MODERNI PJESNICI/INJE REGIJE

[Sanja Atanasovska]

Sama


Učinila sam nešto sebično,

Zaključala sam te u kutiju,

da bi bio samo moj,

jednog dana i lišća,

koje gazim u parkom,

ustati će ustanak,

ti ces razbiti kutiju,

i pobjeći ćeš,

Bit ću okružena morem prijatelja,

a ipak sama.

[Sanja Atanasovska]

Ti postojiš



Tamo gdje su dva ili tri

tamo sam i ja.

Došla sam ti se pokloniti,

i reći da često

ponavljam tvoje ime sa deset slova

da otvorim tvoje crkve

za vjenčanja i krštenja.

Tamo gdje su dva ili tri

pridružim se i ja

podići dva prsta pred svijetom

i reći da postojiš.

[Sanja Atanasovska]

u staklenom vrtu



U staklenom vrtu je mrak,

iz ženidbe ruže i hijacinta

rođen je mali cvijet.



U bačvi vina

bacili su me u svemir

između sunca i mjeseca,

ušutkavajući zvijezde, poželila sam ih.



Vratili su me u život

ostariti u stakleni vrt

i ne bojati se loših ljudi,

jer imam jedno umiranje

a poezija o devet života.




Pozdrav svima koji citate. Drago mi je sto sam megu vama.

[Sanja Atanasovska]

volja za životom

Vidila sam prestrašene ptice
i plač siromašne djece
u ženskom licu.

Kad zvijezde krenu na odmor
kad bogati ljudi zaspe
netko se negdje skriva
i ubija volju za životom.

[Sanja Atanasovska]

Ne znam

Ne znam koliko je sati
niti koji je dan danas
ni koja godina
tranzitira u našim životima
Ne znam tko zasijava sunce
i da li stvarno
duša nomada
zaspi pod otvorenim nebom
Ne znam vrijedi li dobro sijati
gdje ne izraste lijepa riječ.

[Sanja Atanasovska]

pahuljica strasti

Ljudi s novcem kupit će ime i prezime
i ugled i lažno poštovanje
dok ga mjesec čini društvom
na zalutanom putnikom u vremenu.

Zidovi se raspadaju na mene
i ja postajem kamen
iz kojeg se vjetar odbacuje.

Vidila sam dijete koje se reflektiralo u snijegu
i čini mi se da sam posljednja pahuljica
koja se topi od strasti.

[dadojović]

u staklenom vrtu



U staklenom vrtu je mrak,

iz ženidbe ruže i hijacinta

rođen je mali cvijet.



U bačvi vina

bacili su me u svemir

između sunca i mjeseca,

ušutkavajući zvijezde, poželila sam ih.



Vratili su me u život

ostariti u stakleni vrt

i ne bojati se loših ljudi,

jer imam jedno umiranje

a poezija o devet života.




Pozdrav svima koji citate. Drago mi je sto sam megu vama.

I tebi lijepi pozdrav.
Drago mi je da si tu.

[Sanja Atanasovska]

pahuljica strasti

Ljudi s novcem kupit će ime i prezime
i ugled i lažno poštovanje
dok ga mjesec čini društvom
na zalutanom putnikom u vremenu.

Zidovi se raspadaju na mene
i ja postajem kamen
iz kojeg se vjetar odbacuje.

Vidila sam dijete koje se reflektiralo u snijegu
i čini mi se da sam posljednja pahuljica
koja se topi od strasti.

[Sanja Atanasovska]

Sve će proći


Sve će proći

i popularnost knjige

što čitaš

i tajne će se otvoriti

kada je prekoračen njihov rok trajanja

i ljubav i zaljubljenost će zagrliti

a duh će biti slobodan

sve će proći

život će nestati

položio put u žurbi

svijet će se okrenuti naopako,

i ljudi će ostati isti.

[Sanja Atanasovska]

Rođam se jednom u stotinu godina

Rođam se jednom u stotinu godina
da proslavim svoje ime
biti posebna
da se planine ogledaju u mojim očima
da spavam u sjeni doline
da šutjim
i stavljam bisere oko vrata.
Jednom u stotinu godina rođam se
i nemam život za pogreške
Imam samo pogreške za popravak
i uspomene na grane ljeta.


Rođam se sam jednom u stotinu godina
i živim zauvijek s dušom koja se nalazi između korica za knjige.

[Sanja Atanasovska]

Makedonsko nebo

Hodam kroz tuđe duge
Pomičem svoju dušu
u malom koferu
i zaboravljam sve kamenje
koji su došli iz blizine
onih koji sumnjaju
da pravilno nosim kocke
u ovoj životnoj igri.
Sanjam pod nečijim nebom
i čujem čudne glasove
dok mi zvijezde
Govore na makedonskom.

[dadojović]

Makedonsko nebo

Hodam kroz tuđe duge
Pomičem svoju dušu
u malom koferu
i zaboravljam sve kamenje
koji su došli iz blizine
onih koji sumnjaju
da pravilno nosim kocke
u ovoj životnoj igri.
Sanjam pod nečijim nebom
i čujem čudne glasove
dok mi zvijezde
Govore na makedonskom.

"...dok mi zvijezde govore na makedonskom..."
Prelijepo. Čarobno.
Kako prelijepo i čarobno, a opet jednostavno, je iskazana čežnja za domom i domovinom.

[Sanja Atanasovska]

Умирем у седам осмина

Кад нестанем реци нешто о мени,
Али пази да не буде штуро.
Ко није умро тај не зна како је живети.
Руше се лажне љубави
Као куќе нејаких темеља и
људско убијају у људима.
Сваке године једном умирем
У седам осмина
У ритму мојих корака
Док бели платно Биљана
И светом македонска песма путује
Док стихом тражим раскош
Чезнем за савршенством
Умирем у седам осмина
А моја је смрт болна и тако небитна.

[Sanja Atanasovska]

Странац

Домаћини ме не воле
гости ме не примају
у мојим очима
пробуди се хилјаду разочарани сунца
удаљила сам се од вољених
од саму себе
и побјећи ћу у страно.

[Sanja Atanasovska]

Лажни сјај
.
Ја ћу прећутати ваш лажни сјај.
Седите на моје место
светите са мојим светлом,
а ипак нисте звезде.

[Sanja Atanasovska]

у ципелама заљубљене жене

Улазим у ципеле заљубљене жене
и умирем
у мору немира.

Све што сам купила у овом животу
Платила сам са много труда и болова.

У ципелама заљубљене жене
Пролазим поред гробова војника
и мислим
тешко на тој земљи која заборавља великане
и на њиховим гробовима
само лишће приче говори.

Улазим у ципеле заљубљене жене
и излазим из своје коже.

[dadojović]

Jedna od naše Dragice

ŠUMSKI LAV

Smisliti ću za tebe pjesmu
U novembru, kada mii kažeš da sam tvoja
Glasnim šapatom u nesnu
Da ju čuješ između svakog sniježnog roja

Napisati ću ti pjesmu
Po licu, prstima, što ih obavija čelični mraz
I umom koji rimu smišlja osmu
Da u devetoj i tvoj se zarumeni obraz

Svirati će naša pjesma
U čaši punoj zanosa i napuklih rifova
Moja će sreća biti česma
Nepresušnog izvora malih, šumskih lavova

Nema takvih lavova. Znam i sama
Ali uporno postojimo mi, u stihu nekom tijesnu
Tebe postojanje uzalud slama
Jer pobjeći ne možeš, sve dok pjevam ovu pjesmu.

Dragica GAGOVIĆ

[Hurija]

51



Imam 51
pada snijeg
miriše kafa
dobro je.
Pišu da će rat
da se vraća fašizam.
To zvuči isto ko da je negde bio.
Ko da nikad niko
nije gino
za zastave koje ne vijore više
za himne
što se ne pjevaju
i zemlje
koje ih se ne sjećaju.
Imam 51
pored kafe je flaša rakije
dobio od tetka
od njegove šljive.
Slušam Sent Entoni Aleksa Harveja
u potkošulji sam.
Imam herpes
to me jebe više od nadolazećeg fašizma.
Nisam više mlad
ne bavim se glupostima
redam Lego kockice
kitim jelku
čekam Djeda mraza.
Ako ga ubiju usput
ako naguze jelene
ako fašizam zakuca i na moja vrata
razmišljam da se priključim
ovom moru izbeglica
i posjetim one sa
„regugee welcome“ transparentima.
Ali iskustvo mi kaže
da ih neću zateć’ kući
ili će me dočjekat'
u dobro skrojenoj uniformi.
Fašizam nije
u kukuruznim poljima i njivama
fašizam je pod asfaltom
u blatu naših predaka.
To je krvna grupa koja svima daje
a najbolje se prima
kod onog što se lafo otima.

Imama 51,
gledam vijesti,
na ekranu je jedino smrt živa.
Vidim da su eurospektici
došli na svoje.
Pada Evropa,
rusi se šengen,
saćemo svi u vojsku i policiju
obuć uniforme,
zadužit cijevi pa na granicu,
očistit korov svako u svojoj avliji,
da samo naše cvijeće cvate,
barem ja tako vidim pad Evrope,
al’ možda ja ne kontam.
A i koji će nam stara,
bolesna,
fašistička drolja,
nama zdravim,
plemenitim,
normalnim?
Imam 51
nisam reakcionar ni cinik,
al’ imam par riječi
koje bi mogle zazvučat tako
onima koji bi u antifašističku revoluciju.
Pa skinite se više
sa društvenih mreža,
neprijatelj unapred zna svaki vaš korak,
osim ako to nije sve od koraka.
Organizacija mora biti hijerarhijski ustrojena,
čvrsta, nevidljiva i netranstparentna.
Zajebite donacije,
fondacije,
festivalčiće.
I šta vam znači ono ”Prigovor savesti”?
“Hrana - ne oružje.”
“Knjige ne municija.”
Pa, čovječe, bolan,
oni će doć’ sa tenkovima.

Imam 51.
Dolazi ljeto.
Neki će na more,
a neki s’ mora.

[Shadow]

Žene se dele na ničije,
nečije i svačije.

Ti si naišao na ničiju,
a bolje bi bilo da si naišao
na nečiju..
Jer,nečija je nečija,
navikla je da pripada.
Pa kad je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.

A ova
što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla..
..nije ni morala da se navikava.
A ti misliš
-dobro je,
ničija je slobodna!
Pa,ničija je baš i ničija
zato što toliko voli slobodu
i što nikada,
zarad nje,
ne bi postala nečija.

Svačija je
isto tako nečija,
samo što je previše nečija.
Ali,uz dobre razloge,
može postati umereno nečija,
pa opet postati
samo tvoja.

Pa čemu onda osmeh
što sam ja ničija...?
Kad je to,zapravo,najgore
što je moglo
da ti se desi...

Jelena Marković

[dadojović]

POTNUĆE

Predajem ti strah od jučer,
čuđenje i i ispriku za slabosti.
Danas,
samo želim spavati,
pod uvjetom da me košmarni snovi
ostave na miru.

Slobodanka GRLJUŠIĆ