Price, odlomci, citati, slobodne forme....

[Heidi]

Ponekad nam se cini da vise nema zmajeva na zemlji, da vise nema vitezova, i da vise nijedna princeza ne luta tajanstvenim sumama i svojim osmijehom ocarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da zivimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negdje daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se vise nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu.
Ne samo da su princeze, vitezovi, carobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, vec predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga svijeta!
Tokom ovog stoljeca, naravno, promijenio se nacin odijevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih cinovnika, isljednicku odjecu i opremu za unistavanje. Grozni demoni drustva ce se, uz jezivi urlik, stustiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gdje su nam rekli da je dozvoljeno iskljucivo skretanje ulijevo. Princeze i vitezovi su se toliko izvjestili u prerusavanju da vise nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa cak vise ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas jos uvijek posjecuju u snovima govoreci nam da nismo izgubili stit koji nas brani od zmajeva i da jos uvijek posjedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogucava da mijenjamo svijet kad god to pozelimo. Intuicija nam sapuce da nismo prah; mi posjedujemo magiju!

Richard Bach

[dacina_curica]

Evo maksuz jedna za Loleka (od Boleka )

Gruja limar (ili: o trgovini, i o ratu...)

Već godinama Nesanica vrši eksperimente na meni. Savesno prežmurim svaku noć, ali u duboki plavi san zaranjam samo na trenutke, kao lovac na bisere...
Naravno, Vojna Policija je za termin svog revijalnog nastupa odredila baš jedan od Tih Trenutaka...
Zvono i lupnjava zalepili su me za jastuk kao plus i minus elektrošoka, i nisam stigao ni da posumnjam na eventualni košmar, a sve se ponovilo prebrzo, u intervalu u kom ni neko ko željno očekuje posetu ne bi stigao do vrata...
Ustao sam naglo, što nikad nije bio moj omiljeni način, paluba sobe opasno se nakrivila, i morao sam zastati da malo podesim libelu u svojoj glavi...
Ops!
Težak "knock-down", ali tipovima nije padalo na pamet da mi broje do osam...
Već na "pet", lupnjava se nastavila takvom žestinom da sam se preventivno odmakao, ubeđen da će svakog časa horda pijanih Vikinga onim drvenim ovnom provaliti u stan, ali ne, to su ipak bili samo Čuvari Našeg Sna...
Video sam ih kroz zavesu kad su najzad odustali, šofer sivomaslinaste marice čvrgom je lansirao pikavac, i dva tipa u maskirnim uniformama pojavila su se u kadru, sumnjičavo se osvrćući ka spratu...
Otvori im li iko, ikad?
Krakati se odmah kao ligeštul sklopio u kombi, ali je Mali Gestapovac (koji je očito lupao?), pomno zagledao prozore, greškom susedne, tako da sam nesmetano mogao da ga šacnem od čizama do šapke...
Patuljak Ljutko ponosno je pokazivao miraz godinama pripreman za Toliko Željeni Rat, i tek tad, tražeći pogledom neskinutu etiketu ili ceduljicu sa cenom koje se uvek potkradu na onima koji odenu sve novo, uočio sam i zlokobnu crnu stvarčicu koju je maneken boga Marsa sve vreme stiskao na prsima...
"Helder"?
Za mene?
Oh, polaskan sam, gospodo...
Ako je još i metak u cevi, stvarno ne znam šta da kažem?
Kakvi ste tek prema Neprijatelju, ako ste prema Svojima ovakvi?
*****
Nije kraj sveta...
Samo još jedna od onih nedelja kad ti baš ne ide...
Privikavam se polagano...
I, što sam i pomišljao da bi to mogla biti prijateljska utakmica? Imam album rentgenskih snimaka za uspomenu na timove koji su se borili za opstanak, a popularni "maslinasti" konačno ispadaju iz prve lige, ovog puta će se teško izvući...
Barem se nadam?
Jer, ako se oni izvuku, niko se živ neće izvući?
Bilo je, uglavnom, negde oko pola četiri kad su se otšunjali dalje, ali ja više nisam čak ni glumio da spavam...
Ranoranioci su me traumirali jedan po jedan, zalupljena vrata automobila odjednom su počela da mi zvuče vrlo KGB-ovski, a kad su naposletku još i đubretari zaklepetali svojom skalamerijom, u znak protesta sam stao pod tuš kao pod tupu giljotinu, spreman na najgore...
Ali "aquae mlaqus" je neprevaziđeni eliksir...
Nakon trominutnog tretmana mlakom vodom bio sam potpuno fit, a pre no što je sekundara optrčala sledeći krug, sinulo mi je da je dan, štaviše, idealan za obavljanje poslova koje sam predugo odlagao jer su zahtevali da se porani i stane u neki ponižavajući red, pa sam poskidao sve račune i opomene sa table, i zastepovao niz hodnik kao Fred Aster, neočekivano dobro raspoložen...
Ustvari?
Svilena buba melanholije predugo se čaurila u meni, i znao sam da je samo pitanje trenutka kad će neki blesavi šareni leptir prhnuti iz svega toga...
Zaljubiću se, odlučih iznenada? Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća?
Na ulici je Jedan Tipični Novembarski Ponedeljak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo umutio u vetar desetak stepeni celzijusovih, jasno pokazujući da nije raspoložen za saradnju, ali rešio sam da izvučem maksimum iz tog namrštenka...
Da, zaljubiću se, i to odmah, još pre podne, pa sam čitav dan miran? Kao klinac sam time lepio napuklo srce i dobro je držalo. Kako se ranije nisam setio šta se ono radi kad te ostavi devojka?
E, pa...
Nisu mene devojke ostavljale baš toliko da bih mogao da izdam priručnik na tu temu? Jednadve, OK, neka bude tri, ako ćemo baš sitničariti, mada je i Ta Treća odlično znala gde me je ostavila, pa svraćala s vremena na vreme da proveri da li sam još tamo?
Ali, bolje da ćutim...
Počinjem da zvučim nekako mačo, a to je prvi znak starosti, ili prvi znak nevaspitanja, svejedno, ne dopada mi se ni jedno ni drugo?
Svanuo je, dakle, konačno i jedan dan koji bi se mogao fotografisati bez blica...
Na nebu se ukazalo izlizano mesto kroz koje je sunce viruckalo kao koleno iz ofucanih farmerka, cipele su trčkarale ispred mene kao koker napokon izveden u šetnju, i prolazeći kraj automobila uvređeno sam okrenuo glavu od tog samouverenog posesivca koji me danima odvaja od društva...
Ne, pokretna mišolovko, danas me nećeš uloviti...
Danas ću, bogme, nekoga i sresti...
Možda već iza ugla naletim na jednu buckastu...
Zbunjenu...
Sa dioptrijom...
Na jednu koja klima...
Trepće kao gejša...
Čeka da joj pridržiš kaput...
Da...
Možda mi se već na prvom pešačkom prelazu zacrveni jedna Obična...
Stidljiva...
Krotka...
Jedna sa tašnom punom namirisanih stvarčica...
Koja sve poveruje...
Kao lenger ostaje tamo gde je spustiš...
I koja ne može ni da se preruši u Anamariu...
Nikako...
Ni za najluđi maskenbal...
*****
Lađarska ulica šira je, eventualno, još jedino od rukava zimskog kaputa? I najzakržljaviji varoški pasaži su je davno prerasli...
Tu bi i dve solidne hoklice bile sasvim dovoljne za barikadu...
U Lađarskoj se, kanda, i Vreme jednom zaglavilo, i otad više ne prolazi tuda. Kada, recimo, u toj uličici u četvrtak pirne jutarnji povetarac, grane se zaljuljaju tek negde u petak predveče, u najboljem slučaju?
Otprilike tako je bilo i ovog puta...
Dok sam prolazio, dim je jedva kipio iz dimnjaka, a poslednji listovi spuštali su se sa bagrema kao pauci, klizeći niz nevidljive niti...
Par minuta ranije, čopor uličnih kamiona-lutalica bučno me je pojurio iz Kosovske, zavarao sam im trag kod "Belog goluba" i šmugnuo ka ulici Zemljane Ćuprije, iz koje postoji skriveni tajni prolaz ka sledećim tajnim prolazima koje znam...
Istina, nema tu nekog abrakadabra, pokretne police sa knjigama ili kamena koji treba pomeriti, ali samo retki Miroljubivi Domoroci još umeju da zakorače u Lađarski sokak, strm, i pritajen...
I malen, kao što rekoh, teško ću ga opisati...
Njemu je i deminutiv za dva broja prevelik?
No...
Ako su ga zaista podigli lađari, stvar je ipak nešto jasnija? Verovatno su napravili tolicko sokače da im može stati na šlep, pa da ga ponesu sa sobom ako ih jednom Veliko Zlo pogura ili Veliko Dobro povuče odavde, iz novosadske Podbare, iz njihovog matičnog pristaništa?
Da nije došao taj čas?
Grad nam se opasno suzio, šireći se...
Vizionari sa arhitektonskim diplomama, demoliravši centar, sad vrebaju po periferiji kao šinteri, tražeći mesta na kojima bi se igrali svojim betonskim kockama. Gde samo smestiti sve Seljake koji bi da postanu Građani za hiljadu maraka po metru-kvadratnom? Na svakoj narednoj panoramskoj razglednici izostane poneki stogodišnji detalj, proređuju se krovovi oko Riblje Pijace i Almaške Crkve, i ako stvarno ima zainteresovanih da nas bombarduju, kako tvrde ovdašnji Gebelsi, savetujem im da požure...
Inače će ovi, Takozvani Naši, sve sami porušiti...
Pa...
Sigurno se zato kratki nagnuti uličuljak tako preplašeno primirio, iščekujući svoje lađare s dalekog puta? Nije nimalo lako biti strm, a ostati neprimećen u ovako ravnom komšiluku...
Pazeći, zato, da ništa ne odam, išunjao sam se iz Lađarske diskretno, kao ljubavnik, oprezno provirivši na uglu...
A odatle se već može videti i dežurna gugutka na krovu Tetine Kuće...
*****
Preki Sud Sudbine osudio je Milanku (Nikolčin) Blažić na sedamdeset i dve godine strogog života, sa pravom žalbe koju ona, koliko se sećam, nikad nije ulagala?
Barem ne pred nepoznatim svetom...
O, moja pokojna teta Lanka, siroče, usedelica, udovica, imala je karmu sumornu kao da joj je lično Charles Dickens podelio karte?
Tek je napunila petnaestu kad joj je otac u džep kecelje spustio masivni kapijski ključ, proizvevši je u Mladu Gazdaricu...
Od prerano počinule majke nasledila je još i posrebreni samovar, šifonjer pun cicanih haljina, i brigu o dve mlađe sestre i tek rođenom bratu, koji se, uzgred, tek kasnije proslavio, slučajno postavši jedan od mojih roditelja...
Posle "osmoletke" izučila je za šnajderku, više se nije moglo...
Sestre su se poudavale obrnutim redosledom, par godina pred Drugi Rat, brat je vezao havajsku kravatu i zalizao se za matursku sliku, a u Tetu se zagledao gospodin Milenko Blažić sa Podbare, trgovac i friški udovac...
Bila je to velika ljubav, dakako. Kao i sve ostale ljubavi na vreme prekinute...
Ali onda su ubili deda-Stevana...
"Baba" nije ozbiljno shvatao rat, zelenašio je negde po Šajkaškoj kad ga je zakačila racija, u zimu četrdeset i druge, krompirača je te noći više puta podgrevana u rerni, ali on se jednostavno nije vratio na večeru...
Nikad ga nisu ni našli ni sahranili, ali takva su vremena bila. Familija je jedino mogla da digne parnicu protiv zamrznute reke Tise, zbog prikrivanja dokaza...
A u našoj kući otad se ne pravi krompirača...
Inače, svi se slažu da sam isti deda, mada me jedan put time hvale a drugi put prekorevaju, ah to i nije tako bitno...
Teta Lanka se, uglavnom, na kraju udala bez svatova, čim se resila crnine, i prešla u ogromnu kuću Blažićevih, gde je preporodila kolonijalni dućan "Kod žutog kućuša" svojim blagoslovenim rukama...
Jedina fotografija na kojoj je uhvaćena nasmejana, snimljena je upravo tada, treće ratne godine...
No, došao je sledeći oktobar, i Partizani su hrabro oslobodili grad, samo par dana nakon što su ga Nemci napustili. Usput su, zbog pola džaka šećera i frtalj bureta zejtina, za primer Ostalima, streljali teča Milenka i još neke ratne profitere koji su nameravali da se obogate na Narodu...
Eto...
Danas bi takva akcija prouzrokovala pravi auto-genocid među partizanskim potomcima?
Tek...
Groteskna tečina pogibija prolila je sve čančiće iz kojih je Teta bojila svoj život, ostavivši joj za ubuduće samo izobilje crne, i nepodnošljive količine drečeće "komunist-crvene"...
I đavo ima crvene oči, često je umela da kaže...
Dala je da se zazidaju dupla vrata bakalnice na uglu, šila je klotane fiskulturne gaće i pravila jorgane na drvenom razboju (čime sam kao klinac bio opčinjen), primila je, kasnije, i jedan stariji bračni par u dvorišni stan, živela je, sve u svemu, neobjašnjivo mirno, kao da u ovom životu samo zamenjuje koleginicu, kao da se sve to tragično i ružno i ne događa njoj, već nekom sasvim drugom...
A mene je volela, puno...
Na zgražavanje porodice, daleko više nego mog brata Miomira, dve godine starijeg...
Ipak, kad mi je za dvadeseti rođendan prepisala kuću, čak se i moj ponizni otac usudio da to uvijeno prebaci neprikosnovenoj "Sejki", koja se samo blaženo osmehnula sa svog predsedavajućeg mesta u pročelju...
- Neka, Braca, neka... Pa zar nije naš Miomir glavni partijac na fakultetu? Miši će već njegov teča-Broz ostaviti najlepšu vilu na Brionima... Ako se ikad reši da umre, ne daj bože?
Maršal se rešio da umre u maju osamdesete, razbaštinivši mog brata bez reci objašnjenja, a Teta je poživela taman toliko da proslavi prvu godišnjicu....
Kiflice sa njenog parastosa još su se vukle po špajzu kad je Miomir naišao sa predlogom da prodamo kuću i podelimo lovu, ali sam ga još na vratima otresao kao mokri kišobran...
Ne brini, Teta, ja sam na dedu, to znaš?
I dan danas na svakom porodičnom skupu delegiraju nekog da malo gunđa na tu temu, ali nema veze, ionako ih već godinama ne slušam...
A sad je i kasno, uostalom...
Osamdeset i sedme, kad se Nj.V. Privatno vratilo iz dugogodišnjeg progonstva, uortačio sam se sa Grujom Limarom (drugarom još sa jednocifrenih rođendana), i ponovo probio dupla vrata na zaraslom ćošku Tetine Kuće...
Naš dućan je minijaturan, u njemu, uz malo mašte, i dve debele mušterije mogu da naprave gužvu, ali posao ide, ne žalimo se, uvek ostane neki pazarčić deljiv sa dva...
Goga, Grujina žena (a svedok sa mladine strane na istom onom venčanju na kom sam ja bio mladoženja sa mladine strane), prvo je predlagala da radnju nazovemo "Nektarina", pa onda "Cimet", i "Ribizla", ali tek kad sam primetio da na salveti zaneseno skicira firmu "Mini market Gordana", požurio sam da intervenišem...
Ne, kumo, rekoh, zvaće se "Kod žutog kućuša", tako će ipak biti najbolje... Nije imala ništa protiv, za divno čudo... Ne znam u čemu je trik? To uopšte ne liči na nju?
*****
Gruja Limar niti je Gruja niti je limar, ali to nije nikakva senzacija. Nekad je na periferiji veća sramota bilo momčiti se bez nadimka nego bez devojke, pa njegove posetnice na kojima piše "Grujović Zlatomir, dipl. ecc", danas samo stvaraju opštu zabunu i pometnju u starom komšiluku...
Gruja, dakle, od prezimena, a Limar od onog časa fizičkog na kom je izrazio želju da igra prednjeg veznog, što mu dođe nešto kao polutka, u slobodnom prevodu...
Prednji vezni?
Auuu?
Dečaci su obično govorili da igraju "odbranu" ili "navalu", tako da je ova naučna formulacija odmah upala u oči...
Socijalistička frazeologija se, doduše, uspešno oprobala i u fudbalu, sportske stranice novina bile su pune igre-bez-igre, aktivnih rezultata, i korektora sa striktnom markacijom međuprostora, pa bi i prednji vezni verovatno prošlo da je to izgovorio neko Odrastao, a ne mecoliki dundlasti odlikaš (upasane atletske majice), čkiljeći kroz one crne "socijalne" cvikuse koje je skidao samo na obali plaže, tek kad bi bio potpuno siguran da odatle više ne može promašiti Dunav...
Prednji Vezni?
U inat, postoji i izvesni deo autolimarije sa indentičnim nazivom, klinci takve penale ne propuštaju, i posle obaveznih modifikacija kojima nadimci podležu, Zlatomir Grujović je iz osnovne škole ispraćen u život kao Gruja Limar, što je bila naša cinična osveta za njegove prenaglašene ambicije, i za sve one barokno-kitnjaste petice pod pismenim zadacima iz matematike, koje je rešavao u rekordnom vremenu...
Da...
Ni akademskijeg deteta, ni zanatskijeg nadimka u legendarnom osmom C...
Zauzvrat, on fudbal više nije igrao ni na prvomajskim izletima. Revoltirano se okrenuo sportovima gde talenat nije neophodan rekvizit, veslao je mazohistički (uzvodno, mahom?), trčao duž keja u vreme kad su se za "jogerima" još osvrtali, sumnjam da je pomalo i bilduckao pred ogledalom, tek, devojke su odjednom, na naše opšte zgražavanje, počele da se interesuju za "onog ćutljivog, atletski građenog dečka sa naočarima, s kojim nas ponekad viđaju?"
- Ko? Gruja Limar? Da... Dobar momak...
To od njega stvarno nismo očekivali? No...
Godine su prolazile podmuklo, onako kako to samo one znaju, momci su se izobličili, zatrudneli, razdroćkali se kao kruške padalice, a Mecoliki Dundlasti Odlikaš je još uvek mogao da se producira upasane majice...
Takvog sam ga zatekao i u dućanu, koji minut posle pola jedan, četvrt veka je nosio džins i karirane košulje, dočekavši, eto, da se i to vrati u modu...
Lepio je cene na tegle džema od kupina, strpljivo, pod istim uglom, pedanterijom koja me je ugrožavala, i prepoznao me retrovizorski, u odsjaju, ne okrećući se...
- Hej, Batula? Otkud ti? Da li je sve u redu?
Nije tu bilo ironije. Rekoh da smo ortaci, ali ja zaista retko svrćem u radnju. Podelili smo obaveze tako što je moje da petljam sa devizama i nabavljam robu, a Grujino da tu robu propusti kroz svoje cincarske prste i učini je desetostruko vrednijom. Nema šta, dar za trgovinu je nešto kao muzikalnost ili brzina, neprocenjivi talenat sa kojim se rodiš ili ne...
Ja sam se, na primer, rodio sa "ne", sasvim provereno...
- Orobljen sam, Gru-Gru... Namirio sam račune, oteli su mi poslednju kintu... Jedva sam sačuvao sat i lančić...
Zaustavio se u pokretu, i dalje me ne pogledavši, oklevajući da postavi sledeće potpitanje...
- Normalno... Nisi im dao...keš?
Osvrnuo se naglo, ali, vodeći računa o tome, sinhrono sam oborio pogled, kao đak koji je doneo keca na tromesečju, svestan da mu sleduje kraća propoved...
- O, čoveče...
Složio je još tačno onoliko tegli koliko je nedostajalo do potpune simetrije na polici, isključio hemijsku, zadenuo je za džep, i tek tad se jednim polugimnastičkim elementom okrenuo na vrhu kratkih merdevina. Ta simbolična visina i očinski ton kojim mi se obratio tretirali su me pomalo retardirano, ali sam progutao. Ipak je to samo Gruja, moj prijatelj, jedan od njih nekoliko, neka ga, neka bude malo važan...
- Batula dragi... Nikada keš... Zašto te sve mrzi? Milion puta sam ti rekao da ću takve stvari ja regulisati čekovima... Misliš da nama nekp plaća u gotovini? Nemaš pojma koje probleme imam dok sve ne unovčim...
Još na školskim priredbama (valjda zbog cvikera?) večito je glumio Tate, ali nikada Stroge Tate, to mu nije ležalo. Znao sam da ni ovog puta neće dugo izdržati, jedan uporni smešak mu je od početka kao mušica zujao oko lica, da bi mu konačno sleteo na vrh nosa, potpuno upropastivši taj ozbiljni monolog...
- Eh, ti... Nepopravljiv si... A kod tebe me najviše nervira to što na tebe čovek ne može ni da se naljuti pošteno... Znaš li? Znaš, a? O, znaš ti to... Vrlo dobro ti to znaš...
Gurkao me je sklopljenim merdevinama kao pikador, terajući me kroz zavesu od granata koja je odvajala prodavnicu od magacina, na šta je nafrakana blagajnica blazirano naduvala Ginisovski balon žvake, koji je na sreću pukao taman kad je počeo da je diže od tla zajedno sa kasom...
- Znam, znam, dobro, predajem se! Čovek ne može ni da se naljuti na mene... Žena još i može... Ali čovek? To nikako...
Kunem se da sam pokušao da napravim samo još jedan od svojih neuspelih verbalnih fazona, ništa više, ali Gruja je povezao te reči sa mojim mesečarskim ponašanjem poslednjih dana, i značajno me odmerio...
Ops?
Da nisu Gordana i on malo pričkali o meni pre nego što utrnu noćnu lampicu?
O, nego šta su...
Nema te literature pred spavanje koja može biti konkurencija ćaskanju o prijatelju zapalom u neprilike za koje je, uostalom, sam kriv?
Gordana, uz to, kao najbolja drugarica One Žene Koja Se Osamnaest Meseci Prezivala Nikolčin, zna o meni i mnoge stvari koje ni ja ne znam o sebi? Iz solidarnosti prema svojoj kumi, nikad nije prihvatala te moje nove devojke, brkala im je imena, slučajno znala njihove bivše momke, i svakoj bi već zakuvala čorbicu, gurmanski dozirajući prezir, ignorisanje i sitno seckane intrige, ali Ta Najnovija, uf, Ta Mala Prevejanica, Ta Šarka-Mađarka, Kontesa Uobraženska, ta... ta... ta...
Nisam ja jedini, eto...
I za Dragu Kumicu je Anamaria od početka bila nešto posebno...
Prema njoj je "Gonga" još od prvog susreta gajila jednu uhu, odanu i iskrenu emociju, jednu strasnu, rafiniranu mržnjicu, kakva se posvećuje samo onima koji su sa tako uvredljivom lakoćom u svemu bolji od nas...
- Ah, da... A dolazila ti je i Učiteljica ovih dana...
Tako je oni oslovljavaju. Anamaria inače predaje u gimnaziji, pa je to iz milošte, navodno? A poznato je da postoje samo tri zanimanja koja Grujovići uvažavaju, a to su lekar, advokat i privatnik.
Svi ostali su po njihovom mišljenju tek ubogi operetski horisti...
- Jes', dolazila je Tičerka par puta... Uvek sama... I nešto neraspoložena? Bar mi se tako činilo?
Tad sam već reagovao, trudeći se da to deluje sasvim formalno, ali Gruja nije odustajao. Baš se okomio da obori klimavi alibi moje nezainteresovanosti?
- Pazarila je sve neke gluposti... Papirne maramice... Pepermint... Piškote... Mislim, nešto zbog čega nije morala dolaziti čak ovamo...
Oslonio sam se leđima o tezgu, kao o konopce, i uzdahnuo, rezignirano spustivši gard...
- OK, Šerlok, pobedio si... Tačno, malo smo se podžapali, pa šta? Jesi li sada zadovoljan?
- Zavisi... Jesi li ti?
Molim?
Prebrzo mi je vratio loptu, i počeo sam da vrdam, zbunjen neočekivanom kontrom, no sve je do kraja ispalo i bolje no što sam zamislio...
-Pa... Ta njena otimanja me pomalo umaraju... Negde sam pogrešio, bojim se? Njoj je lakše ugoditi nego je ukrotiti... I tako... Pokušao sam na one načine kpji se obično nazivaju "lepim"... Znaš već? Strpljenjem... Poverenjem... Tolerancijom...
Priznajem da sam se patio nabrajajući pomenute rogobatne pojmove, ali ortak i ja pripadamo generaciji balkanaca koja reč "ljubav" ne izgovara u četiri muška oka čak ni onda kada ta reč sve objašnjava...
Pričao sam mirno, vodeći računa i o tome da ne zvučim jadno i skrušeno, a iz kataloga grimasa lukavo sam izabrao jedan umereno-ravnodušni izraz, setivši se da ta faca uz svaku ispovest pasuje univerzalno, kao prljavo-beli šal uz svaki kaput...
- / ostala mi je još tvrdoglavost, ništa više... Pa da vidimo... Ako je krto, slomiće se... Ako nije, poviće se... Nema tu puno kombinacija...
Sumnjičavo je zavrteo glavom, linuvši gutljaj nečega u šoljicu za kafu. Nije baš delovao ubeđeno?
- Pa... Za taj dvoboj si možda mogao izabrati i bolje oružje, a? U tvrdoglavosti protiv Učiteljice i nemaš velikih šansi, moraš priznati...
Moram li zaista?
Bio je u pravu, nažalost, i to mi nije trebalo. Jadne li su one Istine koje nam ne odgovaraju...
Srećom, na stoliću kraj mašine-računaljke večito ima kojekakvih naseckanih grickalica, i praveći zalogaj od reš korice, šnita barene kobasice i grumenčića mladog sira, dobio sam na vremenu taman toliko da smislim rečenicu, malu i okruglu, koja mi se učinila sasvim pogodna za tačku na kraju razgovora o Tome...
- No, uostalom, nije bitno... Šta to i mogu da izgubim?
- Ma, ništa... Jedino, eventualno, nju?
Hej? Zar nisam pomenuo "kraj razgovora o Tome"? Da se nije možda opkladio s nekim da će mi čitav dan govoriti ono što mi se ne sviđa?
U dilemi da li da se nasmešim ili nadurim, nisam odmah odgovorio, a i on je ćutke slagao jedan XXL zalogaj, pustivši da tišina malo odleži pod plesnjivim magacinskim svodovima...
Bio je to obostrano koristan tajm aut...
Na čas mi je zasmetalo što me poznaje i bolje nego što želim, ali to je već sledećeg trena pokazalo i svoju dobru stranu, kad, nepogrešivo osetivši da je sve dalje opasan privatni posed, Gruja nije zakoračio preko ogradice...
- Ne bih hteo da se mešam, Batula... Ali... Znaš već...
Znam...
Iskreno, nisam ni računao na nastavak te rečenice, ali tad je telefon zacvrčao kraj kase, dramaturški sasvim opravdano, jer ima tako nekih tekstova koji se izgovaraju "u off-u", i doista, Prednji Vezni je na taj šlagvort užurbano skliznuo sa papirnih džakova, i nastavio poluglasno, ogrnut kao vrač zavesom od granata kroz koju se provlačio...
- Sto puta si se s nekim razilazio i nisam rekao ni reč, jet tako? Znam ja u šta se treba uplitati, a u šta ne... E, vidiš... Ali... Sad prvi put mislim da treba s nekim da se pomiriš... Zato sam sebi dao malo slobode... Ako možeš da me razumeš?
- Ma, da... Naravno...
Nisi valjda stvarno pomislio da ću je pustiti tek tako?
Osmehnuo se ozbiljno, sa olakšanjem, gotovo izvinjavajuće, znao sam da će se vratiti sa potpuno novom temom, što se i dogodilo za malo krupniji minut. U međuvremenu sam čuo da odgovara krotko, raportno, nije bilo dileme o tome ko sa druge strane veze cima žicu kao uzicu, ali sam ipak učtivo-iznenadeno živnuo kad mi je preneto puno-puno-puno pozdrava od kuma-Gordane...
- Već je pomislila da ti se nešto desilo...
- Eto... Žao mije da sam je razočarao...
Prečuo je to diplomatski, sa smeškom, a onda je doslednošću pasioniranog obožavaoca krenuo da citira i ostatak njenog Bla-Bla, na šta sam pažljivo počeo da vrebam prvu priliku da ga prekinem, ali sam se pošteno naklimao glavom dok mi se najzad nije ukazala...
- Hej... Sipni i meni jednu... Ajde... Zuni, slobodno...
Iznenadio se, znajući da retko pijem dok su Mesec i zvezde nad Japanom, ali je užurbano nasuo i drugu kafenu šoljicu, kucnuvši tamnu bocu bez etikete noktom iskusnog eksperta za "domaće travarice"...
- To mi donosi jedan matori... Pravi samo za sebe i prijatelje, petnaestak litara, ne više...
Strašna je, videćeš...
Bljak...
Bila je strašna, definitivno...
I kozak bi se zagrcnuo...
Spram te "odvratnuše", najgore rakije kojih se sećam dođu mu nešto kao "grand marnier", ali moj kompa je bio tako ushićen što napokon cugamo zajedno, da sam u to ime drmnuo još jednu, i ne pitajući gde krije protivotrov...
Zapričali smo se, nenadano, plima sumraka neprimetno se digla do prozora, i veče nas je kao lavina zatrpalo u magacinu...
Razgovarali smo o trgovini, malo, o onom od čega se živi, i o ratu, mnogo više, o onom od čega se umire...
U ovim izmaglicama pameti sve ih teže razlikujem, ali nije ni čudo, bliski su to rođaci...
Trgovina i rat?
O, dabome...
Braća su to...
Prvo koleno...
Eh, da...
Trgovina i rat su rod-rođeni, vrag da ih nosi...
*****
Na Balkanu je ponovo vašar...
Kupuje se zimnica, municija i sveže bombe, "hekleri", "kalašnjikovi", ručni bacači...
Prodaju se duše, u bescenje...
Trampe se neonke za lojanice, petokrake za brojanice, racionalno za nacionalno...
Životi na rasprodaji, sniženje i do sto posto... Navali narode, ulaz slobodan, izlaza više nema...
Dimuckaju se zgarišta, Zabranjene Pesme zvekeću strofama prepunim noževa, ogoljeni tornjevi crkava pokrivaju svoju sramotu divljim golubovima, kao smeđim baršunastim ritama...
Izvinite, dvehiljadite, ali tradicija je tradicija, sačekajte nas malo...
Horde Krezubih, zaglavivši motke svojih zastava u točkove civilizacije, besciljno gacaju naokolo, ostavljajući za sobom kuće iskopanih očiju, žene u blatu, i neke čudne, davno neviđene tragove, koji pre liče na kopita ili šape, nego na ljudske stope...
Juriš, Dobrovoljci... Odvrći, skidaj, demontiraj...
Kamioni pogašenih farova, pretovareni plenom iz napuštenih sela, iščeznu, tonu u njivama kao galije, pa izranjaju negde na periferiji velegrada, gde ih varoške hijene čerupaju pohlepno i hitro, pre nego što slučajno naiđe i taj Poslednji Pošteni Policajac...
Ko li će goreti u Paklu?
Oni što prodaju, oni što kupuju, ili oni što to gledaju a ćute? Uh, đavo će raditi u tri smene kad mu naiđe naša generacija... Još malo pa nestalo...
Na Velikom Balkanskom Vašaru trguje se robusno, bez cenjkanja, načinom koji je još Atila Hun doveo do perfekcije, ali mnogi nisu tu samo iz koristi...
O, nikako...
Mnogi su tu iz čistog zadovoljstva...
Ovo je narod Nebeskih Ratnika, Graničara Hrišćanstva, narod vojnički toliko superioran, da par poslednjih ratova vodi sam protiv sebe, u nedostatku dostojnih protivnika...
Pa slušaj, pedeset godina apstinencije teško je palo?
Zarđali oklopi vitezova poraženih na Kosovu Polju žestoko su ulubljeni od silnog busanja u grudi...
Eh, moji Nebeski Graničari...
Da li ste vekovima čuvali Evropu od Varvara, ili Varvare od Evrope?
Pa, da...
Svaka granica radi ovamo-onamo, nema jednosmernih, jednom će se čak i na ovim novonastalim neko mimoilaziti...
A rodna je zemlja slavonska...
Tu i granice niknu preko noći, bujaju, prepliću se kao žile bostana...
Male Komšijske Međe iznenada napreduju u službi, zarasle jaruge i drvene tarabice odjednom se u atlasima crtaju isprekidanom crvenom linijom. Udžbenik "Geografija za nepismene" izlazi dnevno, kao novine, Narod mora biti u toku šta mu je od jutros Domovina, a šta više nije? Šta ako još noćas neki Odbegli Robijaš, ili Psihopata Zamagljenih Naočara, izda proglas da se napadne druga strana reke, druga strana ulice, druga strana sebe?
Osilio se Ološ, do juče zaključavan...
Nošen centrifugom ludila, Šljam se hvata oko rata kao šećerna pena oko štapića, lako će ih posle biti vratiti tamo gde im je mesto...
Da...
Prosto, jednostavno...
Kao suzu u oko...
Kao lati u maslačak...
Kao plamen u glavu šibice...
*****
Ekran me je pod hipnozom držao sasvim kratko, a ipak sam kraj seanse dočekao potpuno iscrpen. No, pomisao da bi mi se moglo desiti da kao neki bankarski činovnik zaspim pre ponoći, rasanila me je istog trena...
Ponedeljak se otegao kao vojnički dan, očekivao sam da ću kazaljke zateći na sasvim drugom mestu, ali iz kalendarskog kružića mog sata i dalje je ona ista petica buljila kao glupa ribica iz akvarijuma...
Eto. Pala noć, a nisam se zaljubio?
Obično se te stvari porede sa hemijom, ali ovog puta se radilo o čistoj fizici, za promenu? Da bi se nešto moglo napuniti, prethodno se, naime, mora i isprazniti, u tome je sva nauka...
Dovraga, sve sam rasejaniji?
Da bih se mogao zaljubiti, dakle, prethodno se moram odljubiti (u onoj brzini sam to sasvim smetnuo sa uma?), ali sad je gotovo, pala karta, povratka više nema...
Pomazio sam jaknu koja je dremala sklupčana na fotelji, nije joj se baš izlazilo u šetnju? Vetar je vršio strogi pretres roletni, oblaci su se nadneli nad ulicu kao ružne tetke nad kolevku, a miris kiše bio je tako težak da nije ni čudo što je pao na gradske krovove satima pre nje...
Jedna Slovenska Noć, pomislih, ne znajući da objasnim zašto?
Telefon je zazvonio dok sam zatvarao vrata...
Zvrckanje je naivno pokušalo da me odvrati od skitnje ali nisam ni zastao, naprotiv, bolja muzika me nije mogla ispratiti niz stepenište...
Srce mi je ponovo bilo na mestu, napipao sam ga levo u grudima kao novčanik, prepun svega i svačega...
Sorry, Anamaria...
Znam da si ti...
Ali priznaj da bi i sama bila pomalo razočarana da sam "iz prve" digao slušalicu?

Djordje Balasevic, Jedan od onih zivota

[Heidi]

Evo maksuz jedna za Loleka (od Boleka )

voli te tvoj Lolek

[dacina_curica]

ovo mi je omiljeni dio cijele knjige

Te noći sam joj oćutao najlepše reći koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari Žita priviđa samo onda kad se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli, i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...*****

[Heidi]

I najzad shvatiti kako sam te voleo...*****

HEIDI!!!!

nek se zna

[dacina_curica]

Ta ce Anamarija

[Heidi]

proslo je njeno JA SAM SAD GLAVNA!!!

[Johny]

pisma gospodji Vineti (MM Antic)

- Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega. -

[dacina_curica]

Cika Mika

[mailed]

BOLI ME...

Šetači kroz snove
Boli me ,
tvoja odsutnost,
praznina u tebi,
reči nedorečene,
a koje smo ,
trebali reći...

Boli me,
tvoja daljina,
kao da si stotinama,
kilometara daleka,
a tu si, ispred mene,
nema i zamišljena...

Boli me,
tvoj jedini odgovor,
na sva moja pitanja,
NE ZNAM,
Reč koju ,
mi jedino kažeš,
kao da je i ova noć,
bez svitanja...

Boli me,
kada te zagrlim,
a ti ne uzvratiš,
kada te poljubim,
a tebi je svejedno,
da li sam tu,
ili nisam...

Boli me ,
tvoja odsutnost,
praznina u tebi,
Boli me,
što ne ne mogu,
da je popunim,
ovom ljubavlju,
što ti nudim...

Boli me,
tvoja izgubljenost,
tvoja osećanja,
koja ne vidim,
ne osetim,
volja koju gubiš,
za sebe,
za nas...

Samo,
kada bi mi rekla,
šta želiš,
šta da učinim,
pogled uputila,
osmehom pozdravila,
dodirnula....

Ovako sam kriv,
a ne znam za šta,
ovako sam te željan,
i želim da ti se dam,
Sve bi učinio,
što se učiniti može,
Sve bi dao,
da znam,
šta želiš,
šta osećaš...

Boli me,
tvoja odsutnost,
praznina u tebi,
slutnja u meni,
koja se stvara,
Reč.. NE ZNAM...
koju osećam,
koja me razara...

[Johny]

...........................................

Da sam te ukrao
i legao pored tebe
da li bi ljeto zamirisalo
kao što tvoja kosa miriše
da li bi pisalo u mojim pjesmama
ono što sad ne piše
kad sam žedan tvojih uspomena
tvojih godina prije mene
ljubomoran na sve one
koji su s tobom dijelili
sve ono što nisam ja
da sam te ukrao
i legao pored tebe
i ljubio tvoje lijepe prste
tebe bih isto napravio
od ljubavi čvrste
nježnu
s nebom u očima
da me pratiš
i vratiš s neba do sebe
da sam te ukrao
možda ne bih imao ništa
ali bih imao tebe.
........................................................

[Tempy]

"Samo oni koji se plaše da zauzmu neki stav u životu prihvataju na sebe ulogu dobre duše. Uvijek je neuporedivo lakše vjerovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpjeti uvredu ne uzvrativši je, nego smognuti hrabrosti i upustiti se u borbu sa jačim od sebe; uvijek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a onda tek noću, u samoći, dok naš sustanar ili supružnik spava, oplakivati, u potaji , svoj kukavičluk."

Đavo i gospođica
Paulo Koeljo.

[dacina_curica]

Johny

Joj, zar nisam stavila zabranu na Koelja?

[dacina_curica]

Night in Hell


I have just swallowed a terrific mouthful of poison. - Blessed, blessed, blessed the advice I was given! - My guts are on fire. The power of the poison twists my arms and legs, cripples me, drives me to the ground. I die of thirst, I suffocate, I cannot cry. This is Hell, eternal torment! See how the flames rise! I burn as I ought to. Go on, Devil!

I once came close to a conversion to the good and to felicity, salvation. How can I describe my vision, the air of Hell is too thick for hymns! There were millions of delightful creatures in smooth spiritual harmony, strength and peace, noble ambitions, I don't know what all?

Noble ambitions!

But I am still alive! - Suppose damnation is eternal! A man who wants to mutilate himself is certainly damned, isn't he? I believe I am in Hell, therefore I am. This is the catechism at work. I am the slave of my baptism. You, my parents, have ruined my life, and your own. Poor child! - Hell is powerless against pagans. - I am still alive! Later on, the delights of damnation will become more profound. A crime, quick, and let me fall to nothingness, condemned by human law.

Shut up, will you shut up!... Everything here is shame and reproach: Satan saying that the fire is worthless, that my anger is ridiculous and silly. - Ah, stop! ...those mistakes someone whispered, magic spells, deceptive odors, childish music. - And to think that I possess the truth, that I can have a vision of justice: my judgement is sound and firm, I am prime for perfection... Pride. - My scalp begins to tighten. Have mercy! Lord, I am afraid! Water, I thirst, I thirst! Ah, childhood, grass and rain, the puddle on the paving stones, Moonlight when the clock strikes twelve.... The devil is in the clock tower, right now! Mary! Holy Virgin!... - Horrible stupidity.

Look there, are those not honorable men, who wish me well?...Come on... a pillow over my mouth, they cannot hear me, they are only ghosts. Anyway, no one ever thinks of anyone else. Don't let them come closer. I must surely stink of burning flesh.

My hallucinations are endless. This is what I've always gone through: the end of my faith in history, the neglect of my principles. I shall say no more about this: poets and visionaries would be jealous. I am the richest one of all, a thousand times, and I will hoard it like the sea.

O God - the clock of life stopped but a moment ago. I am no longer within the world. - Theology is accurate; hell is certainly down below - and heaven is up on high. - Ecstacy, nightmare, sleep, in a nest of flames.

How the mind wanders idly in the country... Satan, Ferdinand, blows with the wild seed... Jesus walks on purple thorns but doesn't bend them... Jesus used to walk on troubled waters. In the light of the lantern we saw him there, all white, with long brown hair, standing in the curve of an emerald wave...

I will tear the veils from every mystery: mysteries of religion or of nature, death, birth, the future, the past, cosmogony, and nothingness. I am a master of phantasmagoria.

Listen!...

Every talent is mine! - There is no one here, and there is someone: I wouldn't want to waste my treasure. - Shall I give you Afric chants, belly dancers? Shall I disappear, shall I begin an attempt to discover the Ring? Shall I? I will manufacture gold, and medicines.

Put your faith in me, then. Faith comforts, it guides and heals. Come unto me all of you, - even the little children - let me console you, let me pour out my heart for you - my miraculous heart! - Poor men, poor laborers! I do not ask for prayers; give me only your trust, and I will be happy.

- Think of me, now. All this doesn't make me miss the world much. I'm lucky not to suffer more. My life was nothing but sweet stupidities, unfortunately.

Bah! I'll make all the ugly faces I can!

We are out of the world, that's sure. Not a single sound. My sense of touch is gone. Ah, my château, my Saxony, my willow woods! Evenings and mornings, nights and days... How tired I am!

I ought to have a special hell for my anger, a hell for my pride, - and a hell for sex; a whole symphony of hells!

I am weary, I die. This is the grave and I'm turning into worms, horror of horrors! Satan, you clown, you want to dissolve me with your charms. Well, I want it. I want it! Stab me with a pitchfork, sprinkle me with fire.

Ah! To return to life! To stare at our deformities. And this poison, this eternally accursed embrace! My weakness, and the world's cruelty! My God, have pity, hide me, I can't control myself at all! - I am hidden, and I am not.

And as the Damned soul rises, so does the fire.

Arthur Rimbaud (as translated by Paul Schmidt, and published in 1976 by Harper Colophon Books, Harper & Row)

[dacina_curica]

Maksuz

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim prisustvom. Kad mi
je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeci olakšanje. Kad osjetim
radost, trazim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je covjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Cak i
da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti
ti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez cega ne mogu. Èak se i umanjujem
pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da
uzmem. Ja sam osujedjen, ona je ostvarena, i tako sam obeštecen. Ona mi namiruje
izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i
rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od
mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odricuci se. Nemocan
pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od
njih. Nespokojan pred nesigurnošcu svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara
sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje.
Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet,
potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc.
Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre,
zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da traži od njega obicne stvari
ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca oduševljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi,
uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Zbog nje, iskljucive, i ljudi su mi postali bliži.

[dacina_curica]

Udvarajte se malo svojoj zeni - kao da vam nije zena, kao da vas ne voli, kao da ima nekog drugog, kao da moze da bira. A zena nije nezahvalna. Na tu paznju ona ce odgovoriti sa mnogo dobrote - kao da vas voli, kao da nema drugog, kao da ne moze da bira.

[dacina_curica]

No u njemu ne bejaše ničeg drugog do samo sećanje na njegov sopstveni san i njegovo buđenje, ono od pre i ovo od sada; u njemu još ne bejaše ničeg do samo nerasklopljene tame kakva zacelo beše pred stvaranje, pre postanja, kad Gospod još ne bejaše odelio svetlost od tame i dan od noći, kad još Gospod ne bejaše podvojio san od jave i javu od sna. 

...i to ga sećanje prože radošću i snagom, dovoljnom da ga otrezni od sna no nedovoljnom da pokrene njegove utrudnele udove, jer ga spopade strah od sopstvenih misli u času kad namota konac svoga sećanja , kad se priseti svega što se zbilo pre ovog sna. 

Da li to bejaše san? Da li to bejaše snoviđenje ili već bejahu na vratima rajskim? Beše li to kraj more i snoviđenja ili to bejaše uzašće njihovo? Ili je to uzašće njegove duše, čas kada se duša podvaja od tela, hrišćanska duša od paganskog tela, grešno telo od grešne duše, kojoj je ukazana milost, kojoj su gresi oprošteni? 

Ili i to bejaše san, taj novi, zemaljski miris što prodire u njegove nosnice već otupele od dugog sna i počinka, topli miris zemlje, miris trava i miris bilja, blažen dah sveta i života što posle memljivog vazduha špilje zamirisa kao jabuka? 

Zar i to bejaše san? To blaženo piće njegova duha i njegova tela, taj blesak od kojeg ne smede otvoriti oči, jer ga zviznu u čelo takvom silinom da mu se svetlost smrači mrakom crvenim i žutim, plavim i rujnim i zelenim, te morade da drži oči čvrsto zatvorene, jer mu je iza kapaka stajala rumena i topla tama, kao da beše glavu zaronio u vrelu krv žrtvenu. 

Ako i to, jaoj, ne bejaše san, tlapnja tela, tlapnja očnjega vida, tlapnja mesečnjaka koji je prekoračio granice i međe noći i meseca, međe praskozorja i mesečine, pa je zakoračio u dan i svetlost izlazečeg sunca, večnog božanstva što se večno bori sa božicom Lunom, te , gle, dolazi da rastera prividnu i lažnu svetlost svrgnute božice, nenavidnice svoje; ali to bejaše svetlost! Ne treperava i slabačka svetlost koja sama sebe izjeda i troši, koja samu sebe pali i gasi, koja samu sebe goni i davi, sagorevajući u svom sopstvenom plamenu i poletu, u svom sopstvenom žaru i ugarku; ovo zaista bejaše svetlost!

....Ostavite mi to maštanje, ono mi dođe kao melem, ono bi moglo da mi obezbedi večnost u vama i sa vama.....

Danilo Kis

[dacina_curica]

Malo cika Duska

Pokloni su retki i jeftini. Sve ostalo je podmićivanje.

U životu ima više posla za žensko srce nego za mušku pamet.

Sve se može kad se mnogo ne misli o tome.

Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.

Najviše vas mrze oni koji vam najviše duguju.

Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže.

Dok nemate jedno, ne može vam nedostajati drugo.

Kad žena voli muža to ne mora da znači da on nju ne voli.

Fudbal skuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene.

Šta nam vredi što imamo mnogo problema kad ne znamo kako da ih rešimo.

[Heidi]

Maksuz

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim prisustvom. Kad mi
je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeci olakšanje. Kad osjetim
radost, trazim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je covjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Cak i
da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti
ti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez cega ne mogu. Èak se i umanjujem
pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da
uzmem. Ja sam osujedjen, ona je ostvarena, i tako sam obeštecen. Ona mi namiruje
izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i
rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od
mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odricuci se. Nemocan
pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od
njih. Nespokojan pred nesigurnošcu svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara
sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje.
Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet,
potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc.
Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre,
zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da traži od njega obicne stvari
ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca oduševljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi,
uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Zbog nje, iskljucive, i ljudi su mi postali bliži.

ovaj odlomak znam napamet...

[dacina_curica]

Pa rekoh li MAKSUZ!