Ja sam veceras gledala Mostovi okruga Medison/The Bridges of Madison County.
Ljubavna prica dvoje sredovjecnih ljudi koja je trajala samo cetiri dana, ali obelezila citav njihov buduci zivot.
Film je radjen po istinitom dogadjaju. Ovaj film mogu vise puta da gledam, tako ostavi neki utisak u meni.
Meril Strip, za moje iznenadjenje, jos vise Klint Istvud maestralno su, makar i istinitu, pretvorili pricu u ubedljivu zivotnu stvarnost…Film se gleda u dahu s nevericom da jedan „Prljavi Hari“ nosi i neguje tako tanane emocije…Od Meril se to i ocekuje.
A postoji i roman:
Radnja romana desava se 1965. godine. Robert Kinkejd, 52 godine, fotograf, bez prijatelja, sa bivsim brakom koji je trajao 5 godina i koji je okoncan zbog njegovog stalnog odsustvovanja.
Ona je Franceska Dzonson, Italijanka koja je obrazovana, radila je kao profesor, ali je posao napustila zbog zelje svog supruga Ricarda Dzonsona. Zivi na farmi i odgaja njihovo dvoje dece.
Robert Kinkejd dolazi po zadatku da u okrugu Medison fotografise mostove karakteristicne za tu oblast. U potrazi za sestim mostom koji treba da fotografise, srece Francesku. Kada ga je ugledala znala je da se u njemu nalazi sve ono sto joj je godinama nedostajalo.
Pricu su inace ispricala njena deca, sin i kcerka koji su sve to inace i otkrili tek nakon njene smrti, iz njenog dnevnika i skrivenih fotografija. U prvi mah iznenadjeni i sa nevericom da se radi o njihovoj majci osecanja su im pomesana. Istrazujuci i citajuci pismo namenjeno njima upoznaju i shvataju svoju majku.
Roman pocinje Franceskinim 67. rodjendanom. Vec osam godina je bila udovica. Ostala je na imanju u Medisonu i kao svake godine na taj dan budila je uspomene na Roberta, citala njegova pisma i svega se secala. Ozivljavala je svaki pokret, svaku izgovorenu rec, sedela za istim stolom za kojim je sedela sa njim.
„U svemiru nesigurnosti, ova vrsta izvesnosti dolazi samo jednom i nikada vise, bez obzira koliko zivota zivis.“- bila je to Robertova recenica koju je sebi ponavljala svakoga dana.
Ljubav koja je trajala tako kratko i bila tako snazna nikada ih nije napustila.
1982. godine Robert umire, a na njenu adresu iz advokatske kancelarije Franceski stize paket u kome se nalaze pisma njoj napisana, fotografije, njegova srebrna narukvica, lancic sa medaljonom na kojem je izgravirano njeno ime. Uz sve to, obavestili su je da je po njegovoj zelji njegovo telo kremirano a pepeo je prosut sa mosta Rozmen Bridz, mosta njihove ljubavi.
Sedam godina nakon toga umire i Franceska. Njena poslednja zelja je da bude kremirana a pepeo prosut sa istog tog mosta. Za mesto u kojem je zivela, to je novina i prosto neverovatno da nije sahranjena pored muza. Razloge za to znaju njena deca i to nakon pisma koje im je ostavila. Tada ih je upoznala sa Robertom, ali i sa svojim zivotom.
„Za cetiri dana on mi je pruzio ceo zivot, svemir i od mojih odvojenih delova stvorio celinu. Nikada nisam prestala da mislim na njega, ni za trenutak. Cak i kada nije bio u mojoj svesti, mogla sam da ga osetim negde, uvek je bio tu.“
Nakon cele price koju je cuo od njene dece, pisac pokusava da sazna nesto vise o Robertu. Uspeva da upozna crnca koji je svirao na saksofonu i koji je Roberta upoznao pred kraj zivota. Crnac mu isprica pricu o Robertovim poslednjim danima i o pesmi koju je napisao i pevao samo za njega, Franceska.
![Forum [Bot]](./images/ranks/s.png "Forum [Bot]")
