Price, odlomci, citati, slobodne forme....

[Shadow]

Volim njenu hladnoću. Drugačiju od svih ostalih sličnih. Neka vrsta tame što svakako svijetli i konstantno grije. Nije podložena a ni izložena ljubomorom, zavisću, licemjerstvom, osuđivanjem, sumnjičavošću. Ne probija, ne šteti i samo je njena. Poput jedinstvene uređenje mrlje na tijelu i duši. Barijera mnogim a prolaz neklizavim stazama ljudskosti. Teško je doći do toga. Gotov pa nemoguće. A kad već zađeš, ako ikad, osjetiš se svoj na svome. Nikoga ne zadržava i nikoga ne tjera, prirodno pravilo svake različite pahulje.

Svidja mi se ovo skroz...

Nisi navela autora

[ina]

[Nice]

E čuj, navedi autora

[ina]

Znala sam da ne ostaješ dužna. Takve ličnosti zadrhtavaju nutrine.

[Nice]

Znala sam da ne ostaješ dužna. Takve ličnosti zadrhtavaju nutrine.

Ček, odoh po "Tumač Ininih izraza"

[ina]

I ja tebe.

[Nice]

I ja tebe.

[Shadow]

E čuj, navedi autora

Pa da, samo sam je cekala...

[Shadow]

Hej ti cudo!
Ovo cu sigurno iscitat vise puta i rado mu se vracat. Predivno je. I da...razmisljam o ovome... i jos cu...

Ne stidi se..kazi cije je

Divno!

[ina]

Okrutne ste. Srećom podnošljivom kalupu.

[Shadow]

Okrutne ste. Srećom podnošljivom kalupu.

[Lavlje_srce]

Mnoge prave žene vide sebe kao vučice
A i volim kada to prepoznam u ženi

Znači da nisu ugašene, umorene, mrtve, prazne
Nego su spremne da se bore, za sebe
I za koga već osećaju da treba

Žive van čopora
A znaju da se snađu i unutra
Nije ih usisala ova civilizacija

Pored svega što su morale da prođu
Uspele su da izbegnu zamke zlatnih kaveza i lanaca
Kojim su pokušali da ih drže, ali nisu uspeli

Bile su jače
Svesne su snage onog nagonskog, instinktivnog, animalnog
Ne stide se sebe kao žene
Nisu odustale od svog temperamenta
Glasa
Kako unutrašnjeg tako i onog drugog
Svog krika i svoje dubinske strasti za životom
I prava na suze
Ali i na smeh
I prava na bol
Ali i na radost
I prava na strah
Ali i na slobodu

Daju, ali i uzimaju
Spremne su da zaigraju, zapevaju, vole
Ali sve iz srce i duše
A ne hladno, proračunato, samo iz glave

Nošene više intuicijom nego normama
Svesne da moraju da se bore i izbore za sebe
Ili će ih drugi porobiti
I uzeti im dušu

Žene vučice ostavljaju takvu sliku o sebi
Da mogu da budu beskrajno verne
Kada prepoznaju ono nešto, u nekome
Ali i da se brane kada zatreba
Na sve moguće načine, ne dajući na sebe

Ne žele da se pokore, pristanu na lanac ili zatvor
Kako god da se on predstavlja
Nije to za njh

Mogu da vole ali za njih ljubav nije robija
Niti jedno dvorište, nego čitav svet
Nisu one neverne samo su dovoljno svoje
Da ne pristanu na licemerje i ucene

Znaju da budu i surove, kada treba ali i anđeli
Da neguju u sebi ono što im je dato
A to je slika slobodne žene

Koja nije stvorena da služi, bude pokorna, spušta glavu
Nego da se suprostavi
Brani
Ugrize svog mučitelja

Žena vučica
Ne želi da bude uhvaćena u mreži laži
Proglašena histeričnom, glupom
Ne

Društvo želi takvom da je stvori
Ali ne i priroda
Koja joj je dala sve da bude svoja…

Zato žene vučice žele da se vrate svojoj prirodi
Da oslobode sve one stege u grudima, glavi
Koje im ne daju da se izraze
Uvere da su ništa, da su bezvredne
Izvukle su se iz tih šema...

Teško je ukrotiti takve žene
Ni ne treba
Treba ih voleti takve
A ne pričati im priče kakve treba da budu
Kao da one ne znaju
Kao da one ne osećaju to duboko u sebi

Šta je za njih sloboda, zanos, ushićenje, igra?
Snažna potreba za životom, stvaranjem, ljubavlju
Sačuvale su svoje izvore

Treba se diviti njihovoj snazi
A ne gušiti na sve moguće načine

Volim kada je žena vučica
Jasno je da nije laka
Zna i da se mazi, ali i ujede, ogrebe
Ali takva je najbolja
Najvrednija
Najmoćnija

Kada je ličnost, a ne sluga
Kada je saputnik, a ne pratilac
Kada je žena za sebe, a ne neko bez svog glasa...

Treba negovati u ženi, ženu vučicu
Ali ona to prvo treba da prepozna i neguje u sebi
Kada je takva
Onda je najviše svoja
Pa tek onda nečija

[ina]

"Ali šta mogu da ti kažem? Znam Rodiona godinu i po dana, on je mudar, melanholičan, ponosan i nadahnut, nedavno (a možda i mnogo duže nego što ja znam) bio je morbidno depresivan i preterano uznemiren o svom zdravlju, on je ljubazan i ljubazan, ne voli da pokazuje svoja osećanja, i radije bi se besmislio nego govoriti o njima, ali ponekad, uopšte nije hipohondrijan, već jednostavno nečovječno hladan i beskrajan ... Stvarno, to je kao da ima dve odvojene ličnosti, svaki od njih dominira alternativno. "
Dostoevsky, zločin i kazna , 3. deo, gl. 2

[Shadow]

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala....

d196da6066dbad684367b4102d17ed72.jpg

[Chloe]

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala....


d196da6066dbad684367b4102d17ed72.jpg

: : :

[Zanki]

Dobar

E a nije stvarno, čak mislim da je Jergović i dobar pisac al kako majku mu on sve isprati, on sve vidi ko onaj u Kenguru, on za sve ima komentar i spreman tekst, zemljotres u Turskoj, Ninova nagrada, Nobelova on je već čito dobitnika i ima istoriju s njim, film u Kanu, Lepa Brena, ruski emigranti, Dodik, Đoković, Draža Mihailović, Sarajevo, Ukrajina, Pula, Kiš svaka jebena godišnjica rođenja il smrti svakog pisca od Triglava do Đevđelije od 7 do 107 uvek je tu on sa p r i g o d n i m tekstom a svi su mu biski bili i za svakog priču ima, pa kad ih sve pročita, i žive i mrtve, i za sve to vreme objavljuje pet romana godišnje od hiljadu strana, to bre treba ispisati a kako, čime i zašto, i sve to ugodno, odmereno, prijatno, andrićevski mudro, pomalo srpkoskrivično, za sve i svakog od akademika do domaćice; sve to sa poukom, naznakom, jugoslavijom lepim željama, bona fide, pro bono, kurac palac; Miljenko Jergović koji može da vam objasni sve i svaku pojavu i zemaljsku i nadzemaljsku, ratove, podele, sudbine a pre svega nas, nas, nas, on stalno objašnjava nas i može to u nedogled i ja bih lično voleo da Miljenko Jergović poživi hiljadu godina i da ispiše sve o nama i za nas i da nas objasni raščivija na milijardu strana i da konačno njegov svet prevagne i prevlada i pojede ovaj normalni postojeći i da svi živimo u njegovoj gigantskoj kolumni priči romanu i da bog siđe sa nebesa i kaže "evo ruke brate, objasnio si svet, Miljenko jebo si mu kevu realno i ja koji sam stvorio sve ne mogu da se takmičim sa tobom koji si stvorio nadsve ja se sad evo povlačim u oblak da neko vreme tamo ćutim"; i evo, evo, dok ja ovde drljam ovo, on već izbacio tekst o Badinterovoj komisiji, o majku ti, pa kad stiže, spavaš li čoveče, imaš li patuljke neke koji to obavljaju za tebe, kako, reci mi; ali ipak, i pored svega, i ja lično samo želim da kada umrem da Jergović napiše o meni tekst, i da kaže, da počne, nešto tipa "ovo je tekst o jednom zaboravljenom piscu nedovoljno našem da bi bio njihov i dovoljno svojim da bi bio svačiji"

[Chloe]

“Osmijeh ne košta ništa, a mnogo vrijedi.”

[Shadow]

"Da, tebe može da ima samo onaj kome ti to dozvoliš.
Ali, ne znaš ti mene - ja mogu da te imam i kad te nemam,
mimo tvog ili svačijeg znanja.
Draga, ja maštam."

96b56c1380750755b7a3ca6af86ba7b2.jpg

[ina]

Gotov svim ljudima godi svjetlost koja ne ostavlja pekotine, a nije ni totalni mrak. Zrake sunca koje razgale, kad izložiš kratkotrajno lice prema suncu ili hladovini uz blagi vjetrić i čašu ledenog soka u ruci.. iz koje klizeće kapljice ti padnu iz inata u krilo. Pogotovo ljeti. U tišini.

[ina]

“Verovao sam onima koji su izdavali naređenja! Verovao sam! Otkako znam za sebe, sve vreme me uče da verujem. Samo da verujem! Niko me nije učio: misli – da li da veruješ ili da ne veruješ, da pucaš ili da ne pucaš. Ponavljali su mi: samo što čvršće veruj! Odavde smo takvi otišli, ali se nismo takvi vratili.”

Limeni dječaci
Svetlana Aleksijevič