Meša Selimović

[myka]

Lijepi nas Mesa

[Ideja]

"Ja, crv, sitan i nevažan, šta sam mogao učiniti njima,slonovima?
Kakvu sam im štetu mogao nanijeti?
Ja sam pesnica koja je udarila u zid.
Ja sam udarac koji boli onoga koji udara.
Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali.
Uvrijedio sam ih sto se usuđujem da mislim.
Ja, ludi vrabac, pošao sam jastrebu u pohode.
Jedva sam izvukao živu glavu."

[Krokodil Behko]

"Ja, crv, sitan i nevažan, šta sam mogao učiniti njima,slonovima?
Kakvu sam im štetu mogao nanijeti?
Ja sam pesnica koja je udarila u zid.
Ja sam udarac koji boli onoga koji udara.
Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali.
Uvrijedio sam ih sto se usuđujem da mislim.
Ja, ludi vrabac, pošao sam jastrebu u pohode.
Jedva sam izvukao živu glavu."

Tvrdjava.... zar ne ??

Usput.. da kazem ovim svim budaletinama..nekim..
Neki su se bosnjacki pjesnici i romanopisci,prije rata deklarisali
kao ovi ili oni po nacionalnosti... Vec u ratu,svi ama bas svi,bili su Bosnjaci..
da je Mesa bio ziv,bio bi najgorljiviji pobornik tog trenda.. Ta zna svako
ko zna citati knjige.. Samo fasistima to jos uvijek nije jasno..

[myka]

"Pitaju me 'Koje si vjere?' - A ja im odgovaram pitanjem: 'A koliko to Bogova ima?" Meša Selimović ...

[Krokodil Behko]

"Pitaju me 'Koje si vjere?' - A ja im odgovaram pitanjem: 'A koliko to Bogova ima?" Meša Selimović ...

potpissssss.....

[myka]

Kakve su da su, žene su mudrije i bolje od muškaraca. To pred njima ne treba reći, ali su muškarci glupi, sujetni, uobraženi, ne vrijede mnogo, među nama rečeno. I čudo je kako nas žene trpe. Mesa


E sad` se potpisi sefe hahahaha

[myka]

Bismilahir-rahmanir-rahim! Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono sto se perom pise;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noc i sve sto ona ozivi;
Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dusu sto sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, pocetak i svrsetak svega - da je svaki covjek uvijek na gubitku.
(Iz Kur-ana) Pocinjem ovu svoju pricu, nizasto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jaca od
koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom
nadom da ce se naci neko rjesenje kad bude racun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila
na ovoj hartiji sto ceka kao izazov. Ne znam sta ce biti zabiljezeno, ali ce u kukama slova
ostati nesto od onoga sto je bivalo u meni, pa se vise nece gubiti u kovitlacima magle, kao da
nije ni bilo, ili da ne znam sta je bilo. Tako cu moci da vidim sebe kakav postajem, to cudo
koje ne poznajem, a cini mi se da je cudo sto uvijek nisam bio ono sto sam sad. Svjestan sam
da pisem zapleteno, ruka mi drhti zbog odplitanja sto mi predstoji, zbog suðenja koje
otpocinjem, a sve sam ja na tom suðenju, i sudija i svjedok i tuzeni. Sve cu biti posteno koliko
mogu, koliko iko moze, jer pocinjem da sumnjam da su iskrenost i postenje isto, iskrenost je
uvjerenost da govorimo istinu (a ko u to moze biti uvjeren?), a postenja ima mnogo, i ne slazu
se meðu sobom.
Ime mi je Ahmed Nurudin, dali su mi ga i uzeo sam ponuðeno, s ponosom, a sad mislim o
njemu, poslije dugog niza godina sto su prirasle uza me kao koza, s cuðenjem i ponekad s
podsmijehom, jer svjetlo vjere to je oholost koju nisam ni osjecao a sad je se pomalo i stidim.
Kakvo sam ja svjetlo? Cime sam prosvijetljen? Znanjem?. Visom poukom? cistim srcem?
pravim putem? nesumnjanjem? Sve je doslo u pitanje, i sada sam samo Ahmed, ni sejh ni
Nurudin. Sve spada s mene, kao haljina, kao oklop, i ostaje ono sto je bilo prije svega, gola
koza i go covjek.
Cetrdeset mi je godina, ruzno doba: covjek je jos mlad da bi imao zelja a vec star da ih
ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stecenom sigurnoscu u
nemoci sto dolazi. A ja tek cinim sto je trebalo uciniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su
svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Steta sto nemam deset godina
vise pa bi me starost cuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer
trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja
se nicega ne boji, pa ni sebe.

itd.....najdrazi roman ubjedljivo,da l` zbog samog pocetka ne znam (vjerovatno jest) roman koji sam bukvalno progutala za 3 sata,izgubljeni pobunjeni vjernik kome je vjera nesto sto je duboko u njemu(e i tu se nalazim)

[Krokodil Behko]

To jeste najbolji uvod u historiji romanistike na prostorima ex yu..
Daleko ispred svih... daleko...daleko i nedostizno..

[myka]

Kad` mi je tesko bjezim u samocu,kada mi je jos teze trazim dobre ljude !

[sancho_no1]

Uz Ivu Andrića najbolji knjizevnik s ovih prostora...
RESPECT

[myka]

Znas li sta je najljepse u zivotu? Zelja ,prijatelju





Ma kakav Andric,postujem i ok,ali Mesa ,Mesa je u svakome od nas

[Heidi]

Mesa, jedan i jedini nisam procitala 'prva ceta' i 'tisine', ali hocu nekad.


Evo nesto od Ahmeda

Kad sam bio ugrozen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim prisustvom. Kad mi
je bilo tesko, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeci olaksanje. Kad osjetim
radost, trazim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je covjek, i lijepa zena, ali ono sto je samo za mene, to sam sam stvorio. Cak i
da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savrsena, i ne mogu dopusti
ti da to ne bude.
Dao sam joj sve sto nisam nasao u zivotu, a bez cega ne mogu. Cak se i umanjujem
pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da
uzmem. Ja sam osujedjen, ona je ostvarena, i tako sam obestecen. Ona mi namiruje
izgubljeno, i dobijam vise nego sto sam zelio da imam. Moje zelje su bile maglovite i
rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepsem od
maste. Njoj priznajem sve sto ja nisam, a opet nista ne gubim, odricuci se. Nemocan
pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od
njih. Nespokojan pred nesigurnoscu svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara
sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje.
Ljubav je zrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova zena, cio moj svijet,
potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc.
Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre,
zastita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da trazi od njega obicne stvari
ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca odusevljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi,
uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteski, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Zbog nje, iskljucive, i ljudi su mi postali blizi.

[Heidi]

OSTRVO

otici cu jednom.
kuda?
ma kuda.
kada?
nikada!
cim djavo preciznosti dosapne vrlo odredjena pitanja, mastanje nestaje. ostaje tuga. ostaje zivot oko nas.

[Heidi]

Vielleicht sollte ich sie hassen, aber das kann ich nicht. Ich habe nicht zwei Herzen, eines für den Haß, eines für die Liebe. Das Herz, das ich habe, weiß jetzt nur von Trauer.
Mein gebet und meine Buße, mein Leben und mein Tod, all das gehört Gott, dem Weltenschöpfer. Mein Leid aber gehört mir.

Hütet die Bande der Verwandtschaft, heißt uns Allah.
Ich habe sie nicht genug gehütet, o Sohn meiner Mutter. Ich hatte nicht die Kraft , das Unglück von dir und von mir abzuwenden.

Musa sprach: Mein Gott! Gib mir einen Helfer von meiner Sippe, Harun meinen Bruder, stärke durch ihn meinen Rücken. Und mach ihn zum Gefährten in meinem Werk.
Mein Bruder Harun lebt nicht mehr, und nur dies kann ich sagen: Mein Gott, stärke durch ihn, den Toten, meine Rücken.
Durch ihn, den toten, den, der nicht nach göttlichen Geboten begraben ist, den seine Nächsten nicht haben sehen, nicht haben küssen können vor der großen Reise, von der es keine Rücker gibt.

ich bin wie Kabil, dem Gott einen Raben sandte, dass er auf dem Boden scharrte, um ihn zu lehren, wie er den Körper des toten Bruders begraben solle. Und er sprach:
Oh, weh mir, bin ich zu kraftlos, zu sein wie dieser Rabe und den Körper meines toten Bruders zu begraben.
Ich, unglücklicher Kabil, unglücklicher als der schwarze Rabe.

Nicht als Lebenden habe ich ihn gerettet, nicht als Toten gesehen. Jetzt habe ich niemanden außer mir und dir, mein Gott, und meinem Kummer.
Leih mir Kraft, daß ich nicht ermatte im Leid des Bruders, im Leid des Menschen, und daß mich der Haß nicht vergifte. Ich wiederhole Worte Nuhs:
Entscheide zwischen mir und ihnen, und richte über uns.
Wir leben auf Erden nur einen Tag – oder weniger. Gib mir Kraft, zu verzeihen. Denn der Verzeihende ist der Größte. Doch ich weiß, vergessen kann ich nicht.

Und euch, meine Brüder , bitte ich, verübelt mir nicht meine Worte, verübelt es mir nicht, wenn sie euch schmerzen und bekümmern. Und wenn sie meine Schwäche offenbarten.
Ich schäme mich nicht dieser Schwäche vor euch, schämen würd ich mich, wenn es sie nicht gäbe. Und jetzt geht nach Hause, und laßt mich allein mit meinem Unglück.
Leichter scheint es mir jetzt , ich habe es mit euch geteilt.

Der Derwisch und der Tod - Mesa Selimovic

[Zagorka]

jedan je .........ranije sam negdje(mislim)pominjala da mi je on kao tinejdzerki otvorio neke vidike....odnosno ucinio da na neke stvari gledam iz malo drugacije percepcije...

[Heidi]

i meni jedno vrijeme 'tvrdjava' bila ...ono sto bi se reklo ....biblija

[Zagorka]

i meni jedno vrijeme 'tvrdjava' bila ...ono sto bi se reklo ....biblija

ho's reci kur'an

[Heidi]

tako se u njemackoj kaze
a Sveti Kur'an se ne poredi ni sa cim

[Heidi]

uvijek je sumnjivo kad neko misli da je pametan.

Mesa S.

[Heidi]

trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. izbrisati je da ne boli. lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji.
ovako se mijesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota.