Ana Ilić (26), jedna od osoba sa retkom bolešću, primer uspeha i borbe
Mlada Ana Ilić, jedna od osoba sa retkom bolešću, poreklom iz Vladičinog Hana koja već nekoliko godina živi u Nišu sa porodicom, prošlogodišnja je dobitnica prestižne Internacionalne nagrade „Crni biser“ u oblasti „pisani mediji“. To je nagrada koju dodeljuje prestižna Evropska organizacija za retke bolesti. Ana sada ima 26 godina i zavidnu biografiju iza sebe.
Diplomirala je 2019. godine na Filozofskom fakultetu u Nišu, na departmanu za filozofiju, radi, iza sebe ima četiri izdate zbirke pesama, završila je IT Akademiju za web grafički dizajn, trenutno je polaznik pete generacije Akademije demokratije CRTA-e, a kao deo šeste generacije poznate omladinske organizacije, dobitnica mnogih nagrada…
Retka bolest sa kojom se bori od svoje devete godine, Fridrajhova ataksija, nije je sprečila da napreduje i ostvaruje svoje snove i pored toga što je bolest brzo vezala za kolica. Od pre pet-šest godina piše za Blog o socijalnom uključivanju, projektu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva VRS. Učesnica je velikog broja edukacija, konferencija iz oblasti kreativne industrije, zagovornik prava osoba sa invaliditetom. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša i „Mladi ambasador Grada Niša“...
Sa 16 godina objavljuje prvu zbirku, „Pod svetlom istine“, koja je osvojila publiku i kritičare. Nastavila je da piše i svojim knjigama prodavanim „Po meri srca“, sama pomaže sebi i porodici.
Njene zbirke pesama su prevedene na engleskom i poljskom jeziku a promovisane su ne samo u našoj zemlji već i inostranstvu: Los Anđelesu, Londonu, Parizu i na najvećem sajmu knjiga, u Franfurktu. Anine stihove govorili su mnogorojni naši glumci, pesnici, za nju pevali najpoznatiji bendovi… Njene pesme zastupljene su u više antologija i zbornicima. Jedna od njih je antologija najlepših ljubavnih pesama srpskih pesnikinja kroz vekove, od monahinje Jefimije do najmlađe, Ane Ilić. Prema mišljenju kritike, talentom i pesmom pripada najboljim mladim pesnicima 21. veka. U rodnom Vladičinom Hanu književni klub nosi njeno ime.
Hendikep Anu nije sprečio da izgradi svoj život i karijeru. Ne sprečava je ni da napreduje u tome, kao i da pomaže sebi sličnima, osobama sa retkim bolestima, da budu vidljivi u društvu kako bi se njihov položaj poboljšao. Anina retka bolest svakog dana zaposeda jedan mali deo njenog tela, otežavajući joj svakdnevni život. Ipak, to ne predstavlja prepreku da se njen glas čuje daleko, a njene pesme na najlepši način predstavljaju Vladičin Han u zemlji i svetu. Invalidska kolica, ozbiljna kardiomiopatija, život na insulinu je ne sprečavaju da nas iz godine u godinu zadivljuje svojom neverovatnom energijom, ljubavlju prema umetnosti i filozofiji, neprestanoj želji za novim saznanjima…
(Ljiljana Pavlović; Vesnik 017)
Zamalo pesma
Uvek tražim onaj trenutak s tobom
Koji sam zamalo osetila
Kad sam bila između pravih i fantastično mogućih godina,
Između ushićenja i bespomoćnosti,
kad sam zamalo mislila da sam slobodna,
Kad sam te zamalo videla ispred kuće,
i mogla jasno da zamislim tvoj smeh i čujem tvoj glas
Sećaš se kad smo zamalo umeli da želimo prave stvari,
Mislili da imamo pravo na njih,
Verovali da zaslužujemo da se ispune,
I sećaš se kad smo umeli da živimo, ono, zamalo,
Ne u svetu, samo ispred zgrade smo stigli.
Tu videli skrivene kamere na nebu, i zoru, i
komarce,
I ljubav, zamalo.
Tu se rastali kao i svake večeri,
Jedva čekali život,
A umeli smo samo tad da, živimo, ono, zamalo,
I umeli smo samo tad da živimo za ono malo.
Ne diraj me ako se ne razumeš u mene, pokvarićeš nešto.
![Forum [Bot]](./images/ranks/s.png "Forum [Bot]")
