"DUŠA"

[sann]

"...Oduvek sam ja bila ta koja odlazi. Ispraćali su me bez pozdrava i uživala sam dok sam ih ostavljala, poklanjajući im jedino lažnu nadu da ću se nekad vratiti. Znala sam istinu. Kada odem ja se nikad ne vraćam, i do tada niko nije učinio da se osećam kao da želim da ostanem. Da je zapravo tu moje mesto, tu u jednom toplom zagrljaju. Samo jednom sam poželela da ostanem i baš tada to je bilo nemoguće. Nikada neću zaboraviti teške korake dok sam odlazila, kako sam silno želela da se vratim, ali kroz misli su mi prošla lica svih onih koji su ostajali i osvrnula sam se kako bi videla njegovo lice. Nisam ga mogla zamisliti sa molećivim pogledom kako gleda zamnom čekajući da se predomislim. Nije me razočarao. Jedino sto sam videla bila su njegova leđa koja mi je toliko puta okrenuo, i njegov ponosni hod koji sam tako volela. Sada nije išao prema meni, već je bežao od mene. Poželela sam vrištati, ali samo sam nastavila dalje. Od tada više ne stajem. Zamalo me ubila spoznaja da postoji neko sličan meni, neko ko odlazi, neko koga ne mogu ostaviti ukopanog u mestu, iza sebe dok odlazim. On je bio takav, ali nije mu uspelo da ode od mene. Ja ipak odlazim malo bolje. ".......

[sann]

Znaš, onaj osećaj, kada kreneš, obazrivo,
Da baciš pogled sa visine, pa kreneš ka litici,
Pa baciš pogled na tren, na horizont, pa onda brzo opet ka litici,
A svo vreme znaš da si na sigurnom, ali čuvaš u sebi strah,
Strah, koji Te sprečava da poletiš, jer veruješ da ne umeš da letiš,
Jer veruješ da bi Ti let taj bio poslednji,
A Ti želiš da letiš, ali ne želiš da letiš poslednji put,
Pa onda čuvaš u sebi strah, koji čuva Tvoju želju...

[sann]

Mašta je čarolija.
Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Mašta je moja prva ljubav.....

[sann]

Ponekad sećanje ušeta u moj život
Kao vetar
Tek da podseti da je uvek negde tu,
Pred očima mi je stari plot
Mi, seoska deca,
Koja bezbrižno gacamo po blatnjavom tlu...
Ponekad čežnja otvara srce
Iznenada
Kao da dušu prekoreva,
Koliko je potrebno pogledu sunce,
Vatra ljubavi,
Koja nas polagano, vremenom
U žaru želja sagoreva...
Tu su i prostrani pašnjaci,
Zelena livada na kojoj pase stoka,
Dečje tajne koje čuvaju vrbaci
Prvi poljubac kraj bučnog potoka.
Sećanje mnogo toga nosi,
Cvetne bokore i zujanje pčela,
Miris oranica i sveži otkosi,
reč ljubavi koja se iz grudi
nasumice otela...
Tu je i onaj osećaj bosih nogu
koji uranja u mekoći zelene trave,
talasi koji šalju pozdrav putničkom brodu
i znatiželjnom oblaku iznad glave...
Ponekad se sećanje ušunja u snove
Kao pesma cvrčka kojim se udvara cvetu,
Puštam misli da prostranstvom zapolove
I još jednom se divim
Leptirovom letu...
Ponekad me sećanje u detinjstvo iznenada vrati
Kao da me zbog nečeg opominje,
A možda se sa mnom želim samo poigrati
Kao sa godinama
Koje u tragovima ostavljaju samo ime...
Ponekad želim jedno znati,
Zašto me detinjstvo kroz ceo život sledi,
Zašto me ista želja na počinak prati
Onaj ukus dečje sreće koji nikad ne bledi...

[sann]

‎"Odjekuju metalni horizonti
kroz dvore neuhvatljivih sjena,
jezde tratinom neba
zlatne legije zvijezda,
šume šapuću šumama;
praznina
razmrvljena,
popucala od čuđenja
klizne duž kralježaka.
Nadolazi krv kao plima,
punim se i praznim,
praznim se i punim
svježim osmjesima jutarnjim.
Tišina hoda uz mene, kupa se u svojoj postojanosti. Stješnjena između dva doba putujem alejama osmjeha što plamsaju u slapovima.
Vremenski krug iscrtavam samom sobom, dajem mu oblik, dubinu, boju, jakost.
Ja sam žena salivena od snova, stvorena u odsjaju pogleda.
Na kraju čarolije ne prestajem sanjati."

[sann]

Ti više nisi ti.
Nemaš pravo reći da sam ja ta koja se promijenila, jer nisam. Ja sam i dalje ona stara koja vjeruje u dobro u ljudima, ona koja VJERUJE uopće, tebi, njemu, bilo kome..
Mene su vatre izdaje pekle, a nijedna nije ovako kao tvoja.
Izvini, ja odustajem, obvezujem se na ćutnju i tihu patnju, obvezujem se na samoću.
Draže mi je ćutati nego tiho izgovarati "kraj mene jesi al' nedostaješ".
Ti ionako odavno ne razumiješ....

[sann]

„Kad sudiš... ti, obuj moje cipele i prođi gradove... svaku dolinu i svaki brijeg gdje su moje noge kročile... Ne zaobilazi prepreke... ne preskači kamenje, već svaki osjeti, na svaki stani i ne zaboravi - u svaki džep ponesi po jedan... i ne odustaj... Koračaj ako te zateknu kiše, ne mari... stresi kapi s trepavica, udahni i nastavi... Raduj se radostima, ali i tuguj tugama – sve su one moje i podjednako imaju težinu. Pazi da sve poneseš sa sobom, jer sve je to moje – dio mene... a kad se umoriš pod teretom puta i poželis zbaciti sve sa sebe - stani, uspravi se i onda sudi o meni... "

[sann]

Pronađi u meni prijatelja
Onog kog godinama tražiš u svom srcu,
Možda ti ja mogu pomoći u ispunjenju želja
Pokidati sa tvog puta postavljenu vrpcu...
Pronađi u meni srodno biće
Nekog ko može da čuva sve tvoje tajne,
da podeliš čaroliju zore dok sviće
i spakuješ u nepovrat trenutke očajne...
Pronađi u meni prijatelja,
Druga, sa kojim možeš podeliti samoću,
Zagrljaj na koji čeka bela postelja,
Pobediti usamljenost koja vreba noću...
Pronađi u meni ljubav
Koju uspavanu godinama nosim u duši,
Vesla čamcu koje talasima nosi Sava,
Dok mrav zrno peska na obali ruši...
Pronađi u meni sve ono što ti treba
Odavno čekam da iznenada predamnom baneš,
Ovo plavo Sremsko nebo je ogledalo tvog pogleda
Pred kojim se bojiš da staneš...
Proživi sa mnom ostatak života
Da sreća naše duše nežnošću zatalasa,
Malo je toga ostalo, tragovi naših stopa
Vrisak osećanja kao odjek glasa....

[sann]

Ostavljam se Tebi,
drugačije i nebo ne bi.
Za ne daj Bože,
da Ti se nađem
pod jastukom među
sklopljenim dlanovima.

Ostavljam Ti se u snovima,
za crne dane.
Pa da mi svane,
u očima jutra,
modroga sutra
Nas dvoje.

Vjeruj mi, preživjećeš
sa mnom u srcu.
Napojen osmijehom.
Sit Ti -
a vječno gladna Te ja.

[sann]

Stojim na vetru...želim zaboraviti ko sam...Želim biti poput slepca bez štapa...bez ikoga...Svojim samo prstima doticati sve što se nalazi oko mene...ne bi li vratila svoj osećaj...i toplinu u sebi...ona čula koja su otupela od bola...Otvaram oči...gledam Vrbas što teče...ljude koji prolaze mimo mene...razmišljam o njima...lica su ima tako umorna...di po koji osmeh na nečijem licu...onaj osmeh koji prekriva svako razočarenje života... Gledam u te daljine...pokušavam odgonetnuti..ima li šta vredno tamo za mene...Umorna sam...od te beskonačne potrage...i svaki put sve umornija se vraćam...i sve manje znam šta tražim...zbunjujem samu sebe...Možda i nadjem opet sebe...kad vratim to moje srce koje je ostalo tamo negde daleko...

[sann]

Spustila sam oči i zaplakala u sebi,
tamo gdje niko suze ne vidi
I zadnji nevidljivi put uzela te na svoje srce
i zagrlila te kao što se san grli.
Pružila sam ti u sebi uvijek sputavane ruke
i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slušao nasmijane riječi
što sam ih kao šarene lopte bacala
u gomilu da je zaboravim.....

[sann]

Pisi mi.
O cemu sanjas,
gdje su ti misli.
Jesu li tvoji pogledi isti,
kao kad smo u januru ,maj sreli.
Ili su izblijedjeli.
Gdje su se nase sakrile sjene:
Sjetis li se maja,
tvojih prica i mene.

Ja cesto tvoje poglede obucem,
obalom starom krenem,
i slusam,rijeka suti.
Podignem usamljen list zuti,
ponesem ga njezo u ocima.
I u njemu te ima.

Pisi mi.
Pricas li i sada iste price,
o zaspalom gradu
na kraju snova,
gdje noci i jutra
oblace odijela nova,
i prodaju tajne drugim ocima.
Kupuju med sa drugih usana
ili mozda jos,
jos pricas o nama.

Pisi mi.
Odakle kap zore na mome dlanu.
Znas da sam je kraj prozora,
ostavila uspavanu,
i otisla da maj sretnem.
Znas da sam prostrla
haljinu jutra,
i bosa trcim ko probudjen sanjar,
I trazim okus maja,
a moje noci i moja jutra,
mirisu na bijeli,snijezni januar.

Pisi mi.
Kako u tvojo samoci,
mirisu jutra,mirisu noci......

[sann]

U ovom svom životu već sam svašta probala....
...nemir i suze....kakvog je okusa izdaja....Svako dno bila je nova stepenica.. .no nisam pala koliko god bila slomljena.....Uvek sam nastavljala dalje...čini se čak jača poslije svake bitke...Živim dan po dan.....pa šta god mi donese....jer život je ljubav...to se ne baca pred stopala...ja to dobro znam...i cenim..i poštujem..često i maštam....ma ...toliko maštam da prosto ponekad nisam sigurna da li se to dogodilo....Mnogi mi kažu..."Jednom će te stvarnost udariti tako
jako da se nećeš ni snaći..." ali dok se to ne desi...ja živim...volim..i uživam u svakom novom sekundu života....Volite se ljudi!!!!!!!!!

[sann]

Prosli su olujni vjetrovi
sto me sibase.
Na krilima straha,
ponijeti me probase.
Bacase me po kamenom putu,
gdje jos skupljam suzu,
do neba prosutu.

Prosla su sva
proplakana jutra,
kad se zemlja
iz sjemena radja,
i donosi usamljena sutra,
gdje jos dublje tone
potopljena ladja.

Prosle su sve
probudjene noci ,
sto me zovu na ples ostavljenih,
gdje tisina,tisinu sad srece.
gdje se gubi pogled zaljubljenih.
I dok plesem u ritmu ponoci,
sve prolazi.
Samo TI me,nikad proci neces.

[sann]

Noć je ta kojoj ništa ne možeš sakriti.Ušuškaš se u svoj krevet i sve počinje.On je taj zbog kojeg ni pošteno spavati ne možeš.On i njegov osmjeh,pogled i govor.On jer je za tebe savršen.Ma ustvari nije savršen on,nego ti uz njega.Eh,to me i ubija što nisam uz njega.
LAKU NOC"""

[sann]

..... život izbor a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće: život na koji se bez otpora pristaje to je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem. Ako pristane na tuđi sistem mišljenja, on nema svojih razloga, pa ne može doći ni do svoje odluke. Kad odbaci tuđu logiku i nametnuti način mišljenja, svi su mu razlozi dostupni i svaki čin je moguć. ...

[sann]

Dovoljno je samo da te se setim.... opet se probudi onaj stari nemir. Dovoljno da neko izgovori tvoje ime i sve mi se ponovo vrati ,slike pred mojim očima ,slike tvojih usana na mojoj koži, moje ruke u tvojoj kosi..…opijeni ..kad smo se igrali s vatrom...jedno drugom gasili žeđ...čini se tako davno .... kao da ti nikad i nisam šaptala na uho pijane reči...kad sam poželela izgoreti pod tvojim prstima ,umreti u tvom zagrljaju...kao da se nikad nije desilo..sad si mi tako dalek ,stranac...kad čujem pesmu koju ti voliš ..oduzima dah...podseća na tebe ,val tuge me preplavi...još uvek...pojavi se grč u meni kad se setim ..krv u venama peče me kao da je vatra...poželim vratiti vreme bar na kratko, samo da te ponovo dodirnem...jedna vrela suza klizne mi niz obraz…. …NE….. još te nisam prebolela….ostat ćeš zauvek u meni kao žar, moja tiha patnja…

[sann]

Šta mogu dok te dodiruju? Tvoj obim nema rubova. Nedovršenost je tvoja najdivnija celina. Šta znači smiriti potrese u dubinama sebe? Znači: ugasiti glas. Reč je veštačka misao. Prisutan i mnogolik trajaćeš iza svih iza. Jer živeti se može il zagonetno , il nikako......

[sann]

Ja biram da te nemam.
Biram da te neću i da ne postojiš.
Odlučujem se za čežnju i nedostajanje.
U njima ima slatke patnje.
Šaputavih nedorečenosti,koje su u mojoj milosti.
Ne želim da čekam kraj.
Čekani krajevi,iskušavani sa bezbroj lažnih nada,zabole jako.
Ja krajeve pravim sama od šarenih ostataka ljubavi.
Odlazim na vrijeme...

[sann]

Ponekad me proslost
sebi vrati,
i dijete se u meni probudi
sto ne moze sudbinu da shvati
kad zivot uzima
ljude koje ljubi.
Gledamo se,
dusa nam je jedna,
ko koga da tjesi
od rana urezanih.
Ne znam dal sam dijete,
djevojka il zena sjeda
dok po sjecanjima kopam
duboko svezanim.
Pomilijum pogled
sto me nijemo gleda,
i prigrlim kosu
sto na proslost miri.
To dijete me cuva
da se predam, neda.
Pokloni mi snagu
kad proslost proviri.
I svaki put
kad dijete progovori
podsjeti me sta mi
zivot jednom uze.
Neda da me zivot
slomi i obori.
Ocisti mi dusu
i za mene danas
pusti svoje suze......