Poezija..stihovi,biografije, knjige,video...

[Sioux]

Morgen vikendom čita stare filmske scenarije u dimu hašiša pored vinske čaše..

Priznaj..

Jel te bi sablasna ova iz pecine ?

Samo da nije ona japanka što izlazi iz televizora..

[Morgen]

Morgen vikendom čita stare filmske scenarije u dimu hašiša pored vinske čaše..

Priznaj..

Kad sam bila mlada sam to radila, i citala knjige, dama s kučencetom i bla bla bla

[Sioux]

Morgen vikendom čita stare filmske scenarije u dimu hašiša pored vinske čaše..

Priznaj..

Kad sam bila mlada sam to radila, i citala knjige, dama s kučencetom i bla bla bla

Znao sam..

[Shadow]

Morgen vikendom čita stare filmske scenarije u dimu hašiša pored vinske čaše..

Priznaj..

Jel te bi sablasna ova iz pecine ?


Te biii?



Te biii
Me niii

Bi te

[Shadow]

[Arthur Dent]

Da li znas, i ja sam nekada imao grad
ulice, draga lica u dvoristu
pod kestenom stol, nekada
prasnjava slika i cesta od sna
curice, drugova pjesma
u dusi se budi djetinjstvo

Zamisli, mirise lipa i ljeto je tu
kasnije snjegovi, pramen sam magle
pod neonskim svijetlom u zimu
pricam ti, im'o sam druga k'o brata ja
sada pustinja, ceznjiva pisma
pacifik od tuge i sjecanja, kazu sudbina

Ta kurva bol ime mora imati i razlozi
milion prica, al' svaka vodi samo do pustosi
pitam, da li znas, a znam da ne znas
nit' ces ikad shvatiti
a i zasto bi, oprosti, to gorka tecnost
iz mene gluposti govori

Nije nostalgija, ta je romanticno
nevino cedo spram ovih stanja
necu da spominjem rat i uzase
politiku i slicna sranja
necu da ponavljam, pravda ne postoji
ta to je jasno bar
hocu da dopustim suzu ljubavi
sa njom sam divan par
kasno je, znam

Curi noc, svaka je mala vjecnost za mene
da, znam, moras poc, o, kako nervira
kad zadnji autobusi se izgube
pitam, da li znas, i ja sam nekada imao grad
ulice, draga lica u dvoristu
pod kestenom stol
ah, vec sam ti pricao to

[Shadow]

Hvala što si došla,
ostani još malo
samo da se setim
zašto sam te zvao,
da mi dodaš vode
znaš da mi je stalo,
mada mogu i sam
zvao sam te zato
što nikada nikog
tako zvao nisam
sa toliko nade
da ćeš čuti avaj
hvala što si došla
lezi tu i spavaj.


Dušan Trifunović



.

2f8b47261a9dcdd675ba1f5866e0c681.jpg

[Shadow]

Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.


Vetar studeni duše, ne stidi se mene,
nema duše,
ni zakona ni časti,
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.


Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje,
a ja mu ne mogah pomoći.
Zbaci odelo svoje.

U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

G.G.

d658dad1dd9d84b6497e340864631f88.jpg

[Shadow]

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu
sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu....

Branko Miljković

20230131_212946.jpg

[Shadow]

USPAVANKA ZA GOSPODJICU N


Rekla je samo nemoj
... i dan se povukao u svoju crnu senku
ispod koje su nesretni zemljani patuljici igrali ruski rulet sa drvenim pištoljima,
... I bio je Vrbas, al ne onaj koji Dunavom odlazi u Crno more, već onaj ispod Kastela,
koji se vraća po priču za uplakane vrbe sa ade
... i bila je mesečina čije su zvezdane oči olovni oblaci prekrili svojom vlažnom pelerinom...
... i bili smo mi
i nismo bili...
dve senke, jedna senka, pola senke
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

.. i znao sam...
tek kad se iz kastela pojavi prvi svitac moći ću nekako
da joj kažem...

Oprosti što nemam reči tiših od pčelinjeg zuja,
dok mesec sleđenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakše opije ranjenim korakom,
leluja prtinjajući nebesku stazu kroz sunce i kroz oblake.

Oprosti što su mi oči prepune zlatnih svitanja,
pa su mi breze, princeze, umotane u marame od lana.
Na koplju ti nosim dušu umornu od samoće i skitanja,
da kisne pod tvojim balkonom bez kaputa i kišobrana.
Umiven suzama neba što preti da se u slapu prospe
šapućem ti uspavanku rimama isčezlih trubadura,
a u srcu nosim medaljon sa ikonom presvetle Gospe.

Moje su pesme noćas umolitvene u lavirint od nada,
praćene muzikom kiše, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji... mesečina pada...


Rekla je samo nemoj...
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak sveća u staklu...
i ne znajući da igraju poslednju noć...
... i ponovo je bio mesec oskrvavljen kao dečji balon
nakon strasnog poljupca nokta
... i bio je splav od poljskog cveća za Robinsona i za Petka,
koga su vetrovi slučajno poveli na malo noćno kupanje
... i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke... jedna senka... pola senke...
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

i znao sam...
tek kad iz Kastela zapeva prvi slavuj moći ću nekako da prošapućem...

Ovde u zatvoru sobe, u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora...
Ovde gde jednako traju i vekovi i minuti
i gde beli jedrenjaci deru pučinu mrtvog mora...
dani dišu na škrge i u ponoć bi da se udave
u reči što ispod zemlje svoje korito guta,
u čiju senku je bačen ključ od trostruke brave
sudbonosnih vrata, na papirusu pisanog puta.

Noć se po zemlji kotrlja strepeći od svakog kruga,
opijena mirisom dunja što ih niko ubrati ne želi...
neke se ptice nikad ne žele vratiti s juga...

Niz nisku usnulih reči crvenkasta cure slova...
Ćuti i ne gledaj mesec što se nedoklan deli,
nad ikonom gde kleči grešnik bez Božjeg blagoslova.


Rekla je samo nemoj...
i nisu još verovale ribe što ponekad u sumrak izlaze iz Vrbasa
da slušaju šaputanje juga u naručju breza i topola...
.. i bio je čamac u žicama od puzavica , bez užeta i sidra,
sveže ukraden iz doline našeg detinjstva
... i bila je mesečina... noćno sunce... kašika meda i
gitara na kojoj su svirci svirali Uspavanku za gospođicu N...

i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke, jedna senka.. pola senke...
i ćutnja... i ćutnja.... i ćutnja...
.. i znao sam...
tek kad se na Kastel sruše prve zvezde ona će znati...


Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovačke puške otkinule pola kljuna.
I doći ću ti kao senka da pokupim šećer sa usana
koji će pospanim okom da osvetli jesenja luna.

Ne traži me na trepavici noćne lampe
gde se senka ukrsti sa kazaljkom noćnog sata.
Ja imam dvorac od maćuhica i ako podigneš ruku
dodirnut će nam se prsti
za malu noćnu muziku... kidanih srebrnih žica...

6a873bd309504e2d0285cc9674a27132.jpg

[Koraci_u_noci]

Taman citam, a u pozadini Dzenan pjeva ko sam ja, umorna senka koja te prati...laku noc...

[Shadow]

Taman citam, a u pozadini Dzenan pjeva ko sam ja, umorna senka koja te prati...laku noc...

I sve ti se pomijesalo

[Arthur Dent]

.
.
.
Gore, na polici, filmove stare
neke za laike, neke za znalce
parfeme, kreme, sitne pare
i plavo, džepno ogledalce,

desno, na stolu, stihova zbirke
(za praznu dušu prazne riječi)
i kraj njih flašu pića od štirke
što nekad mori, a nekad liječi,

lijevo, na natkasni, nožić gvozden
i knjiga još (ima ih i tu)
Dorijan Grej, Kinaski, Holden...
(suviše star sam da lovim u žitu)

dolje, pod nogama, papira par
na kojim crtah neke skice
sa kojih vidi se jasna stvar:
bora se, draga, i moje lice,

u samom središtu moga svijeta
srce što kao mrski gosti
kuca već mnogo, mnogo ljeta
- sve ću za jedan dan mladosti

dati.

A ti?

[Shadow]

.
.
.
Gore, na polici, filmove stare
neke za laike, neke za znalce
parfeme, kreme, sitne pare
i plavo, džepno ogledalce,

desno, na stolu, stihova zbirke
(za praznu dušu prazne riječi)
i kraj njih flašu pića od štirke
što nekad mori, a nekad liječi,

lijevo, na natkasni, nožić gvozden
i knjiga još (ima ih i tu)
Dorijan Grej, Kinaski, Holden...
(suviše star sam da lovim u žitu)

dolje, pod nogama, papira par
na kojim crtah neke skice
sa kojih vidi se jasna stvar:
bora se, draga, i moje lice,

u samom središtu moga svijeta
srce što kao mrski gosti
kuca već mnogo, mnogo ljeta
- sve ću za jedan dan mladosti

dati.

A ti?

Cije je ovo?

[Arthur Dent]

.
.
.
Gore, na polici, filmove stare
neke za laike, neke za znalce
parfeme, kreme, sitne pare
i plavo, džepno ogledalce,

desno, na stolu, stihova zbirke
(za praznu dušu prazne riječi)
i kraj njih flašu pića od štirke
što nekad mori, a nekad liječi,

lijevo, na natkasni, nožić gvozden
i knjiga još (ima ih i tu)
Dorijan Grej, Kinaski, Holden...
(suviše star sam da lovim u žitu)

dolje, pod nogama, papira par
na kojim crtah neke skice
sa kojih vidi se jasna stvar:
bora se, draga, i moje lice,

u samom središtu moga svijeta
srce što kao mrski gosti
kuca već mnogo, mnogo ljeta
- sve ću za jedan dan mladosti

dati.

A ti?

Cije je ovo?

E ovo je gospodin Kemo Selak. Meni jako drag insan, jedna ziva ogromna zbirka poezije, osjecaja, crnog humora i ljubavi na taste.
Jedne prilike smo valjano odglumili boeme.

Ocekujem uskoro njegovu knjigu...

[Shadow]

Lijepo jeeee.

Ima toga sigurno na netu jos. Ce da izrovim i citam.

[Shadow]

JA I MOJA SJENA

Imam vjernu družicu
vječno istu, vječnu mijenu,
kao u glavi dužicu
moju ženu, moju sjenu.

Kuda idem sjena me prati,
ona se iz mene vuče,
i ona se sa mnom vrati
i ugasne poput luče.

Gdje god sam svijetom prošao
sjena je sa mnom bila;
kad sam i mrakom pošao
ona se u meni skrila.

Odnošaj moj sa svjetlom
i omjera sa bojom.
Ne mogu je pomesti metlom,
ni uloviti hvojom.

Zato nasamo u sobi
osjećam: Nitko me plaši,
Nitko se do mene probi,
Nitko sve moje tvrđe saši.

Te me katkada dira
po potiljku, po tjemenu,
bira sjena i bira
po svojem rodu i vremenu,
po plemenu i sjemenu.

e15b4c3715fa36f9ce3c814a79ff7fd2.jpg

[Sioux]

Ta devojka mi nekako odiše svežinom..

[Shadow]

Ta devojka mi nekako odiše svežinom..

Meni djeluje kao u nekom polusnu..

Melanholicna..

[Sioux]

Ta devojka mi nekako odiše svežinom..

Meni djeluje kao u nekom polusnu..

Melanholicna..

Zato što ima sanjive oči i EKV stav..