljedice mogle da izazovu, što je izuzetno važno. Nema potpunog i argumentovanog objašnjenja o nastanku rane na čelu: „brazda dugačka oko 4 santimetra i široka ½ santimetra“.
Skreće pažnju i to što su, kako izgleda, postojale dvije medicinske ekspertize. Hlistalov je u arhivi našao potvrdu o Jesenjinovoj smrti, izdatu u Matičarskom zvanju Lenjingrada 29. decembra 1925. Kao uzrok smrti navodi se „samoubistvo vješanjem“, a ekspertizu, zavedenu pod brojem 1017, uradio je Giljarevski. To upućuje da je tog dana u Matičarskom zvanju postojala ekspertiza dr Giljarevskog pod brojem 1017, a ne ona pisana rukom. Ne zna se ko je ekspertizu 1017 uputio matičaru, niti je ona nađena, pošto se takav dokument nije prilagao uz matičarsku knjigu. Vjeruje se da bi njen pronalazak razjasnio mnogo zagonetnog o Jesenjinovoj smrti.